Dolazak Senke

22 Iz Kamena

Rand je iz Kamena na istok poveo jednu veoma čudnu povorku. Beli oblaci zaklanjali su podnevno sunce, a gradom je vijorio slabašan povetarac. Na njegovu zapovest, ništa nije bilo obznanjeno, ali svejedno se vest da se nešto događa polako proširila. Građanstvo je prekinulo svoje poslove i svi su pojurili na zgodna mesta, odakle mogu da gledaju. Aijeli prolaze kroz grad – odlaze iz grada. Ljudi koji ih nisu videli kad su po mraku došli, koji napola nisu ni verovali da su oni u Kamenu, sve više su punili pločnike duž ulica kojima će proći, prozore na zgradama, pa čak i krovove. Začu se žagor kada prebrojaše Aijele. Te dve stotine nikada ne bi mogle da zauzmu Kamen. Zmajev barjak još se vijori iznad tvrđave. U njoj mora da su još hiljade Aijela. I gospodar Zmaj.

Rand je opušteno jahao u košulji, potpuno ubeđen da ga niko od posmatraća neće prepoznati. Jedan stranac dovoljno bogat da jaše – i to izvanrednog pastuva, od najbolje tairenske loze – koji putuje u najčudnijem društvu, ali svejedno samo običan čovek. Čak nije bio ni vođa te čudne družine. To mora da su bili Lan ili Moiraina, iako su jahali pomalo iza njega, neposredno ispred Aijela. Onaj tihi žamor strahopoštovanja što ga je pratio, sigurno je bio zbog Aijela – a ne zbog njega. Tairenci su verovatno pomislili kako je on običan konjušar, na gospodarevom konju. Pa, ne, ne to. Budući da jaše na čelu, ne. Svejedno, dan je bio veoma lep. Nije bilo vrelo, već prijatno toplo. Niko od njega nije očekivao da deli pravdu, vlada državom. Moglo mu se da uživa u jahanju i retkom povetarcu. Na neko vreme mogao je da zaboravi na čaplje kojima su mu bili žigosani dlanovi. Bar još malo, pomisli. Još malo.

„Rande“, kaza Egvena, “zar zaista misliš da je u redu što su Aijeli pokupili sve one stvari?“ On se osvrnu kada ona pritera svoju sivu kobilu, Maglu, do njega. Odnekud je našla tamnozelenu haljinu s uskim razdeljenim suknjama, a kosu je privezala zelenom somotskom trakom.

Moiraina i Lan i dalje su se držali nekoliko koraka iza njega. Ona je jahala svoju belu kobilu, odevena u jahaću haljinu od plave svile prošarane zelenim. Tamna kosa bese joj skupljena u zlatnu mrežu. Lan je jahao svog velikog bojnog vranca, ogrnut zaštitničkim plaštom što menja boje, koji je verovatno izazvao više divljenja no Aijeli. Kada povetarac malo ponese plašt, preko njega se zamreškaše zelene, smeđe i sive senke; kada je bio nepomično ogrnut oko Zaštitnika, kao da se uklapao u pozadinu, tako da je pogled prolazio kros Lana i delove njegovog pastuva. To nije bilo prijatno za oko.

I Met beše tu, poguren u sedlu. Izgledao je kao da se pomirio sa sudbinom, sve vreme pokušavajući da se drži dalje od Zaštitnika i Aes Sedai. Odabrao je jednog neuglednog smeđeg škopca, koga je nazvao Kockica. Trebalo je da se čovek razume u konje pa da primeti mišićave grudi i snažne sapi, koje su govorile da bi ružnjikavi Kockica vrlo verovatno mogao po brzini i izdržljivosti da se meri s Randovim i Lanovim pastuvom. Metova odluka da pođe s njima bila je pravo iznenađenje. Rand i dalje nije znao zašto se on na to odlučio. Možda zbog prijateljstva, a možda i ne. Met je umeo da se vodi čudnim razlozima.

„Zar ti Avijenda nije objasnila petinu?“ – upita on Egvenu.

„Spomenula je nešto, ali... Rande, ne misliš valjda da je i ona... uzela... neke stvari?“

Iza Moiraine i Lana, iza Meta, i iza Ruarka na njihovom čelu, Aijeli su hodali u dugim redovima između kojih behu četiri po četiri natovarene mazge. Kada Aijeli osvoje utvrdu neprijateljskog klana u Pustari, onda po običaju – ili možda zakonu, to Randu nije bilo u potpunosti jasno – sa sobom ponesu petinu svega što ona sadrži, izuzimajući jedino hranu. Nisu videli razloga da isto tako ne postupe i sa Kamenom. Mada, sve te silne mazge nosile su svega najmanji delić delića petine blaga iz Kamena. Ruark je rekao da je više ljudi poginulo zbog pohlepe nego od čelika. Samari od pletene trske, preko kojih behu prebačeni ćilimi i tapiserije, behu lako natovareni. Čekao ih je možda težak prelazak preko Kičme sveta, a onda daleko teži put preko Pustare.

Kada ću im saopštiti? – zapita se on. Uskoro. Moraće da bude uskoro Moiraina će to sigurno smatrati smelim i hrabrim udarcem. Možda će se čak i saglasiti s tim. Možda. Mislila je da sada u potpunosti zna šta on namerava, i ni najmanje se nije ustručavala da mu na tome zamera. Nema sumnje kako želi da se sve to okonča što je pre moguće. Ali Aijeli... Šta ako odbiju? Pa, ako odbiju, onda su odbili Ja to moram da uradim. A što se petine tiče... Mislio je da ne bi mogao da spreči Aijele da je. uzmu čak ni da je hteo. A nije. Oni su zaslužili nagradu, a njemu nije bilo do toga da pomaže tairenskim velmožama da zadrže što su nebrojenim pokolenjima cedili od sopstvenog naroda.

„Video sam je kako Ruarku pokazuje jednu srebrnu zdelu“, reče. „Sudeći kako joj je vreća zvecnula kada je tu činiju gurnula u nju, bilo je tu još srebra. A možda i zlata. Zar joj zameraš?“

„Ne “ Izustila je to lagano, pomalo sumnjičavo, ali onda joj glas postade odlučniji. „Samo nisam mislila da bi ona... Tairenci ne bi stali na petini. Oni bi odvukli sve što nije zazidano, i pride pokrali taljige na koje će to da strpaju. Samo zato što se nečiji običaji razlikuju od tvojih, ne znači da su pogrešni, Rande. Trebalo bi da si toga svestan.“

On se tiho nasmeja. Bilo je to kao u stara vremena, kada je on bio spreman da objasni zašto ona greši, a ona otimala njegovo neizgovoreno objašnjenje i napadala ga njime. Njegov pastuv malo poigra, primetivši kako je raspoložen. Rand ga potapša po labuđem vratu. Baš dobar dan.

„Lep ti je konj“, kaza mu ona. „Kako se zove?“

„Džede’en“, oprezno odgovori on, malo splasnuvši. Pomalo se stideo tog imena, ili bar razloga zbog kojih ga je odabrao. Jedna od njegovih omiljenih knjiga bila su Putovanja Džaima Lakonogog, a taj veliki putnik je svog konja nazvao Džede’en – što je na Starom jeziku značilo Valjani tragač – jer je ta životinja uvek umela da pronađe put kući. Bilo bi lepo pomisliti da bi ga Džede’en jednog dana mogao odneti njegovom domu. Lepo, ali malo verovatno. Nije želeo da neko pogodi razlog skriven iza tog imena. U njegovom životu više nije bilo mesta za dečačke snove. Zapravo, nizašta sem onoga što mora da uradi.

„Lepo ime“, odsutno mu odvrati ona. Znao je da je pročitala knjigu i očekivao je da će prepoznati ime, ali ona se izgleda premišljala oko nečeg drugog, grizući se za donju usnu.

Njemu je tišina godila. Poslednji ostaci grada pretvoriše se u seoski predeo s raštrkanim imanjima, krajnje bednim. Čak ni neki Kongar ili Koplin, Dvorečani koje je bio zao glas zbog velike lenjosti, između ostalog, ne bi svoju kuću zapustili kao što su bile zapuštene te zgrade od grubog kamena. Zidovi su im se naginjali kao da će se svakog časa sručiti na Živinu što je čeprkala po tlu. Nakrivljeni ambari naslanjali su se na drveće. Izgledalo je kao da svi krovovi prokišnjavaju. Koze su žalosno meketale u kamenim oborima, koji kao da su tek jutros na brzinu sklepani. Bosonogi muškarci i žene pogureno su plevili neograđena polja, ne dižući pogled čak ni dok je ta velika družina prolazila kraj njih. Crvenkljunovi što su cyrkutali u gustišu nisu mogli da unesu vedrinu u tu sumornu sliku.

Moraću nešto da uradim u vezi s ovim. Ja... Ne, ne sada. Najpre ono najpreče. Za ovih nekoliko nedelja učinio sam šta se moglo da im pomognem. Za sada ne mogu ništa više. Trudio se da ne gleda oronula imanja. Zar je u maslinjacima na jugu isto toliko loše? Ljudi koji tamo rade čak ni ne poseduju zemlju; ona pripada visokim lordovima. Ne. Povetarac. Baš je lepo kako seče ovu vrelinu. Mogao bih još malo da uživam u njemu. Moraću uskoro da im kažem.

„Rande“, odjednom reče Egvena. „Htela bih da popričamo.“

Izraz joj beše ozbiljan, a te krupne tamne oči pomalo ga podsetiše na Ninaevu kad se sprema da mu održi predavanje. „Hoću da popričamo o Elejni“

„Šta s njom?“ – oprezno upita on, a onda opipa torbicu za pojasom, u kojoj dva pisma zašuškaše o jedan maleni tvrdi predmet. Da nisu bila ispisana istim prelepim rukopisom, on ne bi poverovao da ih je napisala ista devojka. I to posle sveg onog ljubljenja i maženja. Lakše je razumeti visoke lordove, no žene.

„Zašto si je tek onako pustio da ode?“

On je zbunjeno pogleda. „Želela je da ide. Jedino da sam je vezao, pa tako sprečio. Sem toga, biće bezbednija u Tančiku no u mojoj – ili Metovoj – blizini, ako već privlačimo one mehure zla koje Moiraina spominje. Isto važi i za tebe.“

„Uopšte nisam mislila na to. Naravno da je želela da ide, a ti nisi imao nikakvog prava da je u tome sprečavaš. Ali zašto joj nisi rekao kako bi voleo da ostane?“

„Zato što je želela da ide“, odvrati on, i još se više zbuni kada Egvena prevrnu očima kao da on priča gluposti. Ako već nije imao prava da sprečava Elejnu, a ona je želela da ide, zašto je onda trebalo da je odgovara od toga? Pogotovo kad je za nju bezbednije da ode.

A onda Moiraina progovori, odmah iza njega: „Jesi li spreman da mi saopštiš sledeću tajnu? Očigledno da nešto kriješ od mene. Ako ništa drugo, bar bih mogla da ti kažem ako nas vodiš u provaliju.”

Rand uzdahnu. Uopšte nije čuo kad su mu se Lan i ona približili. A i Met sa njima, mada se i dalje držao podalje od Aes Sedai. Na Metovom licu su se munjevitom brzinom smenjivale sumnja, nevoljnost i neka sumorna odlučnost, pogotovo kad bi pogledao Moirainu. Nijednom se nije desilo da pogleda u nju pravo, već samo krajičkom oka.

„Jesi li siguran da želiš da pođeš, Mete?“ – upita Rand.

Met slegnu ramenima i lažno se isceri. Videlo se da se dvoumi. „Ko bi propustio priliku da vidi krvavi Ruidean?“ Egvena ga pogleda, podigavši obrve. „Oh, izvini zbog psovke, Aes Sedai. Slušao sam te ja kako gore psuješ, i to bez razIoga.“ Egvena ga uvređeno pogleda, ali svejedno pocrvene.

„Budi zadovoljan što Met jeste ovde“, reče Moiraina Randu. Glas joj beše leden i pun nezadovoljstva. „Učinio si ozbiljnu grešku kada si pustio Perina da ode, i to sakrio od mene. Svet počiva na tvojim ramenima, ali njih dvojica moraće da te podržavaju, ili ćeš pasti – a svet s tobom“ Met se trznu, i Randu se učini kako je malo nedostajalo da na licu mesta okrene konja i pobegne glavom bez obzira.

„Svestan sam svoje dužnosti“, odgovori joj. I znam kakva mi je sudbina, pomisli, ali to zadrža za sebe. Ni od koga nije tražio saosećanje. „Jedan od nas morao je da se vrati, Moiraina, a Perin je to želeo. Ti si voljna da sve odsečeš da bi spasla svet. Ja.., ja radim ono što moram.“ Zaštitnik klimnu, mada ništa ne reče. Lan ne bi u javnosti protivurečio Moiraini.

„A sledeća tajna?“ – ostade uporna ona. Neće odustati sve dok to ne iščeprka, a on više nije imao razloga da joj taji. Ne taj deo.

„Putni kamenovi“, jednostavno odvrati. „Ako imamo sreće.“

„Oh, Svetlosti!“ – zastenja Met. „Krvava plamena Svetlosti! Nemoj da mi se mrštiš, Egvena! Sreće? Zar ti jednom nije bilo dosta, Rande? Skoro da si nas pobio, zar se ne sećaš? Ne, gore no da si nas pobio. Radije bih se vratio do nekog od onih imanja i zatražio da doživotno hranim svinje splačinom.“

„Ti možeš da kreneš svojim putem ako hoćeš, Mete“, odgovori mu Rand. Moirainino spokojno lice beše maska koja je krila užasan bes, ali on u potpunosti zanemari ledeni pogled koji je pokušavao da ga ućutka. Činilo se da čak ni Lan ne odobrava te njegove reči, iako se izraz njegovog kamenog lica nije mnogo promenio. Zaštitnik je verovao u dužnost iznad svega. Rand je nameravao da ispuni svoju dužnost, ali njegovi prijatelji... Nije voleo da nagoni ljude da postupaju kako neće, i nema namere da to učini svojim prijateljima. Bar to može da izbegne. „Nemaš nikakvog razloga da ideš u Pustaru.“

„Oh, imam. U najmanju ruku... Oh, vatra me spalila! Jednom se gine, zar ne? Zašto onda ne ovako?“ Met se pomalo divlje nasmeja. „Krvavi putni kamenovi! Svetlosti!“

Rand se namršti. Trebalo bi da on bude taj što će poludeti, ali izgleda da je Met na ivici.

Egvena zabrinuto pogleda Meta, ali se nagnu ka Randu. „Rande, Verin Sedai mi je nešto malo ispričala o Putnim kameno vima. Rekla mi je za... vaše putovanje. Zar zaista nameravaš to da uradiš?“

„Moram, Egvena.“ Morao je brzo da se kreće, a brže no preko Putnih kamenova nije moglo. Bili su to ostaci jednog Doba starijeg i od Doba legendi. Čak ni Aes Sedai iz Doba legendi nisu bili u stanju da ih razumeju. Ali nije bilo bržeg načina. Ako sve bude radilo kako se on nada.

Moiraina ih je strpljivo slušala. Pogotovo Metove reči, mada Rand nije shvatao zašto. A sada reče: „Verin je i meni pričala o vašem putovanju uz pomoć Putnih kamenova. Tada je to bilo svega nekoliko ljudi i konja, a ne stotine. Iako nisi skoro sve pobio, kao što to Met kaže, to je ipak iskustvo koje niko ne bi voleo da ponovi. Ni ishod nije bio kakav si očekivao, a morala je da se utroši veoma velika količina Moći. Verin kaže da je malo nedostajalo pa da pogineš. Čak i ako za sobom ostaviš većinu Aijela, smeš U to da pokušaš?“

„Moram“, odvrati on, i opipa torbicu za pojasom, tražeći onaj malecki tvrdi predmet iza pisama – ali Moiraina nastavi kao da on ništa nije rekao.

„Jesi li siguran da u Pustari uopšte postoji neki Putni kamen? Verin doduše o njima zna daleko više od mene, ali ja nikada nisam čula za to. Ako i postoji, hoće li nas približiti Ruideanu?“

„Pre nekih šest stotina godina“, kaza joj on, “jedan torbar je pokušao da ugrabi pogled na Ruidean.“ Neki drugi put bilo bi mu pravo zadovoljstvo da, za promenu, on njoj drži predavanje. Ali ne danas. Premnogo toga ne zna. „Očigledno mu nije pošlo za rukom da išta vidi. Tvrdio je da je video zlatni grad u oblacima, iznad planina.“

„U Pustari nema gradova“, reče Lan, “ni na oblacima ni na zemlji. Ja sam se borio protiv Aijela. Oni nemaju gradove.“

Egvena klimnu. „Avijenda mi je rekla da je prvi grad videla tek kad je izašla iz Pustare.“

„Možda je i tako“, kaza Rand. „Ali torbar je na padini jedne od tih planina video još nešto. Putni kamen. Savršeno ga je opisao. Ne postoji ništa drugo nalik Putnom kamenu. Kada sam ga opisao glavnom bibliotekaru u Kamenu...“ Nije dodao da mu nije rekao šta zapravo traži, “...on ga je prepoznao, iako nije znao o čemu tačno govorim. Pokazao mi je njih četiri na jednoj staroj mapi Tira...“

„Četiri?“ Moiraina je zvučala iznenađeno. „Svi u Tiru? Putni kamenovi nisu tako česta pojava.“

„Četiri“, potvrdi Rand. Koščati stari bibliotekar bio je potpuno sigu ran u to. Čak je odnekud iskopao neki požuteli rukopis koji je govorio o naporima da se “nepoznate rukotvorine što potiču iz nekog ranijeg Doba“ premeste u Veliko skladište. Svi su pokušaji pretrpeli neuspeh, pa su Tairenci naposletku odustali. To je bila potvrda 2a Randa. Putni kamenovi su potpuno nepokretni. „Jedan od njih je na sat jahanja odavde“, nastavi on. „Aijeli su torbaru dozvolili da ode s glavom na ramenima, budući da je bio torbar. S jednom od njegovih mazgi i onoliko vode koliko može da ponese na leđima. Nekako mu je pošlo za rukom da stigne čak do jednog stedinga na Kičmi sveta, gde je sreo čoveka po imenu Soran Milo, koji je pisao knjigu pod nazivom Ubice s crnim velom. Kada sam od bibliotekara zatražio knjige o Aijelima, on mi je doneo jedan pohabani primerak. Izgleda da je Milo tu knjigu u potpunosti zasnovao na Aijelima koji su dolazili u steding da trguju. Po Ruarku, izgrešio je skoro u svemu, ali Putni kamen ne može biti ništa drugo do Putni kamen.“ Ispitao je i druge mape i rukopise, na desetine njih, navodno proučavajući Tir i njegovu istoriju – učeći o zemlji. Niko, sve do pre nekoliko trenutaka, nije mogao da shvati šta on to zapravo namerava.

Moiraina frknu, a njena bela kobila, Aldijeb, poče da poigrava, osetivši njenu razdraženost. „Navodna priča, koju je ispričao neki navodni torbar, što je tvrdio kako je video zlatni grad na oblacima. Je li Ruark video taj Putni kamen? On je zaista bio u Ruideanu. Čak i da je taj torbar boravio u Pustari, i video Putni kamen, to je moglo biti bilo gde. Kada neko priča priču, obično pokušava da ulepša ono što se zaista dogodilo. Grad koji lebdi u oblacima?“

„Otkud znaš da nije tako?“ – upita je on. Ruark je bio sasvim voljan da se smeje svim pogrešnim stvarima koje je Milo napisao o Aijelima, ali nije bio nimalo predusretljiv u vezi s Ruideanom. Zapravo, Aijel je potpuno odbio da govori o delovima knjige koji su se, navodno, bavili Ruideanom. Ruidean, u zemljama Džen Aijela, klana koji to nije – to je bilo sve što je Ruark hteo da kaže o tome. O Ruideanu se ne priča.

Aes Sedai izgleda nije bila najsrećnija zbog te njegove primedbe, ali on nije mario za to. Moiraina je premnogo tajni zadržala za sebe, i prečesto od njega tražila da je prati sa slepim poverenjem. Neka sada bude red na nju. Moraće da nauči kako on nije marioneta. Prihvatiću njen savet kada mislim da je u pravu, ali neću ponovo da igram kako Tar Valon svira. Umreće pod svojim uslovima.

Egvena pritera svoju sivu kobilu bliže njemu, tako da su jahali skoro koleno uz koleno. „Rande, zar zaista nameravaš da se igraš našim životima? Ruark ti ništa nije rekao, zar ne? Kada Avijendu pitam za Ruidean, ona umukne kao groblje.“ Metu kao da je pozlilo.

Rand natera sebe da mu lice ostane bezizražajno. Nije dozvolio da se vidi njegov stid. Nije nameravao da preplaši svoje prijatelje. „Tamo postoji Putni kamen“, uporno odvrati. A onda ponovo opipa torbicu. Mora da uspe.

Bibliotekarove mape bile su veoma stare, ali upravo mu je to pomoglo. Stepa kroz koju sada jašu bila je pošumljena u vreme kad su mape iscrtane, ali malo je drveća preostalo – naširoko raštrkanih maleckih šumaraka belog hrasta, bora i devojačke kose, kao i nekog usamljenog, visokog i kvrgavog drveća koje mu nije bilo poznato. S lakoćom je video kuda bi trebalo da ide, pošto je brda sada uglavnom prekrivala visoka trava.

Na mapama su dva visoka grebena, jedan iza drugog, predstavljala grupu okruglih brda gde se Putni kamen nalazio. Ako su te mape valjano iscrtane. Ako je bibliotekar zaista prepoznao njegov opis, i zeleni dijamantski znak zaista označava drevne ruševine. Zašto bi lagao? Postajem preterano sumnjičav. Ne. Moram da budem sumnjičav. Moram da budem hladan kao otrovnica. Ali to mu se nimalo nije dopadalo.

Daleko na severu video je potpuno gola brda, prošarana pokretnim tačkama koje mora da su bile konji. Bila su to krda visokih lordova što su pasla na mestu gde se nekada nalazio stari ogijerski gaj. Nadao se da su Perin i Loijal bezbedno otišli. Pomozi im, Perine, pomisli. Pomozi im nekako, jer ja ne mogu.

Ogijerski gaj značio je da je Putni kamen blizu. Ubrzo je ugledao ta brda, nešto južnije. Nekoliko stabala povrh njih ocrtavalo se naspram neba. Bilo je daleko više brda no na onoj staroj mapi. Previše, iako je površina koju su zahvatala bila manja od jedne kvadratne milje. Na kome je Putni kamen?

„Aijeli su brojni“, tiho kaza Lan, „i oštrooki.“

Klimnuvši u znak zahvalnosti, Rand zauzda Džede’ena i okrete se da porazgovara s Ruarkom. Samo je opisao Putni kamen, ne spominjući šta je to. Biće za to vremena kada ga pronađu. Sada je umeo da čuva tajne. Ruark ionako verovatno pojma nije imao šta je Putni kamen. Malo je ljudi za njih znalo, izuzev Aes Sedai. Ni on sam nije znao dok mu neko drugi nije rekao.

Dok je koračao pored Randovog pastuva, Aijel se neznatno namršti što bi kod nekog drugog bio znak ozbiljne zabrinutosti – pa klimnu. „Možemo mi to da pronađemo.“ A onda diže glas. „Etan Dorl Far Aldazar Din! Duade Mahdi’in! Far Dareis Mai! Seja Dun! Ša’mad Konde!“

Kako je on uzvikivao, tako su prilazili članovi ratničkih društava, sve dok se otprilike četvrtina ukupnog broja Aijela nije našla oko njega i Randa. Crveni Štitovi. Orlujska braća. Vodotragači. Device koplja. Crne oči. Gromovnici.

Rand ugleda Egveninu prijateljicu Avijendu – visoku i lepu devojku nadmenog pogleda. Device su čuvale njegova vrata, ali nju nije video pre no što su se Aijeli sakupili da odu iz Kamena. Ona mu uzvrati pogled, ponosna kao neki zelenooki jastreb, pa onda zabaci glavu i okrete se poglavaru.

Pa, želeo sam da ponovo budem običan čovek, pomisli, pomalo sa žaljenjem. Aijeli su se prema njemu baš tako ponašali. Čak su i plemenskog poglavara slušali samo s poštovanjem, bez onih kitnjastih običaja koje bi neki velmoža očekivao, i poslušnošću koja kao da je bila među jednakima. On nije mogao da očekuje ništa više od toga.

Ruark ukratko izdade uputstva, i Aijeli potrčaše u brda. Neki od njih za svaki slučaj zakloniše lica velovima. Ostali su čekali, stojeći ili čučeći pored natovarenih mazgi.

Bili su to predstavnici svih klanova – izuzev Džen Aijela, naravno; Rand nije mogao da razume da li ti Džen Aijeli zaista postoje ili ne. Oboje je moguće, sudeći po načinu na koji ostali Aijeli govore o njima – uključujući i neke klanove koji su bili u krvnoj zavadi, i druge koji su se često međusobno borili. Toliko je naučio o njima. Već po stoti put, zapita se šta li ih je sve to vreme držalo na okupu. Da li je to bilo samo njihovo proročanstvo o padu Kamena i potraga za Onim Koji Dolazi Sa Zorom?

„Više od toga“, kaza Ruark, a Rand shvati da je glasno razmišljao. „Proročanstvo nas je navelo da pređemo Zmajev zid, a ime koje se ne spominje privuklo nas je Kamenu Tira.“ Ime na koje je mislio bilo je „Zmajev narod“, tajno ime za Aijele, za koje su znali i kojim su se služili samo poglavari klanova i Mudre – veoma retko i samo među sobom. „Što se ostalog tiče? Niko ne sme proliti krv drugog pripadnika istog društva, naravno, ali pomešati Šaarade sa Gošijenima, Taardade i Nakaije sa Šaidoima... Čak bih i ja možda plesao kopljima sa Šaidoima, da Mudre nisu naterale sve koji su prešli Zmajev zid da polože vodenu zakletvu kako će se sa ove strane planina prema svim Aijelima ponašati kao da pripadaju istom društvu. Čak i podmukli Šaido...“ Neznatno sleže ramenima. „Vidiš? To čak ni meni nije lako.“

„Ti Šaido su ti neprijatelji?“ Rand nespretno izgovori to ime. Aijeli su se u Kamenu predstavljali po društvima, a ne klanovima.

„Izbegli smo krvnu zavadu“, kaza Ruark, “ali Taardad i Šaido nikada nisu bili u prijateljskim odnosima. Septe se ponekad međusobno napadaju, i kradu koze ili krave. Ali zakletve su održale snagu naspram tri krvne zavade i desetak starih mržnji između klanova ili septi. Pomaže što smo sada na putu ka Ruideanu, iako će nas neki pre toga napustiti. Zabranjeno je proliti krv nekoga ko putuje ka Ruideanu, ili od njega.“ Aijel diže pogled ka Randu, potpuno bezizražajnog lica. „Možda će uskoro svima nama biti zabranjeno da međusobno prolivamo krv.“ Bilo je nemoguće reći da li se tome nadao ili ne.

A onda se začu povik jedne Device, koja je stajala povrh brda i mahala rukama iznad glave. „Izgleda da su pronašli tvoj kameni stub“, reče Ruark.

Prikupivši uzde, Moiraina bezizražajno pogleda Randa kada on projaha pored nje i željno potera Džede’ena u galop. Egvena zauzda svoju kobilu pokraj Meta, i nagnu se iz sedla – držeći se za visoku jabuku – da bi mu se obratila. Izgleda da je pokušavala da ga natera da joj nešto kaže, ili prizna. Sudeći po Metovim žustrim pokretima, ili je bio nevin kao novorođenče, ili lagao kao pas.

Bacivši se iz sedla, Rand potrča uz blagu padinu da pogleda ono što je Devica – bila je to Avijenda – pronašla napola zakopano u zemlji i skriveno dugom travom. Zubom vremena nagrizeni stub od sivog kamena, najmanje tri hvata dugačak i korak u prečniku. Svaki njegov delić beše pokriven nekim čudnim simbolima, a svaki od njih okružen uzanim oznakama za koje je pretpostavljao da su reči. Čak i kad bi mu taj jezik bio poznat – ako je to bio jezik – pismo je – ako je to bilo pismo – odavno izbledelo i postalo nečitko. Simbole je malo bolje razaznavao. Neke od njih. Mnoge su kiša i vetar gotovo potpuno izbrisali.

Rand počupa nekoliko šaka trave, da bi bolje video Kamen, pa se osvrnu na Avijendu. Ona je svoju šoufu obmotala oko ramena, tako da joj se videla riđkasta kosa, i bezizražajno ga posmatrala. „Ne voliš me“, reče on. „Zašto?“ Morao je da pronađe jedan simbol, jedini koji zna.

„Ne volim te?“ – ponovi ona. „Ti si možda Onaj Koji Dolazi Sa Zorom – čovek velike sudbine. Ko takvog čoveka može da voli ili ne voli? Sem toga, ti slobodno hodaš, ti, jedan mokrozemac, ma kakvo da ti je lice, ideš ka Ruideanu časti radi, dok ja...“

„Dok ti – šta?“ – upita kada ona ućuta. Pošao je još malo uzbrdo. Gde li je? Dve naspramne vijugave crte, pod uglom presečene nekom čudnom vržicom. Svetlosti, ako je taj simbol zakopan, trebaće nam sati da ovo prevrnemo. Odjednom se nasmeja. Ne sati. Mogao bi usmeravanjem da podij ne to čudo iz zemlje. Ili bi to mogle Moiraina ili Egvena. Možda Putni kamenovi ne vole da se pomeraju, ali za toliko sigurno mogu. Međutim, usmeravanje mu neće pomoći da pronađe vijugave crte. To će mu poći za rukom jedino pažljivim ispitivanjem duž Putokamena.

Umesto da odgovori, Aijelka čučnu s kopljima preko kolena. „Loše si se poneo prema Elejni. Ne bih za to marila, ali Elejna je Egvenina skoro-sestra, a ona je moja prijateljica. Ali Egveni si i dalje drag, pa ću ja – nje radi – pokušati.“

I dalje tražeći duž debelog stuba, on odmahnu glavom. Ponovo Elejna. Ponekad je mislio da sve žene pripadaju jednoj gildi, kao zanatlije u gradovima. Pogrešiš li s jednom od njih, sledećih deset će ti staviti do znanja da te ne vole.

A onda mu prsti sami od sebe stadoše, i pođoše malo unazad. Vetar i kiša su taj deo sivog kamena skoro potpuno izbrisali, ali Rand beše siguran da je pronašao vijugave crte. One su predstavljale Putni kamen na Tomanskoj glavi, ne u Pustari, ali pokazale su mu koji je kraj bio podnožje te stvari dok je još bila uspravna. Simboli na vrhu predstavljali su svetove, a oni u podnožju Putne kamenove. Uparivši simbol s vrha i podnožja, trebalo bi da može da otputuje do određenog Putnog kamena na određenom svetu. Služeći se samo simbolom s podnožja, znao je kako da dođe do Putnog kamena na ovom svetu. Na primer, Putnog kamena kod Ruideana. Samo kad bi znao simbol za njega. Sada mu je bila potrebna sreća, kao i ona ta’verenska sposobnost da poboljšava izglede u svoju korist.

Nečija ruka spusti mu se na rame, i Ruark nevoljno reče: „Ova dva se u starim spisima koriste za Ruidean. Nekada davno, čak ni ime nije smelo da se zapiše.“ Pokaza na dva trougla, okružena nečim što je nalikovalo račvastim munjama, jedan okrenut ulevo, a drugi udesno.

„Znaš li šta je ovo?“ – upita Rand. Aijel skrenu pogled. „Vatra me spalila, Ruarče, moram da znam. Znam da ne želiš da pričaš o tome, ali ovo mi moraš reći. Reci mi, Ruarče. Jesi li ikada video ovako nešto?“

Ruark duboko udahnu pre no što odgovori. „Jesam.“ To je prosto iscedio iz sebe. „Kada se čovek zaputi u Ruidean, Mudre i poglavari klanova čekaju na padinama Čendara, blizu jednog ovakvog kamena.“ Avijenda ustade i ukočeno se udalji. Ruark namršteno pogleda za njom. „Ništa više ne znam, Rande al’Tore. Neka nikad više ne stanem u hlad, ako nije tako.“

Rand pređe prstom po nečitkom pismu oko trouglova. Koji? Samo će ga jedan odvesti tamo kuda hoće da ide. Drugi će ga možda baciti na suprotnu stranu sveta, ili na morsko dno.

Aijeli se okupiše sa svojim mazgama u podnožju brda. Moiraina i ostali sjahaše i uspeše se uz blagu padinu, vodeći konje za sobom. Met je, pored svog smeđeg škopca, vodio i Džede’ena, pazeći da se ne približi Lanovom Mandarbu. Dva pastuva su se žestoko zagledala, sada kada im jahači nisu bili u sedlima.

„Ti u stvari ne znaš šta radiš, zar ne?“ – pobuni se Egvena. „Moiraina, spreči ga. Možemo da jašemo do Ruideana. Zašto mu dozvoljavaš da nastavi sa ovim? Zašto ćutiš?“

„A šta mi predlažeš da uradim?“ – suvo upita Aes Sedai. „Ne mogu da ga uhvatim za uvo i odvučem odatle. Možda ćemo upravo otkriti da li je Sanjanje zaista korisno.“

„Sanjanje?“ – oštro upita Egvena. „Kakve veze Sanjanje ima s ovim?“

„Hoćete li vas dve da ućutite?“ Rand natera sebe da zvuči strpljivo. „Pokušavam da odlučim.“ Egvena ga uvređeno pogleda. Moiraina ničim ne pokaza šta oseća, ali napeto ga je gledala.

„Moramo li to ovako da uradimo?“ – upita Met. „Šta to imaš protiv jahanja?“ Rand ga samo pogleda, a on mučno sleže ramenima. „Oh, vatra me spalila. Ako pokušavaš da se odlučiš...“ Uze u jednu ruku uzde oba konja, a drugom posegnu u džep, izvadi zlatnu tarvalonsku marku i uzdahnu. „Mora to da bude isti onaj zlatnik, zar ne?“ A onda se poigra njime. „Ja sam ponekad... srećan, Rande. Pusti da moja sreća odluči. Glava, onaj što pokazuje udesno; plamen, onaj drugi. Šta kažeš?“

„Ovo je potpuno besmisleno“, poče Egvena, ali Moiraina je ućutka dodirom po ruci.

Rand klimnu. „Zašto da ne?“ Egvena progunđa nešto. On uspe da čuje samo “muškarci“ i “dečaci“, ali nije zvučalo kao pohvala.

Zlatnik polete u vazduh, blistajući na suncu. Na vrhuncu uspona, Met ga zgrabi i lupi o nadlanicu. A onda stade da okleva. „Krvavo je poveriti takvu odluku običnom novčiću, Rande.“

Rand ne gledajući dodirnu jedan simbol. „Ovaj“, kaza. „Odabrao si ovaj.“ Met pogleda zlatnik i trepnu. „U pravu si. Kako si znao?“

„Pre ili posle, moralo je da radi meni u korist.“ Vide da ga niko nije razumeo – ali nije bilo bitno. Pomerivši dlan, pogleda šta su Met i on odabrali. Trougao je pokazivao ulevo. Sunce se polako spuštalo sa vrhunca. Moraće ovo da uradi kako treba. Ako pogreši, izgubiće na vremenu, umesto da dobiju. To mora da je najgori ishod. Mora da je.

Rand ustade i izvadi iz torbice figuricu debeljuškastog čovečuljka koji sedi prekrštenih nogu s mačem preko kolena, izrezbarenu od nekog svetlucavog tamnozelenog kamena; s lakoćom mu je stala u dlan. Prešao jerstom preko njegove ćelave glave. „Sakupite sve što bliže. Sve. Ruarče, reci im da dovedu mazge. Svi moraju da mi budu što je moguće bliže.“

„Zašto?“ – upita Aijel.

„Idemo u Ruidean.“ Rand baci figuricu u vazđuh, ponovo je uhvati? pa se sagnu da potapše Putni kamen. „U Ruidean. Smesta.“

Ruark mu uputi jedan dug bezizražajan pogled, a onda se ispravi dozivajući ostale Aijele.

Moiraina mu priđe. „Šta je to?“ – radoznalo upita.

„Angreal“, odgovori Rand, pokazavši joj ga. „Jedan koji radi za muškarce. Pronašao sam ga u Velikom skladištu dok sam tražio onaj dovratak. Mač me je naterao da ga uzmem u ruku, i tada sam znao. U slučaju da si se pitala kako sam mislio da usmerim dovoljno Moći da nas sve povedeni – Aijele, mazge, sve i svašta – evo ti odgovora.“

„Rande“, bojažljivo kaza Egvena. „Ne sumnjam da radiš ono što misliš da je najbolje, ali jesi li siguran? Jesi li siguran da je taj angreal dovoljno snažan? Ja ne mogu da odredim ni da li je to angreal. Verujem ti kad kažeš da jeste, ali oni umeju da se razlikuju, Rande. U svakom slučaju, tako je sa onima koje žene koriste. Neki su moćniji od ostalih, a to se ne može zaključiti po veličini ili obliku.”

„Naravno da sam siguran“, šlaga on. Nije bilo nikakvog načina da ga proveri, ne u tu svrhu, a da priđe ćelom Tiru ne stavi do znanja da nešto smera. Ali mislio je da će poslužiti. Taman. A pošto je tako mali, niko neće znati da ga više nema u Kamenu, sem ako ne odluče da popisu šta je u Skladištu. To je, već, malo verovatno.

„Ostaviš Kalandor i poneseš ovo“, promrmlja Moiraina. „Izgleda da se prilično razumeš u korišćenje Putnih kamenova. Više no što sam mislila.“

„Verin mi je prilično toga objasnila“, odgovori joj on. Jeste tako bilo, ali Lanfear mu je prva objasnila kako se oni koriste. Tada ju je znao kao Selenu, ali nije imao namere da to objašnjava Moiraini, ništa više no da joj kaže kako se Izgubljena ponudila da mu pomogne. Aes Sedai je previše spokojno, čak i za nju, primila vest da se Lanfear pojavila. Sem toga, odmeravala ga je pogledom kao da su joj terazije u glavi.

„Pazi se, Rande al’Tore“, kaza ona svojim ledenim zvonkim glasom. „Svaki ta’veren u izvesnoj meri oblikuje Šaru, ali ta’veren kao ti mogao bi zauvek da pokida Čipku doba.“

Kad bi samo znao šta to ona priča. Kad bi samo znao šta ona namerava.

Aijeli se s mazgama popeše uzbrdo, potpuno prekrivši padinu, dok su se gurali što bliže njemu i Putnom kamenu. Jedino su Moiraina i Egvena imale malo slobodnog prostora. A onda mu Ruark klimnu, kao da kaže: Gotovo je. Sada je sve u tvojim rukama.

Čvrsto zgrabivši svetlucavi zeleni angreal on pomisli da kaže Aijelima da ostave mazge, ali pitanje je da li bi ga poslušali. Sem toga, želeo je da u Ruidean stigne sa svima njima, i da smatraju kako se prema njima dobro poneo. Lako je moguće da je u Pustari nestašica dobre volje. Posmatrali su ga bezizražajno. Neki su i navukli velove preko lica. Jedino su Met i Egvena delovali uplašeno. On se igrao onim zlatnikom, a Egvena se preznojavala. Nije bilo svrhe da još čeka. Mora biti brži no što bi itko pomislio.

A onda se umota u prazninu i posegnu ka Istinskom izvoru – onom sveprisutnom bolešljivom i treperavom svedu. Moć ga ispuni, kao dah života – kao orkan dovoljno snažan da hrastove čupa iz korena, letnji povetarac sladak od mirisa cveća, pogani zadah sa smetlišta. Plutajući u praznini, on se usredsredi na trougao okružen munjom i poseže kroz angreal, duboko zahvativši pobesnelu bujicu saidina. Mora sve da ih povede sa sobom. Mora da mu uspe. Držeći se tog simbola, on povuče Jednu moć, sve dok mu se ne učini da će pući. A onda još. Još.

Svet trepnu i nestade.