Dolazak Senke

36 Pogrešni pravci

Aijeli rano rasturiše logor i napustiše Ruidean, dok su daleke planine još bile oštri crni obrisi iza kojih se skrivalo još nerođeno sunce. Vijugali su preko Čendara podeljeni u tri družine, preko zubatih zaravni ispresecanih brdima, visokim kamenim stubovima i zatupljenim brežuljcima sivih, smeđih i svih sličnih boja. Neki behu izbrazdani dugačkim linijama crvenih i oker nijansi. Povremeno bi, putujući ka severozapadu, ugledali ogroman, prirodan kameni luk, ili džinovske viseće stene, koje uprkos svakoj verovatnoći večito stoje na ivici pada. Gde god da je pogledao, Rand je video nazubljene planine u daljini. Kao da je celokupna uništiteljska snaga Slamanja sveta bila usmerena na ovo mesto znano kao Aijelska pustara. Tamo gde tlo nije činila raspuknuta ilovača, žuta, mrka ili nešto između, ležale su gole stene, posvuda ispucale, šupljikave i izbrazdane presahlim vododerinama. Raštrkano bilje beše oskudno i zakržljalo, trnovito žbunje i šiblje bez lišća; nekoliko belih, crvenih i žutih cvetova beše tako usamljeno da su izgledali jezovito. Ponegde je zemlju prekrivalo busenje grube trave, a još ređe se sretalo i poneko zakržljalo drvo, takođe trnovito ili bodljivo. U poređenju s Čendarom i dolinom Ruideana, ovde beše skoro bujno. Vazduh beše tako prozračan, zemlja tako pusta da se Randu činilo da mu pogled seže nebrojenim miljama u daljinu.

Vazduh ipak nije bio ništa manje suv, niti je vrelina bila popustljivija, a sunce beše komad rastopljenog zlata na potpuno vedrom nebu. Trudeći se da se od njega odbrani, Rand je zamotao šoufu oko glave i često otpijao vodu iz mešine o Džede’enovom sedlu. Začudo, kaput na njemu je pomagao; znojio se podjednako, ali mu je ispod crvene vune košulja neprestano bila mokra, što ga je pomalo hladilo. Met je komadom platna privezao na glavu ogromnu belu maramicu, kao neku neobičnu kapu koja se spušta niz vrat, a rukom je zaklanjao oči od bleštavog svetla. Oštropero koplje s izrezbarenim gavranovima nosio je kao teško konjičko koplje, krajem zadenuto u uzengije.

Družinu im je činilo oko četiri stotine Džindoa; Rand i Met jahali su na čelu, uz Ruarka i Herna. Aijeli su, naravno, hodali, a šatore i nešto plena iz Tira nosile su mazge i tovarni konj i. Nekolicina Džindo Devica raštrkala se u izvidnicu, dok su Kameni psi na začelju branili odstupnicu. Središte kolone bilo je ograđeno pozornim očima, pripravnim kopljima i spremnim lukovima. Navodno, Mir Ruideana važi sve dok se putnici ne vrate s Čendara u sopstveno uporište, ali, kako je Ruark objasnio Randu, bivalo je i grešaka, a ni izvinjenja ni krvne osvete ne vraćaju mrtve iz groba. Ruark je smatrao da bi se greške ovog puta, zahvaljujući družini Šaidoa, veoma lako mogle dogoditi.

Zemlja Šaido klana ležala je još dalje od Džindo Taardada, u istom pravcu u odnosu na Čendar, i oni su išli uporedo s Džindoima, udaljeni oko četvrt milje. Po Ruarkovom mišljenju, Kuladin je trebalo da sačeka bratovljev povratak još jedan dan. To što je Rand gledao kako Muradin čupa sopstvene oči ništa nije menjalo; deset dana bilo je propisano vreme. Otići ranije značilo je napustiti onoga ko je ušao u Ruidean. Pa ipak, Kuladin je naredio Šaidoima da svijaju šatore čim je primetio da Džindoi tovare prtljag na životinje. Šaidoi su sada napredovali, sa sopstvenim izviđačima i zaštitnicom, naizgled ne obazirući se na Džindoe, ali ipak ne odvajajući se više od trista koračaja od njih. Po običaju, čovek koji želi zvanje poglavara klana mora imati svedoke iz barem šest većih septi. Kuladinovi ljudi bili su bar dvaput brojniji od Džindoa. Rand je pretpostavljao da je treća družina, na pola puta između Šaidoa i Taardada, jedino što sprečava da se rastojanje smanji veoma brzo i nasilno.

Mudre su pešačile kao i svi ostali Aijeli, uključujući i one čudne muškarce i žene u belom koje je Ruark nazivao gai’šainima, zadužene da vode životinje. Nisu se mogli nazvati slugama, ali Rand nije baš sasvim shvatio Ruarkovo objašnjenje o časti, obavezama i zarobljeništvu. Hern ga je još više zbunio, kao da je pokušao da mu objasni zašto je voda mokra. Moiraina, Egvena i Lan jahali su kraj Mudrih. Ili su barem njih dve jahale kraj Mudrih, dok je Zaštitnik poterao svog bojnog konja bliže boku Šaidoa i motrio je na njih podjednako pažljivo kao na negostoljubivi krajolik. Povremeno, Moiraina i Egvena bi sjahale da malo koračaju uz Mudre i pričaju s njima. Rand bi rado dao i poslednji novčić samo da čuje o čemu govore. Često bi pogledale ka njemu, tako hitro da su, bez sumnje, želele da to ostane neprimećeno. Iz nekog razloga, Egvena je kosu splela u dve pletenice vezane crvenom trakom, kao u neveste. Nije znao zašto. Pomenuo je to pre nego što su napustili Čendar – samo pomenuo – i zamalo da izgubi glavu.

„Elejna je prava žena za tebe.“

Zbunjeno je pogledao naniže u Avijendu. Izazivački pogled se vratio u njene plavozelene oči, ali je i dalje bio ukorenjen u oštroj netrpeljivosti. Kada se tog jutra probudio, ona ga je čekala pred šatorom. Od tada se nije odvojila ni tri koraka od njega. Mudre su je očigledno poslale da ga uhodi, a on to očigledno nije trebao primetiti. Lepa je, pa su pretpostavile da je dovoljno budalast da ne vidi ništa osim toga. Bez sumnje, iz tog je razloga ona sada bila u suknji, a jedino joj je oružje bio nožić o pojasu. Žene, izgleda, misle da je muški um ograničen. Kad je porazmislio, zaključi da niko od Aijela ne primećuje njeno novo ruho, te da čak i Ruark izbegava da gleda ka njoj. Verovatno su znali šta ona traži tu, ili su imali neku predstavu o namerama Mudrih, a nisu bili voljni da o tome govore.

Ruidean. Još nije znao zašto je išla tamo; Ruark je samo promrmljao „ženska posla“, očevidno nerad da o tome govori pred njom. A kako se ona prilepila uz Randa, to je značilo da od te priče neće biti ništa. Poglavar klana je, međutim, sada pažljivo slušao, kao i Hern, i svi ostali Džindoi u blizini. Ponekad je Aijele bilo teško proceniti, ali činilo mu se da ih ovo zabavlja. Met je tiho zviždukao, preterano se trudeći da gleda u sve osim u njih dvoje. Bez obzira na to, ovo je bio prvi put da mu se obratila tog dana.

„Kako to misliš?“, upita on.

Koračala je u korak s Džede’enom, a kabasta suknja nimalo je nije usporavala. Ne, nije koračala. Lovila je. Da je bila mačka, mahala bi repom. „Elejna je mokrozemka, tvoj rod.“ Oholo je zabacila glavu. Na njenom potiljku nije bilo repića kakve nose aijelski ratnici. Previjena marama vezana oko glave prekrila joj je skoro svu kosu. „Upravo, najbolja žena za tebe. Zar nije lepa? Ima prava leđa, gipke i jake udove, usne pune poput paradajza. Kosa joj je zlatno pletivo, oči su joj plavi safiri. Koža joj je mekša od najfinije svile, a grudi lepe i oble. Njeni kukovi...“

Razdraženo ju je prekinuo, užarenih obraza. „Znam da je lepa. Šta to pokušavaš?“

„Opisujem je.“ Avijenda ga namršteno odmeri. „Jesi li je nekada video kako se kupa? Ne moram da je opisujem ako si je...“

„Nisam je video!“ Poželeo je da ne zvuči kao da se guši. Ruark i ostali su slušali, toliko bezizražajno da ih je sve začelo veselilo. Met je kolutao očima, smešeći se otvoreno i vragolasto.

Aijelka samo sleže ramenima i namesti šal. „Šteta što to nije uredila. Ali ja sam je videla, i vladaću se kao njena skorosestra.“ Naglasak je očito govorio da bi i njegova „skorosestra“ postupila isto; aijelski običaji jesu čudni, ali ovo je ludilo! „Njeni kukovi...“

„Prestani!“

Iskosa se zagledala u njega. „Ona je žena za tebe. Elejna ti je spustila srce pred noge u zamenu za nevestinski venac. Zar misliš da je u Kamenu Tira bilo ikoga ko nije čuo?“

„Ne želim da pričam o Elejni“, nepokolebljivo joj je odvratio. Naročito ako je nameravala da nastavi onako kako je počela. Od te misli lice mu se opet zarumenelo. Ova žena nije pazila šta govori, niti ko ih sluša!

„I zaslužuješ da crveniš, jer si je odbio kada ti je prišla otvorenog srca.“ Avijendin glas bio je grub i pun prezira. „Dva pisma je napisala, otkrivši sve, kao da se skida gola pod krovom tvoje majke. Mamio si je u mrak da bi je ljubio, a potom si je odgurnuo. Svako slovo u tim pismima je iskreno, Rande al’Tore! Tako mi je Egvena rekla. Svako slovo. Šta nameravaš s njom, mokrozemče?“

Rand provuče ruku kroz kosu i morade da preuredi svoju šoufu. Elejna je bila iskrena? U oba pisma? Potpuno nemoguće. Bila su u savršenoj protivrečnosti! Najednom se trgao. Egvena joj je rekla? Za Elejnina pisma? Zar žene razgovaraju o takvim stvarima među sobom? Zar zajedno smišljaju kako da najlakše zbune muškarca?

Shvatio je da mu nedostaje Min. Min nikada nije pravila budalu od njega. Pa, možda jednom-dvaput. I nikada ga nije uvredila. Dobro, tu i tamo bi ga nazvala čobaninom. Ali kraj nje se osećao ugodno, toplo na neki čudan način. Nikada kao potpuni glupan, kao kraj Elejne i Avijende.

Njegova ćutnja je očito, ukoliko je to ikako bilo moguće, još više razdraživala Aijelku. Mrmljala je sebi u bradu stupajući dugačkim koračajima kao da želi da zgazi nešto, a maramu je skidala i ponovo nameštala više od deset puta. Konačno prestade da gunđa. Namesto toga, počela je da zuri u njega. Kao lešinarka. Nije razumeo kako joj se ne desi da se saplete i padne na lice.

„Zašto me tako gledaš?“, zapovednički je upitao.

„Slušam, Rande al’Tore, jer želiš da budem tiha.“ Nasmejala se otkrivajući stisnute zube. „Zar nisi radostan što sam tu da te slušam?“

Pogled mu na tren odluta iza nje, do Meta koji je odmahivao glavom. Jednostavno ne možeš razumeti žene. Rand je pokušao da se posveti razmišljanju o onome što predstoji, ali to ne beše lako pod njenim pogledom. Lepe oči, samo da nisu bile pune prkosa, ali se ipak nadao da će skrenuti pogled.

Zaklanjajući oči od sunčevog bleska, Met se trudio da ne gleda u Randa i Aijelku koja je koračala između njihovih konja. Nije shvatao zašto je Rand trpi. Avijenda je, ruku na srce, zaista lepa – i više nego lepa, naročito sada, obučena u nešto približno svakidašnjoj odeći – ali ima guju umesto jezika i ćud pred kojom bi i Ninaeva izgledala krotko. Olakšanje mu je pružalo samo to što je Rand, a ne on, zaglavio s njom.

Skinuo je onu maramu s glave, obrisao znoj s lica i ponovo je zavio. Jara i večito sunce na očima počeli su da ga umaraju. Zar u čitavoj ovoj zemlji nigde nema hlada? Rane su ga pekle od znoja. Prethodne noći, kada je konačno uspeo da zaspi, Moiraina ga je probudila, ali odbio je Lečenje. Vredi istrpeti poneku posekotinu ako ćeš time izbeći da neko koristi Moć na tebi, a Mudre su mu čajem ogavnog ukusa ublažile glavobolju. Pa, donekle, u svakom slučaju. Druge boljke koje je trpeo, po njegovom mišljenju, Moiraina nije mogla Izlečiti, a nije ni nameravao da joj ih pominje dok ih sam ne shvati. Možda ni tad. Nije želeo ni da razmišlja o tome.

Moiraina i Mudre su ga gledale. U stvari, valjda su gledale Randa, ali osećaj je bio isti. Začudo, suncokosa Melaina je jahala Aldijeb iza Aes Sedai, trapavo se držeći za Moirainin struk da ostane u sedlu dok razgovaraju. Nije znao da Aijeli uopšte jašu. Veoma privlačna žena, Melaina, sa tim plamenozelenim očima. Osim, naravno, što je umela da usmerava. Samo bi se najgluplji muškarac petljao s takvom. Promeškoljio se u Kockičinom sedlu i podsetio sebe da mu nije bitno kako se Aijeli ponašaju.

Bio sam u Ruideanu. Učinio sam ono što je, po rečima ljudi-zmija, bilo neizbežno. A čime se posle toga može pohvaliti? Krvavo koplje, srebrni talisman... Sada bih mogao i da odem. Ako imam imalo razuma, i hoću.

Mogao je da ode. Pokušao bi da pronađe izlaz iz Pustare pre nego što umre od žeđi ili sunčanice. Da ga Rand i dalje nije vukao, da ga nije držao, probao bi. Najlakši način da se to proveri bilo je da okrene leđa. Pogled mu pređe preko sumornog predela i on se namršti. Dizao se vetar – kao da je duvao preko pregrejane peći – i sićušni kovitlaci stvoriše levke žute prašine nad raspuklom zemljom. Daleke planine su podrhtavale u izmaglici vreline. Možda je pametnije ostati još malo.

Jedna Devica iz izviđačke grupe dotrča natrag do Ruarka i prošapta mu nešto na uvo. Na kraju se nasmeši Metu, na šta on prionu da vadi nekakav čičak iz Kockičine grive. Previše je se dobro sećao, crvenokose žene zvane Dorinda, otprilike Egvenine vršnjakinje. Dorinda je bila jedna od onih koje su ga nagovorile da proba Devičin poljubac. Pokupila je prvi danak. Nije da nije želeo da se susretne s njenim pogledom; sigurno da je mogao, ali važno je otrebiti konja od čičaka i sličnog.

Kada je Dorinda otrčala otkuda je i došla, Ruark se oglasi: „Torbari. Torbarske taljige, kreću se ka nama.“ Nije zvučao oduševljeno.

Met se, međutim, znatno odobrovoljio. Torbari su mogli biti ono pravo. Ako su znali put ovamo, znali su i da izađu. Pitao se sluti li Rand o čemu on razmišlja; postao je nečitljiv poput Aijela.

Aijeli ubrzaše korak – Kuladinovi ljudi se bez odugovlačenja povedoše za Džindoima i družinom Mudrih; verovatno su i njihovi izviđači doneli vesti. Toliko hitri behu da su konj i morali održavati živahan kas. Ni Aijelima ni gai’šainima u belom sunce očito nije smetalo. Lebdeli su iznad ispucale zemlje.

Nisu prešli ni dve milje kad ugledaše petnaestak zaprežnih kola, razvučenih u povorku. Na svima su se videli tragovi bespoštednog putovanja i posvuda privezani rezervni točkovi. Uprkos nanosu žute prašine, prva dvoja kola izgledala su kao bele kutije na točkovima, ili malene kuće, s drvenim stepeništem straga i metalnim odžakom prodenutim kroz krov. Poslednje tri zaprege, nalik ničemu drugom do ogromnoj beloj buradi, vuklo je ukupno dvadeset mazgi. U njima je bez sumnje bila voda. Ostala kola mogla su proći kao torbarska povorka koja posećuje i Dve Reke, s visokim točkovima širokih paoka i tandrkavim gomilama posuđa i koječega povezanog u ogromne mreže, okačenog svuda duž visokog lučno razapetog platna.

Čim su ugledali Aijele, vozači zaprega pritegoše uzde i pričekaše da ih kolona sustigne. Kršan čovek u bledosivom kaputu, s tamnim širokim šeširom, siđe otpozadi s predvodničke zaprege i zagleda se u njih. Povremeno je skidao svoj šešir ravnog temena i brisao čelo velikom belom maramicom. Ako ga je pogled na hiljadu i pet stotina Aijela što se sjuruju prema njemu uzrujao, Met nije mogao da mu zameri. A tek izrazi na licima Aijela najbližih Metu behu neobični. Ruark je trčao natmureno, brže i od Randovog konja, dok je Hernov izraz bio tvrđi od stene.

„Ne razumem“, reče Met. „Izgledate kao da biste nekog da ubijete.“ To bi začelo bio kraj njegovim nadama. „Mislio sam da postoje tri vrste ljudi koje Aijeli puštaju u Pustaru; torbari, zabavljači i Putujući narod.“

„Torbari i zabavljači su dobrodošli“, odsečno odvrati Hern.

Ako je ovo bila dobrodošlica, Met nije želeo da vidi aijelsku negostoljubivost.

„A šta je s Putujućim narodom?“, radoznalo je upitao. Hern nije odgovarao, te dodade: „S Krparima? Tuata’anima?“ Lice poglavara septe otvrdnu još jače i on okrenu pogled natrag prema vagonima. Avijenda pogledom dade Metu na znanje da se poneo kao budala.

Rand pritera Džede’ena bliže Kockici. „Ne bih pominjao Krpare pred Aijelima da sam na tvom mestu“, tiho progovori. „Pomalo su pipava tema.“

„Dobro ako ti tako kažeš.“ Zašto bi Krpari bili pipava tema? „Meni izgleda kao da ih je i prisustvo ovog torbara već dovoljno razdražilo. Torbari! Sećam se trgovaca koji su i u Emondovo Polje dolazili s manje zaprega.“

„Ovaj je došao u Pustaru“, zasmejulji se Rand. Džede’en zabaci glavu i poigra nekoliko koraka. „Pitam se hoće li iz nje ikada izaći?“ Randov osmeh beše izvitoperen i nije mu razvedrio oči. Met je ponekad skoro priželjkivao da Rand reši hoće li poludeti ili ne, i da završi s tim. Skoro.

Na trista koračaja od kola, Ruark dade znak ostalima da stanu i nastavi sam s Hernom. To mu je, barem, bila zamisao, ali Rand mamuznu svog pegavog pastuva za njima, praćen neizbežnom stražom od stotinu Džindoa. Naravno, ne bez Avijende, koju kao da su privezali za Randovog konja. Met je jahao uz njih. Nije želeo da propusti priliku za beg ako bi Ruark otpremio ovog torbara natrag.

Kuladin dotrča iz redova Šaidoa. Sam. Možda je naumio isto što i Ruark i Hern, ali Metu se činilo da naprosto želi da dokaže kako sam odlazi onamo gde Randa prati stotinu čuvara. Isprva je đelovalo kao da će i Moiraina poći, ali pošto je razmenila nekoliko reči s Mudrima, sve ostadoše gde jesu. Ipak, posmatrale su. Aes Sedai je sjahala, poigravajući se nekim sićušnim sjajnim predmetom, a Egvena i Mudre se zbiše oko nje.

Uprkos tome što je neprestano brisao znoj s lica, krupni tip u sivom kaputu izbliza nije izgledao uznemireno, ali se svejedno trgao kada su Device na prepad ustale sa zemlje i opkolile njegovu povorku. Kočijaši, grubijani s više nego dovoljno ožiljaka i slomljenih noseva, delovali su spremno da se šćućure pod sedištima; bili su ulični psi, dok Aijeli behu vukovi. Torbar se smesta povratio. Nije bio debeo za svoju građu; krupnoću su mu davali mišići. Rand i Met su samo načas privukli njegov radoznali pogled. Svu pažnju je usmerio na Ruarka. Povijen kljunast nos i tamne, iskošene oči davali su njegovom četvrtastom, preplanulom licu nešto grabljivo, nimalo umanjeno širokim osmehom uz koji je skinuo veliki šešir i naklonio se. „Ja sam Hadnan Kader“, reče, „torbar po zvanju. Tragam za uporištem Hladnih stena, dobra gospodo, ali ni sa kim ne odbijam trgovinu. Imam pregršt finih...“

Ruark ga preseče kao nožem. „Daleko ste zastranili od Hladnih stena, i svakog drugog uporišta. Kako ste stigli čak ovamo od Zmajevog zida bez vodiča?“

„Zaista ne znam, dobri gospodaru.“ Kader ne prestade da se smeši, ali mu se uglovi usana malo zategose. „Nisam putovao krišom. Ovo mi je prva poseta ovako dalekom jugu Trostruke zemlje. Pomislih, možda ovde i nema vodiča.“ Kuladin podsmešljivo frknu, i lenjo zavrte jedno od svojih kopalja. Kader povi ramena kao da već oseća čelik kako mu se zariva u telo.

„Svuda postoje vodiči“, glasno reče Ruark. „Sreća vaša da ste živi stigli ovako daleko. Sreća što niste mrtvi, ili što se ne vraćate Zmajevom zidu bez ičega na sebi.“ Kader se časkom i nelagodno nakezi pokazujući zube, a poglavar klana nastavi. „Sreća što ste naišli na nas. Da ste produžili ovim putem još dan ili dva, stigli biste u Ruidean.“

Torbarevo lice posive. „Čuo sam...“ Zastao je da proguta pljuvačku. „Nisam znao, dobra gospodo. Morate mi verovati, ne bih namerno radio tako nešto. Ne bih ni slučajno“, brzo dodade. „Neka Svetlost obelodani istinu mojih reči, dobra gospodo, ne bih!“

„Dobro da je tako“, odvrati Ruark. „Kazna bi bila stroga. Možeš da putuješ sa mnom do Hladnih stena. Ne bi valjalo da se ponovo izgubite. Trostruka zemlja ume biti opasno mesto za neupućene.“

Kuladin prkosno podiže glavu. „Zašto ne bi putovao sa mnom?“, odsečno upita. „Šaidoi su ovde brojniji, Ruarče. Po običajima, putovaće sa mnom.“

„Jesi li postao poglavar klana van mog znanja?“ Plamenokosi Šaido se zarumene, ali Ruark nije pokazivao ni trunku zadovoljstva, već samo nastavi studenim glasom. „Torbar traga za Hladnim stenama. Putovaće sa mnom. Tvoji Šaidoi mogu trgovati sa njim dok putujemo. Taardadi nisu toliko gladni torbara da bi ih čuvali samo za sebe.“

Kuladinovo lice se još više namračilo, no on ipak ublaži glas iako je pri tom naporu škrgutao. „Logorovaću kraj Hladnih stena, Ruarče. Onaj Koji Dolazi sa Zorom tiče se svih Aijela, a ne samo Taardada. Šaidoi će dobiti zasluženo mesto. I Šaidoi će slediti Onog Koji Dolazi sa Zorom.“ Nije priznao da je to Rand, primeti Met. Rand ga, zagledan u zaprege, po svoj prilici nije slušao.

Ruark poćuta jedan tren. „Šaidoi će biti dragi gosti u zemlji Taardada, ako dolaze da bi sledili Onog Koji Dolazi sa Zorom.“ Ovo se, takođe, moglo shvatiti kao dvosmislica.

Kader je sve vreme brisao znoj s lica, verovatno zamišljajući sebe usred bitke između Aijela. Propratio je Ruarkov poziv dugim uzdahom olakšanja. „Hvala, dobra gospodo, hvala vam.“ Verovatno zato što ga nisu ubili. „Želite li možda da vidite šta vam nude moja kola? Nešto posebno, što bi vam se moglo svideti?“

„Kasnije“, odgovori Ruark. „Prenoćićemo u skloništu Imre, pa ćeš nam tada pokazati šta nudiš.“ Kuladin je, čuvši ga gde pominje sklonište Imre, šta god ono bilo, već pošao natrag. Kader je ponovo nameštao šešir na glavu.

„Šešir“, reče Met terajući Kockicu bliže torbaru. Ako već mora da produži boravak u Pustari, može bar da odmori oči od krvavog sunca. „Daću zlatnu marku za takav šešir.“

„Prodato!“, začu se raspevan, pomalo promukao ženski glas.

Met se osvrnu, i prepade se. Jedina žena na vidiku, osim Avijende i Devica, prilazila je iz pravca druge zaprege, ali taj glas, jedan od najslađih koje je ikada čuo, nimalo joj nije pristajao. Čitavu stopu niža od Kadera, a podjednako teška, ili još teža. Nabori sala skoro da su joj sakrili oči te se nije videlo jesu li iskošene, ali torbarev nos beše malen u odnosu na onu njenu sekirčinu. Bledožućkasta svilena haljina čvrsto joj se zatezala na telu, a iznad glave je nosila čipkani beli šal raspet na ukrasne češljeve od slonovače koji su virili iz duge, grube crne kose. Kretala se neshvatljivo lako, skoro nalik Devicama.

„Dobra ponuda“, nastavila je istim muzikalnim glasom. „Zovem se Keila Saogi, i torbarka sam.“ Ščepala je Kaderov šešir i pružila ga Metu. „Izdržljiv je, dobri gospodaru, i skoro je nov. Trebaće vam tako nešto da preživite Trostruku zemlju. Ovde čovek može umreti..- debeli prsti pucnuše kao bič – „...tek tako.“ Iznenada se nasmeja, podjednako grleno i milozvučno kao što je i govorila. „A može i žena. Rekoste, zlatnu marku.“ Oklevao je, na šta njene u salo utonule oči zasijaše kao gavranovo perje. „Retko kome nudim dobru priliku dva puta.“

Jedinstvena žena, u najmanju ruku. Kader se jedva primetno namrštio, ali se nije bunio. Ako mu je Keila bila saradnica, bilo je jasno čiji je udeo veći. Što se Meta tiče, ako mu taj šešir spase glavu od ključanja, cena odgovara. Pružio joj je tairensku marku, a ona je zagrize pre nego što mu dade šešir. Začudo, odgovarao mu je. Iako nije bilo hladnije pod tim širokim obodom, bar beše blagosloveno senovito. Strpao je maramu u džep kaputa.

„Treba li ostalima štogod?“ Kršna žena odmeri Aijele, a kad vide Avijendu, promrmlja: „Lepog li deteta“, pokazujući zube, što je moglo proći kao osmeh. Randa umiljato upita: „Nešto za vas, dobri gospodine?“ Takav glas uz takvo lice zaista je obespokojavao, naročito kad je progovarala ovim mednim tonom. „Nešto da vas štiti od ove očajničke zemlje?“

Rand okrenu Džede’ena, zagledan u vozače zaprega, i jednostavno odmahnu glavom. Zaista je izgledao kao Aijel, sa tom šoufom oko lica.

„Večeras, Keila“, reče Kader. „Otvorićemo radnju večeras, u mestu zvanom sklonište Imre.“

„Tako znači.“ Neko vreme je zurila u povorku Šaidoa, a Mudre je odmeravala još duže. Iznenada pođe prema svojim kolima, a torbaru dobaci preko ramena: „Zašto onda zadržavamo ovu dobru gospodu ovde? Krećemo, Kadere. Krećemo.“ Rand je otprati pogledom i ponovo odmahnu glavom.

Pozadi, kraj njenih kola, stajao je jedan zabavljač. Met zatrepta, misleći da ga je udarila vrućina, ali čovek nije nestao; tamnokos sredovečan muškarac u ogrtaču od zakrpa. Strpljivo je posmatrao skup sve dok ga Keila nije izgurala uz stepenice pred sobom. Kader je posmatrao njena bela kola bezizražajnije od ikakvog Aijela, dok na kraju ne ode ka svojima. Zaista, neobična družina.

„Jesi li video zabavljača?“, upita Met Randa, na šta on neodređeno klimnu glavom, buljeći u povorku kola kao da nikada u životu, nije video nijednu zapregu. Ruark i Hern su se već vraćali ostalim Džindoima. Stotinu njih oko Randa strpljivo su čekali, a pogledi im behu razdeljeni između njega i svega što mrda, makar to bio i miš. Vozači se prihvatiše uzda, ali Rand se nije pokretao. „Čudan su narod ovi torbari, zar ne, Rande? Ali niko normalan valjda i ne dolazi u Pustaru. Pogledaj samo nas.“ Avijenda se namršti, ali Rand kao da ništa nije čuo. Met je želeo da on nešto kaže. Bilo šta. Tišina ga je izluđivala. „Ko bi pomislio da je tolika čast sprovesti torbara da se Ruark i Kuladin oko toga svađaju? Razumeš li ti taj đi’e’toh?“

„Ti si budala“, progunđa Avijenda. „To nema veze sa đi’e’tohom. Kuladin hoće da glumi poglavara klana. Ruark mu to ne sme dozvoliti sve dok – i ako – ne ode u Ruidean. Šaidoi bi psu kost oteli – oteli bi i kost i psa – ali čak i oni zavređuju istinskog poglavara. A zbog Randa al’Tora moramo dozvoliti da hiljadu njih podigne šatore na našoj zemlji.“

„Njegove oči“, progovori Rand ne skrećući pogled s kola. „Opasan čovek.“

Met se namršti. „Čije oči? Kuladinove?“

„Kaderove. Sav se preznojio, lice mu prebledelo, a oči mu se ne menjaju. Uvek moraš paziti na oči. Nije ono što izgleda.“

„Svakako, Rande.“ Met se promeškolji u sedlu i prikupi uzde kao da će odjahati. Možda je tišina bila bolja od ovoga. „Moraš paziti na oči.“

Rand preusmeri pažnju na vrhove najbližih kamenih kula i igala, pomerajući glavu ovamo i onamo. „Vreme nosi opasnost“, mrmljao je. „Vreme postavlja klopke. Moram izbegavati njihove dok budem postavljao svoje.“

Koliko je Met video, tamo ne beše ničega do raštrkanog žbunja i pokojeg zakržljalog drveta. Avijenda natmureno pogleda u visine, potom u Randa, pa odmota i ponovo namesti maramu. „Klopke?“, upita Met. Svetlosti, kad bi mi samo odgovorio makar nešto a da nije sumanuto. „Ko postavlja klopke?“

Na tren, Rand ga pogleda kao da ne razume pitanje. Torbarska kola krenuše s pratnjom Devica koje su trčale pored njih, pa saviše za Džindoima i njihovim vernim senkama Šaidoima. Ostale Device pohitaše u izvidnicu. Samo su Aijeli oko Randa mirovali, mada je i družina Mudrih besposličila gledajući ih; po Egveninim pokretima, Met zaključi da ona želi da priđe i proveri šta rade.

„Ne vidiš to, i ne osećaš“, konačno reče Rand. Prignuo se prema Metu i prošaptao glasno kao glumac: „Sada jašemo uz zlobu, Mete. Pričuvaj se.“ Gledajući kako ih teške zaprege mimoilaze, ponovo se izvitopereno iskezio.

„Misliš da je onaj Kader zao?“

„Opasan čovek, Mete – oči to uvek odaju – ali ko može reći? Opet, zašto bih brinuo kada Moiraina i Mudre motre na mene? Ne smemo, takođe, zaboraviti ni Lanfear. Da li je ijedan čovek ikada bio pod tolikim budnim pogledima?“ Najednom se uspravio u sedlu. „Započelo je“, tiho reče. „Eh, da mi je tvoja sreća, Mete. Započelo je, i sada nema povratka, kako god oštrica presudila.“ Rand klimnu glavom sam za sebe, pa potera pegavog konja za Ruarkom. Avijenda potrča uz njega, a stotinu Džinđoa za njim.

Metu je takođe laknulo kada je krenuo za njima. To je svakako bolje nego ostati ovde. Sunce je upeklo, visoko na beskrajno plavom nebu. Čekao ih je dug put pre sumraka. Započelo je? Šta mu to znači započelo je? Započelo je u Ruideanu; ili pre, u Emondovom Polju na Zimsku noć pre godinu dana. „Jašemo uz zlobu“ i „nema povratka“? Lanfear? Rand je sada bez sumnje hodio novom oštricom brijača. Morao je postojati način da se utekne iz Pustare pre nego što bude prekasno. Met bi s vremena na vreme pogledao torbarska kola. Pre nego što bude prekasno. Ukoliko već nije.