Dolazak Senke

53 Cena odlaska

Samo su tri sveće i dva fenjera Osvetljavali trpezariju gostionice Kod vinskog izvora, jer je i sveća i ulja polako nestajalo. Na zidovima ne beše više ni kopalja ni drugog oružja, a bure sa mačevima bilo je prazno. Fenjeri su stajali navrh dva spojena stola pred visokim kamenim ognjištem, gde su Marin al’Ver, Dejzi Kongar i ostale pripadnice Ženskog kruga pregledale spisak oskudnih zaliha hrane Emondovog Polja. Perin se trudio da ih ne sluša.

Za drugim stolom, Failin oštrač je tiho, svileno brusio sečivo jednog od njenih bodeža. Ispred nje je ležao luk, a o pojasu je imala i prepun tobolac. Ispostavilo se da prilično tačno gađa, ali Perin se nadao da neće primetiti da su joj dali dečački luk; nije mogla ni da napne pravi dvorečanski dugi luk, mada to nikad ne bi priznala.

Pomerio je sekiru da ga ne žulja i pokušao da se usredsredi na razgovor s muškarcima za svojim stolom. Ni ostali nisu bili baš pribrani.

„One imaju fenjere“, promrsi Cen, „a mi se mučimo s lojanicama.“ Stari čovek čvornovatog lica ljutito je gledao dve sveće u bakarnim svećnjacima.

„Pusti to, Cene“, umorno kaza Tam, pa izvuče lulu i duvankesu iza pojasa. „Pusti to, bar jednom u životu.“

„Da imamo šta da pišemo i čitamo“, reče Abel, glasom nestrpljivijim od reči, „i mi bismo imali fenjere.“ Glava mu beše obmotana zavojem.

Valjda kako bi podsetio krovara na to da je on gradonačelnik, Bran poravna srebrni medaljon na grudima; ispod odeće mu se nazirao i oklop. „Držimo se našeg posla, Cene. Neću da zamaraš Perina “

„Mislim da bi trebalo da imamo fenjere“, požali se Cen. „Perin bi me opomenuo da ga zamaram.“

Perin uzdahnu; noć mu je navlačila san na oči. Zažalio je što nije red na Harala Luhana, Džona Tejna ili Samela Kroua da govore u ime Seoskog saveta, na bilo koga sem Cena, večitog prigovarača. Takođe, ponekad je želeo da mu se jedan od ovih ljudi okrene i kaže: „Momče, ovo su posla za gradonačelnika i Savet. Vrati se u kovačnicu. Obavestićemo te šta treba da radiš.“ Umesto toga, brinuli su se da ga ne zamore, uzdizali ga iznad sebe. Zamore. Koliko su puta napadnuti u poslednjih osam da~ na, ne računajući prvi? Izgubio je pojam.

Ljutio ga je zavoj na Abelovoj glavi. Aes Sedai su sada Lečile samo najljuće rane; ako se čovek mogao izvući bez njihove pomoći, nisu mu je pružale. Još nije bilo mnogo preteško ranjenih, ali Verin je jetko govorila da ni Aes Sedai nisu svemoguće. Očito im je trik s katapultima oduzimao istu količinu snage kao i Lečenje. Prvi put nije želeo da vidi granicu moći Aes Sedai. Nije bilo mnogo teško ranjenih. Još uvek.

„Kako stojimo sa strelama?“, upitao je. O tome je trebalo da razmišlja.

„Prilično dobro“, reče Tam i pripali lulu na sveći. „Većinu odapetih vratimo, barem po danu. Noću većinu mrtvih odvuku valjda u kazan tako da ih tada gubimo.“ I ostali muškarci su posegli za lulama. Cen se požali kako je zaboravio duvankesu, a Bran progunđa i dodade mu svoju; ćela mu je sijala pod svetlošću sveća.

Perin je trljao čelo. Šta je ono hteo dalje da pita? Kolje. Sada je većina napada dosezala do kolja, naročito noću. Koliko su puta Troloci za dlaku omanuli đa se probiju? Tri? Cetiri? „Imaju U sada svi koplja ili drugo dugačko oružje? Ima li građe da se naprave nova?“ Odgovorila mu je tišina, i on spusti ruku. Svi su zurili u njega.

„Pitao si to i juče“, blago odvrati Abel. „Haral ti je rekao da nema srpa ni vila u selu koji nisu pretvoreni u oružje. Uistinu, imamo ga više nego što je potrebno.“

„Da. Naravno. Smetnuo sam to s uma.“ Začuo je delić razgovora Ženskog kruga.

„...muškarci ne smeju saznati“, šaputala je Marin, kao đa ponavlja već izrečenu opomenu.

„Naravno“, frknu Dejzi, ali nimalo glasnije. „Ako budaletine čuju da žene polove svoje obroke, i oni će želeti da jedu manje, i ne smemo...“ Perin je sklopio oči i pokušao da zagluši uši. Naravno. Muškarci se bore. Muškarcima je potrebna snaga. Jednostavno. Barem žene još ne moraju da se bore. Osim Aijelki, naravno, i Faile, ali ona je dovoljno mudra da se drži po strani kad prigusti među koljem. Zato joj je pronašao luk. Imala je srce ženke leoparda, i dovoljno hrabrosti za dvojicu muškaraca.

„Mislim da je vreme da pođeš na spavanje“, predloži Bran Perinu. „Ne možeš više ovako, odmaraš se samo po sat vremena, tu i tamo.“ Perin žustro počeša bradu i potrudi se da izgleda budno. „Kasnije ću spavati.“ Kad se sve završi. „Jesu li ljudi odmorni? Video sam da su neki budni, a trebalo bi da...“

Ulazna vrata se s treskom otvoriše i iz mraka banu mršavi Danil Lijuin sa lukom u ruci, sav zadihan. Jedan od mačeva iz bureta visio mu je o pojasu; Tam i Zaštitnici su ga podučavali, kad god bi našli vremena.

Pre nego sto je mladić zaustio, Dejzi planu: „Jesu li te u štali odgajali, Danile Lijuine?“

„Možeš slobodno malo lakše s mojim vratima.“ Marin je podelila značajan pogled između žgoljavog mladića i Dejzi kako bi je podsetila da su to ipak njena vrata.

Danil povi glavu i pročisti grlo. „Izvinjavam se, gazdarice al’Ver“, žurno reče. „Izvinjavam se, Mudrosti. Žao mi je što ovako upadam, ali imam poruku za Perina.“ Požurio je prema stolu muškaraca, kao da se boji da će ga žene ponovo zaustaviti. „Beli plaštovi su doveli nekog čoveka koji želi da razgovara s tobom, Perine. Neće da priča ni s kim drugim. Teško je povređen. Doneli su ga do oboda sela. Mislim da ne bi ni izdržao do gostionice.“

Perin ustade na noge. „Dolazim.“ U svakom slučaju, bar nije novi napad. Noći su bile najgore.

Faila zgrabi luk i sustiže ga pred vratima. Aram snebivljivo ustade iz mraka u podnožju stepeništa. Bio je toliko miran da ga je Perin često zaboravljao, i vrlo čudan; mač je nosio preko leđa, preko svog prljavog kaputa sa žutim prugama. Na bezizražajnom licu oči su mu svetlucale i kao da nikada nisu treptale. Ni Raen ni Ila nisu govorili s unukom od dana kada je podigao mač. Niti s Perinom.

„Ako polaziš, polazi!“, osorno reče Perin, i Aram pojuri za njim. Pratio ga je kao veran pas, osim kada je opsedao Tama, Ivona ili Tomasa da ga uče mačevanju. Kao da mu je Perin zamenio i porodicu i narod. Perinu nije trebala još i ta odgovornost, ali bila je tu.

Mesečina je obasjavala slamne krovove. U malo kom je domu sijalo više od jedne sveće. Selo je obamrlo. Tridesetak Sadrugova stražarilo je ispred gostionice, naoružani lukovima, a ko god je uspeo da pronađe mač nosio je i njega. Svi su prihvatili to ime, a Perin je, na sopstveno zgražanje, shvatio da ga i sam upotrebljava. Razlog što su čuvali gostionicu, ili bilo koje drugo mesto gde Perin kroči, bio je rasprostrt preko Zelenila gde više nije bilo toliko ovaca i krava. Nad Vinskim izvorom, iza onog glupog stega s vučjom glavom, sijale su logorske vatre, blistavi krugovi svetlosti okruženi svetlim plaštovima, sjajnim pod mesečinom.

Narod nije želeo da primi Bele plaštove u svoje već pretrpane domove, niti je Bornhald nameravao da razdvaja svoje vojnike. Čovek je očito mislio da će se selo svakog trena okrenuti protiv njega; ako slede Perina, mora da su Prijatelji Mraka. Čak ni Perinove oči nisu razaznavale lica pred vatrama, ali činilo mu se da oseća Bornhaldov strpljivi pogled pun mržnje.

Danil je pripremio deset Sadrugova s lukovima da prate Perina, sve same mladiće sa kojima bi se inače veselio i zapijao. Danil ih povede mračnom, prljavom uličicom, a Aram se pridruži, ne njima, već Perinu, jer nije želeo da bude ni sa kim drugim. Faila se strogo držala uz Perina, a tamne su joj oči sijale na mesečini dok je motrila okolinu kao da niko osim nje neće moći da ga zaštiti.

Na mestu gde je Stari put ulazio u Emondovo Polje taljige su bile uklonjene da propuste izvidnicu Belih plaštova, dvadeset jahača u blistavim oklopima, sa snežnobelim ogrtačima i konjičkim kopljima, nestrpljivih koliko i jogunasti konji pod njima. Lako ih je bilo videti u mraku, a Troloci su bili oštrooki kao i Perin, ali Beli plaštovi nisu odustajali od izviđanja. Ponekad bi njihova izvidnica donela upozorenje, ili bi hitrim napadom poljuljala deo troločkih snaga. Bilo bi još bolje da je mogao znati šta su radili pre toga.

Ljudi iz sela i sa imanja, u komadima starog oklopa i sa zarđalim kalpacima, tiskali su se oko čoveka položenog na put. Propustili su Failu i njega, i Perin kleče na jedno koleno.

Miris krvi beše jak; znoj se presijavao na senovitom licu čovekovom. U grudima mu beše troločka strela debeia čitav palac, poput omanjeg koplja. „Perin Zlatooki“, hrapavo je mrmljao, boreći se za vazduh. „Moram... do Perina... Zlatookog.“

„Je li ko otišao po Aes Sedai?“, upita Perin, pa podiže čoveka najnežnije što je mogao, pridržavajući mu glavu. Nije ni sačekao odgovor; nije verovao da će čovek dotle izdržati. „Ja sam Perin.“

„Zlatooki? Ne... mogu... ne vidim.“ Njegove divlje, iskolačene oči be-prte pravo u Perinovo lice; ako je išta video, morao je videti zlatni sjaj njegovih očiju u tami.

„Ja sam Perin Zlatooki“, reče ustežuči se.

Čovek ga ščepa za kragnu i neočekivano snažno mu privuče glavu. „Dolazimo. Poslali su me... da kažem... da dola...“ Glava mu klonu, a oči su mu sada zurile u prazno.

„Neka Svetlost prati njegovu dušu“, prošapta Faila i okači luk preko leđa.

Tren potom, Perin rastvori čovekovu šaku. „Poznaje li ga iko?“ Dvorečani se zgledaše i zatresoše glavama. Perin podiže pogled ka jahačima u belim plaštovima. „Je li išta drugo rekao dok ste ga donosili? Gde ste ga pronašli?“

Džaret Bajar ga je jarosno gledao, ispijenog lica i očiju, kao sama smrt. Ostali Beli plaštovi su okretali glave, ali Bajar je uvek tražio Perinove žute oči, naročito po mraku, kada su sijale. Bajar zareža sebi u bradu Perin je čuo reči „Senkin nakot!“ i mamuznu konja. Izvidnica odjuri u selo, jer nisu trpeli Perina koliko ni Troloke. Aram je bezizražajno gledao za njima, a ruka mu beše podignuta do ramena, položena na dršku mača.

„Rekli su da su ga pronašli na jugu, tri ili četiri milje odavde.“ Danil uz oklevanje dodade: „Kažu da su Troloci rascepkani na manje grupe, Perine. Možda su konačno odustali.“

Perin položi stranca na zemlju. Dolazimo. „Budno motrite. Možda dolazi neka porodica koja je pokušavala da ostane na svojoj zemlji. Nije verovao da bi preživeli ovoliko dugo, ali nije bilo nemoguće. „Nemojte greškom ustreliti nedužne.“ Ustade i zatetura se, a Faila ga uhvati pod ruku.

„Vreme je da pođeš u krevet, Perine. Ne možeš bez spavanja.“

Samo ju je pogledao. Trebalo je da je ostavi u Tiru. Trebalo je nekako to da učini. Da je samo bolje razmišljao, mogao je.

Jedan od trkača, kovrdžavo momče niže od njega za skoro dve glave, promuva se kroz Dvorečane i povuče Perina za rukav. Perin ga nije poznavao; mnoge porodice su došle izdaleka. „Nešto se kreće u Zapadnoj šumi, lorde Perine. Poslali su me da vam kažem.“

„Ne zovi me tako“, odsečno kaza Perin. Ako ne bude sprečavao decu, i Sadrugovi će početi tako da ga zovu. „Idi, reci im da ću doći.“ Dečak otrča.

„Mesto ti je u krevetu“, odlučno reče Faila. „Tomas može sasvim dobro da se nosi s bilo kakvim napadom.“

„Nije to nikakav napad, inače bi dečak tako rekao, a čula bi se i Cenova truba.“

I dalje mu je držala ruku i trudila se da ga povuče prema gostionici, tako da ju je povukao za sobom kada je krenuo u suprotnom pravcu. Posle nekoliko jalovih minuta, predala se i pretvarala da je ionako samo želela da ga drži za ruku. Ali mrmljala je sebi u bradu, misleći da je neće čuti ako bude dovoljno tiha. Počela je sa „glupakom“, „magarcem“ i „mišićima umesto mozga“, a posle je sledilo još gore. Prava svečanost, ona mu mrmlja uz glavu, Aram mu ide za petama, a Danil i deset Sadrugova okružuju ga kao počasna garda. Da nije tako umoran, osećao bi se kao potpuna budala.

Noćna straža je bila raspoređena u malim grupama duž ograde od oštrog kolja, i svaka grupa je imala po jednog dečaka-trkača. Svi stražari sa zapadne strane sela skupili su se iza široke zapreke i zurili u Zapadnu šumu stežući koplja i lukove. Čak i po mesečini, šuma je za njih bila obavijena mrakom.

Tomas je u svom ogrtaču bio polunevidljiv u noći. Bain i Čijad su bile uz njega; od Loijalovog i Gaulovog odlaska, Device su iz nekog razloga svaku noć provodile na ovom kraju Emondovog Polja. „Nisam hteo da te uznemiravam“, reče mu Zaštitnik, „ali tamo je izgleda samo jedna prilika, pa sam pomislio da bi ti mogao...“

Perin klimnu. Svi su znali za njegov vid, naročito u tami. Dvorečani su to doživljavali kao nešto posebno, što ga čini nekakvim glupavim junakom. Pojma nije imao kako to izgleda Zaštitnicima ili Aes Sedai, ali večeras je bio preumoran da brine za to. Koliko napada u proteklih sedam dana?

Ivica Zapadne šume bila je udaljena petsto koraka. Čak i pred njegovim očima drveće se stapalo sa senkama. Nešto se pomeralo. Nešto dovoljno veliko da bude Trolok. Krupno obličje koje nosi... teret u rukama. Čoveka. Visoka senka nosi ljudsko biće.

„Nećemo gađati!“, povikao je. Poželeo je da se nasmeje; u stvari, shvatio je da se zaista smeje. „Hodi! Hodi, Loijale!“

Nejasni oblik potrča brže od ijednog čoveka i pokaza se da to Ogijer juri prema selu noseći Gaula.

Dvorečani počeše da ga bodre kao da je u pitanju kakva trka. „Trči, Ogijeru! Trči! Trči!“ Možda i jeste trka; mnogo je napada đolazilo iz šume s ove strane.

Loijal se zatetura i uspori pred koljem; njegove debele noge su jedva prošle kroz ogradu, čak i popreko. Čim se nađe u selu, spustio je Aijela i legnuo na zemlju, bez daha, čupavih ušiju klonulih od umora. Gaul othrama i nađe mesto da i sam sedne. Bain i Čijad se uzvrteše videvši da su mu pantalone pocepane blizu leve prepone, i prekrivene crnom, skorelom krvlju. Ostala su mu samo još dva koplja, a tobolac mu je zjapio prazan. Nije bilo ni Loijalove sekire.

„Glupi Ogijeru“, razdragano se nasmeja Perin. „Kako si mogao onako da pobegneš. Pustiću Dejzi Kongar da te išiba kao begunca. Barem si živ. Barem ste se vratili.“ Tada je progutao knedlu. Živi su. Vratili su se u Emondovo Polje.

„Uspeli smo, Perine“, zabubnja Loijal zadihano. „Pre četiri dana. Zatvorili smo Kapiju. Sada je mogu otvoriti samo Starešine ili Aes Sedai “

„Nosio me je većim delom puta od planina“, kaza Gaul. „Prva tri dana jurilo nas je pedesetak Troloka i jedan Noćni jahač, ali Loijal ih je nadmašio brzinom.“ Trudio se da odgurne Device, ali bezuspešno.

„Lezi s mirom, Saarade“, planu Čijad, „ili ću pred svima reći da sam te dotakla sa oružjem, pa ti vidi šta ćeš s čašću.“ Faila se razdragano nasmeja. Perin ništa nije shvatio, ali neustrašivi Aijel ostade izbezumljen. Dozvolio je da mu Device vidaju nogu.

„Jesi li dobro, Loijale?“, upita Perin. „Jesi li povređen?“ Ogijer se uspravi s vidnom teškoćom i zanese se kao drvo pred padom. Uši su mu i dalje visile. „Ne, nisam povređen, Perine. Samo sam umoran. Ne brini se za mene. Predugo boravim van stedinga. Posete nisu dovoljne.“ Odmahnuo je glavom kao da su mu misli odlutale. Obuhvatio je Perinovo rame ogromnom šakom. „Biću sasvim dobro kad malo odspavam.“ Spustio je glas, koliko to Ogijer može; i dalje je zvučao kao bumbar: „Napolju je jako loše, Perine. Pratili smo poslednje grupe koje su ušle, prilično daleko. Zaključali smo Kapiju, ali mislim da u Dvema Rekama već ima nekoliko hiljada Troloka, i možda čak i pedeset Mirdraala.“

„Nije tačno“, oglasi se Luk. Dogalopirao je oko kuća, iz pravca Severnog puta. Povukao je uzde i crni pastuv se prope kao u bajci, mašući kopitima. „Zacelo si vrstan pevač drveću, Ogijere, ali borba protiv Troloka je sasvim druga priča. Ja cenim da ih sada ima manje od hiljadu. Jasno, i to je prava silesija, ali za ovako snažnu odbranu i hrabre ljude nikakva stvarna pretnja. Još jedan trofej za vas, lorde Perine Zlatooki.“ Nasmejao se i dobacio mu prepunu vreću, tamnu i lepljivu pri dnu.

Perin je uhvati u letu i hitnu daleko preko kolja, uprkos težini. Četiri-pet troločkih glava, nema sumnje, možda i jedna mirdraalska. Čovek je svake večeri donosio ratni plen, kao da i dalje očekuje da će mu se svi diviti. Jedne večeri doneo je glave dveju Seni, a Koplini i Kongari su priredili gozbu u njegovu čast.

„Zar sam i ja neuk u vojevanju?“, upita Gaul s mukom se uspravljajući. „Ja kažem da ih ima nekoliko hiljada.“

Luk se osmehnu belim zubima. „Koliko si dana proveo u Pustoši Aijele? Ja sam proveo nebrojene dane.“ Možda je to pre bio kez nego osmeh. „Nebrojene. Veruj čemu god hoćeš, Zlatooki. Danima se ne vidi kraj, i ne zna se šta će doneti, i tako je oduvek.“ Ponovo je propeo pastuva i okrenuo ga da bi odjurio među kuće koje su nekada bile na ivici Zapadne šume. Dvorečani se promeškoljiše, prateći ga pogledom kroz noć.

„Nije u pravu“, kaza Loijal. „Gaul i ja smo videli svojim očima.“ Lice mu je bilo otromboljeno od umora, široka usta opuštena, a dugačke obrve su mu visile preko obraza. Nije čudo, pošto je tri ili četiri dana nosio Gaula na rukama.

„Učinili ste veliko delo, Loijale“, reče Perin, „i ti i Gaul. Veliko delo. Bojim se da u vašoj sobi sada spava desetak Krpara, ali gazdarica al’Ver će vam pronaći postelje. Vreme je da vam uslišimo želju za odmorom.“

„I tebi je vreme, Perine Ajbara.“ Raštrkani oblačci igrali su se sa mesečinom na Failinom oštrom nosu i visokim jagodicama. Bila je toliko lepa. Ali glas joj beše tako čvrst da bi njime izgurala i zapregu. „Ako smesta ne pođeš, reći ću Loijalu da te ponese. Jedva stojiš.“

Gaul je zbog ranjene noge hodao s teškom mukom. Bain ga je pridržavala s jedne strane. Pokušao je da spreči Cijad da ga podrži s druge, ali ona preteći prošaputa nešto što je zvučalo kao „gai’šain“, na šta se Bain nasmeja, a Aijel ljutito zareža sam na sebe i dopusti im da ga zajedno ponesu. Gaula je zaista užasavalo to čime su mu pretile.

Tomas potapša Perina po ramenu. „Idi, čoveče. Svakome treba san.“ Sam je zvučao kao da njemu odmor ne treba bar još tri dana.

Perin klimnu.

Dozvolio je Faili da ga povede natrag u gostionicu Kod. vinskog izvora, a pratili su ga Loijal, Aijeli, Aram i Danil, sa deset Sadrugova u krugu oko njega. Nije primetio kada su ih ostali ostavili, ali nekako se našao sam s Failom u svojoj sobi na spratu gostionice.

„Čitava porodica može da se smesti u ovoliku sobu“, promrljao je. Jedna sveća je gorela na kamenoj polici iznad malog kamina. Drugi su se snalazili i bez sveća, ali Marin mu je zapalila jednu čim je pao mrak, da ne bi tumarao. „Mogu da spavam i napolju, s Danilom, Banom i ostalima

„Ne budi budala“, reče Faila s prizvukom nežnosti. „Kad Alana i Verin imaju zasebne sobe, možeš i ti.“

Shvatio je da mu je skinula kaput i počela da mu razvezuje košulju. „Nisam toliko umoran da ne mogu sam da se svučem.“ Blago ju je izgurao napolje.

„Skini sve sa sebe“, naredi mu ona. „Sve, čuješ li me? Varaš se ako mislis da čes se odmoriti u odelu.“

„Skinuču“, obeća on. Kada je zatvorio vrata, zaista i sazu obuču, pa ugasi sveću i leže. Marin se ne bi dopao trag prljavih čizama na posteljini.

Hiljade, tako kažu Gaul i Loijal. Ipak, koliko su njih dvojica mogla videti, skriveni na putu prema planinama, i u trku natrag? Možda najviše hiljadu, kako je Luk tvrdio, ali mu Perin nije verovao uprkos svim trofejima koje je ovaj donosio. Raštrkani su, rekli su Beli plaštovi. Koliko su blizu mogli prići kada im oklopi i plaštovi sijaju kao svetiljke u mraku?

Možda je postojao način da sam proveri. Izbegavao je vučji san od poslednje posete; svaki put kada bi pomislio da se vrati goreo je od želje da ulovi Koljača, ali odgovornost ga je vezivala za Emondovo Polje. Možda sada... San ga ophrva dok je još razmišljao.

Stajao je na Zelenilu, okupan popodnevnim suncem nadomak horizonta. Dva-tri bela oblačka lutala su nebom. Nije bilo ovaca ni stoke u blizini visokog koplja s barjakom na kome se vučja glava talasala na vetru, ali jedna plava muva mu prolete kraj lica. Nije bilo ni ljudi među slamom zakrovljenim kućama. Gomilice suvih cepanica na pepelu bile su znak logorskih vatri Belih plaštova. Retko je viđao vatru u vučjem snu; češće ono što je spremno da bude zapaljeno ili je već sagorelo. Nije bilo gavranova na nebu.

Dok mu je pogled tražio ptice, jedan deo neba se zatamnio i otvorio kao prozor u neko drugo mesto. Egvena je stajala u gomili žena, sa strahom u očima; žene polako kleknuše oko nje. Ninaeva beše među njima, a učinilo mu se da je video i Elejninu zlatnocrvenu kosu. Prozor izblede, ali se otvori novi. Met je bio nag i svezan, stegnutih zuba; iza leđa i između laktova beše mu razapeto neko čudno koplje, a oko vrata je imao srebrni medaljon s lisičjom glavom. Met nestade, a pojavi se Rand. Perinu se učinilo da je Rand. Nosio je dronjke i grub ogrtač, i povez preko očiju. I taj treći prozor nestade, i nebo ostade nebo, naseljeno samo oblacima.

Perin zadrhta. Vizije u vučjem snu nikada nisu bile u stvarnoj vezi s onim što je znao. Možda ovde, gde se okolina tako lako menja, briga za prijatelje postaje vidljiva. Šta god bilo, samo je gubio vreme potresajući se oko toga.

Nije ga začudilo što se obreo u dugom kovačkom kožnom prsluku, golih ruku, ali kada je posegao prema pojasu sačekao ga je čekić, ne sekira. Namrštio se i zamislio dugu oštricu u obliku polumeseca, sa čvrstim šiljkom. To mu je sada trebalo. To je sada bio. Čekić se polako preobličio, kao da pruža otpor, ali čim se u remenu ukazala sekira, opasno je zasijala. Zašto se to toliko buni protiv njega? Znao je šta želi. Na boku mu se pojavio pun tobolac, u jednoj ruci luk, a na drugoj kožni štitnik.

Tri koračaja od kojih se zemlja muti dovedoše ga do navodnog mesta najbližeg troločkog logora, tri milje od sela. Poslednji korak spustio ga je na ugaženo polje ječma, usred kruga od desetak starih logorskih vatri na kojima je bila spremna nova drvena građa, cepanice i izlomljene noge stolova i stolica, pa čak i vrata seoske kuće. Veliki kotlovi od crnog gvožđa bili su spremni da se zanjišu iznad logorskih vatri. Prazni kotlovi, naravno, ali znao je šta će biti usuto u njih, i šta će biti nabodeno na ražnjeve kraj nekih gomila drveta. Koliko će se Troloka ugostiti kraj ovih vatri? Nije bilo šatora, a ćebad su bila razbacana, prljava i smrdljiva od bajatog, kiselog troločkog znoja. Ipak, ona nisu bila nikakvo merilo; mnogi Troloci spavaju kao životinje, otkriveni na zemlji, a neki čak i izdube rupu za spavanje.

Manjim koracima, tačnije stostrukim, pri kojima se zemlja samo zamagli, obišao je Emondovo Polje, od imanja do imanja, od pašnjaka, preko polja ječma, do zasada duvana, kroz raštrkane šumarke, putevima taljiga i skrivenim stazicama, i u toj spiralnoj kretnji otkrivao je sve više spremnih troločkih vatri. Previše. Stotine vatri. To je svakako značilo nekoliko hiljada Troloka. Pet hiljada, ili deset, ili dva puta toliko kad bi svi nagrnuli u isto vreme, Emondovo Polje ne bi osetilo razliku.

Dalje ka jugu nije bilo Troloka. Bar nije bilo znaka neposrednog prisustva. Malo je bilo čitavih štala i imanja. Polja ječma i duvana pretvorena su u rasturena zgarišta, a usevi su negde bili i revnosno gaženi. Bez ikakvog povoda osim čiste radosti uništenja; kada je to učinjeno, naroda već nije bilo. Jednom se obreo u gomili pepela u kojoj naiđe na ogaravljene točkove zaprega još su ponegde nosile tragove jarkih boja. Mesto na kome je uništena povorka Tuata’ana zabolelo ga je još više od seoskih imanja. Put lista zaslužuje priliku. Negde. Ne ovde. Nije dozvolio sebi da zagleda, već odskoči milju ili više ka jugu.

Naposletku, stigao je do Devonovog Jahanja, skupine kuća oko zelenog polja u čijem središtu beše jezerce načinjeno na mestu prirodnog izvora, okruženo godinama izjedanim kamenom. Gostionica nakraj poljane, Kod guske i lule, bila je pokrivena slamom, ali iako je Devonovo Jahanje svakako imalo manje posetilaca od Emondovog Polja, bila je veća od Vinskog izvora. Samo selo, naravno, nije bilo veće. Zaprege i taljige pred svakom kućom bile su znak da su brojni žitelji izdvojenih imanja prebegli ovamo s porodicama. Druga kola su služila kao ograde na putevima i prostorima između kuća, po celom obodu sela. Ove mere predostrožnosti ne bi odbile nijedan od prošlonedeljnih napada na Emondovo Polje.

U tri kruga oko sela, Perin je pronašao samo šest troločkih prebivališta. Dovoljno da ljudi ostanu u selu. Zatvoreni kao stoka, dok Emondovo Polje ne poklekne. Tada će, ako se Senima prohte, Troloci navaliti i na Devonovo Jahanje. Možda bi mogao nekako da pošalje vesti ovim seljanima. Ako pobegnu ka jugu, možda će uspeti da pređu Belu reku. Čak je i put kroz beskrajnu Senovitu šumu bolji od čekanja na smrt.

Zlatno sunce se nije pomeralo. Vreme ovde drugačije protiče.

Potrčao je ka severu koliko ga noge nose, a Emondovo Polje prolete u vidu magle. Stražarsko Brdo na svom okruglom uzvišenju bilo je okruženo zapregama i taljigama kao i Devonovo Jahanje. Jedan barjak je lenjo lepršao na povetarcu, na visokom koplju ispred Belog vepra na vrhu brda. Crveni orao nadleće plavo polje. Crveni orao je bio simbol Maneterena. Možda su Alana i Verin pričale neke drevne povesti i dok su boravile na Stražarskom Brdu.

I ovde je pronašao svega nekoliko troločkih logora, tek toliko da seljani nikuda ne idu. Odavde je beg bio još lakši nego preko Bele reke i njenih beskrajnih brzaka.

Jurio je dalje ka severu, do Tarenske Skele na obali Tarendrele, koju je u mladosti zvao reka Taren. Uzane kuće bile su podignute na visokim kamenim temeljima, jer se Taren svake godine izlivao čim bi se snegovi Maglenih planina otopili. Skoro pola ovih temelja nosilo je samo hrpe pepela i spaljene grede obasjane nepromenljivim popodnevnim suncem. Ovde nije bilo zaprega, ni znaka ikakve odbrane. Ne beše ni troločkih logora. Možda ovde više nije bilo ljudi.

Na ivici vode nalazilo se čvrsto drveno pristanište, a jedan težak, oklembešen konopac protezao se preko brzoteke reke. Konopac beše provučen kroz čelične alke na jednoj pljosnatoj barki prislonjenoj uz pristanište. Skela je još bila tu, još uvek upotrebljiva.

Jedan skok ga odnese preko reke, na obalu načičkanu rasturenim kolskim točkovima i pokućstvom. Stolice i ogledala, kovčezi, čak i dva-tri stola i jedan uglačan ormar sa izrezbarenim ptičicama; sve su to uspaničeni ljudi pokušali da sačuvaju, ali su se odrekli da bi brže trčali. Oni će proneti glas o onome što se desilo i što se dešava u Dve Reke. Vesti su već mogle stiči u Baerlon do sada, stotinu milja ili više ka severu, a imanja i sela između Baerlona i reke zacelo su već obišle. Vest se pronosi. Za mesec dana, možda će stići i do Kaemlina, do kraljice Morgaze i Kraljičine garde, i njene moći da saziva vojske. Mesec, ako bude sreće. I još toliko za put natrag kad Morgaza poveruje. Prekasno za Emondovo Polje. Možda prekasno i za čitave Dve Reke.

Ipak je delovalo besmisleno što su Troloci ikoga pustili da utekne. Da ne pominjemo Mirdraale; Troloci inače ne razmišljaju previše o budućnosti. Činilo mu se da bi se Seni prvo postarale da unište skelu. Kako su mogli biti sigurni da u Baerlonu nema dovoljno vojske da ih potuče?

Savio se da podigne jednu lutku s obojenim drvenim licem, a kroz mesto gde su mu maločas bile grudi prolete strela.

Skočio je iz čučnja i poleteo uz obalu. Magla ga odnese sto koraka dalje; našavši se u šumarku, čučnu pod jedan visok kožolist. Žbunje protkano puzavicom i stabla oborena poplavom činila su tle čestara.

Koljač. Perin je napeo strelu i zapitao se da li ju je uopšte izvlačio iz tobolca ili ju je samo zamislio. Koljač.

Spreman da skoči dalje, ipak je zastao. Koljač već otprilike zna gde je on. Perin je barem lako pratio njegovu senovitu priliku; čovek koji mirno stoji lako vidi tu izduženu mrlju. Već dva puta je igrao njegovu igru i umalo izgubio. Neka Koljač igra ovog puta. Sačekao je.

Gavranovi su graktali u letu iznad drveća, tražeći ga. Nikakav pokret ga neće odati; ni drhtaj. Pomerao je samo oči, kako bi osmotrio šumu. Zalutali dah vetra nanese mu hladan miris, čovečji, ali neljudski, i on se nasmeši. Ipak, čuli su se samo gavranovi: Koljač se vešto prikradao. Ali nije navikao da bude lovina. Šta je još, osim mirisa, Koljač smetnuo s uma? Sigurno nije očekivao od Perina da ostane gde se prizemljio. Životinje beže pred lovcima, čak i vukovi.

Jedva osetan pokret iza oborenog bora, pedeset koraka dalje, prikazao je lice, a iskošeni zraci sunca jasno ga osvetliše. Tamna kosa i plave oči, lice od tvrdih površi i uglova, tako slično Lanovom. Ali Koljač je u tom trenu dvaput liznuo usne; čelo mu beše nabrano, a oči zauzete traganjem. Lan ne bi pokazao znak brige ni da se suoči s hiljadu Troloka. Tren potom, lice ponovo nestade. Gavranovi su lepršali i kovitlali se u zraku kao da dele Koljačev nespokoj, kao da se plaše da siđu pod krošnje.

Perin je čekao i posmatrao, netremice. Tišina. Samo je hladan miris govorio da nije sam s gavranovima.

Koljačevo lice se ponovo ukaza iza jednog širokog hrasta sleva. Trideset koračaja. Hrastovi ubijaju skoro sve što raste blizu njih; iz mekog pokrova pod krosnjom drveta raslo je samo nešto pečuraka i korova. Čovek polako iskorači na otvoreno, ne stvarajuči nikakav šum iako je bio u čizmama.

Jednim pokretom Perin zategnu i odape strunu. Gavranovi zakreštaše u znak upozorenja, a Koljač se okrenu i primi strelu široke čelične glave u prsa. Zaurlao je i mašio se obema rukama za dršku; odozgo se prosu kiša crnih pera, jer su gavranovi pomamno mlatarali krilima. Koljač izblede zajedno sa svojim vriskom, postade maglen, providan, i iščile. Krici gavranova zamukoše kao nožem presečeni; strela što je probola čoveka pade na tle. I gavranovi su nestali.

S napola napetom sledećom strelom, Perin polako odahnu; prepuštao je napetost struni luka. Zar tako nastupa smrt u ovom mestu? Ciliš, nestaješ zauvek?

„Barem sam ga dokrajčio“, promrmljao je. Usput je dozvolio sebi da skrene s puta. Nije došao u vučji san zbog Koljača. Makar su vukovi sada bezbedni. Vukovi i možda još poneko.

Iskoračio je iz sna...

...otvorio oči i ugledao strop, sav znojav, u pripijenoj košulji. Kroz prozor je dopirao tračak mesečine. Negde u selu čule su se violine u razuzdanoj pesmi Krpara. Nisu se borili, ali našli su način da pomognu popravljajući raspoloženje drugima.

Perin se polako pridiže i navuče čizme u polutami. Kako da učini ono što je morao? Biće teško. Moraće da pokaže lukavstvo. Samo, činilo mu se da nikad u životu nije bio lukav. Ustao je i protresao noge.

Najednom je čuo viku i sve dalji topot kopita. Prišao je prozoru i otvorio ga. Sadrugovi su se komešali pod prozorom. „Šta se dešava dole?“

Trideset lica se okrenu prema njemu, a Ban al’Sin povika: „Bio je to lord Luk, lorde Perine. Umalo da pregazi Vila i Tela. Mislim da ih nije ni video. Bio je sav pogrbljen u sedlu, kao da je ranjen, i mamuzao je onog pastuva koliko ga noge nose, lorde Perine.“

Perin počeša bradu. Luk maločas svakako nije bio ranjen. Luk... i Koljač? Nemoguće. Tamnokosi Koljač je izgledao kao Lanov brat ili rođak; ako je Luk, zlatnocrvene kose, ličio i na koga, možda je to mogao biti Rand. Ova dvojica su bila krajnje drugačija. Pa ipak... taj hladni miris. Nisu mirisali isto, ali obojica su odavali isti, ledeni, skoro neljudski miris. Začuo je pokret zaprega s prepreke na Starom putu, i užurbanu viku. Čak i ako Ban i Sadrugovi potrče, neće ga stići. Kopita su žurno letela ka jugu.

„Bane“, progovorio je, „ako se Luk ponovo pojavi, zarobite ga i držite pod stražom.“ Stigao je još da doda: „I ne zovi me više tako!“, pa zalupi okno.

Luk i Koljač, Koljač i Luk. Kako bi mogli biti isti čovek? Nemoguče. Opet, pre dve godine nije verovao ni u Troloke i Seni. Biće dovoljno vremena za brigu ako se ikad ponovo dočepa tog čoveka. Sada je tu bilo Stražarsko Brdo i Devonovo Jahanje i... Neki mogu biti spaseni. Ne moraju čitave Dve Reke da izginu.

Krenuo je ka trpezariji, pa zastade na vrhu stepeništa. Aram je ustao s najnižeg stepenika i pogledao ga, spreman da ga prati bilo kuda. Gaul je spavao na postelji kraj kamina, s debelim zavojem na levoj butini. Faila i dve Device sedele su i tiho razgovarale kraj njega, skrštenih nogu. Na suprotnom kraju sobe ugledao je daleko veću postelju, ali Loijal je sedeo na klupi, proturivši noge ispod stolova, skoro potpuno presavijen da bi mogao žustro da škraba perom pri svetlosti sveće. Sigurno je zapisivao doživljaje s puta prema Kapiji. A ako ga je Perin imalo poznavao, Ogijerova priča će sve pripisati Gaulu, bez obzira na stvarne događaje. Loijal nijedno svoje delo nije smatrao odvažnim, niti vrednim zapisivanja. Ne beše nikog drugog u trpezariji. Violine su se i dalje čule. Učinilo mu se da prepoznaje pesmu. Sada nije bila krparska: Moja ljubav je divlja ruža.

Faila podiže pogled i pažljivo ustade da ga dočeka čim je pošao niz stepenice. Pošto Perin nije pošao prema vratima, Aram ponovo sede.

„Košulja ti je mokra“, optuži ga Faila. „Priznaj da si spavao u njoj. Čudilo bi me da si i čizme izuo. Nije prošao ni sat otkako sam te ostavila. Vuci se gore pre nego što se stropoštaš.“

„Jesi li videla Luka kad je odlazio?“, upita on. Usne joj se stisnuše, ali nije smeo da se obazire na to. Prečesto je izvlačio deblji kraj iz svađe.

„Protrčao je ovuda pre koji minut i izjurio kroz kuhinju“, konačno je odgovorila. To su bile samo reči; glas mu je davao na znanje da nije završila s njim i krevetom.

„Je li izgledao... povređeno?“

„Da“, polako kaza. „Teturao je, i stezao je nešto na grudima, ispod kaputa. Možda zavoj. Gazdarica Kongar je u kuhinji, ali koliko sam čula, umalo je nije pregazio. Otkud znaš?“

„Sanjao sam.“ Oči joj preteće zasijaše; videlo se da ga ne razume. Znala je za vučji san; zar je očekivala da joj ispriča pred Bain i Cijad, a Arama i Loijala i da ne pominje? Možda treba izuzeti Loijala; bio je toliko obuzet beleškama da ne bi primetio ni stado ovaca u trpezariji. „Kako je Gaul?“

„Gazdarica Kongar mu je dala nešto za spavanje i spravila melem za nogu. Kada se Aes Sedai sutra budu probudile, i ako procene da je ozbiljno, jedna od njih će ga Izlečiti.“

„Dođi ovamo i sedi, Faila. Hoču da mi učiniš nešto.“ Sumnjičavo ga je pogledala, ali mu je dozvolila da je povede do stolice. Kada sedoše, on se prignu preko stola i progovori ozbiljnim, ali ne previše žurnim glasom. Ni u kom slučaju žurnim. „Hoću da odneseš jednu poruku u Kaemlin. Usput, možeš preneti vesti u Stražarsko Brdo, da bi znali kakvo je stanje. Možda bi, u stvari, bilo najbolje da pređu preko Tarena dok se sve ne svrši.“ Ovo je zvučalo uzgredno, kao smišljeno baš tog trena. „Hoću da kažeš kraljici Morgazi da nam pošalje deo Kraljičine garde. Znam da je put opasan, ali Bain i Cijad će te bezbedno sprovesti do Tarenske Skele, a barka je još tamo.“ Cijad ustade i preplašeno ga pogleda. Zašto je bila preplašena?

„Nećeš morati da ga ostaviš“, kaza joj Faila. Aijelka potom klimnu glavom i sede nazad pored Gaula. Cijad i Gaul? Bili su smrtni neprijatelji. Večeras ništa nije imalo smisla.

„Dug je put do Kaemlina“, nastavi Faila šapatom. Očima je uronila duboko u njegove, ali joj lice beše bezizražajno kao panj. „Nedelje jahanja, uz sve vreme koje je potrebno da se dođe do Morgaze, pa dok je ubedim, i još nedelja dok se vratim s Kraljičinom gardom...“

„Lako ćemo izdržati do tada“, reče joj on. Spaljen da sam ako ne lažem podjednako dobro kao Met!

„Luk je bio u pravu. Napolju nema više od hiljadu Troloka. San!“ Klimnula je glavom. Najzad je shvatila. „Možemo dugo opstati ovde, ali oni će u međuvremenu spaljivati useve i raditi Svetlost zna šta još. Nećemo moći potpuno da ih proteramo bez Kraljičine garde. Ti si prirodan izbor za ovo. Umećeš da razgovaraš s kraljicom, pošto ti je jedna kraljica rod, znaš. Faila, znam da je ovo što tražim opasno...“ Ne toliko koliko ostanak. „...ali čim stigneš do skele, put je otvoren.“

Nije ni čuo da Loijal prilazi, ali Ogijer položi svoju knjigu beležaka ispred Faile. „Oprosti mi, Faila, ali načuo sam. Ako putuješ u Kaemlin, možeš li ovo da poneseš? Da bude na bezbednom dok ne uzmognem da dođem po nju.“ Pogurao je knjigu veoma pažljivo i dodao: „Kaemlinjani štampaju mnoštvo divnih knjiga. Izvini što sam te prekinuo, Perine.“ Ali njegove velike oči bile su na njoj, ne na njemu. „Ime ti pristaje. Trebalo bi da letiš u slobodu, kao soko.“ Potapšao je Perina po ramenu i ponovo zaromorio: „Neka leti u slobodu“, pa ode do postelje i leže okrenut zidu.

„Vrlo je umoran“, kaza Perin, trudeći se da opaska ne zvuči preozbiljno. Glupi Ogijer može sve da upropasti! „ Ako kreneš večeras, do zore ćeš biti na Stražarskom Brdu. Moraćeš da skreneš ka istoku, tamo ima manje Troloka. Ovo bi mi... hoću reći, Emondovom Polju bi mnogo značilo. Hoćeš li?“

Nemo je zurila u njega toliko dugo da se zapitao hoće li uopšte odgovoriti. Oči kao da su joj sijale. Tada je ustala i sela mu u krilo, milujući mu bradu. „Ovo treba podšišati. Sviđa mi se kako ti stoji, ali neću da visi do grudi.“

Umalo da je zinuo od čuda. Često je menjala temu, ali obično tek kada počne da gubi u svađi.

„Faila, molim te. Trebaš mi da odneseš tu poruku u Kaemlin.“

Ruka joj se steže u njegovoj bradi; zatresla je glavom kao da se prepire sama sa sobom. „Poći ću“, najzad reče, „ali imam cenu. Uvek me nagoniš na najteži put. U Saldeji ne bih morala ja da budem ta koja ište. Moja cena je... venčanje. Hoću da se udam za tebe“, žurno dovrši.

„I ja to želim“, nasmeši se on. „Možemo izgovoriti zavet mladenaca još večeras, pred Ženskim krugom, ali bojim se da će venčanje morati da sačeka do sledeće godine. Kada se vratiš iz Kaemlina...“ Skoro mu je iščupala punu šaku brade.

„Bićeš moj muž još večeras“, ratoborno je prošaptala, „ili neću ići.“

„Da postoji način, pristao bih“, pobunio se. „Dejzi Kongar će mi razbiti glavu ako prekršim običaje. Za ime Svetlosti, Faila, odnesi tu poruku, i venčaćemo se prvog slobodnog dana.“ Bio je voljan. Ako bi taj dan ikad došao.

Najednom je usmerila svu pažnju na njegovu bradu, gladila ju je krijući pogled. Progovorila je polako, ali je počela da ubrzava kao zaobadan konj. „Samo sam... pomenula... u prolazu... pred gazdaricom al’Ver, da ti i ja putujemo zajedno ne znam ko je to pomenuo i ona je rekla i gazdarica Kongar se složila nisam pričala sa svima, samo da znaš! rekla je da verovatno sigurno možemo da prođemo kao verenici po vašim običajima, a godina služi samo da se uverimo koliko se zaista dobro slažemo a svima je jasno da se slažemo vidi mene, otvorena sam kao neka nevaljala Domanka, ili neka od onih tairenskih cura ako ikad pomisliš na Berelajn oh, Svetlosti, ovoliko brbljam, a ti nećeš ni da...“

Ućutkao ju je najdubljim poljupcem koji mu beše u moći.

„Hoćeš li da se udaš za mene?“, bez daha je upita čim je završio. „Večeras?“ Mora da je poljubac prošao bolje nego što se nadao; na njen zahtev još šest puta je ponovio pitanje dok mu se smejuljila pod bradom. Tek na kraju je, izgleda, razumela.

I tako se za manje od pola časa našao pred Dejzi Kongar, Marin al’Ver, Alsbet Luhan, Nejsom Ajelin i čitavim Ženskim krugom; on i Faila su klečali jedno pred drugim. Probudili su Loijala, da on i Aram budu s Perinove strane, a Bain i Cijad s Failine. Nisu imali cveća da okite kose, ali Bain posluša Marin i obmota mu dugu crvenu traku oko vrata, a Loijal preplete istu takvu kroz Failinu tamnu kosu; ogromni prsti bili su neverovatno spretni i nežni. Perin savi svoje drhtave prste oko njenih.

„Ja, Perin Ajbara, polažem svoju ljubav pred tebe, Faila Bašer, do kraja života.“ Do kraja i dalje. „Sve što posedujem na ovom svetu predajem tebi.“ Konja, sekiru, luk. I čekić. Nisu neki darovi. Dajem ti život i svoju ljubav. To je sve što imam. „Biču uz tebe, grliću te, hraniću te i brinuti se o tebi, štitiću te i pružaću ti sigurnost dok god sam živ.“ Ne mogu da budem uz tebe;jedini način da te zaštitim jeste da te pošaljem odavde. „Tvoj sam, sada i zauvek.“ Kada je završio, ruke su mu vidno drhtale.

Faila premesti šake da obuhvati njegove. „Ja, Zarina Bašer...“ Ovo je bilo iznenađenje, nije podnosila to ime. „...polažem svoju ljubav pred tebe, Perine Ajbara...“ Njene ruke nijednom nisu zadrhtale.