Dolazak Senke

17 Varke

Pazeći na ukočenu desnu nogu, Tom se pokloni i zabaci svoj zabavljački plašt, tako da raznobojne zakrpe na njemu zalepršaše. Oči su ga greble, ali ipak on natera sebe da vedro kaže: „Dobro jutro želim.“ Ispravivši se, on veličanstveno zagladi svoje duge brkove. Sluge odevene u crno i zlatno delovale su iznenađeno. Dva mišićava momka pustiše crveni kovčeg sa zlatnim zakivcima, čiji poklopac beše polomljen, a tri žene ispred njih prestadoše da čiste. Hodnik je, izuzev njih, bio potpuno prazan, tako da im je dobro došao svaki izgovor da prestanu s poslom, pogotovo u to doba. Izgledali su jednako umorno kao što se Tom osećao. Ramena im behu pogurena, a ispod očiju podočnjaci,

„Dobro jutro i tebi, zabavljaču“, odvrati najstarija žena. Možda je bila malčice punačka i neupadljivog lica, ali imala je lep osmeh, iako umoran. „Možemo li ti nekako pomoći?“

Tom iz prostranog rukava izvadi četiri šarene lopte i poče da žonglira. „Samo pokušavam da malo razvedrim ljude. Zabavljač mora da čini ono što može.“ Poslužio bi se on sa više od četiri lopte, ali bio je toliko umoran da je čak i sa tim brojem morao da pazi šta radi. Koliko je ono vremena prošlo otkad je skoro ispustio petu loptu? Dva sata? Tom priguši zevanje i pretvori ga u osmeh ohrabrenja. „Noč je bila užasna, i svima je potrebno malo vedrine.“

„Gospodar Zmaj nas je spasao“, kaza jedna od mlađih žena. Bila je lepa i vitka, ali tamne su joj oči blistale kao u neke grabljivice, što ga upozori da malo priguši svoj smešak. Naravno, mogla bi biti korisna ako je istovremeno pohlepna i poštena, što bi značilo da je voljna da ostane potkupljena kad joj jednom plati. Uvek je dobro naći još jedan par ruku da ostave neku poruku, ili jezik koji će mu ispričati šta je čuo i reći šta mu se kaže tamo gde mu se kaže. Matora budalo! Imaš dovoljno ruku i ušiju, pa stoga prekini da misliš o lepim grudima i seti se njenog pogleda! Zanimljivo je bilo da je zvučala kao da zaista misli ono što je rekla, a jedan od mladića klimnu, kao da je saglasan s njenim rečima.

„Da“, reče Tom. „Pitam se koji li je visoki lord juče bio zadužen za dokove?“ Skoro ispusti lopte, koliko se razbesne na samoga sebe. Kako je mogao to tako da izjavi, s neba pa u rebra?! Bio je preumoran; trebalo bi da je u krevetu. Trebalo je da još pre tri sata bude u krevetu.

„Za dokove su zaduženi Branitelji“, kaza mu najstarija žena. „Naravno, ti to ne znaš. Visoki lordovi se ne bi bavili tako nečim.“

Tom je to veoma dobro znao. „Ma, je li tako? Pa, ja nisam Tairenac, naravno.“ A onda promeni kretanje lopti iz jednostavnog kruga u dvostruku petlju. Delovalo je znatno teže no što je zapravo bilo, a devojka s očima grabljivice oduševljeno zatapša. Sad kad se upustio u to, mogao bi i da nastavi. Međutim, posle ovoga, poći će na spavanje. Sunce je već granulo. „Svejedno, prava je sramota što se niko nije zapitao zašto su one barke bile privezane za dokove. Sa spuštenim kapcima i svim onim Trolocima. Ne kažem ja da je neko znao da su Troloci tamo.“ Dvostruka petlja se na tren nakrivi, i on se brzo vrati krugu. Svetlosti, baš je iscrpljen. „Čovek bi samo pomislio da bi se neki visoki lord zapitao za to.“

Dva mladića se namrštiše i zamišljeno zgledaše, a Tom se nasmeši sebi u bradu. Još jedno posejano seme, veoma lako, mada nespretno. Još jedna pokrenuta glasina, ma šta oni znali o tome ko je zapravo zadužen za dokove. A glasine se šire – takva će planuti kroz grad – tako da je to još jedan mali klin sumnje zariven između običnog sveta i velmoža. Kome će se obični ljudi okrenuti, sem čoveku za koga znaju da ga plemiči mrze? Čoveku koji je spasao Kamen od Senkinog nakota. Randu al’Toru. Gospodaru Zmaju.

Došlo je vreme da ostavi ono što je zasejao. Ako se korenje tu primilo, ništa što bi sada rekao ne bi moglo da ga iščupa, a tokom noći rasejao je i drugo semenje. Ali ne bi valjalo da neko otkrije kako je on sejač. „Visoki lordovi su se sinoć hrabro borili. Ma, video sam...“ Ućuta kada žene žurno nastaviše s čišćenjem, a momci zgrabiše kovčeg i odjuriše.

„Mogu ja i za zabavljače da nađem posla“, začu se iza njega Madžherin glas. „Besposlene ruke su besposlene ruke.“

On se graciozno okrete, ako se uzme u obzir njegova noga, i duboko . pokloni. Nije mu bila ni do ramena, ali verovatno beše upola teža od njega. Lice joj je bilo kao nakovanj – a zavoj oko glave nimalo ga nije ulepšao – imala je ogroman podbradak i duboko upale oči što su ličile na krhotine crnog kremena. „Dobro jutro želim, milostiva gospo. Jedan mali znak ovog svežeg, novog dana.“

Tom se razmaha i zadenu joj zlatnožuti cvet sunčanika, samo malo uvenuo od vremena provedenog u njegovom rukavu, u sedu kosu iznad i zavoja. Ona smesta zgrabi cvet, naravno, i sumnjičavo ga pogleda, ali on i je upravo to i želeo. Dok je ona oklevala, Tom načini tri duga šepava koraka, a kada ona povika nešto za njim, on je nije slušao, niti usporio. Užasna žena, pomisli. Da smo nju pustili na Troloke, sve bi ih naterala da čiste i ribaju.

Tom zakloni usta šakom i zevnu tako da mu vilice zaškripaše. Prestar je za ovo. Umoran je i koleno ga ludački boli. Besane noći, ispunjene bitkama i spletkarenjem. Prestar. Trebalo bi da živi tihim životom na nekom imanju. Sa piladijom. Na imanjima uvek ima piladi. I ovaca. One su verovatno lake za gajenje. Čobani izgleda stalno lenčare i sviraju frulu. On će, naravno, svirati harfu, a ne frulu. Ili svoju flautu; vremenske neprilike nisu dobre po harfe. A u blizini imanja biće neka varoš, s gostionicom u kojoj će moći da zabavlja goste. Tom zabaci plašt kada prođe dvojicu slugu. Jedina svrha nošenja plašta na toj vrelini bila je da ljudima stavi do znanja kako je on zabavljač. Oni se uspraviše kada ga ugledaše, naravno, nadajući se da će možda zastati da ih malo zabavi. Veoma ohrabrujuće. Da, imanje ima svojih prednosti. Jedno tiho mesto, bez ljudi da mu smetaju. Sve dok je neka varoš u blizini.

Tom otvori vrata svoje sobe i stade u mestu. Moiraina se ispravi, kao da ima svako pravo da pretura po papirima razbacanim na njegovom stolu, i spokojno namesti suknje pošto sede na stoličicu. E, to je bila prelepa žena, sa svim vrlinama koje muškarac poželeti može, što uključuje i smejanje njegovim šalama. Budalo! Matora budalo! Ona je Aes Sedai, a ti si toliko umoran da te pamet izdaje.

„Dobro jutro želim, Moiraina Sedai“, kaza i okači plašt o klin. Pazio je da ne gleda ka priboru za pisanje, koji je i dalje bio ispod stola, gde ga je i ostavio. Ne bi bilo dobro da joj stavi do znanja kako je tu nešto važno. S tim u vezi, verovatno nije bilo svrhe da ga proverava pošto ona ode; mogla je usmeravanjem da otvori bravu i ponovo je zaključa, a on to nikako ne bi mogao da otkrije. Bio je toliko umoran da se uopšte nije sećao da li je u njemu ostavio išta bitno. Ili ma gde drugde. Koliko je mogao da vidi, sve je bilo na svom mestu. Sigurno nije bio toliko glup pa da ostavi nešto. Vrata u odajama gde boravi služinčad nisu imala ni brave ni reze. „Ponudio bih ti neko osvežavajuće piće, ali bojim se da na raspolaganju imam jedino vodu.“

„Nisam žedna“, reče ona prijatnim i melodičnim glasom. A onda se nagnu napred, a soba je bila dovoljno mala da mu ona položi ruku na desno koleno. Neka hladnoća prostruja kroz njega. „Volela bih da je dobar Lekar bio u blizini kada se ovo desilo. Bojim se da je sada prekasno.“

„Ni tuce Lekara ne bi zaleglo“, odgovori joj on. „To je Polutanovo delo.“

„Znam.“

Šta li još ona sina? – zapita se Tom. Okrenuvši se da primakne onu jedinu stolicu u sobi, proguta psovku. Osećao se kao da se dobro naspavao, a koleno ga više nije bolelo. I dalje je šepao, ali noga mu je bila gipkija no ikada posle povrede. Nije me ni pitala da li to želim. Plamen me spalio, šta li hoće? Tom odluči da ne savija nogu. Ako ona nije htela da ga pita, onda on neće prihvatiti njen dar.

„Juče je bilo zanimljivo“, kaza Moiraina kad on sede.

„Ja Troloke i Polutane ne bih nazvao zanimljivima“, suvo odvrati on.

„Nisam mislila na njih, već na ono što se pre toga odigralo. Visoki lord Karleon poginuo je u lovu. Dagodio se nesrećan slučaj. Izgleda da ga je njegov dobar prijatelj Tedosijan zamenio za vepra. Ili možda jelena.“

„Nisam čuo.“ Tom se potrudi da mu glas ostane miran. Čak i da je pronašla njegovu poruku, ne bi mogla da je poveže s njim. I sam Karleon bi pomislio da ju je sopstvenom rukom ispisao. Mislio je da ne bi mogla, ali onda se podseti da ima posla s jednom Aes Sedai. Kao da mu je podsećanje i bilo potrebno, sa tim glatkim lepim licem preko puta i spokojnim tamnim očima što su ga gledale, ispunjene svim njegovim tajnama. „Odaje služinčadi pune su glasina, ali ja ih retko kada slušam.“

„Ma, je li tako?“ – promrmlja ona blago. „Onda jamačno nisi čuo da se Tedosijan razboleo ni sat vremena pošto se vratio u Kamen, odmah pošto mu je žena pružila pehar vina da spere prašinu lova. Priča se da je zaplakao kada je čuo kako ona namerava da se lično stara o njemu, i da ga hrani sopstvenim rukama. Nema sumnje da su to bile suze radosnice zbog njene ljubavi. Čujem da se zaklela kako ga neće napuštati sve dok se ne digne iz postelje, ili ne umre.“

Znala je. Nije mogao reći kako i otkuda, ali znala je. Ali zašto mu to otkriva? „Tragedija“, kaza on, jednako ravnim glasom. „Pretpostavljam da će Randu biti potrebno što više odanih visokih lordova.“

„Teško da su Karleon i Tedosijan bili odani. Čak ni međusobno, izgleda. Predvodili su pokret koji je želeo da ubije Randa i pokuša da zaboravi da je on uopšte i živeo.“

„Ma šta mi kažeš? Ja ne obraćam pažnju na takve stvari. Dela moćnika nisu za skromne zabavljače.“

Ona se nasmeši i skoro nasmeja, a onda stade da govori, kao da čita iz otvorene knjige: „Tomdril Merilin. Nekada su ga oni što ga poznaju, ili što su čuli za njega, zvali Siva Lisica. Dvorski bard pri Kraljevskoj palati Andora, u Kaemlinu. Neko vreme Morgazin ljubavnik, posle Taringailove smrti. Njegova smrt je bila prava sreća za Morgazu. Pretpostavljam da nikada nije saznala kako je on smerao da ona pogine, a on postane prvi kralj Andora. Ali mi pričamo o Tomu Merilinu, čoveku za koga se govorilo da i u snu igra Igru kuća. Prava sramota što jedan takav čovek sebe zove skromnim zabavljačem. Ali kolika je to nadmenost što je zadržao isto ime.“

Tom jedino uz pomoć velikog truda uspe da sakrije preneraženost. Koliko li je znala? Čak ni da reč više ne zna, znala je previše. Ali ona nije jedina sa znanjem. „Kad već spominjemo imena“, ravno kaza on, „baš je zapanjujuće koliko se iz jednog imena može odgonetnuti. Moiraina Damodred. Gospa Moiraina od kuće Damodred, iz Kairhijena. Taringailova najmlađa polusestra. Nećaka kralja Lamana. I, ne zaboravimo, Aes Sedai. I to Aes Sedai koja pomaže Ponovorođenom Zmaju još pre no što je mogla znati da je on nešto više no još jedan jadnik koji je u stanju da usmerava. Aes Sedai s visokim vezama u Beloj kuli, rekao bih, inače se ne bi usudila da se toliko kocka sa sudbinom. Neko u Dvorani Kule? Rekao bih da mora biti i više njih. Takve vesti bi potresle svet. Ali zašto da dođe do nevolja? Možda bi najbolje bilo ostaviti matorog zabavljača u njegovoj rupi u odajama gde živi služinčad. To je samo jedan stari zabavljač što svira harfu i ispreda priče. Priče nikada nikome nisu naškodile.“

Ako mu je i pošlo za rukom da je makar malo pokoleba, ona to ničim ne pokaza. „Uvek je bilo opasno nagađati bez činjenica“, spokojno mu odvrati ona. „Moj je izbor što ne koristim ime moje kuće. Kuća Damodred je zaslužila loš glas o sebi, i to pre no što je Laman sasekao Avendoralderu i zbog toga izgubio presto i život. Od Aijelskog rata, taj glas se samo pogoršao, takođe zasluženo.“

Zar tu ženu ništa ne može da potrese? „Šta hoćeš od mene?“ – razdraženo upita.

Ona ni ne trepnu. „Elejna i Ninaeva danas hvataju brod za Tančiko. To je veoma opasan grad. Tvoje znanje i veštine mogli bi im sačuvati život.“

Dakle, to je bilo to. Htela je da ga odvoji od Randa, da bi on bio bespomoćan pred njenim spletkama. „Kao što kažeš, Tančiko je sada opasan, ali uvek je i bio. Želim tim devojkama svako dobro, ali nemam namere da guram glavu u to osinje gnezdo. Premator sam ja za takve stvari. Razmišljao sam da počnem da obrađujem zemlju i skrasim se na nekom imanju. Da vodim povučen život. Bezbedan.“

„Mislim da bi tebe povučen život ubio.“ Zvučala je kao da joj je nešto smešno. Na tren se zabavila nameštanjem sukanja. Tom je posmatrao igru njenih malih vitkih šaka. Stekao je utisak da ona krije osmeh. „Ali Tančiko neće. To ti tvrdim, i znaš da je to istina, jer je potkrepljeno Prvom zakletvom“

On se namršti, iako se iz petnih žila trudio da mu lice ostane bezizražajno. Rekla je to, a ne može da laže. Ali otkud ona zna? Bio je siguran da ne može da Proriče; čuo ju je kako sama kaže da ne poseduje taj Talenat. Ali rekla je to. Vatra je spalila! „Zašto bih ja išao u Tančiko?“ Moraće da istrpi odsustvo počasnog oslovljavanja.

„Da bi zaštitio Elejnu? Morgazinu kći?“

„Ima petnaest godina kako nisam video Morgazu. Elejna je bila dojenče kad sam otišao iz Kaemlina.“

Oklevala je na tren, ali kada progovori, glas joj beše neumoljiv i odlučan. „A tvoji razlozi za odlazak iz Andora? Momak po imenu Ovin, ako se ne varam. Jedan od onih jadnika što su u stanju da usmeravaju, koje si spominjao. Trebalo je da ga Crvene sestre dovedu u Tar Valon, kao i bilo kog drugog takvog muškarca, ali umesto toga su ga na licu mesta umirile i prepustile... milosti njegovih suseda.“

Tom preturi stolicu kad naglo ustade, a onda se uhvati za sto jer mu kolena zaklecaše. Ovin nije dugo živeo nakon smirivanja. Oterali su ga iz kuće navodni prijatelji, koji nisu podnosili da među njima živi čovek koji čak više nije ni mogao da usmerava. Ništa što je Tom uradio nije moglo da spreči Ovina da digne ruke od života, niti njegovu mladu ženu da pođe za njim u grob, ni mesec dana posle njegove smrti.

„Zašto..“ A onda grubo pročisti grlo i reče. „Zašto mi to pričaš?“

Na Moiraininom licu videlo se saosećanje. A kajanje? Sigurno ne. Ne od jedne Aes Sedai. Mora da je i saosećanje lažno. „Ne bih to učinila da si odmah bio voljan da pomogneš Elejni i Ninaevi.“

„Zašto, vatra te spalila! Zašto?“

„Ako pođeš s Elejnom i Ninaevom, kada se sledeči put vidimo saopštiću ti imena tih Crvenih sestara, kao i ime one koja im je izdala naredbu. One nisu delale na svoju ruku. A videću te ponovo. Preživećeš Tarabon.“

On isprekidano uzdahnu. „Šta će mi njihova imena?“ – upita je ravnim glasom. „To su imena Aes Sedai, umotanih u svu moć Bele kule.“

„Vešt i opasan igrač Igre kuća mogao bi im naći neku primenu“, tiho odgovori ona. „Nije trebalo da učine to što jesu. Nije trebalo da im bude oprošteno.“

„Hoćeš li me ostaviti samog, molim te?“

„Naučiću te da nisu sve Aes Sedai kao te Crvene, Tome. Moraš to da shvatiš.“

„Molim te?“

Stajao je oslonjen na sto sve dok ona ne ode. Nije hteo da ga vidi kako nespretno pada na kolena i kako mu suze liju niz izborano lice. Oh, Svetlosti, Ovine. Sve je to zakopao u sebe što je dublje mogao. Nisam stigao na vreme. Bio sam prezauzet. Prezauzet prokletom Igrom kuća. A onda razdraženo protrlja lice. Moiraina je bila majstor Igre. Vukla ga je na svoju stranu i mamila ga stvarima za koje je mislio da ih je savršeno sakrio. Ovin. Elejna. Morgazina kći. Morgaza mu je sada bila samo draga uspomena, možda malčice više od toga, ali teško je bilo dići ruke od deteta koje si nekada klackao na kolenu. Ta devojka da ode u Tančiko? Grad bi je živu pojeo, čak i da nema rata. Sada mora da je gori od čopora besnih vukova. A Moiraina će mi dati imena. Samo da ostavi Randa u šakama Aes Sedai. Baš kao što je ostavio Ovina. Uhvatila ga je kao zmiju rakijama. Bio je proklet ma koliko se migoljio. Oganj spalio tu ženu!

Sa kotaricom s pletivom u jednoj ruci, Min drugom pokupi suknje i posle doručka dostojanstveno izađe iz dvorane za ručavanje. Leđa joj behu potpuno prava. Mogla je da na glavi nosi pun pehar vina a da ni kap ne prolije. Delimično i stoga što u haljini nije mogla da pruži korak. Haljina beše od bledoplave svile, s uskim gornjim delom i rukavima i punom suknjom, čiji se izvezeni porub vukao po zemlji ako ga ne bi odigla. A delimično i stoga što je osećala Larasin prodorni pogled na sebi.

Min zirnu krajičkom oka i uveri se da je u pravu. Nadzornica kuhinja, koja je podsećala na bure na nogama, blistala je od odobravanja dok ju je posmatrala s dovratka dvorane. Ko bi pomislio da je ta žena u mladosti bila lepotica, ili da je mekog srca prema lepuškastim devojkama koje izigravaju zavodnice? Zvala ih je „živahnim“. Ko bi pretpostavio da će odlučiti da „Elmindredu“ zakloni svojim punačkim krilom? To nije bilo nimalo ugodno. Laras ju je zaštitnički posmatrala, a njen pogled je, izgleda, dopirao u svaki deo Kule. Min uzvrati osmeh i potapša se po kosi, sada kovrdžavoj. Vatra je spalila! Zar nema nešto da kuva, ili da se dere na neku služavku?

Laras joj mahnu, a Min joj uzvrati. Nije mogla sebi da dozvoli da uvredi nekoga ko je tako pomno posmatra. Ionako ne zna koliko je već grešaka počinila. Laras je znala sve o „živahnim“ ženama, i nameravala da nauči Min svemu što ne zna.

Jedina prava greška, mislila se Min dok je sedala na mermernu klupu ispod jedne visoke vrbe, bilo je pletivo i vez. Ne s Larasine tačke gledišta, već s njene. Min izvadi đerđef i žalosno pogleda ono što je juče izvezla: niz nakrivljenih žutih volujskih očiju i nešto što je trebalo da bude bledožuti ružin pupoljak, mada ga niko ne bi prepoznao ako ona ne kaže. Uzdahnuvši, poče da para bod. Leana je valjda bila u pravu; žena može satima da sedi s đerđefom i posmatra sve i svakoga, i to nikome neće biti čudno. Doduše, pomoglo bi kad bi bila bar malo umešna s tim.

Ako ništa drugo, bilo je savršeno jutro za boravak napolju. Zlatno sunce taman što se diglo iznad obzorja, a na nebu beše svega nekoliko pufnastih belih oblačaka, koji kao da su naglašavali savršenstvo tog prizora. Slabašni povetarac nosio je sa sobom miris ruža i talasao visoke grmove kalme, i njihove krupne crvene ili bele cvetove. Uskoro će pošljunčena staza blizu drveta biti puna ljudi što idu svojim poslovima – od Aes Sedai pa do konjušara. Savršeno jutro, i savršeno mesto s koga može da osmatra šta se dešava a da je niko ne primeti. Možda će danas imati i neko korisno čitanje.

„Elmindreda?“

Min se trže i pritisnu o usne prst u koji se ubola. Okrenuvši se na klupi, taman se pripremi da drekne na Gavina što joj se tako prišunjao, ali reči joj zastadoše u grlu. S njim je bio Galad. Viši od Gavina i dugonog, kretao se skladno kao plesač, sav ispunjen vitkom i mišićavom snagom. I šake mu behu duge, skladne ali snažne. A lice... On je bio, jednostavno rečeno, najlepši muškarac koga je ikada videla.

„Prekini da sišeš prst“, kaza joj Gavin i isceri se. „Znamo da si lepa devojčica; ne moraš to da nam dokazuješ.“

Ona pocrvene i brzo spusti ruku. Jedva se suzdrža da ga ne ošine besnim pogledom, koji bi bio u potpunoj suprotnosti s Elmindredinom ličnošću. Nisu bile potrebne pretnje niti Amirlinine zapovesti da bi on čuvao njenu tajnu – već samo to što ga je zamolila – ali koristio se svakom mogućom prilikom da je zadirkuje.

„Nije lepo rugati se, Gavine“, reče Galad. „Nije mislio ništa loše, gazdarice Elmindreda. Ja se izvinjavam, ali da li smo se mi možda već sreli? Kada ste se tako ljutito namrštili na Gavina, učinilo mi se da vas poznajem.“

Min krotko spusti pogled. „Oh, nikad ne bih zaboravila da sam vas upoznala, moj lorde Galade“, reče glasom budalaste devojke. Zbog te svoje prividne gluposti, i besa zbog propusta koji je maločas načinila, pocrvene kao bulka, što je samo poboljšalo ulogu koju je igrala.

Ni najmanje nije ličila na sebe, a haljina i ukovrdžana kosa behu samo deo toga. Leana je u gradu nabavila kreme, razne praškove i neverovatan broj nekih tajanstvenih mirisnih stvari, pa onda učila Min njihovoj primeni sve dok ova nije umela da ih koristi u po noći, u po dana. Sada je imala jagodice, a usne joj behu crvenije no što je to majka priroda rekla. Oči su joj delovale krupnije zahvaljujući nekoj tamnoj kremi na kapcima i finom prahu što je služio da joj naglasi trepavice. Nimalo nalik sebi. Neke polaznice s divljenjem su joj rekle da je prelepa, a čak je i nekoliko Aes Sedai izjavilo da je ona „veoma lepo dete“. Mrzela je sve to. Dobro, bila je voljna da prizna kako je haljina bas lepa, ali prezirala je sve ostalo. Međutim, nije bilo svrhe prerušiti se ako nećeš to da održavaš.

„Siguran sam da bi se setila“, suvo kaza Gavin. „Nije mi bila namera da te prekidam dok vezeš – lastavice, je li? Žute lastavice?“ Min gurnu đerđef u kotaricu. „Ali želeo bih tvoje mišljenje o ovome.“ On joj gurnu u ruke jednu omanju knjigu, povezanu kožom, staru i pohabanu – glas mu odjednom postade krajnje ozbiljan. „Reci mom bratu da je ovo čista glupost. Možda će tebe poslušati.“

Ona pogleda knjigu. Put Svetlosti Lotaira Mantelara. Otvori je i nasumice pročita: „I stoga odreknite se sveg zadovoljstva jer dobrota je apstraktna – savršeni kristalni ideal koji niže strasti samo zaklanjaju. Ne povlađujte telu. Telo je slabo, ali duh je jak; telo je beskorisno kada je duh snažan. Pravična misao se davi u osećajima, a strast ometa pravično delo. Crpite radost i užitak samo i jedino iz pravičnosti.“ To joj je zvučalo kao suvoparna glupost.

Min se nasmeši Gavinu. „Toliko reči. Bojim se da se ja slabo razumem u knjige, moj lorde Gavine. Uvek sam htela da pročitam jednu – zaista jesam.“ A onda uzdahnu. „Ali, ima se tako malo vremena. Ma, potrebni su mi sati samo da bih namestila kosu kako treba. Mislite li da je lepa?“

Skoro prasnu u smeh kada ugleda preneraženi izraz na njegovom licu, ali pođe joj za rukom da se uzdrži. Bilo je pravo zadovoljstvo da, za promenu, ona njega pređe; moraće to češće da radi. Izgleda da joj je prerušavanje pružalo neke mogućnosti kojih ranije nije bila svesna. Ovaj boravak u Kuli pretvorio se u neviđenu dosadu. Zaslužila je malo zabave.

„Lotair Mantelar“, napeto kaza Gavin, „osnovao je Bele plaštove. Bele plaštove!“

„On je bio veliki čovek“, odlučno reče Galad. „Mudrac plemenitih ideala. Ako su Deca Svetla od njegovog vremena postala... pomalo preterano revnosna, to ništa ne menja.“

„Oh, Beli plaštovi“, zadihano kaza Min, i malčice zadrhta, za svaki slučaj. »Čujem da su oni tako grubi. Ne mogu ni da zamislim da neki Beli plašt pleše. Mislite li da ima izgleda da se ovde održi neki ples? Izgleda da ni Aes Sedai ne vole da plešu, a ja to tako volim.“ Oduševila se zbog nemoćnog besa u Gavinovim očima.

„Mislim da ne“, kaza Galad i uze knjigu od nje. „Aes Sedai su prezauzete... svojim poslovima. Ako čujem za prikladnu igranku u gradu, otpratiću vas tamo, ako želite. Ne morate se bojati ona dva balvana.“ On joj se nasmeši, potpuno nesvestan šta čini, a ona odjednom zaista ostade bez daha. Trebalo bi zabraniti muškarcima da se tako smeše.

Bio joj je potreban trenutak da se priseti o kojim balvanima on to govori. Mislio je na ona dva izmišljena momka koji su navodno zaprosili Elmindredu i skoro se potukli jer ona nije mogla da se odluči između njih, što ju je nateralo da potraži utočište u Kuli, pošto nije mogla prestati da ih obojicu ohrabruje. Bio je to izgovor da bude tu. To je zbog ove haljine, reče ona sebi. Da sam u svojoj odeći, razmišljala bih kako treba.

„Primetio sam da Amirlin svakog dana priča s tobom“, odjednom kaza Gavin. „Je li spominjala našu sestru, Elejnu? Ili Egvenu al’Ver? Da nije možda rekla gde su?“

Min požele da ga izmodriči. On nije znao zašto se pretvara da je neko drugi, naravno, ali složio se da će joj pomoći da je prihvate kao Elmindredu, a sada ju je dovodio u vezu sa ženama za koje su mnogi u kuli znali da su Minine prijateljice. „Oh, Amirlin Tron je tako divna žena“, slatko kaza i nasmeši se. „Uvek me pita kako se provodim, i hvali mi haljine. Pretpostavljam da se nada kako ću se uskoro odlučiti između Darvana i Goemala, ali ja jednostavno ne mogu.“ A onda razrogači oči, nadajući se da će tako postići da izgleda bespomoćno i izgubljeno. „Obojica su tako slatki. Koga ono rekoste? Vašu sestru, moj lorde Gavine? Kći naslednicu? Mislim da je Amirlin Tron nikada nije pomenula. Kako bese ono drugo ime?“ Jasno je čula kako Gavin škrguće zubima.

„Ne bi trebalo da time zamaramo gazdaricu Elmindredu“, reče Galad. „To je naša nevolja, Gavine. Na nama je da otkrijemo ko laže i da se postaramo za to.“

Ona jedva da ga je čula, jer odjednom ugleda krupnog čoveka duge crne kose koja mu je u talasima padala na pogurena ramena, kako pod budnim okom Prihvaćenih besciljno luta po pošljunčenim stazama što su vijugale kroz drveće. I ranije je viđala Logana. Nekada je bio srdačan čovek, ali sada neprestano tužnoga lica, uvek u društvu neke Prihvaćene. Njen je zadatak pre bio da ga spreči da se ubije, no da pobegne. Iako je bio veoma krupnog stasa, izgleda da uopšte nije smerao beg. Ali Min nikada ranije nije videla blistavi oreol oko njegove glave, sav u zlatnim i plavim bojama. Pojavio se samo na tren, ali to beše dovoljno.

Logan je sebe proglasio Ponovorođenim Zmajem, ali je zarobljen i smiren. Ma kakvu slavu on nekada imao kao lažni Zmaj, to je sada daleko za njim. Jedino što mu je ostalo bio je očaj smirenog. Isto kao čoveku kome je ukraden vid, sluh i ukus, i koji samo čeka da umre. Jedino čeka smrt, koja takvim ljudima dolazi za svega nekoliko godina. On pogleda ka njoj, ali izgleda da je uopšte nije primetio. Kao da beše zagledan duboko u sebe. Zašto je onda na tren zablistao onim oreolom koji je glasno govorio o budućoj slavi i moći? Morala je da izvesti Amirlin o tome.

„Jadnik“, promrmlja Gavin. „Ne mogu a da ga ne sažaljevam. Svetlosti, bilo bi milosrđe pustiti ga da sve to okonča. Zašto ga teraju da živi i dalje?“

„On ne zaslužuje sažaljenje“, izjavi Galad. „Jesi li zaboravio šta je on, i šta je učinio? Koliko je hiljada ljudi poginulo pre no što je zarobljen? Koliko je sela i varoši spaljeno? Neka ga, neka živi kao upozorenje svima ostalima.“

Gavin klimnu, krajnje nevoljno. „Ali ljudi su sledili njegov barjak. Neke od tih varoši spaljene su pošto su mu se priklonile.“

„Moram da idem“, kaza Min i ustade, a Galađ se odjednom sav istopi. „Oprosti nam, gazdarice Elmindređa. Nije nam bila namera da te uplašimo. Logan ne može da te povredi. Lično te uveravam u to.“

„Ja... da, malo mi se zavrtelo u glavi zbog njega. Molim vas, izvinite me. Zaista moram da prilegnem.“

Gavin je pogleda krajnje sumnjičavo, ali svejedno zgrabi njenu kotaricu, pre no što ona stiže da je dodirne. „Dopusti mi da te bar delimično otpratim“, reče glasom prepunim lažne zabrinutosti. „Mora da je ova kotarica sada preteška za tebe, pošto ti se vrti u glavi. Ne bih voleo da ti pozli.“ Njoj dođe da zgrabi kotaricu i tresne ga njome, ali Elmindreda se ne bi tako ponela. „Oh, hvala ti, moj lorde Gavine. Tako si ljubazan. Tako ljubazan. Ne, ne, moj lorde Galade. Ne bih da vas obojicu opterećujem. Vi sedite ovde i čitajte svoju knjigu. Recite da hoćete. Ne bih mogla podneti da bude drugačije.“ Čak i zatrepta.

Nekako joj pođe za rukom da posadi Galada na mermernu klupu i pobegne odatle, mada sa Gavinom pored sebe. Suknje su je živcirale. Došlo joj je da ih zadigne do kolena i potrči, ali Elmindreda nikada nije trčala, niti izlagala noge tuđim pogledima, izuzev kad pleše. Laras joj je jednom održala veoma oštro predavanje, baš što se toga tiče. Ako makar jednom potrči, potpuno će uništiti predstavu o Elmindredi. A Gavin...

„Daj mi tu kotaricu, mišićavi kretenu“, prosikta čim su odmakli od Galada, i otrže mu je pre no što on stiže da je posluša. „Šta si mislio kad si me pred njim pitao o Elejni i Egveni? Elmindreda ih nikada nije upoznala. Elmindreda ne mari za njih. Elmindreda ne želi da bude spomenuta u istoj rečenici s njima! Zar ne možeš to da shvatiš?“

„Ne“, odvrati on. „Pošto nećeš da objasniš, onda ne. Ali zaista mi je žao “ Što se nje tiče, u njegovom glasu nije se čulo dovoljno žaljenja. „Samo, veoma sam zabrimit. Gde su one? Zabrin javaju me ove vešti o lažnom Zmaju i Tiru što stižu rekom. One su tamo negde, Svetlost zna gde, a ja se neprestano pitam da nisu usred nekakve lomače, kakvu je Logan napravio od Geldana?“

„A šta ako on nije lažni Zmaj?“ – oprezno upita ona.

„Misliš, zbog toga što priče kažu da je zauzeo Kamen Tira? Glasine imaju običaj da preuveličavaju ono što se zaista dogodilo. U to ću poverovati tek kada svojim očima vidim. Sem toga, biće potrebno nešto više pa da mene ubedi. Čak i Kamen može pasti. Svetlosti, ne mislim da su Elejna i Egvena zaista u Tiru, ali to što ne znam gde su proždire me kao kiselina. Ako je povređena...“

Min nije znala na koju to „nju“ misli, a pretpostavljala je da ni on ne zna. Iako ga je zadirkivala, bilo joj ga je žao, ali nije mogla da mu pomogne. „Kad bi samo mogao da me poslušaš..

„Znam. Da verujem Amirlin. Verujem!“ On duboko udahnu. „Znaš li da je Galad počeo da pije po krčmama s Belim plaštovima? Svako može da pređe most ako dolazi u miru, čak i Deca krvavog Svetla.“

„Galad?“ – izusti ona glasom punim neverice. „U krčmama? Pije?“

„Siguran sam ne više od jednog ili dva pehara. Čak ni za svoj imendan on ne popije više od toga.“ Gavin se namršti, kao da nije siguran da li bi to moglo da se shvati kao prekor upućen Galadu. „Stvar je u tome što priča s Belim plaštovima. A sada i ova knjiga. Prema posveti, dobio ju je od Emona Valde lično. U nadi da ćeš pronaći put. Valda, Min. Čovek koji zapoveda Belim plaštovima preko mostova. I Galada ždere što ne zna šta se dešava. Sluša Bele plaštove. Ako se išta desi našoj sestri, ili Egveni...“

Gavin odmahnu glavom. „Znaš li gde su, Min? Da li bi mi rekla da znaš? Zašto se kriješ?”

„Zato što sam svojom lepotom izludela dva muškarca, a ne mogu da se odlučim“, zajedljivo mu odvrati ona.

Gavin se gorko nasmeja, a onda pokuša da to osmehom prikrije. „Pa, bar u to mogu da poverujem.“ Onda se tiho nasmeja i prstom je pomaži ispod brade. „Ti si veoma lepa devojka, Elmindreda. Lepa i pametna devojčica “

Ona pokuša da ga pesnicom udari ispod oka, ali on se izvi, pa se Min spotače o suknje i skoro pade. „Krvavi metiljavi vole!“ – prosikta Min.

„Takva skladnost pokreta, Elmindreda“, nasmeja se on. „Takav milozvučan glas, kao u slavuja, ili gugutke koja poje u pozdrav večeri. Koji to muškarac ne bi počeo da sanjari kad ugleda Elmindredu?“ Ali veselje minu i on se ozbiljna lica suoči s njom. „Ako bilo šta saznaš, molim te reci mi. Molim te. Spreman sam na kolenima da te preklinjem, Min.“

„Reči ču ti“, odgovori mu ona Ako budem mogla. Ako bude bezbedno po njih. Svetlosti, mrzim ovo mesto. Zašto ne mogu da se vratim Randu?

Min ostavi Gavina da stoji tu i sama uđe u Kulu, motreči na neku Aes Sedai ili Prihvaćenu koja bi mogla da je zapita šta traži iznad prizemlja i kuda ide. Vesti o Loganu bile su previše važne da bi čekala da se Amirlin predveče, naizgled slučajno, sretne s njom. Bar je tako sebi govorila. Došlo joj je da od nestrpljenja iskoči iz kože.

Videla je svega nekoliko Aes Sedai, kako zamiču za uglove hodnika daleko ispred nje, ili ulaze u neku udaljenu sobu. Tako je bilo i najbolje. Ne dešava se da neko jednostavno navrati da vidi Amirlin Tron. Šačica slugu kraj kojih je prošla bavili su se svojim poslovima. Naravno da je nisu ispitivali, niti je zagledali, izuzev da se brzo spuste u naklon, skoro ni ne prestajući s poslom.

Otvorivši vrata Amirlinine radne sobe pripremi neku zašećerenu priču, u slučaju da ima nekoga s Leanom, ali predvorje beše prazno. Ona požuri do unutrašnjih vrata i proturi glavu kroz njih. Amirlin i Čuvar sedele su za Sijuaninim stolom, koji beše zatrpan malim trakama tanke hartije. One smesta okrenuše glave i ošinuše je pogledima oštrim kao nož.

„Šta ćeš ti ovde?“ – odreza Amirlin. „Trebalo bi da si glupača u potrazi za utočištem, a ne moja prijateljica iz detinjstva. Ne sme da bude dodira između nas, izuzev u prolazu. Ako je neophodno, postaviću Laras da se stara o tebi kao dadilja o detetu. Mislim da bi ona uživala u tome, ali ne verujem da bi to važilo i za tebe.“

Min zadrhta kad to ču. Logan joj se odjednom nije činio tako hitnim; teško da će u sledečih nekoliko dana dostići neku slavu. Doduše, nije zapravo zbog njega došla. On joj je bio samo izgovor, ali sada nema namere da se vrati. Zatvorivši vrata za sobom, ona bez daha ispriča šta je videla i šta to znači. I dalje joj je bilo nelagodno da o tim stvarima priča pred Leanom.

Sijuan umorno odmahnu glavom. „Još jedna zabrinjavajuća stvar. Glad u Kairhijenu. Sestra nestala u Tarabonu. U Krajinama ponovo učestali troločki napadi. Ona budala koja sebe naziva Prorokom izaziva nerede u Geldanu. Izgleda da propoveda kako je Zmaj Ponovorođen kao šijenarski lord“, s nevericom završi. „Čak su i sitnice loše. Rat u Arad Domanu zaustavio je trgovinu iz Saldeje, pa je nestašica izazvala nemire u Maradonu, što bi čak moglo naterati Tenobiju da se odrekne prestola. Jedina dobra vest koju sam čula jeste da se Pustoš iz nekog razloga povukla. Dve milje zelenila, ako ne i više, pruža se iza graničnika, i to bez ijednog traga bolesti ili iskvarenosti. Od Saldeje pa sve do Šijenara. Prvi put da se to desilo, koliko ljudi pamte. Ali pretpostavljam da mora postojati ravnoteža između dobrih i loših vesti. Kada čamac propušta vodu na jednom mestu, budi sigurna da propušta i na drugim. Kad bi samo dobro i loše bilo u ravnoteži. Leana, naredi da se Logan pomnije motri. Ne vidim kakvu će nevolju sada izazvati, ali ne želim ni da saznam.“ A onda onim svojim prodornim plavim očima pogleda Min. „Zašto si dolepršala s tim vestima kao preplašeni galeb? Logan je mogao da sačeka. Teško da bi mu pošlo za rukom da pre sumraka dođe do slave i moći.“

Min se nelagodno promeškolji kad ču taj odjek sopstvenih misli. „Znam“, odgovori. Leana je upozoravajuće pogleda, a ona žurno dodade: „Majko.“ Čuvar klimnu u znak odobravanja.

„To mi ne govori zašto, dete“, reče Sijuan.

Min se pribra. „Majko, ništa što sam od onog prvog dana videla nije bilo veoma bitno. Nisam videla ništa što bi ukazalo na Crni ađah.“ I dalje se ježila od tog imena. „Ispričala sam ti sve što znam o toj nesreći s kojom ćete se vi, Aes Sedai, suočiti. Sve ostalo je beskorisno.“ Zbog tog prodornog pogleda uprtog u nju, morade da zastane i ovlaži usne. „Majko, nema nijednog razloga da ne odem. A ima razloga da to učinim. Možda bi Rand mogao da ima koristi od mojih sposobnosti. Ako je zaista zauzeo Kamen... Majko, možda sam mu potrebna.“ Ako ništa drugo, on je meni potreban. Plamen me spalio što sam budala!

Čuvar vidno zadrhta na pomen Randovog imena. Sijuan, s druge strane, glasno frknu. „Tvoja čitanja bila su vrlo korisna. Bitno je znati to o Loganu. Otkrila si konjušara koji je krao, i to pre no što je sumnja mogla da padne na nekog drugog. A ona polaznica kose boje plamena, što je bila na putu da zatrudni... Serijam je to prekinula – ta devojka neće ni pomisliti na muškarca dok ne završi s obukom – ali da nije bilo tebe, prekasno bismo saznale za to. Ne, ne možeš da ideš. Pre ili posle, tvoja čitanja iscrtaće mi mapu do Crnog ađaha. A dok se to ne desi, ona se i više no isplate.“

Min uzdahnu, i to ne samo stoga što je Amirlin nameravala da je zadrži uz sebe. Poslednji put kad je videla tu riđokosu polaznicu, devojka se s jednim mišićavim stražarom šunjala kroz pošumljeni deo zemljišta koje pripada Kuli. Uzeli bi se, možda i pre kraja leta. Min je to znala čim ih je videla zajedno, mada Kula nikad nije dozvoljavala polaznicama da je napuste, sve dok Kula nije za to spremna, čak ni kad ta polaznica ne bi daleko odmakla u svojoj obuci. U budućnosti to dvoje videlo se imanje i buljuk dece, ali nije bilo svrhe govoriti to Amirlin.

„Da li bi bar mogla reći Gavinu i Galadu da su Egvena i njihova sestra dobro, majko?“ Smetalo joj je što moli, kao i glas kojim je to činila. Kao dete koje moli za kolačić, pošto mu je rečeno da ne može dobiti parče torte. „Bar im reci nešto sem one besmislene priče da odrađuju pokoru na nekom imanju.“

„Već sam ti rekla da te se to ne tiče. Nemoj da ti ponovo govorim.“

„Oni ne veruju u to, ništa više no ja“, izusti Min pre no što je Amirlinin jetki smešak stiša. Taj smešak beše zlokoban.

„Dakle, ti predlažeš da promenim mesto njihovog navodnog boravka? Pošto sam svima stavila do znanja da su na imanju? Zar ne misliš da bi se mnogi zapitali šta se dešava kad to čuju? Svi sem tih dečaka prihvatili su to. I tebe. Pa, Kulin Gaidin moraće da ih napornije obučava. Bolni mišići i znoj u stanju su da muškarcima skrenu misli s nevolja. A i ženama, svega mi. Postaviš li još neko pitanje,.videću kako će ti goditi nekoliko dana ribanja šerpi. Bolje da na dva ili tri dana ostanem bez tvojih usluga nego da guraš nos tamo gde ne treba.“

„Ti čak ni ne znaš da li su one u nevolji, zar ne? Ili Moiraina.“ Nije na Moirainu mislila.

„Devojko“, upozoravajuće kaza Leana, ali Min sada nije imala namere đa stane.

„Zašto ništa nismo čuli? Glasine su pre dva dana stigle. Dva dana! Zašto nijedna od tih hartijica na tvom stolu ne sadrži poruku od nje? Zar nema golubove? Mislila sam da vi Aes Sedai svuda imate ljude s golubovima-pismonošama. Ako nijedan nema u Tiru, trebalo bi da bude. Čak bi i konjanik do sada stigao do Tar Valona. Zašto...“

Ali preseče je udarac Sijuaninog dlana o sto. „Zadivljujuće je kako se ti pokoravaš“, suvo joj kaza. „Dete, sve dok ne čujemo loše vesti, pretpostavi da je mladić dobro. Moli se da je tako.“ Leana ponovo zadrhta. „U lučkoj četvrti Tira postoji jedna izreka, dete“, nastavi Amirlin. „Ne muči muku dok te muka ne pomuči. Dobro je zapamti, dete.“

A onda se začu bojažljivo kucanje na vratima.

Amirlin i Čuvar se zgledaše, a onda pogledaše Min. Njeno prisustvo stvaralo je nevolje. Nigde nije bilo mesta da se sakrije; čak se i balkon u potpunosti video iz sobe.

„Potreban nam je razlog da budeš ovde“, promrmlja Sijuan, „koji uključuje činjenicu da bi trebalo da si obična glupa devojka. Leana, stani pored vrata.“ Ona i Čuvar zajedno ustadoše. Sijuan obiđe sto, a Leana priđe vratima. „Sedi na Leanino mesto, devojko. Brže, dete, miči se. Sada, izgledaj nadureno. Ne besno, već nadureno! Izbaci donju usnu i zagledaj se u pod. Možda ću te naterati da nosiš trake u kosi, s velikim crvenim mašnama. Tako je. Leana.” Amirlin se podboči i podiže glas. „Ako mi još jednom dođeš nenajavljena, dete, ima da te...“

Leana otvori vrata i otkri tamnokosu polaznicu koja se trže kada Sijuan nastavi s grdnjom, pa pade u dubok naklon. „Poruke za Amirlin, Aes Sedai“, ciknu. „Stigla su dva goluba.“ Bila je jedna od onih što su mislile da je Min prelepa, pa je razrogačila oči ne bi li videla šta se dešava.

„Ovo se tebe ne tiče, dete“, oštro joj kaza Leana i uze od nje sićušne izdubljene valjke načinjene od kosti. „Vraćaj se u golubarnik.“ Pre no što se polaznica diže iz naklona, Leana zatvori vrata, pa se uz uzdah nasloni na njih. „Skačem na svaki nenadani zvuk sve otkad si mi rekla...“ Ispravivši se, priđe stolu. „Još dve poruke, majko. Hoću li...“

„Da. Otvori ih“, odgovori Amirlin. „Nema sumnje da je Morgaza ipak odlučila da upadne u Kairhijen. Ili su Troloci pregazili Krajine. To bi se baš uklapalo u sve ostalo.“ Min ostade da sedi. Neke od Sijuaninih pretnji zvučale su i previše ozbiljno.

Leana pogleda pečat od crvenog voska na kraju jednog sićušnog valjka, ništa većeg od poslednjeg zgloba njenog prsta, pa ga polomi palcem, kada se uverila da niko nije petljao oko njega. Izvadila je sićušni smotuljak hartije služeći se tankom čačkalicom od slonovače. „Skoro jednako loše kao Troloci, majko“, reče čim poče da čita. „Mazrim Taim je pobegao.“

„Svetlosti!“ – prosikta Sijuan. „Kako?“

„Ovde se samo kaže da je izbavljen usred noći, majko. Dve sestre su mrtve.“

„Svetlost obasjala njihove duše. Ali nemamo vremena da oplakujemo mrtve, kada su takvi kao Taim živi i nesmireni. Gde, Leana?“

„Denhuir, majko. Jedno selo istočno od Crnih brda, na putu za Maradon. Iznad izvorišta Antea i Luana.“

„Neki njegovi sledbenici, mora biti. Budale. Zašto ne shvate da su pobeđeni? Odaberi dvanaest pouzdanih sestara, Leana...“ Amirlin se namršti. „Pouzdanih“, progunđa. „Kad bih samo znala ko je sada pouzdan, ne bih imala ove nevolje. Učini što bolje možeš, Leana. Dvanaest sestara. I pet stotina gardista. Ne, puna hiljada.“

„Majko“, zabrinuto kaza Čuvar. „Beli plaštovi...“

„...neće pokušati da pređu mostove, čak i da ih ostavim bez ikakve straže. Bojali bi se zamke. Ne možemo znati šta se tamo dešava, Leana. Hoću da, ko god tamo ode po mojoj zapovesti, bude spreman na sve. I, Leana... Mazrima Taima treba smiriti čim bude ponovo zarobljen.“

Leana preneraženo razrogači oči. „Zakon.“

„Znam zakon isto kao ti, ali neću dozvoliti mogućnost da se ponovo oslobodi, i to nesmiren. Ne želim novog Gvera Amalasana, ne povrh svega ostalog.“

„Da, majko“, slabašno kaza Leana.

Amirlin uze drugi koštani valjak i predvoji ga da bi izvadila poruku, „Napokon dobre vesti“, izusti, a osmeh joj ozari lice. „Dobre vesti. Praćka je upotrebljena. Čobanin ima mač.“

„Rand?“ – upita Min, a Sijuan klimnu.

„Naravno, devojko. Kamen je pao. Rand al’Tor, čobanin, ima Kalandor. Sada ja mogu da krenem. Leana, hoću da se Dvorana Kule sastane po podne. Ne, još jutros.“

„Ne razumem“, kaza Min. „Znala si da glasine govore o Randu. Zašto sada sazivaš Dvoranu? Šta ćeš im sada reći što ranije nisi mogla?“

Sijuan se nasmeja kao devojčica. „Sada im mogu reći da sam primila vest od jedne Aes Sedai da je Kamen Tira pao i muškarac isukao Kalandor. Proročanstvo je ispunjeno. U svakom slučaju, dovoljno da mi posluži. Zmaj je Ponovo rođen. Trzaće se i raspravljati, ali niko neće moći da se protivi mojoj objavi da Kula mora voditi tog čoveka. Napokon ću moći otvoreno da stupim u dodir s njim. Uglavnom otvoreno.“

„Postupamo li ispravno, majko?“ – odjednom upita Leana. „Znam... Ako ima Kalandor, onda mora da je Ponovorođeni Zmaj. Ali on može da usmerava, majko. Muškarac koji usmerava. Samo sam ga jednom videla, ali čak je i tada bilo nečeg čudnog u vezi s njim. Videlo se da nije samo ta’veren. Majko, kada se sve svede, da li se on baš toliko razlikuje od Taima?“

„Razlika je u tome što on jeste Ponovorođeni Zmaj, kćeri“, tiho odgovori Amirlin. „Taim je vuk, i to možda besan. Rand al’Tor je vučjak kom ćemo se poslužiti da porazimo Senku. Zadrži njegovo ime za sebe, Leana. Najbolje da ne otkrivamo sve karte.“

„Kako kažeš, majko“, kaza Čuvar, ali i dalje je zvučala kao da joj je nelagodno.

„Idi sada. Želim da se Dvorana okupi za sat vremena.“ Sijuan je zamišljeno posmatrala visoku ženu kako odlazi. „Moguće je da će biti više otpora no što bih želela“, kaza kada se vrata zatvoriše.

Min je oštro pogleda. „Ne misliš...“

„Oh, ništa ozbiljno, dete. Sve dok ne znaju koliko dugo sam umešana u to sa al’Torom.“ Ponovo pogleda hartijicu pa je baci na sto. „Volela bih da mi je Moiraina više rekla.”

„Pa zašto nije rekla nešto više? I zašto se ranije nije javila?“

„Od tebe neprestano nova pitanja. Ta ćeš morati da postaviš Moiraini. Ona je uvek volela da završava poslove na svoj način. Pitaj Moirainu, dete.“

Sahra Kovenri natmureno je plevila, mršteći se na sićušne stopoliste i kokošje noge što su virile u lejama kupusa i repe. Gazdarica Elvard nije bila stroga – ništa stroža od Sahrine majke, a svakako blaža od Serijam – ali Sahra nije otišla u Belu kulu da bi ponovo završila na nekom imanju i u praskozorje plevila povrće. Njena bela polaznička haljina bila je negde odložena; nosila je smeđu vunenu haljinu, kakvu bi njena majka sašila. Suknja joj beše privezana oko kolena, da se ne bi vukla po prašini. Sve je to tako nepošteno. Ništa nije uradila da bi to zaslužila.

Promigoljivši bosim prstima po zemlji, ona se zagleda u tvrdoglave kokošje noge i usmeri. Nameravala je da sagori korov u zemlji. Varnice blesnuše oko njega i ono uvenu. Sahra žurno motikom saseče biljku u zemlji i izbrisa je u svojoj glavi. Da na svetu ima makar malo pravde, lord Galad bi u lovu nabasao na to imanje.

Naslonivši se na motiku, ona se izgubi sanjareći o Lečenju Galadovih povreda zadobijenih u padu sa konja, što, naravno, nije bila njegova krivica; on je bio sjajan konjanik – pre no što je on podigne na sedlo ispred sebe i izjavi da će biti njen Zaštitnik – ona će, naravno, biti u Zelenom Ađahu – i...

„Sahra Kovenri?“

Sahra poskoči na taj oštri glas, ali nije to bila gazdarica Elvard. Pade u naklon što je bolje mogla. Smetala joj je suknja privezana oko kolena. „Dobar dan želim, Aes Sedai. Jesi li došla da me vratiš u Kulu?“

Aes Sedai se približi, ne mareći što joj se suknje vuku po prašini. Iako je bilo letnje vreme i vrućina, bila je ogrnuta plaštom, a kapuljača joj je bacala senku na lice. „Neposredno pre no što si napustila Kulu, odvela si do Amirlin Tron jednu ženu. Ženu koja je sebe zvala Elmindreda.“

„Da, Aes Sedai“, odgovori Sahra, s blagim pitanjem u glasu. Nije joj se dopalo kako je Aes Sedai to izjavila, kao da je ona zauvek napustila Kulu.

„Ispričaj mi sve što si čula ili videla, devojko, od trenutka kad si ugledala tu ženu. Sve.“

„Ali ja ništa nisam čula, Aes Sedai. Čuvar me je poslala čim...“ A onda je prože bol. Nožne prste zarila je u zemlju, a kičma joj se izvi. Taj grč trajao je samo jedan tren, ali činio se večnim. Boreći se da povrati dah, shvati da leži licem uz tlo, a da su joj prsti što su se i dalje tresli zariveni u meku zemlju. Nije pamtila da je pala. Videla je kako kotarica s vešom gazdarice Elvard prevrnuta leži blizu kuće sagrađene od kamena. Mokra lanena odeća bila je sručena na zemlju. Omamljena, Sahra pomisli da je to baš neobično; Morija Elvard nikad ne bi ostavila da joj rublje tako leži.

„Sve, devojko“, hladno kaza Aes Sedai. Sada je stajala iznad Sahre, ali ni prstom nije makla da joj pomogne. Ona ju je povredila; nije trebalo tako da bude. „Svaka osoba s kojom je ta Elmindreda razgovarala, svaku reč koju je rekla, svaki izraz koji je upotrebila.“

„Razgovarala je s lordom Gavinom, Aes Sedai“, zajeca Sahra. „To je sve što znam, Aes Sedai. Sve.“ A onda odista zajeca, jer beše sigurna da se ta žena neće zadovoljiti time. Bila je u pravu. Dugo nije prestajala da vrišti. A kada Aes Sedai ode, oko kuće se ništa nije čulo, izuzev piladi. Čak ni disanje.