Dolazak Senke

11 Skrivene stvari

Samo u spavaćici, Egvena duboko uzdahnu i ostavi kameni prsten pored otvorene knjige na noćnom stočiću. Sav poprskan smeđim, crvenim i plavim pegama i prugama, prsten je bio neznatno prevelik da bi se nosio na ruci. Takođe je bio čudnog i izvitoperenog oblika. Bio je spljošten i izuvijan, tako da bi vrh prsta što prati njegovu ivicu načinio krug kroz prsten pre no što bi se vratio na početnu tačku. Iako je to naizgled nemoguće, prsten je imao samo jednu ivicu.

Egvena nije ostavila prsten iz neke želje da pretrpi neuspeh. Ranije ili kasnije, moraće da se okuša bez njega, ili u suprotnom nikada neće zaplivati kroz vode snoviđenja, već se samo brčkati u plićaku. Nema razloga zašto to ne bi bilo smesta. Bio je to povod za ostavljanje prstena. Zaista.

Debela knjiga kožnih korica nosila je naslov Putovanje u Tarabon, a napisao ju je Eurijan Romavni iz Kandora – i to pre pedeset tri godine, sudeći prema datumu koji je autor naveo u prvom redu, ali za tako kratko vreme ništa se suštinsko nije promenilo u Tančiku. Sem toga, bila je to jedina knjiga, koju je ona mogla da nađe, s korisnim crtežima. U većini knjiga bili su samo portreti kraljeva, ili kitnjasti prikazi bitaka, što su ih nacrtali ljudi koji u tim bitkama nisu učestvovali.

Oba prozora bila su mračna, ali bilo je dovoljno svetla zahvaljujući fenjerima. Jedna visoka voštana sveća gorela je u pozlaćenom svećnjaku na noćnom stočiću. Morala je lično da je donese. Ovo nije bila noć da se sluškinja šalje po sveću. Većina slugu starala se o ranjenima ili oplakivala voljene što su poginuli, ukoliko nisu i sami bili ranjeni. Bilo ih je toliko mnogo da su Lečile samo one što bi bez toga umrli.

Elejna i Ninaeva čekale su sedeći u visokim stolicama privučenim sve do širokog kreveta s visokim i izrezbarenim stubovima što su držali baldahin. Pokušavale su da prikriju svoj strah. Elejni je sasvim zadovoljavajuće pošlo za rukom da očuva izgled državničke smirenosti, koji je jedi no kvarila time što se zabrinuto mrštila i grizla donju usnu kad god bi mislila da je Egvena ne gleda. Ninaeva je prosto zračila samopouzdanjem, kao onda kada ju je tešila i ušuškavala u krevet dok bi bila bolesna, ali Egvena je prepoznala njen pogled. U njemu se videlo da je Ninaeva prestravljena.

Avijenda je prekrštenih nogu sedela kraj vrata. Njena smeđa i siva odeća oštro se isticala naspram tamnoplavog ćilima. Aijelka je ovog puta za pojasom imala svoj dugi nož i tobolac načičkan strelama, a preko kolena četiri kratka koplja. Njen mali okrugli kožni štit bio joj je nadohvat ruke, prebačen preko rožanog luka u tobolcu od šivene kože, načinjenom tako da je mogla da ga nosi preko leđa. Posle onoga što se večeras odigralo, Egvena nije mogla da je krivi što je naoružana. I sama je još želela da bude spremna da baci munju.

Svetlosti, šta je Rand ono uradio? Oganj ga spalio, prestravio me je skoro koliko i Seni. Ako ne i gore. Nije pošteno da je on u stanju da tako nešto uradi, a ja ne mogu ni tokove toga da vidim.

Pope se u krevet i položi knjigu kožnih korica na kolena, namrštivši se kada pogleda kartu Tančika. Na njoj je, zapravo, bilo malo korisnog. Desetak tvrđava oko luke štitilo je grad podignut na tri brdovita poluostrva: Verani na istoku, Maseti u središtu i Kalpeni, najbliže moru. Beskorisno. Nekoliko velikih trgova, nešto brisanog prostora, što su izgleda bili parkovi, i čitav niz spomenika vladarima odavno mrtvim. Sve je to bilo potpuno beskorisno. Sem toga, na karti je bilo prikazano nekoliko palata i nekih čudnih stvari. Na primer, jedna od njih bio je Veliki krug na Kalpeni. Na karti je bio prikazan kao običan prsten, ali Romavni ga je opisao kao ogromno mesto za okupljanje, u kome su hiljade ljudi mogle da gledaju konjske trke ili iluminatorski vatromet. Na Maseti je bio Kraljev krug, koji je bio veći od Velikog kruga, a na Verani Panarhov krug, tek nešto malo manji. Matična kuća Iluminatora takođe je bila označena. Sve to bilo je potpuno beskorisno. A ni u tekstu knjige ničega korisnog nije bilo.

„Jesi li potpuno sigurna kako želiš da ovo isprobaš bez prstena?“ – tiho je upita Ninaeva.

„Jesam“, odgovori Egvena, što je spokoj nije mogla. Utroba joj se prevrtala kao kad je večeras videla prvog Troloka, kako onu jadnicu drži za kosu i kolje je kao zeca. Nimalo joj nije pomoglo što je tog Troloka ubila. Žena je svejedno bila mrtva. Nije mogla da zaboravi njeno vrištanje. „Ako ne bude radilo, pokušaću s prstenom.“ Nagnula se i označila noktom svecu. „Probudite me kada dogori dovde. Svetlosti, volela bih da imamo sat.“

Elejna joj se nasmeja, naizgled lakog srca. Skoro da joj je pošlo za rukom da zvuči neusiljeno. „Sat u odaji za spavanje? Moja majka ima deset satova, ali nikada nisam čula za sat u odaji za spavanje.“

„Pa, moj otac ima samo jedan sat“, progunđa Egvena, „jedini u čitavom selu, i želela bih da je sada ovde. Misliš li da će za sat dogoreti dovde? Ne želim da spavam duže od toga. Morate me probuditi čim plamen stigne do zareza. Istog trena!“

„Hoćemo“, reče Elejna, pokušavajući da joj stiša strahove. „Obećavam.“

„Kameni prsten“, odjednom kaza Avijenda. „Budući da ga ti ne koristiš, Egvena, zar ne bi neko – jedna od nas – mogao da ga upotrebi da pođe s tobom?“

„Ne“, promrmlja Egvena. Svetlosti, volela bih da sve tri pođu sa mnom. „Ali hvala ti što si se toga setila.“

„Zar ga samo ti možeš koristiti, Egvena?“ – upita Aijelka.

„Sve tri ga možemo koristiti“, odgovori joj Ninaeva, „pa čak i ti, Avijenda. Žena ne mora imati dar usmeravanja da bi ga koristila, dovoljno je da je prsten u dodiru s njenom kožom dok spava. Moguće je da bi čak i muškarac mogao njime da se služi. Ali mi ne poznajemo Tel’aran’riod kao Egvena, niti zakone koji u njemu vladaju.“

Avijenda klimnu. „Shvatam. Lako je moguće načiniti greške kada ne znaš kuda ideš, i to greške koje bi mogle i druge sem tebe da povuku u smrt.“

„Tačno tako“, odvrati Ninaeva. „Svet snova je veoma opasno mesto. Toliko znamo.“

„Ali Egvena će biti oprezna“, dodade Elejna, obrativši se Avijendi, iako je to krajnje očigledno bilo upućeno Egveni. „Obećala je. Samo će malo da razgleda – i to krajnje oprezno! – i ništa više.“

Egvena se usredsredi na kartu. Oprezno. Da nije tako ljubomorno čuvala svoj izvitopereni kameni prsten – smatrala ga je svojim; Dvorana Kule možda se ne bi složila s tim, ali oni nisu ni znali da ga ima – da je samo bila voljna da Elejni ili Ninaevi dopusti da ga češće koriste, možda bi dovoljno znale da sada pođu s njom. Ali nije zbog žaljenja izbegavala da ih pogleda. Nije želela da joj primete strah u očima.

Tel’aran’riod. Nevidljivi svet. Svet snova. Nisu to bili svakodnevni snovi običnih ljudi, mada su oni ponekad nakratko dolazili u dodir s Tel’aran’riodom. Bili su to snovi koji su delovali potpuno stvarno, kao pravi život. Jer su upravo to i bili. Na neki veoma čudan način, šta god da se dogodi u Svetu snova postajalo bi stvarnost. Ništa što se tamo odigralo nikakvog uticaja ne bi imalo na ono što jeste – vrata otvorena u Svetu snova i dalje bi na javi bila zatvorena; drvo tamo posečeno na javi bi i dalje postojalo – ali ipak bi žena lako mogla poginuti, ili biti umirena. Ničim se nije mogla opisati čudnovatost Tel’aran’rioda. U Nevidljivom svetu čitav svet bio je potpuno otvoren, a možda čak i drugi svetovi – ma koje mesto bilo je potpuno dostižno. Ili je to, u najmanju ruku, važilo za njegov odraz u Svetu snova. Onaj ko zna kako – Snevač – mogao bi tamo da pročita tkanje Šare: prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali u Beloj kuli još od Korijanin Nedeal, pre skoro pet stotina godina, nije bilo Snevača, Četiri stotine sedamdeset i tri godine, ako ćemo tačno, pomisli Egvena. Ili je to već četiri stotine sedamdeset četiri? Kad je ono beše Korijanin umrla? Da je Egvena imala prilike da završi obuku za polaznice i da u Kuli uči kao Prihvaćena, možda bi i znala. U tom slučaju, mnogo bi stvari naučila.

U Egveninoj torbici bio je spisak ter’angreala koje su pripadnice Crnog ađaha ukrale kada su pobegle iz Kule. Većina njih bila je toliko mala da bi mogla stati u džep. Sve tri su imale po primerak tog spiska. Pored trinaest ukradenih ter’angreala bilo je zapisano „nepoznata namena“, kao i „poslednja proučavala Korijanin Nedeal“. Ali ako Korijanin Sedai zaista nije uspela da otkrije njihove namene, Egveni je pošlo za rukom da im pronađe bar jednu primenu. Davali su mogućnost ulaska u Tel’aran’riod. Možda ne sa istom lakoćom kao kameni prsten, a možda i uz pomoć usmeravanja, ali to su činili.

Od Džoije i Amiko povratile su dva ter’angreala: gvozdeni disk, tri palca širok, sa obe strane izgraviran u vidu uske spirale, kao i jednu pločicu dugu kao njena šaka, naizgled od providnog ćilibara – ali svejedno tvrđu od čelika – sa usnulom ženom nekako izrezbarenom posred nje. Amiko je otvoreno govorila o njima, kao i Džoija, nakon jedne Moirainine posete posle koje je Prijateljica Mraka bila potpuno prebledela i skoro da se uljudno ponašala. Bilo je potrebno samo usmeriti tok Duha u neki od tih ter’angreala da zaspiš i nađeš se u Tel’aran’riodu. Elejna ih je nakratko isprobala, i oba su radila, mada je jedino videla unutrašnjost Kamena i Morgazine Kraljevske palate u Kaemlinu.

Egvena se protivila tome, ma koliko kratke njene posete bile, ali ne zbog ljubomore. Doduše, nije mogla ubedljivo da iznese svoje stavove, jer se bojala da će Elejna i Ninaeva osetiti užas u njenom glasu.

Dva povraćena ter’angreala značila su da je još jedanaest u rukama Crnog ađaha. Egvena je upravo to pokušavala da istakne. Jedanaest ter’angreala u stanju da ženu odvedu u Tel’aran’riod nalazilo se u rukama Crnih sestara. Dok je bila u svojim kratkim posetama Nevidljivom svetu, Elejna je lako mogla da im upadne u zasedu, ili da naleti na njih pre no što shvati da su one tu. I od same pomisli na to Egveni je srce sišlo u pete. Moguće je da i nju sada čekaju. Nije to bilo verovatno; svakako je nisu svesno iščekivale – otkud bi one znale da dolazi? – ali moglo bi se desiti da budu prisutne kada ona uđe u Tel’aran’riod. Sa jednom bi mogla da izađe na kraj, sem ako ne upadne u zamku, a to nije imala namere da dopusti. Ali šta ako im ipak pođe za rukom da je iznenade? I to dve ili tri odjednom? Lijandrin i Rijana, Česmal Emri i Džeana Kaide, ili sve skupa?

Namršteno pogledavši kartu, natera sebe da malo olabavi stisak. Ono što se noćas odigralo ubrzalo je sve. Ako Senkin nakot može da napadne Kamen, ako se neki Izgubljeni odjednom može pojaviti među njima, onda ona ne sme da se prepusti strahu. Moraju saznati šta im valja činiti. Moraju se povesti za još nečim, a ne samo za nesuvislom pričom Amiko. Nešto. Samo kad bi mogla da sazna na kojoj se tački putovanja ka Tar Valonu nalazi utamničeni Mazrim Taim, ili kad bi nekako mogla da se uvuče u Amirlinine snove i razgovara s njom. Možda su za Snevača takve stvari moguće. Ako jeste tako, ona nije znala kako se rade. Jedino joj je preostao Tančiko.

„Moram ići sama, Avijenda. Moram.“ Mislila je da joj je glas spokojan i ravnomeran, ali Elejna je svejedno potapša po ramenu.

Egvena nije znala zašto toliko pomno pogledom pretražuje kartu. Već joj je sve bilo urezano u misli, kao i odnosi između svega. Šta god da postoji u ovom svetu, postoji i u Svetu snova. A ponekad i nešto više, naravno. Odabrala je svoje odredište.

Listala je knjigu sve dok nije našla grafiku koja je predstavljala unutrašnjost jedne zgrade označene na karti, Panarhove palate. Ništa joj ne bi vredelo da se nađe u nekoj odaji ako ne zna u kom se delu grada ta odaja nalazi. Bilo kako bilo, lako je moguće da od svega toga ne bude nikakve koristi. Ali na to je morala da zaboravi. Morala je da veruje kako ima nekih izgleda.

Na grafici se videla velika odaja visoke tavanice. Konopac razvučen između do struka visokih stubića služio je da drži ljude podalje od stvari izloženih na postoljima ili u vitrinama duž zidova. Većina tih izložbenih predmeta bila je neodređena, ali ne i ono što se nalazilo na suprotnom kraju sobe. Slikar se potrudio da detaljno prikaže ogromni kostur koji je tu stajao, kao da je ostatak tog stvorenja maločas nestao. Stvor je imao četiri noge, ali se inače potpuno razlikovao od životinja koje je Egvena u svom životu viđala. Najpre, bio je najmanje dva hvata visok, što je značilo da je taj stvor bio više no dvostruko viši od nje. Okrugla lobanja, spuštena u odnosu na ramena, kao kod bika, delovala je dovoljno veliko da se u nju uvuče neko dete, a na slici se videlo da ima četiri očne duplje. Zahvaljujući tom kosturu, odaja u kojoj se nalazio bila je lako prepoznatljiva, i nemoguće je bilo pomešati je s nekom drugom. A taj kostur se, takođe, ni sa čim drugim nije mogao zameniti – ma šta on bio. Ako je Eurijan Romavni to znao, nije napisao u svojoj knjizi.

„Šta je uopšte panarh?“ – upita Egvena sklonivši knjigu. Tu sliku je najmanje desetak puta do sada proučavala. „Svi ovi pisci izgleda podrazumevaju da to već znaš.“

„Panarh Tančika je po vlasti jednaka kralju“, odvrati Elejna. „Ona je odgovorna za prikupljanje poreza, carina i drugih dažbina – a on za njihovo pravilno i primereno trošenje. Ona upravlja gradskom stražom i sudovima, izuzev Visokog suda, koji je kraljev. Vojska je njegova, naravno, izuzev Panarhove legije. Ona...“

„Pitala sam tek usput.“ Egvena uzdahnu. Rekla je to samo da bi na još nekoliko trenutaka odložila ono što mora da uradi. Sveća je gorela, a ona je traćila dragoceno vreme. Znala je kako da stupi u san kad god poželi i kako da se probudi, ali vreme drugačije teče u Svetu snova, i lako je izgubiti predstavu o njemu. „Čim plamen stigne do zareza“, kaza, a Elejna i Ninaeva klimnuše.

Spustivši se na perjane jastuke, isprva je samo piljila u tavanicu, oslikanu plavim nebom i oblacima. Ali nije ih videla.

U poslednje vreme uglavnom je ružno sanjala. Naravno, sanjala je Randa. Randa visokog kao planina, kako hoda kroz gradove i gazi zgrade, a očajni ljudi kao mravi beže od njega. Randa u lancima, kako vrišti. Randa kako gradi zid između sebe i nje, samo što je sa njom bila i Elejna, i drugi, koje nije mogla da razazna. „To mora da se uradi“, govorio je dok je gomilao kamenje. „Sada vam neću dozvoliti da me sprečite.“ Ali nije samo on boravio u njenim košmarima. Sanjala je i Aijele kako se međusobno bore i ubijaju, pa čak i kako bacaju oružje i beže kao da su poludeli. Sanjala je Meta kako se rve sa nekom Seanšankom što ga je vezala nevidljivim povocem. Jednog vuka – ali bila je sigurna da je to zapravo Perin – kako se bori protiv nekog čoveka čije se lice neprestano menja. Sanjala je Galada kako se obavija belom tkaninom, kao da sam sebe zavija u pokrov, i Gavina, očiju punih bola i mržnje. Svoju majku kako plače. To su bili oštri snovi, oni za koje je znala da nešto znače. Bili su ogavni, i nije znala šta joj govore. Otkud joj smelosti da misli kako će u Tel’aran’riodu otkriti njihovo značenje, ili neke tragove da je vode? Ali nije imala drugog izbora. Nijednog drugog izbora do neznanja, a to nije mogla da prihvati.

Uprkos strahovima, nije imala muke da zaspi; bila je iscrpljena. Samo je sklopila oči i počela da duboko i ravnomerno diše. U mislima se usredsredila na onu odaju u Panarhovoj palati i ogromni kostur. Duboko, ravnomerno disanje. Pamtila je osećaj korišćenja kamenog prstena, i stupanja u Tel’aran’riod. Duboko – pravilno – disanje.

Egvena zapanjeno ustuknu, a ruka joj polete ka grlu. Ovako izbliza kostur je bio daleko veći no što je mislila. Kosti behu suve i izbledele. Nalazila se pravo pred njim, unutar konopaca. Konopac je bio beo, debeo kao njena ruka i od svile. Nimalo nije sumnjala da se nalazi u Tel’aran’riodu. Sve je bilo živopisno kao na javi, čak i stvari koje je samo krajičkom oka napola videla. To što je uopšte i bila svesna razlike između ovog i nekog običnog sna jasno joj je govorilo gde se nalazi. Sem toga... osećala je da je tako.

Otvorila se ka saidaru. Ogrebotina zadobijena u Svetu snova pojavila bi se i na javi. Ako bi zadobila smrtonosni udarac Jednom moći, pa čak i mačem ili tojagom, ne bi se više probudila. Nije imala namere ni na tren da bude ranjiva.

Mesto spavaćice nosila je nešto veoma nalik Avijendinoj aijelskoj odeći, ali od crvene svile i brokata. Čak su i meke crvene čizme, uvezane sve do kolena, bile od meke crvene kože, prikladne da se od nje načine rukavice ukrašene čipkom i zlatovezom. Tiho se nasmeja. U Tel’aran’riodu nosiš odeću kakvu god želiš. Očigledno je deo njenog uma bio spreman da se brzo kreće, dok je drugi izgleda želeo da bude spreman za ples. To neće moći tako. Crvena boja smesta izblede i pretvori se u sivo i smeđe; kaput, pantalone i čizme postaše istovetni Avijendinima. Mada to zapravo nije bilo bolje rešenje, ne u gradu. Egvena se odjednom nađe u haljini sličnoj onima što ih Faila stalno nosi. Bila je tamna, s uskim podeljenim suknjama, dugim rukavima i pripijenim gornjim delom. Prava je glupost baviti se ovim. Niko me ovde neće videti, izuzev u snovima, a veoma mali broj običnih snova dotiče ovo mesto. Nikakve razlike ne bi bilo ni da sam gola.

I na trenutak postade naga. Lice joj pocrvene od srama. Nikoga tu nije bilo da je vidi nagu kao kad se kupa, pre no što je žurno vratila taninu haljinu, ali trebalo je da zapamti kako zabludele misli tu mogu da utiču na stvari, pogotovo kad prigrliš Moć. Elejna i Ninaeva mislile su da ona mnogo zna. Bila je svesna nekoliko pravila Nevidljivog sveta, i znala da ih ima još stotinu, još hiljadu o kojima ne zna ništa. Ali moraće nekako da ih nauči, ako namerava da bude prvi Snevač u Kuli još od Korijanin.

A onda pobliže pogleda ogromnu lobanju. Odrasla je u selu i znala je kako izgledaju životinjske kosti. Ipak nisu bile četiri očne duplje. Izgleda da su dve rupe bile za neke kljove, tačno oko mesta gde bi došla njuška. Moguće je da je to bio neki čudovišni vepar, mada lobanja nimalo nije podsećala na svinjsku. Međutim, stekla je utisak starosti – ogromne starosti.

Ispunjena Moći, mogla je u Svetu snova da oseti takve stvari. Naravno, čula su joj, kao i obično, bila pojačana. Mogla je da vidi sićušne pukotine u pozlaćenom gipsu na tavanici, pedeset stopa iznad sebe, kao i glatkoću belog kamenog poda. Beskonačno sitne pukotine, nevidljive običnom oku, širile su se i preko kamena od koga su podne ploče načinjene.

Odaja je bila ogromna, možda dve stotine koraka duga i skoro upola toliko široka, s redovima tankih belih stubova i onim belim konopcem koji se posvuda pružao, sem tamo gde su bila vrata, dvostruko zalučena. Konopac je takođe bio razvučen oko uglačanih drvenih postolja i vitrina s drugim izložbenim predmetima. Gore, odmah ispod tavanice, zid je bio prosečen kitnjastom šarom, tako da je bilo mnogo svetlosti. Očigledno je dosanjala Tančiko u kome je dan.

„Velika izložba rukotvorina iz davno prošlih Doba, Doba legendi, kao i onih pre njega, otvorena svima, čak i prostom svetu, tri dana mesečno i na praznike“, napisao je Eurijan Romavni. Hvalio je neprocenjivu postavku figurica od kuendilara, šest njih ukupno, smeštenih u stakleni kovčeg tačno po sredini dvorane, koji su neprestano čuvala četvorica panarhovih ličnih gardista, kad god bi bio dozvoljen pristup posetiocima. Čitave dve strane bile su posvećene kostima čudesne zveri „koju nikada ljudske oči živu nisu videle“. Egvena je ugledala neke stvari o kojima je Romavni pisao. Na jednoj strani prostorije bio je kostur nečega što je pomalo ličilo na medveda, kad bi medved imao očnjake duge kao njena podlaktica, a naspram njega bile su kosti neke vitke četvoronožne životinje, vrata toliko dugog da joj je lobanja bila na pola puta do tavanice. Bilo ih je još, razmeštenih duž zidova odaje, podjednako čudesnih. Osećala je da su svi toliko stari da se naspram njih Kamen Tira činio tek sagrađenim. Prošavši ispod prepreke od konopca, ona lagano pođe niz odaju, sve vreme gledajući oko sebe.

Nagrizen zubom vremena, kameni kipić žene, naizgled nage, ali obmotane u kosu što je padala do članaka, ničim se nije razlikovao od ostalih u vitrini, od kojih nijedna nije bila veća od Egvenine šake. Ali odavala je utisak neke meke toplote, Egveni dobro znane. Bio je to angreal – u to je bila sigurna. Pitala se zašto ga Kula nije uzela od panarha. Zatim je zadrhtala kada je ugledala okovratnik i dve narukvice od nekog tupog crnog metala. Osećala je da zrače tamom i boli – starom, starom i oštrom boli. U drugoj vitrini videla je neku srebrnastu stvarčicu, nalik na trokraku zvezđu u krugu, načinjenu od njoj potpuno nepoznate tvari. Bila je mekša od metala, izgrebana i iskrivljena, ali još starija od onih drevnih kostiju. Sa deset koraka udaljenosti osećala je ponos i taštinu.

Ali jedna stvar činila joj se poznatom, mada nije znala otkud. Zavučena u ugao jedne vitrine, kao da onaj što ju je tu stavio nije bio u potpunosti siguran da zavređuje da bude izložena, bila je gornja polovina slomljene figurice izrezbarene od nekog blistavog belog kamena. Bila je to žena što u podignutoj ruci drži kristalnu kuglu. Lice joj je bilo spokojno, dostojanstveno i puno mudrosti. Da je bila čitava, možda bi bila stopu visoka. Ali zašto joj se činila tako poznatom? Skoro kao da je zvala Egvenu da je uzme u ruke.

Tek kad su joj se prsti sklopili oko slomljene statuice, shvatila je da se popela preko konopca. Ovo je glupost, kad ne znam šta je to, pomisli, ali već beše prekasno.

Čim joj se šaka sklopi oko nje Moć pohrli u nju, pa u slomljenu figuricu, a onda ponovo u nju. U figuricu, pa u nju – pa ponovo. Kristalna kugla besno je treperila, a svaki put kad bi zablistala Egveni kao da su se igle zabijale u mozak. Zajecavši od užasnog bola, ona pusti figuricu i obema šakama se uhvati za glavu.

Kristalna kugla smrska se u deliće kada statua tresnu o pod i slomi se na komade, a one igle nestadoše, ostavivši za sobom samo tupu uspomenu na bol i neku mučninu od koje joj zaklecaše kolena. Egvena sklopi oči da ne gleda kako se odaja ljulja. Kipić mora da je bio ter’angreal, ali zašto ju je onoliko zabolelo kada ga je dodirnula? Možda jer je bio slomljen. Možda tako slomljen nije mogao da uradi ono za šta je načinjen. Nije želela ni da pomišlja šta bi to moglo biti. Veoma je opasno isprobavati ter’angreale. Ako ništa drugo, sada mora da je toliko polomljen da ne predstavlja opasnost. Bar ovde. Ali zašto me je dozivao?

Mučnina se polako izgubi, i Egvena otvori oči. Figurica je ponovo bila na polici, čitava kao kad ju je prvi put ugledala. U Tel’aran’riodu dešavaju se čudne stvari, ali ovo je bilo daleko čudnije no što njoj prija. Sem toga, nije zbog toga došla. Najpre mora da otkrije kako da izađe iz panarhove palate. Ponovo se prebacivši preko konopca, Egvena žurno izađe iz te odaje, pokušavajući da se ne da u trk.

Palata je bila pusta i bez tragova života, naravno. Bar ljudskih. Raznobojne ribe plivale su u velikim fontanama što su srećno žuborile u dvorištima okruženim stazama između nežnih stubova i balkonima zaklonjenim zamršenom kamenom čipkom. Lokvanji su plovili po tim vodama, kao i neko belo cveće veličine tanjira. U Svetu snova sve je bilo isto kao i u takozvanom stvarnom svetu. Izuzev ljudi. U hodnicima su stajale kitnjaste zlatne svetiljke. Iako su im fitilji bili netaknuti plamenom, osećala je namirisano ulje u njima. Stopala joj ni tračak prašine nisu dizala sa šarenih ćilima koje sigurno niko nikada nije očetkao – ne ovde.

Jednom je ugledala nekoga kako šeta ispred nje. Bio je to muškarac u pozlaćenom kitnjastom oklopnom prsniku i verižnjači. U prevoju ruke nosio je šiljati zlatni kalpak s belom perjanicom. „Eldra?“ – vikao je i smešio se. „Eldra, dođi da me vidiš. Imenovan sam lordom kapetanom panarhove legije. Eldra?“ Načini još jedan korak, i dalje uzvikujući, pa odjednom nestade. Nije to bio Snevač. Pa čak ni neko što se služi ter’angrealom sličnim njenom kamenom prstenu ili onom gvozdenom disku Amiko. Bio je to samo čovek čiji je san dotakao mesto koga on uopšte nije bio svestan, ispunjeno njemu nepoznatim opasnostima. Ljudi koji neočekivano umru u snu često su zapravo pronašli put u Tel’aran’riod i tamo poginuli. Ali on je izašao iz Sveta snova i vratio se u običan san.

Ona sveća u Tiru polako sagoreva, kao i njeno vreme u Tel’aran’riodu.

Ubrzavši korak, Egvena dođe do visokih izrezbarenih dveri što su vodile napolje, pa kroz njih do širokog belog stepeništa i ogromnog praznog trga. Tančiko se odatle širio preko strmih brda. Bele zgrade blistale su na suncu, kao i stotine tananih kula i skoro isto toliko šiljatih kupola, od kojih su neke bile pozlaćene. Panarhov krug, visoki kružni zid od belog kamena, jasno se video ni pola milje odatle. Bio je nešto niže od palate. Panarhova palata uzdizala se na jednom od najviših brda. S vrha visokog stepeništa Egvena vide kako se negde na zapadu sunčevi zraci odbijaju od vode sićušnih moreuza koji su poluostrvo na kome se ona nalazila razdvajali od ostalih brdovitih prstiju preko kojih se grad pružao. Tančiko je bio veći od Tira, a možda i od Kaemlina.

Toliko o potrazi. Nije znala ni šta da traži. Trebalo bi da traga za nečim što bi označavalo prisustvo Crnog ađaha, ili što predstavlja opasnost po Randa, ako to tu uopšte postoji. Da je bila pravi Snevač, i naučena kako da se služi svojim talentom, jamačno bi znala šta da traži i kako da protumači ono što vidi. Ali tome niko nije mogao da je nauči. Aijelske Mudre navodno umeju da rastumače snove. Avijenda je bila toliko nevoljna da priča o Mudrima da Egvena ostale Aijele ništa nije ni pitala. Možda bi Mudre mogle nečemu da je nauče. Ako ona bude u stanju da ih pronađe.

A zatim načini još jedan korak ka trgu, i odjednom se nađe negde drugde.

Svuda oko nje dizali su se ogromni stubovi golog kamena. Bilo je toliko vrelo da su joj se usta sušila. Sunce kao da je pržilo kroz njenu haljinu, a povetarac što joj je duvao u lice kao da je dopirao iz otvorene pećnice. Tu i tamo je videla poneko zakržljalo drvo. Sem tog drveća, skoro da nije bilo drugog rastinja, izuzev nekoliko bokora grube trave i nekih trnovitih biljki, što joj behu potpuno nepoznate. Međutim, iako ga nikada uživo nije videla, prepoznala je lava. Ležao je prostrt u jednom useku u stenju, manje od dvadeset koraka daleko. Rep sa crnom ćubom na kraju lenjo se trzao dok je lav gledao ne nju, već nešto drugo, stotinu koraka daleko. Veliki vepar, pokriven grubim čekinjama, rio je u podnožju jednog trnovitog grma, ne primećujući Aijelku što mu se krišom približavala, s kopljem spremnim da zada smrtonosni udarac. Bila je odevena isto kao Aijeli u Kamenu, glave obmotane šoufom, ali lice joj nije bilo zabrađeno.

Pustara, s nevericom pomisli Egvena. Skočila sam u Aijelsku pustaru! Kad ču naučiti da ovde pazim o čemu razmišljam?

Aijelka se ukoči u mestu. Pogled joj sada beše uprt u Egvenu, a ne u vepra. Ako je to uopšte i bio vepar. Po obliku životinje činilo joj se da nije.

Egvena beše potpuno sigurna da ta žena nije jedna od Mudrih. Po onome što je Egveni rečeno, kada Devica koplja postane Mudra, mora da se „odrekne koplja“, pa stoga ta žena, odevena kao Devica, nije mogla biti Mudra. Ovo mora da je neka Aijelka čiji je san slučajno dotakao Tel’aran’riod, kao što se desilo i s onim čovekom u palati. I on bi primetio Egvenu, samo da se okrenuo. Egvena sklopi oči i usredsredi se na jedinu svoju jasnu sliku Tančika: onaj ogromni kostur u dvorani.

Kada ponovo otvori oči, stajala je naspram velikih kostiju. Tek tada primeti da su povezane žicama. I to veoma vešto, tako da su žice bile skoro neprimetne. Slomljena figurica s kristalnom kuglom i dalje je bila na polici. Držala se što dalje od nje, kao i od crnog okovratnika i narukvica koje su se osećale na bol i patnju. Onaj angreal, kamena žena, bio je pravo iskušenje za nju. A šta ćeš s njim da radiš? Svetlosti, ovde si da gledaš, da tražiš! Samo to. Hajde više, ženo!

Ovog puta brzo je došla do trga. Vreme u Svetu snova drugačije teče nego na javi. Elejna i Ninaeva mogle bi je svakog trena probuditi, a ona nije ni počela. Lako je moguće da joj je ostalo svega nekoliko trenutaka. Od sada pa ubuduće, moraće da pazi o čemu razmišlja. Nema više sanjarenja o Mudrima. Čak je i taj prekor bio dovoljan da sve oko nje zatreperi. Razmišljaj o onome što radiš, odlučno reče sama sebi.

A zatim se zaputi kroz pusti grad, brzo hodajući, ponekad trčeći. Krivudave kaldrmisane ulice spuštale su se i uzdizale, vodile na razne strane, potpuno prazne, izuzev golubova sa zelenkastim leđima i bledosivih galebova što su uz lepet krila bežali od nje kad bi im se približila. Zašto ima ptica, a nema ljudi? Muve prozujaše kraj nje, a videla je i drugu bubadiju kako gmiže u senkama. Daleko od nje preko ulice je projurio čopor vitkih šarenih pasa. Zašto psi?

A onda se ponovo seti zašto je tu. Šta bi moglo da bude znak prisustva Crnog ađaha? Ili te opasnosti koja preti Randu, ako uopšte postoji? Većina belih zgrada bila je okrečena, a kreč okrunjen i ispucao. Često se pod njim videlo natrulo drvo ili bledosmeđa cigla. Samo su kule i veće građevine – pretpostavljala je da su to palate – bile od kamena, mada isto belog. Međutim, čak je i kamen bio pun malih procepa; pukotina toliko sićušnih da ih golo oko nije moglo videti, ali zbog Moći u sebi mogla je da ih oseti. Čak su i kupole i kule bile prekrivene mrežom tih nevidljivih naprslina. Možda je to nešto značilo. Možda je to značilo da je Tančiko grad o kome se njegovi žitelji uopšte ne staraju. Lako je moguće da je to jedino značenje svega toga.

A onda poskoči kad odjednom iz vedrog neba ispade neki čovek, vrišteći na sav glas i munjevito leteći ka tlu. Jedino je ugledala vrećaste bele pantalone i guste brkove pokrivene providnim velom pre no što on nestade samo na korak iznad pločnika. Da je tu, u Tel’aran’riodu, udario u pločnik, pronašli bi ga mrtvog u krevetu.

On verovatno ima veze s onim što mene zanima isto koliko i bubadija, reče Egvena sebi.

Možda će u tim zgradama otkriti nešto. Izgledi za to bili su slabi, nada bez ikakvih osnova, ali bila je dovoljno očajna da sve pokuša. Skoro sve. Vreme. Koliko joj je vremena ostalo? Stade da trči od vrata do vrata, da proviruje u radnje, gostionice i kuće.

Trpezarije, pune stolova i klupa što su čekali posetioce, bile su pospremljene i u red doterane kao i blistavi kositreni krčazi i tanjiri na policama. Radnje behu uredne kao da su ih trgovci tek otvorili, ali iako su krojački stolovi bili zatrpani tkaninom, a oštračevi noževima i makazama, s kuka u kasapnici nije visilo nikakvo meso, a police su zvrjale prazne. Nigde nije bilo ni trunčice prašine. Sve je bilo toliko čisto da bi čak i njena majka bila zadovoljna.

U užim ulicama bile su porodične kuće – omanje, jednostavne, u belo okrečene zgrade, ravnih krovova i bez prozora što gledaju na ulicu, spremne da porodice uđu i posedaju na klupe ispred hladnih kamina ili za uzane stolove izrezbarenih nogara, na kojima je počasno mesto pripadalo najboljim činijama ili poslužavnicima domaćica iz Tančika. S klinova na zidovima visila je odeća, s tavanica kotlići, na klupama su čekale poredane alatke.

Nešto je ponuka da se vrati, samo da nešto vidi, desetak vrata iza, i da po drugi put pogleda u nešto što je u stvarnom svetu dom neke žene. Sve je bilo skoro istovetno kao ranije. Skoro. Činija s crvenim prugama što je bila na stolu sada se pretvorila u uzanu plavu vazu; jedna klupa, na kojoj je bio pokidani am i alatke za popravku ranije je bila kraj kamina, a sada se nalazila pored vrata – a na njoj je bila kotarica s pletivom i vezena dečija haljina.

Zašto se ovo promenilo? – zapita se Egvena. Ali, kada smo već kod toga, zašto bi uopšte ostalo isto? Svetlosti, ništa ne znam!

Preko ulice je bila jedna konjušnica. Beli malter je opao, tako da se videla cigla. Egvena dojuri do nje i otvori jedno krilo velikih vrata. Pod od nabijene zemlje bese posut slamom, baš kao u svakoj drugoj konjušnici u kojoj je ikada bila, ali pregrade za konje behu prazne. Konja nije bilo. Zašto? Nešto zašuška u slami, i Egvena shvati da konjušnica ipak nije prazna. Pacovi. Desetine pacova smelo ju je gledalo, njuškajući vazduh u potrazi za njenim mirisom. Nijedan pacov nije pobegao, niti ustuknuo. Ponašali su se kao da imaju više prava da se tu nalaze no ona. Egvena ustuknu. Bilo je to jače od nje. Golubovi, galebovi, psi, muve i pacovi. Možda Mudre znaju zašto.

Odjednom se ponovo nađe u Pustari.

Uz vrisak, ona pade na leđa, a onaj čupavi stvor nalik na divljeg vepra jurnu pravo na nju. Bio je velik kao tele. Kada je vešto preskoči, Egvena vide da to ipak nije svinja. Njuška je bila preuska i prepuna oštrih zuba, a na nogama su bila po četiri prsta. Razmišljala je smireno, iako je drhtala dok se zver gubila među stenjem. Bila je dovoljno velika da je izgazi i polomi joj kosti. Oni zubi bili su dovoljno oštri da je rastrgaju. Probudila bi se sa ranama. Ako bi se uopšte i probudila.

Kamen pod njenim leđima bio je usijan kao pećnica. Besna na samu sebe, Egvena se diže na noge. Ništa neće postići ako joj ne bude pošlo za rukom da razmišlja o onome što radi. Trebalo bi da bude u Tančiku – na to se mora usredsrediti. Ništa drugo nije bitno.

A onda prestade da čisti suknju od prašine, kada vide da je, sa deset koraka daljine, jedna Aijelka posmatra oštrim plavim očima. Žena je bila Avijendinih godina, nimalo starija od Egvene, ali pramenovi kose što su virili ispod šoufe behu toliko svetli, da su bili skoro beli. Bila je spremna da hitne koplje što ga je držala u ruci, a sa te udaljenosti teško da bi promašila. Govorilo se da su Aijeli veoma strogi s onima koji bez dozvole uđu u Pustaru. Egvena je znala kako može Vazduhom da obmota i ženu i njeno koplje i zadrži ih na odstojanju od sebe, ali da li bi se tokovi dovoljno dugo zadržali kada ona počne da bledi? Ili bi samo toliko razbesneli tu ženu da bi ona bacila koplje čim to bude mogla, možda i pre no što Egvena zaista ode? Ništa joj ne bi vredelo da se vrati u Tančiko s aijelskim kopljem zarivenim u telo. Ako zaveže tokove, žena će ostati zatočena u Tel’aran’riodu sve dok se oni sami ne razvežu, potpuno bespomoćna u slučaju da se onaj lav ili veproliko stvorenje vrate.

Ne. Bilo joj je potrebno da žena spusti koplje, samo na tren, da bi ona mogla da sklopi oči i vrati se u Tančiko. Da se vrati onome što bi trebalo da radi. Više nije imala vremena za lutanja. Nije bila u potpunosti sigurna da li je neko ko je slučajno iz svojih snova prešao u Tel’aran’riod u stanju da je povredi, kao što to druge stvari u Nevidljivom svetu mogu, ali nije imala namere da proverava s aijelskim kopljem. Trebalo bi da Aijelka nestane za nekoliko trenutaka. Ali do tada je morala nekako da je izbaci iz ravnoteže.

Bilo je veoma lako promeniti odeću na sebi; čim je pomislila na to, Egvena se našla u istoj smeđoj i sivoj odeći kao i žena pred njom. „Ne želim ti zlo“, reče, naizgled potpuno spokojno.

Aijelka nije spustila oružje. Mesto toga, namršti se i reče: „Nemaš nikakvo pravo da nosiš kadin’sor, devojko.“ I Egvena odjednom ostade potpuno naga, dok ju je sunce pržilo, a usijana zemlja joj pekla bose tabane.

Na tren je samo razrogačeno gledala, ispunjena nevericom, poskakujući s noge na nogu. Nije znala da je moguće promeniti stvari koje se tiču drugih. Toliko mogućnosti, toliko pravila, za koje ona nije znala. Brzo se mislima ponovo odenu u stamene cipele i tamnu haljinu s podeljenim suknjama, a istovremeno učini da Aijelkina odeća nestane. Morala je da prigrli saidar da bi to učinila; žena pred njom mora da se potpuno usredsredila na Egveninu nagost. Pripremila je i tok da zgrabi koplje, ako Aijelka reši da ga baci ka njoj.

Sada je na ženu pred njom bio red da se zapanji. Spustila je koplje, a Egvena zgrabi tu priliku da sklopi oči i vrati se u Tančiko, pred kostur ogromnog vepra. Ili šta god da je to zapravo bilo. Ovog puta jedva da ga je pogledala. Bilo joj je dosta stvorenja koja liče na veprove, ali to nisu. Kako li je to uradila? Ne! Stalno skrećem s puta bas zato što se neprestano pitam kako i zašto. Sada ću se držati onoga što sam namerila.

Međutim, oklevala je. U trenutku kad je sklopila oči, učinilo joj se da iza Aijelke vidi još jednu ženu kako ih posmatra. Zlatokosu ženu sa srebrnim lukom. E, sada se već zanosiš. Previše si slušala priče Toma Merilina. Birgita je odavno mrtva, i ne može da se vrati iz mrtvih sve dok je Rog Valera ne dozove iz groba. Mrtve žene, pa makar bile i legendarne junakinje, svakako ne mogu da preko snova uđu u Tel’aran’riod.

Ali oklevala je samo na tren. Nateravši sebe da se mane neplodnih premišljanja, potrča nazad ka trgu. Koliko li joj je vremena ostalo? Morala je čitav grad da pretraži, vreme je prolazilo, a ona ništa nije saznala. Kad bi samo imala nekog pojma o onome što traži. Ili gde da traži. Izgleda da se u Svetu snova nije umarala od trčanja, ali ma koliko se trudila da brzo trci, neće joj poći za rukom da pokrije čitav grad pre no što je Elejna i Ninaeva probude. Nije želela da se ponovo vraća u Tančiko iz snova.

Među jatom golubova na trgu odjednom se pojavi neka žena, odevena u bledozelenu haljinu, toliko providnu i pripijenu da bi i Berelajn njome bila zadovoljna. Tamna kosa beše joj povezana u desetine pletenica, a lice sve do očiju skriveno providnim velom, istim kao kod onog čoveka što je padao. Golubovi poleteše, a sa njima i žena. Lebdela je sve do najbližih krovova, zajedno s golubovima, pre no što odjednom nestade.

Egvena se nasmeši. Stalno je sanjala o tome da leti kao ptica, a ovo je, napokon, san. Skoči u vazduh i nastavi ka krovovima. Malo se zatetura u letu u trenutku kada pomisli kako je to smešno – Letenje? Ljudi ne lete! – a onda se smiri nateravši sebe da oseća samopouzdanje. Pošlo joj je za rukom da poleti, i to je sve. Ovo je san, a ona leti. Vetar ju je šibao po licu, i došlo joj je da se opijeno nasmeje.

Preletela je preko Panarhovog kruga, gde su se redovi kamenih klupa spuštali od visokog zida, pa sve do širokog polja nabijene zemlje u središtu. Zamislila je sve te silne ljude okupljene da gledaju vatromet. Kod kuće su vatrometi bili velika retkost. Dok je živela tamo, Emondovo Polje je svega nekoliko puta imalo prilike da vidi vatromet. Tada su i odrasli deca bili veoma uzbuđeni.

Letela je iznad krovova kao soko. Iznad palata i zamkova, skromnih kuća i radnji, skladišta i konjušnica. Klizila je pokraj kupola sa zlatnim šiljcima i bronzanim vetrokazima, pokraj kula obavijenih balkonima od kamene čipke. Taljige i kola čekale su svoje vozare, a luka beše zakrčena brodovima, kao i vodeni prsti između poluostrva na kojima se grad prostirao. Sve se činilo jadnim i neodržavanim – od taljiga pa sve do brodova – ali ništa što je videla nije ukazivalo na prisustvo Crnog ađaha. Koliko je ona mogla da oceni.

Razmišljala je i o tome da zamisli Lijandrin – predobro je znala to lutkasto lice, s mnoštvom plavih pletenica, samozadovoljnim smeđim očima i podrugljivim usnama kao pupoljak ruže – da je zamisli u nadi da će je to odvesti tamo gde se Crna sestra nalazi. Ali ako joj to bude uspelo, mogla bi pronaći Lijandrin u Tel’aran’riodu. A možda i druge pripadnice Crnog ađaha. Za to nije bila spremna.

Odjednom se seti da je potpuno na otvorenom, ako je neko iz Crnog ađaha u Tančiku, u Tančiku iz Teraran’rioda. Svako ko pogleda ka nebu primetiće ženu kako leti, pogotovo ženu koja ne nestaje posle nekoliko trenutaka. Njen gladak let postade isprekidan, i ona se spusti ispod visine krovova, pa zalebde ulicama sporije, ali svejedno brže no što bi konj galopirao. Moguće je da zapravo juri ka njima, ali nije mogla da natera sebe da stane i čeka.

Budalo! – besno opsova samu sebe. Budalo! Sada možda znaju da sam ovde. Možda mi već postavljaju zamku. Razmišljala je o tome da izađe iz sna i vrati se u svoj krevet u Tiru, ali ništa nije našla. Ako ičeg uopšte i ima.

Odjednom se pred njom pojavi neka visoka žena, vitka i odevena u veoma široku smeđu suknju i belu bluzu, sa smeđim šalom oko ramena i maramom povezanom preko čela, da drži snežnobelu kosu koja joj je padala do struka. Iako beše jednostavno obučena, nosila je mnoštvo ogrlica i narukvica od zlata ili slonovače, ili i jednog i drugog. Žena se podboči i namršteno osinu Egvenu pogledom.

Još jedna glupača koja se dosanjala tamo gde joj nije mesto i ne veruje u ono što vidi, pomisli Egvena. Znala je opise svih žena što su otišle sa Lijandrin, pa ova pred njom nije mogla biti jedna od njih. Ali ta žena nije ponovo nestala, već je stajala u mestu dok joj se Egvena brzo približavala. Zašto ne ode? Zašto... Oh, Svetlosti! Ona je zapravo... A onda zgrabi tokove da izatka munju, da tu ženu obavije Vazduhom, spotičući samu sebe u žurbi.

„Spusti noge na zemlju, devojko“, odreza žena. „Dovoljno sam muka imala da te ponovo nađem i bez toga što letiš kao neka ptičurina.“

Egvenin let se najednom prekide. Stopala joj se snažno prizemljiše na pločnik i ona se zatetura. Beše to glas one Aijelke, ali pred njom je bila jedna starija žena. Ne onoliko stara koliko je Egvena isprva mislila – zapravo, delovala je znatno mlađe no što je to njena snežnobela kosa govorila – ali zbog glasa i onih oštrih plavih očiju, bila je sigurna da je to ista žena. „Ti si... drugačija“, kaza Egvena.

„Ovde možeš da budeš šta god želiš.“ Žena je zvučala posramljeno, ali samo malo. „Ponekad volim da se prisećam... Ali to nije bitno. Ti si iz Bele kule? Mnogo je vremena prošlo otkad su poslednji put imale šetače kroz snove. Veoma mnogo. Ja sam Amis, od septe Devet dolina Taardad Aijela.“

„Ti si Mudra? Zaista jesi! I poznaješ snove i Teraran’riod! Znaš da... Ja sam Egvena. Egvena al’Ver. Ja...“ A onda duboko udahnu; Amis joj nije izgledala kao žena kojoj treba lagati. „Ja sam Aes Sedai. Iz Zelenog ađaha “ Ali izraz Amisinog lica nimalo se ne promeni. Možda je malo skupila oči, verovatno sumnjičavo. Egvena nije bila dovoljno stara da bude puna Aes Sedai. Ali Amis reče: „Nameravala sam da te ostavim nagu sve dok me ne zamoliš za prikladnu odeću. Stavila si na sebe kadin’sor, kao da si... Iznenadila si me kad si se onako otrgla i okrenula moje sopstveno koplje protiv mene. Ali ma koliko snažna bila, neuka si. U suprotnom, ne bi se onako pojavila usred mog lova, a očigledno je bilo da to nisi želela. A ovo letenje? Zar si došla u Tel’aran’riod- Tel’aran’riod! - da razgledaš ovaj grad, gde god on bio?“

„Ovo je Tančiko“, slabašno odvrati Egvena. Amis ne zna. Ali kako ju je onda sledila i pronašla? Očigledno da Svet snova poznaje bolje od Egvene.

„Možeš mi pomoći. Pokušavam da pronađem žene što pripadaju Crnom ađahu – Prijatelje Mraka. Mislim da su ovde, i moram da ih pronađem.“

„Znači, zaista postoje.“ Amis to skoro prošapta. „Senkin ađah u Beloj kuli.“ A onda odmahnu glavom. „Ti si kao neka devojčica tek venčana za koplje, koja misli da sada može da se rve sa muškarcima i preskače planine. Za nju to znači nekoliko modrica i vredan nauk o poniznosti. Za tebe, ovde, to bi moglo da znači smrt.“ Amis pogleda bele zgrade oko njih i namršti se. „Tančiko? U... Tarabonu? Ovaj grad umire. Sam sebe izjeda. Ovde je neka tama, neko zlo. Daleko gore od ičega što ljudi mogu da stvore. Ili žene.“ A onda oštro pogleda Egvenu. „Ne vidiš, niti osećaš, zar ne? A želiš da u Tel’aran’riodu juriš Senotrke.“

„Zlo?“ – brzo kaza Egvena. „To bi mogle biti one. Jesi li sigurna? Ako ti kažem kako izgledaju, da li bi sa sigurnošću mogla reći da jesu one? Mogu da ih opišem. I to sve do poslednje vlasi kose.“

„Pravo dete“, promrmlja Amis, „što od oca zahteva srebrnu narukvicu, a ništa ne zna ni o prodaji, ni o pravljenju narukvica. Mnogo moraš da naučiš. Daleko više no što te ja ovde mogu podučiti. Dođi u Trostruku zemlju. Raširiću vest kroz sve klanove da se Aes Sedai po imenu Egvena al’Ver dovede do mene, u Hladne stene. Reci kako se zoveš i pokaži prsten – i moći ćeš slobodno da prođeš. Sada nisam tamo, ali vratiću se iz Ruideana pre no što ti stigneš.“

„Molim te, moraš mi pomoći. Moram da znam da li su ovde. Moram.“

„Ali ja ti to ne mogu reći. Ne znam ih, niti ovo mesto, ovaj Tančiko. Moraš doći k meni. Ovo što radiš je opasno, daleko opasnije no što si svesna. Moraš... Kuda ideš? Ostani!“

Nešto kao da zgrabi Egvenu i povuče je u tamu.

Amisin glas pođe za njom, sav šupalj i sve slabiji. „Moraš mi doći da učiš. Moraš...“