Dolazak Senke

54 Prema palati

Elejna je sedela na stražnjem sedištu visoke kočije i truckala se ulicama Tančika iza četvorice znojavih muškaraca. Mrštila se preko prljavog vela koji joj je prekrivao lice od očiju do brade i nestrpljivo lupkala bosim nogama. Svaki potres preko pločanika uzdrmao bi je do kosti; što se jače držala za grubu drvenu ogradu kočije, bilo joj je gore. Ninaevi to očito nije previše smetalo; drmusala se kao i Elejna, ali beše pomalo zamišljena i namrštena, i kao da ništa nije osećala. Egeanin je, s tamnim pletenicama do ramena, prignječena uz Ninaevu s druge strane, držala ruke prekrštene i lagano poskakivala sa svakim udarom. Elejna je na kraju pokušala da oponaša Seanšanku; nije mogla izbeći sudaranje s Ninaevom, ali vožnja više nije pretila da joj zarije donje zube u gornju vilicu.

Bila je rada i da ide peške, čak i bosonoga, ali Bejl Domon je rekao da bi to izgledalo neobično; ljudi bi se začudili zašto žene idu peške kad ima dovoljno prostora za njih, a poslednje što im je trebalo jeste da privuku nečiji pogled. On se, naravno, nije treskao kao vreća repe; išao je peške ispred kočije, uz desetoricu od dvadesetorice mornara koje je poveo kao pratnju. Tvrdio je da bi veći broj izazvao sumnju. Sumnjala je da bi i toliko poveo da nije njih.

Preko vedrog neba još beše razvučeno sivilo, iako je prvo svetlo granulo i pre nego što su krenuli; ulice su još uvek bile prilično puste i tihe, izuzev tandrkanja kočije i škripe točkova. Čim se sunce ukazalo na ob orju, ljudi izmileše, ali to su isprva bile samo grupe muškaraca u vrećastim pantalonama, sa duguljastim crnim kapama i smutljivim izrazima na licima; vukli su se ulicama odajući utisak da prošle noći nisu činili ništa časno. Izanđalo platno prebačeno preko tovara kočije bilo je pažljivo uređeno da bi se videlo kako prekriva samo tri velike korpe, ali i pored toga, neke od tih malih skupina s velovima na licima pratile su kočiju pogledom kao čopor gladnih pasa. Na kraju su se vraćali svom poslu, tako da je dvadeset ljudi s mornarskim mačevima i palicama očito bilo previše.

Točkovi propadoše u ogromnu rupu na mestu gde je pločnik raskopan u nekom od minulih nereda; kočija joj se izmače. Malo je falilo da pregrize jezik kada se ponovo s njom sastala, uz snažan tresak. Neka Egeanin zadrži svoje skrštene ruke! Elejna zgrabi ogradu i namršti se prema Seanšanki. Opazila je da i ona stiska usne i drži se obema rukama.

Egeanin sleže ramenima. „Izgleda da ipak nije ni nalik stajanju na palubi“

Ninaeva se pomalo namrgođeno odmače od Seanšanke, ali bilo je nejasno dokle tačno namerava da se penje u Elejnino krilo. „Porazgovaraću s gazda Bejlom Domonom“, značajno je promrmljala, zaboravljajući da je kočija bila njen predlog. Još jedan potres joj je sklopio zube.

Sve tri su nosile vunu umrtvljene smeđe boje, tanku ali grubu i ne previše čistu. Haljine sirotih zemljoradnica bile su poput bezobličnih vreća u poređenju s Rendrinom pripijenom svilom. Izbeglice iz sela zarađuju za hleb kako znaju i umeju; to je trebalo da glume. Egeanin je očigledno s olakšanjem dočekala ove haljine, što beše podjednako čudno kao i to što su je uopšte povele. Elejni se činilo da ovo potonje neće biti mogućno.

Imali su veliku raspravu tako to muškarci nazivaju u Odaji uvelih cvetova, ali Elejna i Ninaeva su pobile veći deo njihovih glupih prigovora i odbacile ostatak. Njih dve su morale u Panarhovu palatu što pre. Domon je tada izneo novu primedbu, ali manje budalastu od ostatka.

„Same ne moš’te uć’ u palatu“, kaza bradati krijumčar, zagledan u svoje šake na stolu. „Kažete da nema da usmeravate ak’ ne morate, i da vas te Crne Aes Sedai ne mogu primetit’,“ Nijedna od njih nije smatrala da je neophodno pominjati jednu od Izgubljenih. „Onda mora da imate jaku ruku, da zama’ne batinom ak’ do toga mora doć’, i oči pride da vam ni za leđima nešto ne zafali. Tamo sam ja poznat, kod služinčadi. Nosio sam ja darove i onoj bivšoj što beše panarh. Ima da idem sa vama.“ Odmahnuo je glavom i zarežao. „Samo me terate da opružim glavu na panj dželatu što vas ostavi’ onomad u Falmeu. Sreća me izdala, kako me terate! Pa, sad vam je gotovo, nema šta se bunite! Ima da uđem sa vama.“

„Budala si, Ilijanče“, prezrivo reče Džuilin pre nego što ona i Ninaeva stigoše da otvore usta. „Misliš da će ti Tarabonci dozvoliti da vršljaš po palati kako ti se prohte? Prljavom krijumčaru iz Ilijana? Dobro ja znam kakve su sluge, umem da povijem glavu da bi neki praznoglavi plemić pomislio...“ Brže-bolje se nakašljao i nastavio, ne gledajući Ninaevu – ni nju! „Ja treba da pođem s njima.“

Tom se nasmejao obojici. „Mislite da bi ijedan od vas prošao kao Tarabonac? Ja bih; ovo prolazi kao po loju.“ Pogladio je svoje duge brkove. „Osim toga, ne možete juriti kroz Panarhovu palatu naoružani štapovima ili batinama. Potreban je malo... manje očigledan vid zaštite.“ Zamahnuo je rukom i među prstima mu se iznenada zavrte nož. Nestao je podjednako brzo u rukav, kako je Elejna verovala.

„Svi znate šta treba da rađite“, prasnu Ninaeva, „ali ništa nećete postići ako nas gledate kao guske na pijaci!“ Duboko je udahnula i nastavila mimije. „Volela bih da neko od vas može da pođe sa nama, ako ni zbog čega drugog, zbog dodatnog para očiju, ali to je nemoguće. Izgleda da moramo same, i to je kraj priče.“

„Ja mogu da vas pratim“, iznenada se javila Egeanin iz ćoška u koji ju je Ninaeva smestila. Svi se okrenuše ka njoj, a ona se nesigurno namršti. „Te žene su Prijatelji Mraka. Treba ih izvesti pred pravdu.“

Elejna beše jednostavno zatečena ponudom, ali Ninaeva, prebledelih usana, kao da je bila spremna da je prebije. „Misliš da bi trebalo da ti verujemo, Seanšanko?“, hladno je upita. „Pre nego što pođemo, zaključaću te u ostavu, pa neka priča...“

„Zaklinjem se svojom nadom na uzvišeno zvanje“, prekide je Egeanin držeći se obema rukama za srce, „da vas neću ni na koji način izdati, da ću činiti kako kažete i čuvati vam leđa dok se ne izbavite iz Panarhove palate.“ Potom se naklonila tri puta, duboko i svečano. Elejna pojma nije imala šta znači „nada na uzvišeno zvanje“, ali Seanšanka je zaista zvučala iskreno.

Domon pomalo neodlučno progovori: „Može ona to.“ Odmerio je Egeanin i odmahnuo glavom. „Sreća me izdala ako imam više neg’ dva-tri čoveka da bi mogli za opkladu da je obore.“

Ninaeva se namrgodila shvativši da steže desetinu dugih pletenica, pa ih za inat trže.

„Ninaeva“, odlučno progovori Elejna, „i sama si rekla da želiš još jedan par očiju, a znam da ja sigurno želim. Sem toga, ako treba ovo da obavimo bez usmeravanja, ne bi bilo loše da imamo nekog ko ume da ućutka ponekog znatiželjnog stražara, ako ustreba. Ne nameravam da se pesničim sa muškarcima, a nećeš ni ti. Seti se kako se ona bori.“

Ninaeva jarosno pogleda Egeanin, namršti se na Elejnu, pa prostreli muškarce kao da su joj ovo zakuvali iza leđa. Ipak, na kraju je klimnula glavom. „Odlično, kaza Elejna. „Gazda Domone, to znači da nam trebaju tri haljine, a ne dve. Najbolje bi bilo da vas trojica krenete. Želimo da pođemo u praskozorje.“

Kočija se trže i stade, i Elejna se probudi iz sanjarenja.

Beli plaštovi, bez konja, ispitivali su Domona. Ovo je bio ulaz na trg iza Panarhove palate, daleko manji od onog spreda. Na suprotnoj strani uzdizala se palata, kao planina belog mermera s vitkim kulama opasanim čipkastim radom u kamenu, snežnobelim kupolama pokrivenim zlatom i pozlaćenim šiljcima ili vetrokazima na vrhu. Ulice su, s obe strane, bile daleko šire i pravije nego drugde u Tančiku.

Sporo kloparanje kopita o pločnik najavilo je još jednog jahača iz pravca trga, visokog čoveka sa uglačanim šlemom i sjajnim oklopom ispod belog plašta ukrašenog zlatnim suncem i grimiznim pastirskim štapom. Elejna je povila glavu; četiri čvora što označavaju čin otkrila su joj da je ovo Džaihim Karidin. Nigde ga do sada nije srela, ali ako bi primetio da pilji u njega, možda bi ga zanimalo zašto to čini. Kopita prođoše dalje bez zastoja.

Egeanin je takođe skrivala lice, ali Ninaeva se otvoreno mrštila prema Inkvizitoru. „Tog čoveka muče neke silne brige“, promrmljala je. „Nadam se da nije čuo...“

„Panarh je mrtva!“, začuo se glas nekog muškarca preko trga. „Ubili su je!“

Nije se čulo ni ko je vikao, ni odakle. Sve ulice u Elejninom vidokrugu behu pune Belih plaštova.

Osvrnula se niz ulicu kroz koju su se uspeli i poželela da straža malo brže završi s Domonom. Narod je počeo da se okuplja na raskršću, tiskali su se i izvirivali prema trgu. Izgleda da su Tom i Džuilin uspešno raširili glasine prošle noći. Samo da se stvari ne prelome dok su ovde, u središtu svega. Ako bi neredi počeli ovoga časa... Ruke joj nisu drhtale samo zato što je snažno stiskala ogradu kočije. Svetlosti, ovde je rulja, a unutra Crni ađah, možda i Mogedijen... Toliko sam prestravljena da su mi se usta osušila. Ninaeva i Egeanin su takođe gledale prema sve većoj gomili sveta, ali nisu ni treptale, a kamoli drhtale. Neću biti kukavica! Neću!

Kočija se otkotrlja dalje, i ona duboko odahnu. Tek tren potom je shvatila da je i od ostalih dveju dopro istovetan zvuk.

Pred kapijom, koja ne beše mnogo šira od same kočije, straža je ponovo ispitala Domona. Bili su to vojnici Panarhove legije, sa šiljatim kalpacima i zlatnim drvetom utisnutim u oklop na grudima. Pitanja su ovog puta bila krača; Elejni se učinilo da je primetila kako neka kesa prelazi iz ruke u ruku. Potom se nađoše unutra, u grubo popločanom dvorištu pred kuhinjom. Svi mornari sem Domona ostali su ispred, sa stražarima.

Čim kočija stade, Elejna iskoči i promrda bosa stopala po kamenu. Neravnine su joj pričinjavale bol. Delovalo je neverovatno da lagani đon papučice može da učini osećaj sasvim drugačijim. Egeanin se uspuza u kočiju i razdeli im korpe. Ninaeva zaturi svoju na leđa, pridržavajući je jednom rukom odozdo, a drugom izvijenom preko ramena za obod. Korpe behu skoro do vrha pune dugačkih belih paprika, pomalo sparušenih od putovanja čak iz Saldeje.

Dok je Elejna prihvatala svoju korpu, Domon priđe stražnjem delu kočije, pretvarajući se da pregleda papričice. „Beli plaštovi i panarhova legija sam’ što se nisu zakrvili, tako izgleda“, promrsio je prepipavajući papričice. „Onaj poručnik je reko da bi legija mogla i sama da brani panarha, da ih dobar deo nije poslat u okolne tvrđave. Džaihim Karidin mož’ da pristupi panarhu, ali gospodar kapetan legije ne mož’. I ne godi im što je unutra samo gradska straža. Neko sumnjičav bi reko da nekom odgovara što se panarhova straža tol’ko ne podnosi.“

„To su dobre vesti“, reče Ninaeva ne okrećući glavu. „Oduvek govorim da se iz muskih glasina mogu izvući korisne pouke.“

Domon ogorčeno zamumla. „’Ču vas uvedem, pa moram natrag s mojim ljudima, da se ne uvale u nered.“ Posade svih Domonovih brodova u pristaništu bile su na ulicama oko palate.

Podigavši korpu na leđa, Elejna pođe za njim i ostalim dvema ženama, povijene glave, grčeći se pri svakom koraku dok najzad nije kročila na crvenosmeđe pločice kuhinje. Miris začina i mesa kuvanog u umaku ispunjavao je sobu.

„Ledene papričice za panarha“, najavi Domon. „Poklanja ih Bejl Domon, časni brodovlasnik ovog grada.“

„Još ledenih papričica?“, upita krupna žena s tamnim pletenicama, belom keceljom i obaveznim velom. Jedva da je i podigla pogled sa srebrnog poslužavnika punog suđa od tankog, zlatnog porcelana Morskog naroda; spuštala je ukrasno savijenu maramicu među sudove. U kuhinji je bilo preko deset žena s keceljama i nekoliko dečaka zaduženih da obrću masno pečenje kraj dva od šest ognjišta, ali ona je očigledno bila glavna kuvarica. „Pa, panarh je izgleda uživala u poslednjoj isporuci. Nosite tamo, u ostavu.“ Nehajno je pokazala prema vratima na suprotnom kraju prostorije. „Nemam vremena da se sada zamaram s vama.“

Elejna je pratila Ninaevu i Egeanin ne dižući pogled s poda, sva preznojena, ali ne zbog pećnica i vatri ognjišta. Mršava žena u zelenoj svili stranog kroja stajala je pored jednog širokog stola i češkala po ušima mršavog sivog mačka dok je lizao pavlaku iz porcelanske zdele. Mačka ju je razotkrila, a potom i duguljasto lice i široki nos. Marilin Gemalfin, nekada pripadnica Smeđeg, sada Crnog ađaha. Ako bi podigla pogled sa te niačke, ako bi stvarno postala svesna njihovog prisustva, shvatila bi za šta su sposobne i da ne posegnu za Moći. Na ovakvoj blizini, žena bi osetila sam njihov dar.

U trenutku kada je kukom zatvorila vrata ostave, Elejni se znoj već slivao niz nos. „Jeste li je videle?“, tiho je upitala, skoro pustivši korpu da padne na pod. Ukrasne šare urezane na vrh tankog gipsanog zida propuštale su prigušenu svetlost iz kuhinje. Redovi visokih polica zauzeli su pod ove ogromne sobe, krcati velikim teglama začina, vrećama i mrežastim kesama punim povrća. Svuda su bile naslagane kutije i burad, a o kukama je visilo dvanaest jaganjaca i još dvaput toliko gusaka spremnih za pečenje. Gruba mapa palate koju su Domon i Tom sačinili za sebe govorila je da je ovo najmanje skladište hrane u čitavoj palati. „Ovo je odvratno“, reče Elejna. „Znam da Rendra ima punu kuhinju, ali ona kupuje hranu tek kad joj ustreba. Ovi ljudi se goste dok...“

„Ostavi brigu po strani dok ne budeš u stanju da učiniš nesto povodom toga“, oštro prošapta Ninaeva. Istresla je svoju korpu na pod i počela da skida grubu seosku odeću. Egeanin je već bila u podsuknji. „Videla sam je. Ako želiš da dođe ovamo da vidi otkud ovolika graja, ti toroči dalje.“

Elejna šmrknu, ali ništa ne reče. Nije pravila baš toliku graju. Svukla se i istresla paprike iz korpe, kao i ono što se krilo pod njima. Između ostalog, tu je bila bela haljina od fine vune sa zelenim opasačem; na levoj strani grudi bilo je izvezeno zeleno drvo što širi grane nad obrisom trostrukog lista. Prljavi veo zamenjen je čistim, lanenim ali kamenom izglačanim da bude gotovo kao svila. Bele papučice s mekanom postavom bile su dobrodošle na stopalima ugruvanim nakon šetnje od kočije do kuhinje.

Seanšanka se prva svukla, ali je poslednja obukla svoje belo ruho, sve vreme gunđajući o nepristojnosti i služavkama, bez ikakvog smisla. Ovo i jesu bile haljine sluškinja; čitava zamisao je ponikla iz toga što sluškinje mogu ići kuda god žele, a u palati ih ima toliko da niko neće primetiti tri nove. Što se tiče nepristojnosti... Elejna je i sama pomalo oklevala pre nego što je prvi put javno obukla tarabonsku nošnju, ali brzo se privikla. Uz to, ova tanka vuna se ne pripija koliko svila. Egeanin je očito imala veoma strogu predstavu o čednosti.

Na kraju je ipak vezala i poslednju masnicu, pa nagura seljačku odeću u korpu i pokri je ledenim papričicama.

Marilin Gemalfin nije više bila u kuhinji, ali sivi mačak oglodanih ušiju i dalje je lizao pavlaku na stolu. Njih tri pođoše prema vratima koja vode dublje u palatu.

Jedna od nižih kuvarica se podbočila i namrštila na mačora. „Kako bih ga rado udavila“, reče, ljutito tresući glavom tako da su joj se svetlo-smeđe pletenice njihale. „Ždere toliku pavlaku, a ja sam na hlebu i vodi zato što sam uzela kap uz borovnice za doručak!“

„Budi srećna što nisi na ulici, ili što ne visiš na vešalima.“ Glavna kuvarica nije zvučala saosećajno. „Ako gospa kaže da si krala, onda si krala, pa makar ta pavlaka bila za njene mačke, razumeš? Vi, tamo!“

Elejna i njene saputnice se na taj povik slediše.

Tamnokosa žena zatrese dugu drvenu var jaču prema njima. „Upale ste mi u kuhinju i šetate se kao kroz baštu, lenčuge? Došle ste po doručak gospe Ispan, je l’ tako? Ako ne bude poslužen pre nego što se ona probudi, i te kako će vas naučiti poslušnosti. Šta čekate?“ Pokazala je na srebrni poslužavnik oko koga se maločas mučila. Sada je bio prekriven belom lanenom krpom.

Nisu smele da progovore; kad bi ijedna zinula, pri prvoj reči bi se otkrilo da nisu Tarabonke. Elejna se hitro nakloni kao sluškinja i podiže poslužavnik; sluškinja koja nešto nosi i gleda svoja posla, i verovatno je niko neće zaustaviti niti joj izdati drugačije naređenje. Gospa Ispan? Nije neobično ime u Tarabonu, ali postojala je Ispan na listi Crnih sestara.

„Tako, dakle, rugaš mi se, mala kravo?“, zaurla debela žena, i pojuri oko stola preteći velikom drvenom varjačom.

Nije mogla ništa da uradi a da se ne razotkrije, sem da ostane i trpi udarce, ili da beži. Elejna izlete iz kuhinje noseći poslužavnik, a Ninaeva i Egeanin tik iza nje. Pratila ih je kuvaričina vika, ali, na sreću, ne i sama kuvarica. Elejna zamisli kako njih tri jure kroz palatu bežeći pred debelom ženom, i dođe joj da se nasmeje. Rugala joj se? Ne, bila je sigurna da je to isti naklon koji su sluškinje hiljadama puta izvodile pred njom.

Kroz uzani hodnik nizalo se još skladišta, ostava za metle i krpe, kofe i sapune, stolnjake i još štošta. Ninaeva s jedne police uze razbarušenu pernatu pajalicu, a Egeanin podiže hrpu složenih peškira s druge i jedan težak kameni tučak iz avana na trećoj. Sakrila je tučak među peškire.

„Batina može biti korisna“, objasnila je začuđenoj Elejni. „Naročito ako niko ne zna da je imaš.“

Ninaeva šmrknu, ali ništa ne reče. Otkad je pristala da Egeanin pođe, jedva da ju je i pogledala.

Dublje u palati, hodnici su postali širi i viši; zidovi behu oslikani, a stropovi prekriveni sjajnim zlatnim arabeskama. Izuvijane svetiljke na pozlaćenim postoljima zračile su svetlost i miris naparfemisanog ulja. Hodnik se ponegde otvarao prema baš tama za šetnju, ograđenim vitkim stubovima što su nosili balkone od filigranski klesanog kamena. Veliki vodoskoci su žuborili, a crvene, bele i zlatne ribice ronile ispod ogromnih vodenih ljiljana. Ni nalik gradu izvan palate.

Ponegde bi opazili druge sluge, muškarce i žene u belom, sa amblemom drveta i lista na ramenima, kako žurno obavljaju svoje poslove; ili muškarce iz gradske straže, u sivim kaputima, sa čeličnim kapama, štapovima i batinama. Niko im se nije obratio, niti ih popreko pogledao, jer behu samo tri vidno zauzete sluškinje.

Najzad su stigle do uzanog stepeništa za poslugu označenog na gruboj mapi.

„Upamtite“, prošapta Ninaeva, „ako stražari čuvaju vrata, ne prilazite. Ako nije sama, ne prilazite. Ona je poslednji razlog zbog koga smo ovde.“ Duboko je udahnula i nagnala se da pogleda Egeanin. „Ako dozvoliš da joj se nešto desi...“

Spolja se začuo prigušen zvuk trube. Tren potom, unutra se oglasi gong, i vika i naređenja odjeknuše niz hodnik. Sledećeg časa kroz hodnik su trčali stražari sa čeličnim kalpacima.

„Možda nećemo morati da brinemo o straži pred vratima“, kaza Elejna. Počeli su neredi na ulicama. Tomove i Džuilinove glasine okupile su rulju. Domonovi mornari su ih dodatno razdražili. Žalila je, ali to je bilo nužno, jer će neredi odvući veći deo stražara iz palate, uz malo sreće možda i sve. Oni ljudi napolju nisu znali da se ovde vodi bitka za spasenje grada od Crnog ađaha, i celog sveta od Senke. „Bolje je da Egeanin pođe s tobom, Ninaeva. Tvoj zadatak je najvažniji. Ako nekom treba čuvati leđa, to si ti.“

„Ne treba meni nikakva Seanšanka!“ Ninaeva nasloni pajalicu na rame poput koplja i odjuri niz hodnik. Zaista, pre se kretala kao vojnik nego kao sluškinja.

„Trebalo bi već da krenemo“, reče Egeanin. „Neredi im neće predugo držati pažnju.“

Elejna klimnu. Ninaeva već beše zamakla za ugao.

Stepenište je bilo usko i skriveno u zidu, kako bi sluge ostajale što je više moguće neopažene. Hodnici na spratu behu skoro isti kao i u prizemlju, izuzev što prolazi ispod dvostrukih lukova više nisu vodili samo ka sobama, već i prema balkonima od mrežastog kamena. Kako su se bližile zapadnom kraju palate slugu je bilo sve manje i niko nije obraćao posebnu pažnju na njih. Obradovaše se kad su videle da je hodnik ispred panarhovih odaja pust. Pred širokim, dvokrilnim vratima sa izrezbarenim drvetom nije bilo stražara. Ni da ih je bilo, nije imala nameru da se povuče, bez obzira na dogovor s Ninaevom, ali ovako je bilo jednostavnije.

Samo tren potom, izgubila je sigurnost. Osetila je kako u tim odajama neko usmerava. Nikakvi snažni tokovi, ali svakako tkanje Moći, ili možda neki trajan preplet. Malo je žena koje ume ju da svežu tkanje.

„Šta je bilo?“, upita Egeanin.

Elejna nije ni bila svesna da je stala. „Jedna od Crnih sestara je unutra.“ Jedna, ili više njih? Usmerava samo jedna, bar to je sigurno. Pripila se uz vrata. Neka žena je pevala. Prislonila je uvo uz drvenu rezbariju i čula skaredne reči, prigušene ali razumljive:

Preplašeno se trgla, a porcelansko suđe zaigra pod krpom na poslužavniku. Da nije dospela pred pogrešnu sobu? Ne, znala je mapu napamet. Osim toga, u čitavoj palati samo je vrata panarhovih odaja ukrašavalo drveće.

„Onda moramo đa je ostavimo“, kaza Egeanin. „Ništa ne možeš da uradiš a da ne privučeš pažnju ostalih.“

„Možda i mogu. Ako osete usmeravanje, pomisliće da je to ona koja je već unutra.“ Namrštila se i ugrizla se za usnu. Da li je unutra samo jedna? Umela je istovremeno da čini tri ili četiri stvari koristeći Moć, što su pored nje mogle samo Ninaeva i Egvena. Prisetila se spiska sa imenima kraljica Andora koje su uvek pokazivale hrabrost u odsudnim trenucima; na kraju je shvatila da je spisak obuhvatao sve kraljice Andora. I sama ću biti kraljica jednog dana. Mogu da budem hrabra kao i druge. Spremila se i rekla: „Širom otvori vrata, Egeanin, pa se baci na zemlju da mi ne zaklanjaš pogled.“ Seanšanka je oklevala. „Otvaraj vrata.“ Elejnu začudi sopstveni glas. Nije se trudila, ali zazvucala je hladno, spokojno i zapovednički. Egeanin klimnu, skoro se nakloni i smesta raskrili vratnice.

Pevačica tamnih pletenica, do grla umotana u niti Vazduha i odevena u prljavu, zgužvanu tarabonsku haljinu od svile zamuknu kada su vrata tresnula. Jedna žena nežne građe, u bledoplavoj kairhijenskoj haljini visoke kragne, opružena na dugačkom kanabetu, klimala je glavom uz pesmu; ona sada skoči na noge, s besom na lisičjem licu.

Temaila je već bila obavijena sjajem saidara, ali nije imala nikakve šanse. Elejna, zgrožena prizorom, prigrli Istinski izvor i ošinu strunama Vazduha; obavila ju je mrežom od ramena do članaka, pa satka štit od Duha i ispreči ga između te žene i Izvora. Sjaj oko Temaile je iščileo, i ona polete preko kanabeta kao da ju je odbacio konj u galopu. Udarila je leđima o zeleno-zlatni tepih, zakolutala očima i onesvestila se. Tamnokosa žena se trže, jer niti je više nisu sputavale. Začuđena, u neverici, okrenula se prema Temaili, pa prema Elejni i Egeanin.

Vezavši tkanje oko Temaile, Elejna utrča u sobu i potraži pogledom druge sledbenice Crnog ađaha. Egeanin zatvori vrata za njom. Nije bilo nikog drugog. „Je li ona bila jedina?“, upitala je ženu u crvenom. Prema Ninaevinom opisu, to je bila panarh. Ninaeva je pominjala i nekakvu pesmu.

„Vi niste... sa njima?“, zamuca Amatera odmeravajući njihovo ruho. „Vi ste isto Aes Sedai?“ Izgledala je sumnjičavo, uprkos dokazu koji je pružala Temaila. „Ali niste na njihovoj strani?“

„Je li bila sama?“, planu Elejna, a Amatera ustuknu.

„Da, sama. Jeste, bila je...“ Panarh se namršti. „Ostale su me primoravale da izgovaram njihove reči kad sedim na prestolu. Veselile su se što su preko mene izricale pravdu, i tako užasnu nepravdu da će se osećati pokolenjima ako to ne ispravim. Ali ona!“ Punačke usne se iskeziše od mržnje. „Nju su postavile da me čuva. Povređivala me je samo da bih plakala. Jednom me je primorala da pojedem pun poslužavnik ledenih papričica, a nije mi dala ni kap vode dok nisam pala na kolena, radi njenog veselja! U snovima me je odvlačila za noge do vrha Kule svitanja i bacala me dole. Bili su to snovi, ali činili su se stvarni. Svaki put sam s vriskom padala sve duže. A ona se smejala! Učila me je raskalašnom plesu i prljavim pesmama, i rugala mi se kada mi je govorila da ču pre njihovog odlaska biti spremna da pevam i plešem za...“ Vrisnula je kao razjarena mačka, bacila se preko kanabeta na vezanu ženu i počela da je mrcvari pesnicama i šamaranjem.

Egeanin je ostala ispred vrata skrštenih ruku, bez ikakve namere da se meša, ali Elejna izatka pojas od Vazduha oko Amatere. Iznenadila se, ali uspela je da je odigne od onesvešćene žene i vrati na noge. Možda je uz Jorinu, učeći ona teška tkanja, povečala i svoju snagu.

Amatera ritnu Temailu i jarosno pogleda Elejnu i Egeanin, pošto je promašila. „Ja sam panarh Tarabona i hoću da pokažem ovoj ženi šta je pravda!“ Usne joj behu ljutiti pupoljak. Zar ova žena nije imala predstavu o sebi i svom zvanju? Bila je ravna kralju, vladarka!

„A ja sam Aes Sedai koja te je spasla“, hladno odvrati Elejna. Shvatila je da još uvek drži poslužavnik, pa ga brže-bolje položi na zemlju. Amatera očito nije mogla da pređe preko haljina služavki, čak i bez poslužavnika. Temailino lice je bilo prilično crveno; probudiće se u modricama. Svakako zaslužuje i više od toga. Elejna je zažalila što ne postoji način da povedu Temailu sa sobom. Način da je izvedu pred pravdu u Kuli. „Došle smo – uz ogromnu opasnost! – da te izvedemo odavde. Tako da ćeš moči da dopreš do gospodara kapetana Panarhove legije, i Andrika i njegove vojske, koji će isterati te žene odavde. Možda vam se posreći, pa uspete i da izvedete neke od njih na suđenje. Ali najpre moramo da te odvedemo od njih.“

„Ne treba meni Andrik“, promrsi Amatera; Elejni se učinilo da je čula i „sada“. „Vojnici moje legije su u blizini palate. Znam to. Nisu mi dozvoljavale da im se obratim, ali kada me vide, i čuju moj glas, učiniće što se mora, zar ne? Vi, Aes Sedai, ne smete koristiti Jednu moć da povredite...“ Poćutala je, mršteći se prema onesvešćenoj Temaili. „Ne smete je koristiti kao oružje, zar ne? Toliko znam.“

Elejna je i samu sebe iznenadila kad uplete sićušne niti Vazduha među Amaterine pletenice. Kosa se diže pravo u vazduh, i brbljiva budala nije imala izbora do da se propne na prste. Elejna dovede tamnooku ženu, razrogačenu i uvređenu, tačno ispred sebe.

„Slušaj ti mene, panarše Amatera od Tarabona“, reče ledenim glasom. „Ako pokušaš da stupiš pred vojnike, Temailine saveznice će te vezati i vratiti njoj u šake. Što je još gore, otkriće moje i prisustvo mojih prijateljica, a to neću dozvoliti. Sada ćemo se iskrasti odavde, a ako se ne slažeš, sputaću te i zapušiću ti usta da ležiš kraj Temaile dok te njene drugarice ne pronađu.“ Mora da postoji način da povedu i Temailu. „Jesmo li se razumele?”

Amatera blago klimnu glavom, koliko je mogla. Egeanin uzdahnu s olakšanjem.

Elejna je raspustila tkanje i žena se dočeka na pete. „Da vidimo sada možeš li da obučeš nešto prikladno za šunjanje.“ Amatera ponovo klimnu, ali stisnutih zuba. Elejna se ponadala da barem Ninaevi lakše ide.

Kročivši u ogromnu izložbenu dvoranu sa šumom tankih stubova Ninaeva smesta stade da briše prašinu. Ovi predmeti su verovatno uvek prašnjavi, i niko se neće obazirati na ženu koja radi svoj posao. Osvrnula se – žicom povezani kostur nečeg nalik ogromnom konju s vratom dugim dvadeset stopa privlačio joj je pogled. U nepreglednoj dvorani ne beše nikog.

Ali neko bi svakog trena mogao da uđe; sluškinje kojima je zaista naloženo da čiste, ili Lijandrin sa svojim prijateljicama, da nastavi potragu. I dalje je držala pajalicu na vidnom mestu, za svaki slučaj, ali odjuri do belog kamenog postolja na kome beše izložena mutnocrna ogrlica s narukvicama. Tek kada vide da su predmeti još na svom mestu, shvati da je zadržavala dah. Zastakljeni sto sa pečatom od kuendilara bio je pedeset koraka dalje, ali ovo je bilo pre svega.

Prekoračila je debeli svileni konopac i dotakla široku, člankovitu ogrlicu. Patnja. Samrtne muke. Žalost. Sve je proticalo kroz nju; bila je na rubu suza. Kakav to predmet ima moć da upije sav taj bol? Povukla je ruku i namrštila se na crni metal. Smišljeno za upravljanje muškarcem koji usmerava. Lijandrin i Crne sestre su naumile da ga upotrebe na Randu, da ga preokrenu na stranu Senke, u službu Mračnog. Aes Sedai hoće da zloupotrebe i podvrgnu sebi nekog iz njenog sela! Crni ađah, ali ništa drugačiji od Moiraine i njenog spletkarenja! Egeanin, prljava Seanšanka koja joj se uvukla pod kožu!

Naprasna besmislenost poslednje misli ju je začudila; najednom je shvatila da se namerno dovodi do besa kako bi mogla da usmerava. Prigrlila je Izvor, i Moć je ispuni. A jedna služavka sa amblemom drveta na ramenu stupila je u dvoranu prepunu stubova.

Sva ustreptala od želje da usmerava, Ninaeva se sabra, čak i podiže pajalicu i prebrisa ogrlicu i narukvice. Služavka joj je prilazila preko bledog popločanog poda; uskoro će otići, a Ninaeva će moći da... Šta? Da ih strpa u torbicu i odnese, ali... Sluškinja će otići? Zašto sam pomislila da će otići, umesto da ostane da radi? Iskosila je glavu i gledala u ženu koja joj se primicala. Naravno. Ne nosi ni krpu, ni metlu, ni pajalicu, ništa. Šta god da traži ovde, neće ostati dugo. Najednom je jasno videla ženin lik. Jedro lepuškasto lice, uokvireno crnim pletenicama, sa skoro prijateljskim osmehom, ali kao da ipak ne mari za nju. Svakako joj ne želi nikakvo zlo. Nije to bilo isto lice, ali prepoznala ju je.

Brže od misli, nasrnula je da zdrobi to lice poput malja čvrstim talasom satkanim od Vazduha. U istom trenu, saidar obasja i drugu ženu, i lik joj se izmeni; sada je bila gorda, kraljevskog držanja – Ninaeva je prepoznala Mogedijen – ali je ustuknula, iznenađena što nije uspela da priđe neprimećeno. Ninaevino tkanje se rascepi kao žiletom rasečeno, a čim se tkanje prekide, i ona sama se zatetura. Izgubljena usmeri zamršenu šaru Duha protkanu Vodom i Vazduhom ka njoj. Ninaeva pojma nije imala kako bi joj ovo moglo nauditi, ali uspaničeno pokuša da je saseče, onako kao Mogedijen maločas, oštricom Duha. Za jedan otkucaj srca osetila je ljubav, pokornost, želju da se klanja ovoj veličanstvenoj ženi koja joj dozvoljava da...

Složeno tkanje se rascepi i Mogedijen posrnu. Ninaevin um ostao je zamrljan svežim sećanjem na želju da bude pokorna, da cvili i moli, i sve ostalo što je činila pri prvom susretu s njom; gnev joj se zbog toga usija. Prizvala je poput noža oštar štit – pre oružje nego odbrambeno sredstvo – kakvim je Egvena umirila Amiko Nagojin, i nasrnu njime na Mogedijen. Tkanje Duha zaustavilo je tkanje Duha, sile počeše da se rvu, a Mogedijen za dlaku izbeže da zauvek bude odsečena od Izvora. Izgubljena je uzvratila udarac, zamahom sekire koja bi Ninaevu na isti način osakatila. Zauvek. Ninaeva se očajnički odbranila.

Tada je shvatila da je ispod tog silnog besa obamrla od straha. Odbrana od Mogedijeninog pokušaja da je umiri, uz produžen trud da ona to uradi njoj, oduzimala joj je svu snagu. Moć je ključala kroz nju preteći da je razori, kolena su joj klecala od napora, ali sve se slilo u taj trud; nije mogla da izdvoji ni trunku Moći. Mogedijenina sekira od Duha prelazila je iz čvrstog u prozračno stanje, ali to ne bi marilo ako bi pogodila cilj; Ninaeva je znala da ne postoji razlika između umirenja i običnog – običnog! – privremenog odsecanja koje bi je ostavilo na milost i nemilost toj ženi. Obličje je dotaklo reku Moći između nje i Izvora, kao nož nadvijen nad istegnutom glavom kokoši. Bila je to prejasna slika; zažalila je što je pomislila na to. Začula je mumlanje slabašnog glasa u svojoj podsvesti. Oh, Svetlosti, nemoj to da dozvoliš! Nemoj! Svetlosti, molim te, samo ne to!

Palo joj je na pamet da prekine svoj napad – ovako je neprestano morala da ga zaoštrava, jer su tokovi gubili na snazi – i da tom snagom pojača odbranu i odgurne Mogedijen, možda da je i zaustavi. Ali ako bi to uradila, Mogedijen ne bi morala da se brani i mogla bi dodati tu snagu svom napadu. A bila je jedna od Izgubljenih. Ne obična Crna sestra, već Aes Sedai iz Doba legendi, kada su Aes Sedai činile dela o kojima se danas i ne sanja. Ako bi se Mogedijen obrušila na nju punom snagom...

Da je u ovom trenutku ušao neki čovek ili žena koja ne može da usmerava, videli bi samo dve žene kako stoje na manje od deset stopa jedna naspram druge, razdvojene svilenim konopcem. Dve žene koje zure jedna u drugu u dvorani prepunoj koječega. Nikako ne bi mogli da shvate da je u pitanju dvoboj. Ništa nalik skakanju i mlataranju mačevima kao što bi to muškarci radili, ničeg slomljenog ili oštećenog. Samo dve mirne žene. Ali ipak je to bila borba, možda i na smrt. Borba protiv jedne od Izgubljenih.

Mogedijen iznenada stegnutim, ljutitim glasom reče: „Sve moje pažljivo tkane zamisli padaju u vodu.“ Grčevito je stezala suknje rukama. „U najboljem slučaju, proći ću kroz neslućene neprilike da sve vratim u prvobitno stanje, a možda ni to neće biti moguće. Oh, platićeš mi za ovo, Ninaeva al’Mera. Kako je ovo bilo udobno skrovište, i kakve su samo predmete imale one slepice, bez obzira na to što nisu...“ Odmahnula je glavom i razvukla usta, puna mržnje. „Mislim da ću te ovog puta povesti sa sobom. Znam šta bih. Hoću da budeš pomagalo u mojoj štali. Iznosiće te da se spustiš na sve četiri, pa da se preko tebe penjem u sedlo. Ili ću te možda pokloniti Rafhinu. On uvek uzvraća usluge. Već ima slatku malu kraljicu da ga uveseljava, ali lepotice su mu uvek bile slabost. Rafhin voli da ima po dve, tri ili četiri koje će obigravati oko njega. Kako bi ti se to svidelo, da se do kraja života boriš za Rafhinovu milost? Žudećeš za tim čim osetiš njegov dodir; ima on svoje male trikove. Da, verujem da će te Rafhin posedovati.“

Ninaeva je kipela od besa. Znoj joj se slivao niz lice, a noge drhtale kao da će popustiti, ali bes joj je ulivao snagu. Jarosno je pogurala svoje oružje Duha i primakla se vezi između Mogedijen i Izvora za još jednu dlaku. Ova ju je ponovo zaustavila.

„Znači, pronašla si onaj draguljčić“, reče Mogedijen u trenutku klimave ravnoteže. Začudo, glas joj nije bio nimalo opterećen. „Pitam se kako ti je uspelo. Nema veze. Jesi li došla da ga ukradeš? Da ga uništiš? Ne može se uništiti. Nije to nikakav metal, već jedan oblik kuendilara. Čak ni kobna vatra ne može da uništi srcokamen. A ako si naumila da ga koristiš... pa, recimo da ima neke krupne mane. Istina, stavi ogrlicu na muškarca koji usmerava, navuci narukvice, i nateraćeš ga da čini šta ti je volja; ipak, to neće sprečiti njegov pad u ludilo, a to će se osetiti u oba pravca. Na kraju će i on moći da upravlja tobom, i bićete u neprekidnom trvenju. To ume da bude neprijatno sa nekim ko je lud. Naravno, možeš i da deliš narukvice sa drugima, tako da nijedna od vas ne podlegne uticaju prebrzo, ali to podrazumeva da predaj eš muškarca u tuđe ruke. Muškarci su tako umešni u nasilju; stvaraju prekrasno oružje. Postoji i mogućnost da dve žene nose po jednu narukvicu, ako imaš nekog kome dovoljno veruješ; koliko razumem, to značajno umanjuje protok, ali i vašu moć upravljanja njime, čak i ako ste savršeno složne. Na kraju biste se rvale s njim za prevlast, i sve troje bi žudelo da se oslobodi.” Iskosila je glavu i upitno je pogledala. „Nadam se da pratiš sve ovo. Upravljanje Lijusom Terinom – Random al’Torom, kako mu je sada ime – moglo bi biti vrlo zgodno, ali nije li cena previsoka? Sada vidiš zašto sam ostavila ogrlicu i narukvice gde jesu.“

Ninaeva se namršti, grčevito se držeći za Moć i svoje tkanje. Zašto joj sve ovo priča? Možda misli da nije važno, pošto će ionako pobediti. Otkud iznenadna promena, od besa do razgovora. Njeno lice je takođe bilo prilično znojavo. Znoj joj se slivao s čela i tekao niz obraze.

Najednom joj se sve složilo u umu. Mogedijenin glas nije bio zategnut gnevom, već naporom. Mogedijen neće iznenada obrušiti svu moć na nju; već je to učinila. Zapela je iz petnih žila. Bori se protiv jedne od Izgubljenih, a nije kao očerupana guska spremna za večeru. Ne fali joj nijedno pero. Bori se protiv jedne od Izgubljenih ravnom merom! Mogedijen je pokušavala da joj skrene pažnju, da pronađe rupu u odbrani dok još ima snage. Kada bi samo mogla da joj uzvrati. Dok i sama ima snage.

„Pitaš li se otkud znam sve ovo? Ogrlica i narukvice su načinjeni pošto sam... Pa, neću govoriti o tome. Kada sam se našla na slobodi, smesta sam potražila podatke o tim poslednjim danima. Zapravo, poslednjim godinama. Postoji mnoštvo razbacanih odlomaka koji ništa ne znače nekome ko već nema predstavu o tome. Doba legendi. Kakvo nedostojno ime za moja vremena. Pa ipak ni u pričama najrazuzdanije mašte ne možete naslutiti ni pola istine. Kada je Rupa otvorena, imala sam dve stotine godina, a još uvek bejah mlada, čak i za jednu Aes Sedai. Vaše ’legende’ su samo izbledela slika naših moći. Zašto...“

Ninaeva je više nije slušala. Tražila je način da joj odvuče pažnju. Čak i ako bi imala nešto da kaže, Mogedijen bi se spremno odbranila od sopstvenih metoda. Nije mogla da izdvoji nijednu, ni najmanju nit, ali... nije mogla ni Mogedijen. Žena iz Doba legendi, žena koja odvajkada koristi Jednu moć. Možda je pre zatočeništva koristila Moć za sve. Od oslobođenja se samo skrivala; koliko li se privikla na život bez Moći?

Dozvolivši kolenima da klecnu, Ninaeva ispusti pajalicu i pridrža se za postolje. Čak nije morala ni da preteruje s glumom.

Mogedijen se nasmeši i priđe za korak, „...putovati na druge svetove, čak i nebeske svetove. Znaš li da su zvezde...“ Tako je siguran taj osmeh, tako pobedonosan.

Ninaeva dograbi ogrlicu, ne obazirući se na bolna osećanja koja je obliše, i u istom zamahu je hitnu.

Izgubljena zapanjeno zausti, a široka crna ogrlica je pogodi pravo među oči. Nije to bio jak udarac, svakako ne dovoljno da je omami, ali bio je neočekivan. Mogedijen je izgubila dodir sa svojim tkanjem, neznatno, samo na tren. Ipak, u tom trenu okolnosti su se preokrenule. Štit Duha je skliznuo između Mogedijen i Izvora, i njen oreol nestade u treptaju oka.

Iskolačila je oči. Ninaeva je očekivala da će skočiti i posegnuti za njenim vratom; to je ono što bi sama uradila. Umesto toga, Mogedijen podiže suknje do kolena i pobeže.

Pošto više nije morala da se brani, Ninaeva lagano isplete Vazduh oko žene. Izgubljena se zamrzla u pola koraka.

Ninaeva brže-bolje sveza svoje tkanje. Uspela je. Suočila sam se s jednom od Izgubljenih i pobedila, pomisli s nevericom. Pogledala je ženu zarobljenu vazduhom tvrdim poput kamena, nagnutu napred preko jedne noge, i uprkos tome jedva poverova. Kada je pobliže ispitala svoj uspeh, shvatila je da nije potpun. Štit je u trenutku presecanja bio zatupljen. Mogedijen je zarobljena i odsečena, ali ne i umirena.

Trudeći se da ne tetura, stala je pred nju. Mogedijen je i dalje izgledala kao kraljica, ali veoma uplašena kraljica. Oblizivala je usta, a oči su joj unezvereno lutale. „Ako... ako m-me oslobodiš, n-napravićemo n-neki dogovor. Toliko t-toga imam d-da ti pokažem.

Ninaeva je surovo priguši i nagura joj tkanje vazduha u usta. „Pomagalo u štali. Jesi li tako rekla? Mislim da nije loša zamisao. Baš volim da jašem.“ Nasmešila se ženi kojoj oči samo što nisu iskočile.

Pomagalo u štali! Kada Mogedijen prođe suđenje u Kuli i bude umirena – to je bez sumnje jedina kazna za Izgubljene – sigurno će biti korisna u kuhinji, baš ti ili baš štali, ali koristiće je i kao primer da ni Izgubljeni ne mogu izbeći pravdu. Biće kao i svaka druga sluškinja, samo što će motriti na nju. Ali neka misli da je Ninaeva surova. Neka misli tako dok je ne budu...

Ninaeva iskrivi usne. Mogedijen neće izaći na suđenje. Barem ne sada. Neće, ukoliko ne pronađe neki način da je izvede iz Panarhove palate. Izgleda da je žena mislila da joj Ninaevin mrki pogled najavljuje neku strašnu sudbu; suze su joj lile iz očiju, a usta bespomoćno mumlala preko nevidljivog zatvarača.

Zgađena sobom, Ninaeva nesigurnim korakom ode do crne ogrlice; hitro ju je nagurala u torbicu o pojasu, i mračna osećanja je samo okrznuše. Potom uze i narukvice, uz isti osećaj patnje i žalosti. Bila sam spremna da je mučim pretnjama! Svakako je to zaslužila, ali nisam takva. Možda ipak jesam? Zar nisam nimalo bolja od Egeanin?

Ljutito se okrenula, razjarena što uopšte razmišlja o takvim pitanjima, zaobišla Mogedijen i stala kraj zastakljenog stola. Mora da postoji način da izvede ovu ženu pred lice pravde.

U kutiji je bilo sedam predmeta. Sedam, ali pečata nije bilo.

Za tren, mogla je samo da bulji. Na mestu pečata, u središtu stola, stajala je neka neobična životinja, nalik svinji ali s dugom, okruglom njuškom i debelim stopalima. Pogled joj se najednom suzio. Figurica nije zaista bila tu; bilo je to samo tkanje Vazduha i Vatre, tako sitnog veza da je u poređenju sa njim i paučina bila kao konopac. Čak i potpuno pribrana, jedva je razaznavala tkanje. Sumnjala je da bi Lijandrin i druge Crne sestre mogle i toliko. Posle jednog zaseka iskrom Moći, debela životinja nestade i ukaza se crno-beli pečat na svom crvenom, lakiranom postolju. Iako je bio izložen pred svima, Mogedijen, skrivačica, učinila je da bude skriven. Vatra je rastopila deo stakla, i Ninaeva ubaci pečat u torbicu. Već prepuna, vukla joj je pojas naniže.

Namršteno je pogledala ženu zaustavljenu na prstima stopala u papučici. Pokušala je da pronađe neki način da povede i nju. Ali Mogedijen ne bi mogla da stane u torbicu, a čak i kada bi mogla da je ponese, privukla bi nemali broj začuđenih pogleda. Ipak se osvrtala pri svakom koraku prema najbližim vratima. Kada bi samo postojao neki način. Zastala je, dobacila joj još jedan razočaran pogled kroz vrata i otišla.

Ova vrata su je odvela u dvorište s vodoskokom prepunim lokvanja. Naspram vodoskoka stajala je vitka žena bakarne kože u bledoj tarabonskoj haljini koje bi se i Rendra postidela. U tom trenutku je podigla jedan crni štap. Ninaeva je prepoznala Džeanu Kaide, i ne samo nju. Prepoznala je i štap.

Očajnički se bacila unazad, tako snažno da se šuljala niz glatki popločani pod sve dok nije udarila leđima u jedan tanki stub. Snop beline nalik rastopljenom metalu prošao je kroz vazduh na mestu gde je stajala i prosekao put kroz izložbenu dvoranu; šta god je dohvatio, jednostavno je nestalo, neprocenjivo blago prestalo je da postoji. Ninaeva naslepo odasla talase Vatre iza sebe, u nadi da će pogoditi nešto, bilo šta u dvorištu, pa pojuri kroz dvoranu bauljajući na sve četiri. Jedva iznad visine struka, snop polete popreko i proseče put kroz zidove; na tom putu obarao je ormare, vitrine i žicom učvršćene kosture, sve se obrušavalo. Nekoliko stubova se zatreslo; neki su se i prelomili, ali ništa što dodirne tu užasnu oštricu nije opstalo dovoljno dugo da smrska postolja i pijedestale. Zastakljeni sto pade pod rastopljenim zrakom koji ostavi u Ninaevinim očima urezan ljubičasti trag vatre; samo su figure od kuendilara preživele snop svetla i zakotrljale se po podu.

Naravno, nisu se slomile. Izgleda da je Mogedijen bila u pravu; čak ni kobna vatra ne može da uništi srcokamen. Taj crni štap bio je jedan od ukradenih ter’angreala. Setila se upozorenja napisanog krupnim slovima i priloženog uz listu.

Mogedijen je, izgleda, pokušavala da vrišti kroz nevidljivu prepreku u ustima, mahnito treskajući glavom napred-nazad, zarobljena u niti Vazduha, ali Ninaeva nije marila za nju. Čim je kobna vatra zgasnula, pridigla se i provirila preko dvorane, kroz rupčagu u zidu. Džeana Kaide se teturala pored vodoskoka; jednom rukom se pridržavala za glavu, a drugom je labavo držala štap. Ipak, pre nego što je Ninaeva uspela da je napadne, ponovo je stegla ter’angreal i ispalila snop kobne vatre što je uništavala sve čega se dotakne.

Ninaeva pade gotovo na stomak i otpuza u suprotnom pravcu što je brže mogla kroz krhotine zidova i stubova. Uspravila se, zadihana, u hodniku kome obe strane behu prosečene. Nije znala dokle kobna vatra doseže; možda može proći i kroz čitavu palatu. Okrenula se na tepihu zatrpanom komadima kamena, pa oprezno proviri kroz vrata.

Kobna vatra beše nestala. Uništena izložbena dvorana je utihnula – samo se jedan zaljuljani kamen sručio na zatrpani pod. Nije bilo ni traga od Džeane Kaide, iako je zid bio toliko razoren da se dvorište s vodoskokom jasno videlo. Nije nameravala da proverava je li ter’angreal usmrtio ženu koja ga je koristila. Hrapavo je disala, a noge i ruke su joj podrhtavale, iako joj je laknulo posle tog zastanka. Usmeravanje je oduzimalo snagu kao i svaki drugi posao; što više radiš, više snage. A što si umornija, slabije usmeravaš. Činilo joj se da sada ne bi smela da se suprotstavi ni izmorenoj Džeani Kaide.

Kako se samo budalasto ponela. Koristila je Moć u borbi s Mogedijen, a nije joj ni na kraj pameti bilo da će se sve Crne sestre u palati trgnuti čim to osete. Sreća što Domanka s ter’angrealom nije stigla malo ranije, jer bi i ona i Izgubljena verovatno bile toliko zadubljene da bi poginule i ne primetivši je.

Iznenada je u neverici raširila oči. Mogedijen je nestala! Kobna vatra joj nije mogla prići bliže od deset stopa, ali više je nije bilo. Nemoguće. Imala je štit.

„Otkud ja znam šta je nemoguće?“, promrmlja Ninaeva. „Bilo je nemoguće i da pobedim jednu Izgubljenu, ali sam ipak uspela.“

Od Džeane Kaide i dalje nije bilo znaka.

Pridigla se na noge i potrčala ka dogovorenom mestu za sastanak. Samo ako Elejna nije uletela u nevolje, moći će bezbedno da napuste ovo mesto.