Dolazak Senke

49 Uporište Hladne stene

Rand smrknuto pogleda oko sebe. Na milju ispred video je usku skupinu visokih, strmih brdašaca, ili možda jedno ogromno zaravnjeno brdo ispucalo na delove. Sleva se pružala zaravan prošarana grubom travom, golim trnovitim žbunjem i niskim drvećem sve do prašnjavih brda i zubatih pukotina u tlu, i dalje, do ogromnih kamenih stubova i nazubljenih planina iza njih. Zdesna je krajolik bio isti, samo je popucala žuta ilovača bila ravnija, a planine bliže. Ista ona Pustara koju je gledao otkada su napustili Cendar.

„Gde je?“, upita on.

Ruark pogleda Avijendu, a ona Randa, kao nekog ko je sišao s uma. „Hodi. Pusti da ti rođene oci pokažu Hladne stene.“ Poglavar klana je spustio šoufu na ramena i gologlav potrčao ka ispucalom kamenom zidu ispred njih.

Šaidoi su se već zaustavili i uskomešali oko razapinjanja šatora. Hern i Džindoi skidoše šoufe s glava i trkom se pridružiše Ruarku, vodeći tovarne mule za sobom i vičući nešto u čemu se nisu raspoznavale reči, dok su Device iz pratnje torbara dovikivale kočijašima da poteraju mule za Džindoima. Jedna Mudra pridiže suknje do kolena i potrča da stigne Ruarka Randu se činilo da je Amis, po svetloj kosi; Bair nikako nije mogla da se kreće tako brzo ali ostatak družine Mudrih nije ubrzavao. Moiraina je za tren izgledala kao da će se odvojiti i prići Randu, ali je zastala, prepirući se s nekom od Mudrih koja je i dalje držala povezanu kosu. Aes Sedai se na kraju vratila na mesto, između Egvenine kobile i Lanovog crnog pastuva, tik ispred gai’šaina u belim haljinama što behu zaduženi da vuku tovarne životinje. Ipak, išli su istim pravcem kao Ruark i ostali.

Rand se prignu i ponudi ruku Avijendi. Odmahnula je glavom, a on reče: „Ako nastave ovako da viču, neču te čuti. Šta ako nešto zabrljam jer te nisam čuo?“

Ona progunđa i osvrnu se ka Devicama i torbarskim zapregama, pa uzdahnu i steže njegovu ruku. Podigao ju je ne hajući što je uvređeno zastenjala i zabacio je iza sebe na Džede’ena. Svaki put kada bi pokušala da se sama uzvere, skoro bi ga oborila iz sedla. Dozvolio joj je da uredi svoje teške skute, iako nisu otkrili mnogo iznad mekih čizama do kolena, pa potera šarca u lagan trk. Ovo je Avijendi bilo najbrže jahanje dotad; zgrabila ga je rukama oko struka.

„Ako napraviš budalu od mene pred mojim sestrama, mokrozemče...“, preteći mu je režala u leđa.

„Zašto bi te smatrale budalom? Viđao sam i Bair, Amis i ostale kako ponekad jašu s Moirainom ili Egvenom, da bi razgovarale.“

Tren potom, ona reče: „Prihvataš promene brže nego ja, Rande al’Tore.“ Nije bio siguran kako to da shvati.

Kada je priterao Džede’ena do Ruarka, Herna i Amis, nešto ispred bučnih Džindoa, začudi se. Kuladin je lagano trčao uporedo s njima, ogoljene kose boje plamena. Avijenda svuče Randovu šoufu do ramena. „U uporište moraš ući otkrivenog lica. Pričala sam ti. Moraš i da praviš buku. Odavno su nas primetili, i znaju ko smo, ali običaj je da se pokaže kako ne smeraš iznenadni napad na uporište.“

Klimnuo je, ali je držao jezik za zubima. Ni Ruark i njegovo troje pratilaca ni Avijenda nisu se oglašavali. Pored toga, Džindoi su pravili toliku buku da se pronosilo miljama.

Kuladinova glava skrete ka njemu. Prezir blesnu preko suncem opaljenog lica, i još nešto. Rand je mržnju i prezir i očekivao, ali razgaljenost? Cemu se to Kuladin radovao?

„Glupi Šaido“, promrsi Avijenda iza njegovih leđa. Možda je bila u pravu; možda mu je njeno jahanje bilo smešno, ali Rand nije verovao u to.

Met dojuri praćen žutosmeđim oblakom prašine. Skinuo je šešir, a oružje beše zadenuo u uzengiju kao konjičko koplje. „Gde smo ovo, Rande?“, upita glasno, da nadjača viku. „One žene su mi samo govorile ’jaši brže, jaši brže’.“ Rand mu objasni, a Met se namrgođeno zagleda u kameno lice brega. „Pretpostavljam da se odavde godinama možeš braniti, ako mas dovoljno namirnica, ali ovo je običan zidić u odnosu na Kamen, ili Tora Harad.“

„Tora, šta?“, upita Rand.

Met sleže ramenima i odgovori: „Negde sam čuo to ime, nekada.“ Ustao je u sedlu i pogledao preko glava Džindoa, prema torbarskoj povorci. „Barem su oni još s nama. Pitam se koliko će im trebati da završe s trgovinom i odu.“

„Neće ići pre Alkair Dala. Ruark kaže da je svaki sastanak poglavara klanova nešto nalik vašaru, čak i ako su tu samo dvojica ili trojica. Budući da dolazi svih dvanaest, čini mi se da Kader i Keila neće hteti to da propuste.“

Met nije bio oduševljen novostima.

Ruark ih povede do najšire pukotine u okomitom kamenom zidu. Bila je desetak koračaja široka na najširem mestu, zasenjena visinom svojih uspravnih stranica. Staza je išla sve dublje, tamna, pa čak i hladna pod samo jednim tračkom neba. Čudan je osećaj bio ići kroz toliki hlad. Aijelske besmislene pokliče osnaži odjek kroz sivosmeđe zidove; kada su iznenada zastali, tišina je delovala zaglušujuće, narušena samo kloparanjem kopita i škripom zaprežnih točkova daleko pozadi.

Zađoše za još jednu krivinu, i pukotina se naprasno raširi u veliki kanjon, dugačak i skoro sasvim prav. Sa svih strana začu se oštra vika nalik leleku iz stotina ženskih grla. Stazu je oivičila gomila naroda žena u širokim suknjama, zamotanih glava, muškaraca u sivkastosmeđim kaputima i pantalonama, kadin’sorima, kao i Devica koplja; svi su mahali u znak dobrodošlice, lupali u šerpe i pravili buku na druge načine.

Rand je zinuo u čudu, ali ne samo zbog opšte zbrke. Unutrašnji zidovi kanjona bili su zeleni, a sa svake strane do pola zida behu poređane uzane terase. Shvatio je da to nisu samo terase, već malene kuće zaravnjenih krovova od sivog kamena ili žute gline; kao da su ređane jedna na drugu u grozdove prošarane uskim stazama, a svaki njihov krov bio je bašta graška, tikvica, paprika, dinja i nekog nepoznatog povrća. Posvuda je bilo kokošaka, najcrvenijih koje je ikad video, i neke neobične, pirgavosive krupnije živine. Deca, većim delom obučena kao i stariji, i gai’šaini u belim haljinama pronosili su velike glinene krčage kroz zasade, očito zalivajući svaku biljku ponaosob. Aijeli nemaju naselja, uvek su mu to govorili, ali ovo je svakako bila varoš pristojne veličine, pa makar i najčudnija za koju je znao. Buka beše prejaka, i nije mogao da postavi pitanja koja su mu padala na pamet na primer, kakve to okrugle voćke, sjajnije i crvenije od jabuka, rastu u onom niskom, bledolistom žbunju; ili kakve su ono uspravne stabljike širokog lišća načičkane krupnim žutim bobicama? Toliko je dugo bio zemljoradnik da je morao da se zapita.

Ruark i Hern usporiše, kao i Kuladin, ali produžiše živahnim korakom. Zadenuli su koplja kroz remenje tobolaca na leđima. Amis je nastavila da trči, smejući se kao devojčica, dok su se muškarci sporije probijali kroz središte kanjona ispunjeno ljudima. Krici žena iz uporišta titrali su u vazduhu, bezmalo jači od zvonjave šerpi. Avijenda reče Randu da krene za njima. Met je izgledao kao da će se svakog časa okrenuti i odjahati napolje.

Na najdaljem kraju kanjona, zid se izvijao tako da je u podnožju pravio dubok, senovit kutak. Avijenda mu je rekla da sunce tamo nikada nije zašlo, i da su uvek hladne stene dale ime uporištu. Ispred te tame dizala se jedna velika siva stena, zaravnjena da bi služila kao podijum; na njoj je stajala Amis pored još jedne žene.

Ta žena, vitka uprkos debeloj suknji, s maramom na glavi i plavom kosom prosutom do struka, prosedom na slepoočnicama, izgledala je starije od Amis, ali i dalje prilično privlačno. Tek se pokoja tanana bora nazirala u uglovima njenih sivih očiju. Nosila je isto što i Amis, običan smeđi šal preko ramena, i ništa bogatije narukvice i ogrlice od zlata i rezbarene slonovače, ali ovo je bila Lijana, gospodarica krova uporišta Hladne stene.

Treperavi, pištavi zvuci uminuše, i Ruark zastade pred stenom, korak ispred Herna i Kuladina. „Molim za dozvolu da kročim u tvoje uporište, gospodarice“, zvonko je progovorio.

„Imaš moju dozvolu, poglavaru klana“, podjednako svečano i glasno odvrati plavokosa žena. Nasmešila se, pa znatno toplije dodade: „Hlade moga srca, uvek ćeš imati moju dozvolu.“

„Zahvalan sam, gospodarice krova nad mojim srcem.“ Ni ovo nije zvučalo previše uštogljeno.

Istupio je i Hern. „Gospodarice krova, molim za dozvolu da kročim pod tvoj krov.“

„Imaš moju dozvolu, Herne“, odgovori Lijana kršnom čoveku. „Pod mojim krovom uvek ima vode i hlada za tebe. Septa Džindo je uvek dobrodošla.“

„Zahvalan sam, gospodarice krova“, Hern potapša Ruarka po ramenu pa se vrati svojima; aijelske ceremonije su očito bile kratke i jezgrovite.

Kuladin nadmenim koracima priđe Ruarku: „Molim za dozvolu da kročim u tvoje uporište, gospodarice krova.“

Lijana zatrepta, i namršti se. Iza Randa se začuo žamor, uzbuđeno mrmljanje stotina grla. Vazduh se za tren ispunio opasnošću. Očito je i Met to osetio; prihvatio se koplja i osvrnuo da vidi šta se to dešava među Aijelima.

„Šta se dešava?“, tiho upita Rand preko ramena. „Zašto ne odgovara?“

„Postavio je pitanje kao da je poglavar klana“, s nevericom prošaputa Avijenda. „Taj čovek je budala. Mora da je lud! Ako ga bude odbila, izazvaće nevolje sa Šaidoima. S obzirom na uvredu, verovatno će tako i biti. Neće biti krvne zavade šta god umišljao, on nije poglavar klana ali biće nevolje.“ Između dva udaha, glas joj se zaoštrio. „Zar nisi slušao? Nisi! Mogla je odbiti čak i Ruarka, i on bi morao da ode. To bi slomilo klan, ali i to je u njenoj moći. Ona sme da odbije i Onog Koji Dolazi sa Zorom, Rande al’Tore. Naše žene nisu bespomoćne kao vaše mokrozemke koje, ako nisu kraljice ili plemkinje, moraju da plešu muškarcima kako bi zaradile večeru!“

Blago je odmahnuo glavom. Svaki put kada bi prekorio sebe što premalo zna o Aijelima, Avijenda bi ga podsetila koliko malo ona zna o svima ostalima. „Voleo bih da te jednog dana upoznam sa Ženskim krugom Emondovog Polja. Bilo bi... zanimljivo... slušati te kako im objašnjavaš njihovu bespomoćnost.“ Osetio je da mu se pomera iza leđa, da bi mu bolje pogledala lice, tako da je pazio da ne promeni izraz. „Možda bi i one tebi nešto objasnile.“

„Imaš moju dozvolu“, zausti Lijana a Kuladin se nadmeno nasmeši „da stupiš pod moj krov. Pronaći ćemo i vodu i hlad za tebe.“ Stotine tihih uzdaha stvoriše prilično glasan zvuk.

Plamenokosi čovek zadrhta kao ošinut, a lice mu se razbukta od gneva. Kao da nije znao šta da čini. Stegao je sopstvene ruke da se ne bi mašio za koplja, i osorno koraknuo napred zureći u Lijanu i Amis; potom se okrenuo i hitro posao natrag prema skupu, jarosnim pogledom izazivajući nekoga da progovori. Konačno se skrasio nedaleko od mesta s kog je i pošao, i uperio oči u Randa. Plave oči mu behu vrelije od žara.

„Dočekala ga je kao prosjaka“, prošapta Avijenda, „kao nekog ko nema nikog svog. Najstrašnija uvreda za njega, ali ne i za Šaidoe.“ Iznenada ga je tako jako munula pesnicom u rebra da Rand zaječa. „Polazi, mokrozemče. Ponećeš se sa onoliko časti koliko si od mene upio; svi će znati da sam te ja podučila! Kreći!“

Prebacivši nogu preko sedla, sjahao je s Džede’ena i pridružio se Ruarku. Nisam ja Aijel} pomislio je. Ne razumem ih, i ne smem dozvolili da mi se previše dopadnu. Ne smem.

Niko drugi to nije učinio, ali on se pokloni pred Lijanom; tako beše vaspitan. „Gospodarice krova, molim za dozvolu da kročim pod tvoj krov.“ Čuo je kako Avijendi zastaje dah. Trebalo je da kaže ono drugo, ono što je Ruark izgovorio. Poglavareve oči se zabrinuto suziše i skrenuše prema njegovoj ženi, a Kuladinovo crveno lice izvitoperi se u prezriv osmeh. Tihi žamor gomile odavao je zbunjenost.

Gospodarica krova odmeri Randa još pomnije nego Kuladina, od glave do pete i natrag, i primeti da mu šoufa spuštena na ramena leži na crvenom kaputu kakve Aijeli zacelo nikada ne nose. Upitno je pogledala Amis, a ova klimnu glavom.

„Takva skromnost“, polako prozbori Lijana, „prikladna je za muškarca. Retki su oni koji je pronađu.“ Raširila je svoje tamne skute i nespretno se naklonila Aijelke to inače ne čine ali ipak je odgovorila njegovom naklonu. „Kar’a’karn ima dozvolu da kroči u moje uporište. Za poglavara nad poglavarima uvek će biti vode i hlada u Hladnim stenama.“

Začu se još jedan gromoglasan lelek žena, ali Rand nije znao da li je upućen njemu ili svečanosti. Kuladin se umiri i pogleda ga s nepatvorenom mržnjom, pa žustro ode. Grubo je okrznuo Avijendu koja se nespretno spuštala s pegavog pastuva. Narod se već razilazio, i on se brzo izgubi među njima.

Met se, sjahujući, zagledao ka Kuladinu. „Čuvaj se u njegovoj blizini, Rande“, prošaputao je. „Ozbiljan sam.“

„To mi svi kažu“, odvrati Rand. Torbari su se već spremali da trguju u središtu kanjona, a Moiraina i ostale Mudre pojaviše se na ulazu, praćene daleko slabijim klicanjem i zveketom šerpi nego pri dočeku koji je priređen Ruarku. „Ne zadaje on meni brige.“ Nisu njega mučili Aijeli, već Moiraina s jedne i Lanfear s druge strane. Gde bik našao veću opasnost od njih? Skoro da se nasmejao. Amis i Lijana su sišle, a Ruark ih, na Randovo iznenađenje, obe zagrli. Obe behu visoke, kao i većina Aijelki, pa su opet bile samo do ramena poglavaru. „Upoznao si moju ženu Amis“, kaza Randu. „Sada upoznaj moju ženu Lijanu.“

Rand oseti da mu usta zjape i hitro ih zatvori. Kada mu je Avijenda objasnila da je gospodarica krova Hladne stene Ruarkova žena po imenu Lijana, bio je siguran da nije dobro razumeo sve ono „hlade moga srca“ između njega i Amis tamo na Čendaru. Tada je ionako imao štošta na umu. Ali ovo...

„Obe?“, izlete Metu. „Svetlosti! Dve! Oh, spaljen da sam! On je najsrećniji čovek pa svetu, ili najveća budala od postanka!“

„Mislio sam“, namršti se Ruark, „da vas je Avijenda podučavala našim običajima. Izgleda da je dosta izostavila.“

Lijana se osvrnu preko ramena svog muža njihovog muža pa upitno podiže obrvu, na šta Amis procedi: „Činilo mi se da je ona savršena da mu objasni sve što treba da zna. Takođe, nismo htele da se vraća Devicama kad god okrenemo leđa. Sad izgleda da ću morati da porazgovaram s njom nasamo. Bez sumnje ga je podučavala devičanskom jeziku šake, ili kako se muze gara.“

Avijenda se blago zarumene, pa nervozno zatrese glavom; tamnocrvena kosa joj je prerasla uši, tako da se talasala ispod marame na glavi. „Bilo je važnijih pitanja od braka. U svakom slučaju, on ne sluša.“

„Bila je dobra učiteljica“, hitro dobaci Rand. „Naučio sam mnogo o vašim običajima i Trostrukoj zemlji od nje.“ Jezik šake? „Sve greške su moje, ništa nije skrivila.“ Kako se muze otrovni gušter dug dve stope? Zašto? „Bila mi je dobra učiteljica, i želeo bih da je zadržim kao takvu, ako nemate ništa protiv.“ Zašto sam ovo izgovorio, u ime Svetlosti? Povremeno je doduše umela da bude prijatna, barem kad se zaboravi; inače je bila kao trn pod odećom. Pa ipak, dok god je ona tu, znao je da ga niko drugi ne nadzire u ime Mudrih.

Amis ga odmeri oštrim plavim očima, dostojnim Aes Sedai. Zapravo, umela je da usmerava; lice joj ne beše bezvremeno, ali beše mladoliko. Možda i jeste Aes Sedai koliko i sve druge Aes Sedai. „Meni to zvuči kao dobra zamisao“, reče. Avijenda zausti, kipeći od uvredenog ponosa i namrgođeno zatvori usta čim je Mudra skrenula pogled ka njoj. Možda je Avijenda pomislila da je završila s njim čim su stigli u Hladne stene.

„Mora da si umoran od puta“, obratila se Lijana Randu, s majčinskim pogledom u sivim očima, „i gladan, takođe. Hodite.“ Njen topli osmeh pozivao je i Meta, koji je izostajao, već gledajući ka torbarskim kolima. „Hodite pod moj krov.“

Jedna gai’šainka je već držala Kockičine uzde, te Rand skide bisage i predade joj i Džede’ena. Met poslednji put pogleda ka zapregama, pa prebaci torbe preko ramena i pođe.

Lijanin krov, njen dom, bio je u najvišem redu na zapadnoj strani, sto koraka pod procepom kanjona. Bez obzira na to što su tu živeli poglavar klana i gospodarica krova, spolja je izgledao kao skromna kutija od velikih žutih opeka, sa uskim nezastakljenim prozorima i običnim belim zavesama. Na krovu se nalazila jedna bašta, a na maloj terasi odvojenoj od kuće jednom uskom stazom popločanom sivim kamenjem druga. Bilo je, možda, dovoljno mesta za dve sobe. Izuzev pravougaonog bronzanog gonga nad vratima, kuća je izgledala skoro istovetno kao i ostale na vidiku, a sa ove visine pred Random se pružao pogled na celu dolinu. Skromna kućica. Unutra je bila sasvim drugačija.

Deo od opeke činio je samo jednu prostoriju, popločanu crvenosmeđe, ali to beše samo jedan deo. Iza njega je bilo još soba uklesanih u kamen, visokih stropova, iznenađujuće svežih, sa zasvođenim vratnicama i srebrnim svetiljkama iz kojih je dopirao miris zelene prirode. Rand vide samo jednu stolicu visokog naslona, lakiranu crveno i zlatno, koja kao da nije bila previše korišćena; Avijenda ju je nazivala poglavarevom stolicom. Nije bilo mnogo drvenarije osim po gde koje uglačane ili lakirane kutije i kovčega, i niskih postolja za čitanje što su držali otvorene knjige; čitač bi morao da leži na podu. Ukrasni ćilimi i slojevi raznobojnih prostirki zastirali su podove; prepoznao je neke šare iz Tira, Kairhijena i Andora, čak i Ilijana i Tarabona, dok su mu druge bile neprepoznatljive, široke izlomljene pruge svih mogućih boja, ili prazni kvadrati povezani u sivo-smeđe-crne lance. Kao oštra suprotnost surovoj jednoličnosti izvan doline, ovde su sa svih strana blestale boje, na zidovima su visile tapiserije donete, bio je siguran, odnekud preko Kičme sveta možda na isti način kao one što su napustile Kamen Tira i posvuda behu jastuci svih veličina i nijansi, sa crvenim i zlatnim svilenim kićankama, resicama ili i jednim i drugim. Tu i tamo, u nišama uklesanim u zidove, videla se poneka porcelanska vaza, srebrna posuda ili rezbarija u slonovači, uglavnom u vidu nekakve čudne životinje. Dakle, o ovim su „pećinama“ govorili Tairenci. Umesto da budu šarolike kao Tir ili Krpari izgledale su dostojanstveno, svečano i domaćinski u isto vreme.

Uz ovlašan osmeh Avijendi, da pokaže kako ju je ipak slušao, Rand iz bisaga izvuče dar za Lijanu, jednog fino izlivenog zlatnog lava. Bio je to plen iz Tira, kupljen od nekih Vodotragača Džindoa, ali pošto je već vladar Tira, možda je to moglo proći kao krađa od samog sebe. Posle trena oklevanja, i Met izvadi poklon, tairensku nisku srebrnih cvetića, bez sumnje poteklu sa istog izvora, i bez sumnje namenjenu Isendri.

„Prekrasno“, nasmeši se Lijana uzimajući lava. „Uvek sam visoko cenila rad tairenskih zanatlija. Ruark mi je doneo dve figurice pre mnogo godina.“ Glasom prikladnim za domaćicu koja se priseća posebno ukusnih borovnica, obratila se mužu: „Uzeo si ih iz šatora nekog visokog lorda, neposredno pre nego što je Lamanu odrubljena glava, zar ne? Steta što niste stigli do Andora! Oduvek želim komadić andorskog srebra. I ova ogrlica je predivna, Mete Kautone.“

Dok ju je slušao kako hvali poklone, Rand se trudio da sakrije svoju zapanjenost. I pored suknje i majčinskih očiju, i dalje je bila Aijelka, kao i bilo koja Devica koplja.

Kada je Lijana završila, stigoše Moiraina i Mudre s Lanom i Egvenom. Zaštitnikov mač je privukao pogdekoji prekoran pogled, ali čim ga je Bair predstavila kao Aan’aleina, gospodarica krova ga toplo dočeka. Egvenu i Moirainu dočekala je još mnogo srdačnije.

„Činite čast mom krovu, Aes Sedai.“ Glas gospodarice krova zvučao je kao da je i to premalo hvale; skoro da im se poklonila. „Veruje se da smo služili Aes Sedai pre Slamanja sveta i omanuli, pa smo stoga poslati u Trostruku zemlju. Vaše prisustvo daje nadu da je naš greh ipak moguće okajati.“ Naravno. Nije prošla kroz Ruidean; očito je zabrana pominjanja tamošnjih događaja pred bilo kim ko to nije doživeo važila i između muža i žene. I između sestrožena, ili šta su već Amis i Lijana bile.

I Moiraina je pokušala da daruje Lijanu nečim, sićušnim posrebrenim kristalnim bočicama mirisa čak iz Arad Domana, ali Lijana raširi ruke. „Već si samim svojim dolaskom donela neprocenjiv dar, Aes Sedai. Nečasno bi bilo po moj krov i mene da prihvatim još i to. Ne bih mogla da živim s tom sramotom.“ Zvučala je sasvim ozbiljno, i zabrinuto da bi Moiraina mogla da istrajava. Bio je to znak značaja Kar’a’karna i Aes Sedai.

„Kako želiš“, odvrati Moiraina i ubaci bočice u torbicu na pojasu. Bila je spokojno ledena u plavoj svili, sa zabačenim bledim plaštom. „Vaša Trostruka zemlja će, bez sumnje, videti još više Aes Sedai. Do sada nismo imale razloga da dolazimo.“

Amis očito nije bila oduševljena ovim, a plamenokosa Melaina je zurila u Moirainu kao zelenooka mačka koja se pita šta da čini povodom ogromnog psa koji joj je zalutao u dvoriste. Bair i Seana se takođe zgledaše zabrinuto, ali ne tako kao dve usmeriteljke.

Čitav roj gai’šaina Aijela i Aijelki s tako neočekivano smernim očima, u skladnim belim odorama sa kapuljačama prihvati Moirainin i Egvenin plašt, prinese vlažne peškire za ruke i lica i posluži ih svečanim srebrnim čašama vode. Konačno doneše i hranu u srebrnim činijama i poslužavnicima dostojnim kakve palate; ipak, obedovalo se iz obične grnčarije s plavim šarama. Svi su jeli ležeći, zbijenih glava, naslonjeni na jastučiće. Rasporedili su se kao paoci točka oko belih pločica koje behu postavljene umesto stola u sredini, a gai’šaini su se šunjali oko njih i prinosili nova jela.

Met se meškoljio i obrtao na jastučićima, ali Lan bese opušten kao da oduvek jede na ovaj način. Moiraini i Egveni je naizgled bilo podjednako udobno. Sigurno su vežbale u šatorima Mudrih. Randu beše neobično, ali je sama hrana bila toliko nesvakidašnja da mu je privukla veći deo pažnje.

Tamna, začinjena čorba s jaretinom i seckanim paprikama bila mu je nepoznata ali ne i čudna, a grašak i tikvice su bili isti kao i svuda. To se nije moglo reći za rastresiti, grubi žuti hleb, izduženi, jarkocrveni pasulj pomešan s graškom, jelo od svetložute srži nekog voća i nekakve crvene kaše koje je Avijenda nazivala zemai i t’mat, niti za slatku, okruglastu voćku grube zelene kore koja, kako je rekla, raste na onim golim, trnovitim žbunovima zvanim kardon. Ipak, sve je bilo ukusno.

Možda bi još više uživao u obroku da ga ona pri tom nije poučavala o svemu i svačemu. Sem o sestroženama. Za to su se postarale Amis i Lijana; obgrlile su Ruarka s obe strane i smešile se jedna drugoj skoro koliko i njemu. Premda su se udale za njega da ne bi raskidale svoje prijateljstvo, bilo je očigledno da ga obe vole. Rand nije verovao da bi se Elejna i Min složile oko tako nečeg; zapitao se zašto uopšte razmišlja o tome. Možda mu je mozak prokuvao od sunca.

Ali iako je Avijenda to jedno objašnjenje ostavila drugima, o svemu ostalom je naprosto mlela. Možda ga je smatrala glupakom jer nije znao ništa o sestroženama. Okrenula se na desni bok, prema njemu, i sa skoro slađanim osmehom objasnila da se zemaj i t’mat mogu jesti kašikom, ali sjaj njenih očiju jasno je govorio kako bi mu, samo da Mudre nisu tu, rado zavitlala zdelu u glavu.

„Ne znam šta sam ti skrivio“, tiho joj reče. Bio je svestan da mu je s druge strane Melaina, naoko zadubljena u tih razgovor sa Seanom. I Bair je povremeno ubacivala poneku reč, ali činilo mu se da i ona ćuli uši na ovu stranu. „Ali ako ti je toliko mrsko da mi budeš učiteljica, ne moraš. Samo mi je izletelo. Siguran sam da će Ruark ili Mudre pronaći nekog drugog.“ Mudre svakako bi, ako bi se rešio ove uhode.

„Ništa mi nisi skrivio...“ Otkrila je zube; ako je to trebalo da bude osmeh, bio je potpuno neuspešan. „...i nikad nećeš. Možeš ležati kako god ti je najudobnije dok jedeš, i pričati s kim hoćeš. To, naravno, mogu svi osim nas koji objašnjavamo umesto da obedujemo. Smatra se da je uljudno razgovarati s ljudima na obe strane.“ Iza nje, Met pogleda Randa i zakoluta očima, očito srećan što je pošteđen. „Osim ako ne moraš da se okreneš prema nekom određenom i da ga učiš. Uzmi hranu desnom rukom ako ne moraš da se naslanjaš na taj lakat potom...“

Bilo je ovo raučenje, i očito je uživala u tome. Aijeli su izgleda uvek bili raspoloženi za poklone. Možda, ako bi joj nešto poklonio...

„...svu priču za posle obroka, osim ako nisi zadužen da podučavaš nekog, i...“

Potkupljivanje. Delovalo je nepravedno, potkupljivati nekog ko ga uhodi, ali ako je naumila da nastavi makar i s pola snage, malo mira bi vredelo više nego išta.

Kada gai’šaini odnesoše ostatke i prineše srebrne pehare crnog vina, Bair prostreli Avijendu ljutitim pogledom preko belih pločica i ova se tmurno povuče. Egvena se podiže na kolena i posegnu da je potapše preko Meta, ali to nije pomagalo. Barem je ućutala. Egvena ga popreko pogleda; ili mu je pročitala misli, ili je smatrala da je on kriv za Avijendinu smrknutost.

Ruark izvuče duvankesu i svoju zdepastu lulu, koju napuni do vrha pa dodade kožnu kesu Metu. Met je već izvadio svoju posrebrenu lulu. „Neki su primili vesti o tebi k srcu, Rande al’Tore, čini se, veoma brzo. Lijana me je obavestila da su Džeran, poglavar klana Šaarad Aijela, i Bael od Gošijena već stigli u Alkair Dal i poslali reč o tome. Erim od Čarina je na putu.“ Dopustio je da mu jedna vitka mlada gai’šainka pripali lulu palidrvcetom. Sudeći po načinu kako se kretala, skladno ali drugačije od ostalih, Rand zaključi da je donedavno bila Devica koplja. Zapitao se koliko joj je ostalo od godine i jednog dana krotke i pokorne službe.

Met joj se široko osmehnu kada je prišla da mu zapali lulu; zelenooki pogled koji mu je uputila iz dubine kukuljice nije bio nimalo pokoran, i osmeh mu se smesta obrisao s lica. Razočaran, okrenuo se potrbuške, a iz lule poče da mu se vije tračak tankog plavog dima. Šteta što nije video zadovoljstvo na njenom licu, niti stid koji ju je preplavio na jedan Amisin pogled; zelenooka devojka odjuri, neverovatno posramljena. A Avijenda, kojoj beše toliko mrsko da se odrekne koplja, koja se još uvek smatrala sestrom po koplju Devica nekog tamo klana...? Namršteno je gledala gai’šainku kao što bi gazdarica al’Ver pogledala nekog ko pljune na pod. Neobičan narod. Jedino je kod Egvene Rand uočio iole sažaljenja.

„Gošijeni i Šaaradi“, promrmljao je preko vina. Ruark mu je rekao da će svi poglavari klanova i septi dovesti i po nekolicinu ratnika u Zlatni pehar, radi časti. Sve zajedno, to je moglo izaći i na hiljadu ratnika iz svakog klana. Dvanaest klanova. Dvanaest hiljada ljudi i Devica, na kraju krajeva, i svi povezani nerazumljivom čašću, spremni da plešu koplja ako li samo mačka kine. Možda i više njih, zbog vašara. Podigao je pogled. „U zavadi su, zar ne?“ Ruark i Lan klimnuše. „Znam da si pričao kako Mir Ruideana vlada i u Alkair Dalu, Ruarče, ali video sam kako su Kuladin i Šaidoi držali Mir. Možda je najbolje da odmah pođem. Ako Gošijeni i Šaaradi zapodenu bitku... takve stvari umeju da se rašire. Hoću da me svi Aijeli podrže.“

„Gošijeni nisu isti kao Šaido“, odseče Melaina, tresući zlatnocrvenom kosom kao lavica.

„Niti su Šaaradi.“ Bairin somotski glas bio je tanji nego glas mlađe žene, ali podjednako razgovetan. „Džeran i Bael će možda pokušati da se poubijaju pre nego što se vrate u svoja uporišta, ali ne u Alkair Dalu.“

„Ništa od toga ne odgovara na pitanje Randa al5Tora“, kaza Ruark. „Odeš li u Alkair Dal pre nego što se svi poglavari okupe, oni koji još nisu stigli izgubiće čast. Nije dobar način da objaviš da si Kar’a’karn tako što ćeš obeščastiti ljude koje ćeš pozvati da te prate. Nakaije čeka najduži put. Biće tamo za mesec dana.“

„Manje“, odsečno odmahnu glavom Seana. „Hodala sam kroz Alserine snove već dva puta, i rekla mi je da Bruan namerava da trči bez zastoja od uporišta Šijagi. Manje od mesec dana.“

„Polaziš tek za mesec dana, za svaki slučaj“, kaza Ruark Randu. „Onda će ti trebati tri, možda četiri dana do Alkair Dala. Svi će biti tamo.“ Mesec dana. Protrljao je bradu. Predugo. Predugo, a izbora nema. U pričama se sve uvek odvija kako junaci zamisle, naizgled baš u času kad to požele. U stvarnom životu to je veoma retko, čak i za ta’verena kome sudbina navodno radi u prilog. U stvarnom životu ništa ne ide bez grčenja i nadanja, i treba biti srećan ako pronađeš više od pola vekne hleba kada tražiš celu. Pa ipak, deo njegove zamisli išao je putem kome se nadao. Najopasniji deo.

Moiraina je lenjo otpijala vino, protegnuta između Lana i Amis, sanjivih očiju. Nije joj verovao. Sve je ona videla i čula. Ali sada nije imao razloga da se uzdržava pred njom. „Koliko će njih da se opire, Ruarče? Ili da mi se usprotivi? Dao si nagoveštaj, ali nikakvu sigurnost.“

„Ne mogu biti siguran“, odgovori poglavar klana s lulom u ustima. „Kada pokažeš zmajeve, prepoznaće te. Nema načina da se patvore zmajevi Ruideana.“ Da li su to Moirainine oči zatreptale? „Ti si junak Proročanstva. Ja ću te podržati, sigurno i Bruan, i Dearik od Rejn Aijela. Ostali...? Sevana, Suladrikova žena, povešće Šaidoe pošto klan nema poglavara. Premlada je da bude gospodarica krova u uporištu, i bez sumnje će se razočarati kada joj ostane samo jedan krov umesto celog uporišta, pošto bude odabrana zamena za Suladrika. A Sevana je dostojna i najlukavijeg i najnepoštenijeg Šaidoa ikad rođenog. Ali čak i da ne stvori nevolje, znaš a Kuladin hoće; on glumi poglavara klana, i neki Šaidoi će ga možda pratiti iako nije ulazio u Ruidean. Šaidoi su dovoljno budalasti za to. Han od Tomanela če možda poći istim putem. On je nasrtljiv čovek, teško ga je razumeti i dogovoriti se s njim, i...“

Učutao je, a Lijana poluglasno reče: „Zar postoji i drugačiji muškarac?“ Randu se činilo da poglavar klana nije trebalo to da čuje. Amis je sakrila osmeh rukom, a njena sestrožena nevino zakloni lice peharom.

„Kao što rekoh“, nastavi Ruark, mršteći se razočarano i na jednu i na drugu ženu, „u to ne mogu da budem siguran. Većina će poći za tobom. Možda svi. Možda čak i Šaidoi. Čekali smo čoveka koji nosi dva zmaja već tri hiljade godina. Kada pokažeš ruke, niko neće posumnjati da si poslat da nas sjediniš.“ I da ih slomi; ali to nije pominjao. „Pitanje je samo kako će postupiti.“ Lupkao je prednje zube lulom. „Jesi li siguran da nećeš da obučeš kadin’sor?“

„Šta bih im time pokazao, Ruarče? Lažnog Aijela? Možeš tako obući i Meta “ Met se zagrcnu nad lulom. „Neću da glumim. Takav sam kakav sam, i takvog me moraju prihvatiti.“ Rand podiže pesnice, rukavi mu spadoše i otkriše glave sa zlatnim grivama iza zglobova. „Ovo je dokaz. Ako to nije đovoljno, ništa neće biti.“

„Gde si namerio da ’u novi rat povedeš koplja’?“, najednom upita Moiraina, i Met se ponovo zagrcnu, iščupa lulu iz usta i zagleda se u nju. Oči joj više nisu bile sanjive.

Rand grčevito steže pesnice tako da mu zglobovi zapucketase. Bilo je opasno pametovati pred njom; trebalo je to da zapamti još odavno. Pamtila je svaku reč koju čuje, skladištila je, uređivala i ispitivala dok najzad ne sazna šta zaista znači.

Polako je ustao. Svi su ga gledali. Egvena se namršti još brižnije nego Met, ali Aijeli su jednostavno posmatrali. Priča o ratu nije ih uznemiravala. Ruark je izgledao spremno. A Moirainino lice beše mirno poput leda.

„Izvinjavam se“, reče on, „ali želim malo da prošetam.“ Avijenda ustade na kolena, a Egvena se diže na noge, ali nijedna ne pođe za njim.