Dolazak Senke

6 Prolazi

„Rand al’Tor je“, nategnutim glasom kaza Moiraina, „bandoglava mazga od... od... muškarca!“

Elejna besno diže glavu. Njena dadilja iz detinjstva, Lini, imala je običaj da kaže kako ćeš pre od svinjskih čekinja izatkati svilu no od muškarca načiniti išta drugo do muškarca. Ali to nije bio izgovor za Randa.

„Takve ih uzgajamo u Dvema Rekama.“ Ninaeva se odjednom sva pretvorila u zadovoljne i polupotisnute osmehe. Retko kad joj je polazilo za rukom da prikrije koliko ne podnosi Aes Sedai, iako je mislila da je dobra u tome. „Naše žene nikada nemaju poteškoća sa njima.“ Sudeći po Egveninom zapanjenom pogledu, to je bila tako velika laž da je zaslužila ribanje usta sapunom.

Moirainine obrve se namrštiše kao da se sprema da odvrati Ninaevi. Elejna se pomeri, ali nije mogla da se seti ničeg što bi sprečilo svađu. Rand joj je neprestano bio u glavi. Nije imao prava na to! Ali kakvog je prava ona imala?

Umesto nje, međutim, progovori Egvena: „Šta je uradio, Moiraina?“ Aes Sedai pogleda Egvenu, i to takvim pogledom da mlađa žena ustuknu i naglo raskrili lepezu, napeto se hladeći po licu. Ali Moirainin pogled spusti se na Džoiju i Amiko. Jedna ju je zabrinuto posmatrala, a druga je bila okovana tokovima Vazduha i svesna jedino zida spram sebe.

Elejna se trže kada shvati da je Džoija slobodna. Žurno proveri štit koji tu ženu drži podalje od Istinskog izvora. Nadala se da niko od ostalih nije primetio njen trzaj. Bila je skoro nasmrt prestravljena od Džoije, ali Egvena i Ninaeva nisu je se plašile, ništa više no Moiraina. Ponekad je bilo teško biti hrabar kao što bi kći naslednica Andora trebalo da bude. Često je želela da je hrabra kao njih dve.

„Stražari“, promrmlja Moiraina sebi u bradu. „Videla sam da su još u hodniku, ali nisam razmišljala.“ A zatim zagladi svoju haljinu. Očigledno se iz petnih žila trudila da se smiri. Elejna nikada nije videla Moirainu tako van sebe. Ali Aes Sedai je imala povoda. Ništa više od mene. Mada, da li je tako? Uhvati sebe kako pokušava da izbegne Egvenin pogled.

Da je Egvena, Ninaeva ili Elejna bila izbačena iz ravnoteže, Džoija bi svakako pokušala da nešto kaže, prefinjeno i dvosmisleno, tačno proračunato da ih još malo uznemiri. U svakom slučaju tako bi bilo da su nasamo s njom. Ali sa Moirainom, samo je nelagodno ćutke gledala.

Moiraina pođe duž stola, povrativši spokoj. Džoija je bila skoro za glavu viša, ali da je i ona bila odevena u svilu, svejedno ne bi bilo sumnje ko tu zapoveda. Džoiji je pošlo za rukom da ne ustukne, ali šake joj se na tren zgrčiše pre no što ponovo ovlada njima.

„Uredila sam stvari“, tiho kaza Moiraina. „Za četiri dana brodom će te odvesti u Tar Valon i Kulu. Tamo nisu tako nežni kao mi što smo bile. Ako do tada ne otkriješ istinu u sebi, pronađi je pre no što stigneš do Južne luke, ili ćeš svakako završiti na vešalima u Izdajničkom dvorištu. Neću ponovo razgovarati s tobom, sem ukoliko ne pošalješ po mene sa vestima da imaš nešto novo da mi kažeš. Samo pazi, ne želim ni reč od tebe da čujem – ni jednu jedinu reč – sem ako nije nova. Veruj mi, to bi te poštedelo bola koji te čeka u Tar Valonu. Avijenda, hoćeš li reći kapetanu da pošalje unutra dvojicu svojih ljudi?“ Elejna trepnu kada Aijelka ustade i izgubi se kroz dovratak. Avijenda je ponekad bila toliko mirna da se činilo kako uopšte i nije prisutna.

Sudeći po izrazu Džoijinog lica, želela je da nešto kaže, ali Moiraina ju je gledala. Naposletku, Prijatelj Mraka skrenu pogled. Oči su joj blistale kao gavranove, pune crne želje da ubije, ali ćutala je.

Elejna ugleda kako Moirainu odjednom okruži zlatnobeli sjaj, koji je značio da je prigrlila saidar. To je mogla da vidi samo druga žena obučena da usmerava. Tokovi što su držali Amiko rastočiše se znatno brže no što bi Elejna mogla da ih raščini. Bila je snažnija od Moiraine – bar je imala izglede da postane. Njena snaga, kao i Egvenina i Ninaevina, gotovo da je ispunjavala nevericom žene koje su joj predavale u Kuli. Ninaeva je bila najsnažnija od njih tri – kad bi joj pošlo za rukom da usmerava. Ali Moiraina je imala iskustvo. Moiraina je u po dana, u po noći bila u stanju da uradi ono što njih tri još uče. Ali postojalo je ponešto što Elejna, a i druge dve, može da uradi a Aes Sedai ne. Međutim, bilo je to sitno zadovoljenje naspram lakoće s kojom je Moiraina zgazila Džoiju.

Oslobođena i otčepljenih ušiju, Amiko se osvrnu i ugleda Moirainu. Ciknuvši, ona pade u dubok naklon, kao da je nova polaznica. Džoija je smrknuto zurila ka vratima, izbegavajući da bilo koga pogleda u oči. Ninaeva je, ruku prekrštenih a šake prebledele koliko je snažno stiskala pletenicu, streljala Moirainu skoro jednako ubilačkim pogledom kao Džoiju. Egvena dodirnu svoju suknju i ošinu Džoiju očima. Elejna se namršti, poželevši da je hrabra kao Egvena i poželevši da se ne oseća kao da svojoj prijateljici zabija nož u leđa. U sve to uđe kapetan sa još dva Branitelja odevena u crno i zlatno. Avijenda nije bila sa njima. Izgleda da je iskoristila priliku da umakne od Aes Sedai.

Prosedi zapovednik, sa dve kratke bele perjanice na kalpaku podvijenog oboda, trznu se kada pogleda Džoiju u oči, mada ga ona izgleda nije ni videla. Pogled mu nelagodno pređe od jedne do druge žene. Soba je odisala mogućom nevoljom, a pametan čovek ne bi voleo da se nađe u bilo kakvoj nevolji među takvim ženama. Dva vojnika iza njega prigrlila su svoja visoka koplja toliko čvrsto kao da se boje da će morati da se brane. Možda se i jesu toga plašili.

„Otpratićete ove dve u njihove ćelije“, oštro kaza Moiraina zapovedniku. „Ponovite vaša uputstva. Ne želim da dođe do neke greške.“

„Da, a...“ Kapetan kao da se zagrcnu. Duboko udahnu. „Da, moja gospo“, kaza i preplašeno je pogleda ne bi li video da li joj to odgovara. Pošto ona samo nastavi da ga ćutke gleda, on glasno uzdahnu od olakšanja. „Zatvorenice ni sa kim da ne pričaju, sem sa mnom. Čak ni međusobno. Dvadesetorica ljudi u stražari i neprestano dvojica ispred svake ćelije. Četvorica, ako ćelija iz ma kog razloga mora biti otvorena. Ja lično da posmatram dok im se hrana priprema i da im je nosim. Sve je kao što si zapovedila, moja gospo.“ U glasu mu se začu tračak radoznalosti. Stotinu glasina u vezi sa zarobljenicama kolalo je kroz Kamen. Svi su se pitali zašto su te dve žene bile pod tolikom stražom. A bilo je i prošaptanih priča o Aes Sedai. Svaka tmurnija od prethodile.

„Vrlo dobro“, kaza Moiraina. „Vodite ih.“

Nije se znalo kome je bilo draže da ode iz sobe – zatvorenicama ili stražarima. Čak je i Džoija brzo koračala, kao da više ne može podneti da ćuti u Moiraininom prisustvu.

Elejna je bila sigurna da joj je lice bilo potpuno spokojno od trenutka kada je ušla u sobu, ali Egvena joj priđe i zagrli je. „Šta je bilo, Elejna? Kao da ćeš zaplakati.“

Od zabrinutosti u njenom glasu Elejni dođe da zajeca. Svetlosti!, pomisli. Neću se poneti tako glupo. Neću! Rasplakana žena je vedro bez dna.“ Lini je bila prepuna takvih izreka.

„Tri puta...“ – prasnu Ninaeva na Moirainu – „samo si tri puta pristala da nam pomogneš u ispitivanju! Ovog puta si nestala i pre no što smo počele, a sada tek tako objavljuješ da ih šalješ u Tar Valon! Ako nećeš da nam pomogneš, bar se ne mešaj!“

„Nemoj se preterano oslanjati na ulogu koju ti je Amirlin poverila”, hladno odvrati Moiraina. „Možda te je odredila da goniš Lijandrin, ali i dalje si samo Prihvaćena, i žalosna neznalica, ma kakva pisma ti nosila. Ili si možda nameravala da ih doveka ispituješ pre no što dođeš do neke odluke? Vi Dvorečani izgleda volite da izbegavate odluke koje se moraju doneti.“ Ninaeva iskolačenih očiju najpre otvori, pa zatvori usta, kao da se pita na koju optužbu pre da odgovori, ali Moiraina se okrete ka Egveni i Elejni. „Saberi se, Elejna. Ne znam kako ćeš da izvršiš Amirlininu zapovest ako misliš da svuda vladaju običaji na koje si navikla, A ne znam ni zašto si toliko uznemirena. Ne dozvoli da tvoja osećanja povrede druge,“

„Kako to misliš?“ – upita Egvena. „Kakvi običaji? O čemu to pričaš?“

„Berelajn je bila u Randovim odajama“, tiho kaza Elejna pre no što stiže da se zaustavi. Pogled joj, pun krivice, polete ka Egveni. Valjda joj je pošlo za rukom da prikrije šta oseća.

Moiraina je prekorno pogleda i uzdahnu. „Poštedela bih te ovoga, samo da sam mogla, Egvena. Da Elejna nije dozvolila da joj gađenje od Berelajn nadvlada razum. Običaji u Majenu nisu isti kao tamo gde si se rodila, Egvena. Znam šta osećaš prema Randu, ali do sada si sigurno shvatila da od toga ništa neće biti. On pripada Šari i povesti.“

Naizgled ne obraćajući pažnju na Aes Sedai, Egvena pogleda Elejnu pravo u oči. Elejna htede da skrene pogled, ali nije mogla. Egvena se odjednom nagnu ka njoj i zaklonivši usne rukama prošapta: „Volim ga. Kao brata. A tebe kao sestru. Želim ti sve najbolje.“

Elejna je pogleda, a osmeh joj polako ozari lice. Zatim snažno zagrli Egvenu. „Hvala ti“, tiho promrmlja. „I ja tebe volim, sestro. Oh, hvala ti.“

„Pogrešno je shvatila“, kaza Egvena, napola sama sebi, a lice joj zablista oduševljenim osmehom. „Jesi li ikada bila zaljubljena, Moiraina?“

Kako čudno pitanje. Elejna nije mogla ni da zamisli zaljubljenu Aes Sedai. Moiraina je bila iz Plavog ađaha, a priča se da Plave sestre svu svoju strast daju ciljevima.

Međutim, vitka žena nimalo nije bila iznenađena. Neko vreme bezizražajno ih je gledala zagrljene. Naposletku kaza: „Mogla bih da se kladim kako daleko bolje znam lice čoveka za koga ću se udati no što vas dve poznajete lica vaših budućih muževa.“

Egvena zapanjeno otvori usta.

„Ko?“ – dahnu Elejna.

Aes Sedai je izgleda zažalila što je progovorila. „Možda sam samo htela da kažem kako delimo neznanje. Nemojte iz nekoliko reči izvoditi preterane zaključke.“ A zatim zamišljeno pogleda Ninaevu. „Ako ikada odaberem nekog muškarca – ako, kažem – to neće biti Lan. Toliko sam spremna da izjavim.“

Bio je to melem za Ninaevu, ali izgleda da joj se nije dopalo što to čuje. Ninaeva je, što bi Lini rekla, imala „muku da muči“, pošto ne samo što je volela jednog Zaštitnika, već i čoveka koji je pokušavao da joj ne uzvrati ljubav. Budući da je muška budala, stalno je pričao o ratu protiv Senke, koji ne može prestati da vodi, a ni dobiti. Govorio je kako odbija da Ninaevu za njen venčani pir odene u udovičko ruho. I tome slične gluposti. Elejna nije shvatala kako Ninaeva sve to trpi. Ona baš i nije preterano strpljiva žena.

„Ako ste okončale ćaskanje o muškarcima“, zajedljivo kaza Ninaeva, baš kao da hoće da dokaže Elejnine misli, „možda bismo mogle da se vratimo na bitne stvari?“ Čvrsto stisnuvši pletenicu, ona u hodu dobi na brzini i silovitosti, kao razglavljeni vodenični točak. „Kako ćemo otkriti ko laže – Džoija ili Amiko – ako ih ti pošalješ za Tar Valon? A možda obe lažu? Možda obe govore istinu? Ma šta ti mislila, Moiraina, meni se ni najmanje ne sviđa što ovde gubim vreme, ali previše sam se puta opekla tako što sam upala u nečiju zamku. Ne želim da se to ponovi. Niti želim da jurim duhove. Ja... mi... nas je Amirlin poslala za Lijandrin i njenim sluškinjama. Budući da ti ne misliš da su one dovoljno bitne da bi odvojila neki trenutak svog dragocenog vremena da nam pomogneš, bar nas nemoj saplitati!“

Ninaeva je izgledala kao da se sprema da istrgne pletenicu iz glave i njome zadavi Aes Sedai, a Moiraina je odisala nekim ledenim čeličnim spokojem, koji je jasno govorio kako se sprema da ponovo nekoga nauči držanju jezika za zubima, kao Džoiju maločas. Elejna odjednom odluči kako je vreme da se trgne. Nije znala kako je njoj zapala uloga mirotvorca među tim ženama – ponekad joj je dolazilo da ih sve izgrdi – ali njena majka uvek je govorila da besan čovek ne odlučuje valjano. „Svom spisku onoga što želiš da znaš“, kaza, „možeš dodati i pitanje zašto smo pozvane Randu? Tamo nas je Karin odvela. Naravno, sada je dobro. Moiraina ga je izlečila.“ Nije mogla a da se ne strese setivši se kratkog pogleda u njegove odaje, ali savršeno joj je uspelo da im skrene pažnju.

„Izlečila!“ – dahnu Ninaeva. „Šta mu se desilo?“

„Skoro je poginuo“, odvrati Aes Sedai, spokojno kao da reče kako je! Rand popio šolju čaja.

Elejna oseti kako Egvena drhti dok su slušale Moirainin obestrašćeni izveštaj. Ali možda je ponešto tog drhtanja bilo zapravo njeno. Mehuri zla što plutaju kroz Šaru. Odrazi koji iskaču iz ogledala. Rand sav u krvi i ranama. Skoro kao da je to nebitno, Moiraina dodade kako je sasvim sigurna da su Met i Perin doživeli nešto slično, ali izbegli su povredama. Ta žena mora da ima led umesto krvi. Ne, bila je prilično usijana zbog Randove tvrdoglavosti. Sem toga, ma koliko se pretvarala, nije bila hladna kada je pričala o braku. Ali, u ovom trenutku, kao da je razmatrala da li joj neka svila odgovara za haljinu.

„Te... te stvari nastaviće da se dešavaju?“ – upita Egvena kada Moiraina završi. „Zar ne možeš to nekako sprečiti? Ili Rand?‘‘

Plavi kamičak što je visio iz Moirainine kose zanjiha se kad ona odmahnu glavom. „Ne dok ne nauči kako da vlada svojim sposobnostima.

A možda ni tada. Ne znam da li će ikada postati dovoljno snažan da tu pogan odgurne od sebe. Ako ništa drugo, svakako će biti sposobniji da se brani.“

„Zar mu ne možeš nekako pomoći?“ – ljutito upita Ninaeva. „Ti se pretvaraš da sve znaš. Zar ga ne možeš podučiti ? Bar nešto? I nemoj mi navoditi izreke o pticama koje uče ribe da lete.“

„Ti bi bolje znala šta se dešava“, odvrati Moiraina, „da si iskoristila priliku da naučiš nešto dok si bila u Kuli. Trebalo bi da više znaš. Ti bi htela da znaš kako da koristiš Moć, Ninaeva, ali nije ti stalo da učiš o Moći. Saidin nije saidar. Tokovi su različiti, a način tkanja drugačiji. Ptica bi imala bolje izglede.“

Ovog puta Egvena prekide napetost. „A zbog čega je Rand sada tvrdoglav?“ Ninaeva otvori usta, a Egvena dodade: „Ponekad je u stanju da bude bandoglav kao kamen,“ Ninaeva oštro zatvori usta. Sve su znale da je to sušta istina.

Moiraina ih zamišljeno odmeri pogledom. Elejna povremeno nije bila sigurna koliko im Aes Sedai veruje. Ni da li ona ikome veruje. „Mora da se pokrene“, napokon kaza Aes Sedai. „Mesto toga, samo sedi ovde, a Tairenci polako prestaju da ga se plaše. Samo sedi ovde, a što duže sedi i ništa ne čini, to će Izgubljeni njegovu nepokretnost pre shvatiti kao znak slabosti. Šara se pokreće i teče; samo su mrtvi nepokretni. On mora delati, inače će umreti. Od strele u leđa, ili otrova u hrani. Ili će se Izgubljeni udružiti da mu otmu dušu. Mora delati, ili će umreti.“ Elejna se trznu na svaku pomenutu opasnost. Bilo joj je još gore jer su sve bile moguće i stvarne.

„A ti znaš šta on mora učiniti, zar ne?“ – prosikta Ninaeva. „Odredila si šta mu valja činiti.“

Moiraina klimnu. „Da li bi radije da ponovo nekud sam odleti? Ne usuđujem se da to dopustim. Ovog puta, mogao bi da pogine, i još gore, pre no što ga nađem.“

Bila je to istina. Rand nije znao šta radi. A Elejna je bila sigurna kako Moiraina ne želi da on ostane i bez ono malo uputstava što mu još daje. Ono malo što joj još dozvoljava da mu pruža.

„Hoćeš li podeliti s nama svoje namere u vezi s njim?“ – odlučno upita Egvena. Sada nije pomagala da se strasti stišaju.

„Da, kaži nam“, kaza Elejna, iznenadivši samu sebe ledenim odjekom Egveninog glasa. Nije volela da se neposredno sučeljava, ako je to moguće izbeči. Majka joj je uvek govorila kako je daleko bolje voditi ljude no pokušavati da ih udarcem čekića sateraš u red.

Ako je njihovo ponašanje smetalo Moiraini, ničim to nije pokazala. „Sve dok razumete kako to morate zadržati za sebe. Otkrivene namere su namere osuđene na propast. Da, vidim da shvatate.“

Elejna je zaista razumela. Moirainine namere bile su opasne, i nije bila sigurna da li će joj poći za rukom da ih ostvari.

„Samael je u Ilijanu“, nastavi Aes Sedai. „Tairenci su uvek spremni za rat sa Ilijanom, kao i obratno. Oni se poslednjih hiljadu godina neprestano ubijaju, i govore o prilici da se u to ponovo upuste kao što bi neki drugi ljudi govorili o predstojećim proslavama. Sumnjam da bi čak i saznanje o Samaelovom prisustvu to promenilo – ne kada ih predvodi Ponovorođeni Zmaj. Tir će željno slediti Randa u tom poduhvatu. A ako mu pođe za rukom da savlada Samaela, on...“

„Svetlosti!“ – uzviknu Ninaeva. „Ne samo da želiš da on započne rat, već hoćeš da napadne jednog Izgubljenog! Nije ni čudo što je tvrdoglav. Za jednog muškarca, on nije glup.“

„Na kraju se mora suočiti sa samim Mračnim“, spokojno odvrati Moiraina. „Zar zaista misliš da sada može izbegavati Izgubljene? A što se rata tiče, i bez njega se vode ratovi, i to beskorisni.“

„Svaki rat je beskoristan“, poče Elejna, a onda ućuta kada odjednom shvati. Mora da joj se na licu ogledala tuga i žaljenje, ali svakako i shvatanje. Majka joj je često govorila kako valja predvoditi narod, a ne samo upravljati njime. Bile su to dve veoma različite stvari, ali obe neophodne. A ponekad se u oba ta slučaja mora učiniti nešto veoma strašno, iako bi cena nečinjenja bila još viša.

Moiraina je pogleda sa saosećanjem. „Nije to uvek prijatno, zar ne? Pretpostavljam da je majka počela da te uči onome što će ti biti potrebno da vladaš posle nje čim si dovoljno porasla da je razumeš.“ Moiraina je odrasla u kraljevskoj palati u Kairhijenu. Nije bila određena da vlada, ali bila je u srodstvu s vladajućom porodicom i jamačno je slušala ista predavanja. „Ali ponekad se čini da bi neznanje bilo daleko prihvatljivije. Da bi daleko bolje bilo biti puka seljanka koja jedino zna svoja polja.“

„Još zagonetki?“ – prezrivo upita Ninaeva. „Rat je bio nešto o čemu sam slušala od putujućih trgovaca. Nešto toliko daleko da ga nisam zaista razumela. Sada znam šta je to. Ljudi koji ubijaju druge ljude. Ljudi koji se ponašaju kao životinje – koji su svedeni na životinje. Spaljena sela, imanja i polja. Glad, bolest i smrt – za nevine jednako kao i za krive. Zbog čega je taj tvoj rat bolji, Moiraina? Zbog čega je čistiji?“

„Elejna?“ – tiho kaza Moiraina.

Ona odmahnu glavom – nije želela da objašnjava – ali nije bila sigurna da li bi i njena majka dok sedi na lavljem prestolu mogla da ćuti pod zapovedničkim pogledom Moiraininih tamnih očiju. „Rat će uslediti bilo da ga Rand otpočne ili ne“, nevoljno kaza. Egvena ustuknu za korak i pogleda je s oštrom nevericom, isto kao Ninaeva. Međutim, kada nastavi, neverica im nestade s lica. „Izgubljeni neće besposleno čekati. Samael svakako nije jedini koji je prigrabio uzde neke države. Samo što jedino za njega znamo. Vremenom će oni napasti Randa, možda pod svojim pravim imenima, ali svakako na čelu vojski kojima zapovedaju, A države koje nisu pod uticajem Izgubljenih? Koliko njih će klicati u slavu Zmajevog barjaka i pratiti ga u Tarmon Gai'don, a koliko njih će ubediti sebe da je pad Kamena laž, a Rand samo još jedan lažni Zmaj, koji se mora uništiti? Lažni Zmaj možda dovoljno snažan da postane pretnja za sve njih, ako ga prvi ne napadnu? Ovako ili onako, rat dolazi.“ Odjednom ućuta. Bilo je tu još nečega, ali nije mogla, nije htela da im to kaže.

Moiraina, međutim, nije bila tako popustljiva. „Vrlo dobro“, reče klimnuvši glavom, „ali nepotpuno.“ Kada pogleda Elejnu, ona shvati da Moiraina zna kako je to namerno izostavila. Ruku sklopljenih na struku, Moiraina se obrati Ninaevi i Egveni, „Ovaj rat ni po čemu nije bolji, niti čistiji od ostalih. Jedino što će vezati Tairence za njega. A i Ilijanci će ga slediti, kao što to sada čine Tairenci. Neće imati izbora kada se Zmajev barjak zavijori nad Ilijanom. Čak i vest o njegovoj pobedi mogla bi da ratove u Tarabonu i Arad Domanu okonča u njegovu korist. To će biti okončani ratovi.

Jednim udarcem on će po broju ljudi i mačeva postati toliko snažan da će moći da ga pobede jedino udruženi svi preostali narodi odavde pa do Pustoši. Istim tim potezom pokazaće Izgubljenima da nije bespomoćan. Oni će zbog toga biti na oprezu, što će mu dati dovoljno vremena da nauči kako da se služi svojom snagom. On mora načiniti prvi korak. Mora biti čekić, a ne klin,“ Aes Sedai se neznatno namršti, i tračak njenog ranijeg besa naruši spokojni izraz lica. „On mora da načini prvi korak. A šta radi? Čita. I čitanjem se samo dublje ukopava u nevolje.“

Ninaeva je delovala potreseno kao da može da vidi sve te bitke i smrt, Egvenine tamne oči behu razrogačene od užasnog razumevanja. Elejna zadrhta od izraza njihovih lica. Jedna je gledala Randa kako raste, a druga je odrasla s njim. A sada ga gledaju kako otpočinje ratove. Ne Ponovorođeni Zmaj, već Rand al’Tor.

Vidno se boreći sa tim saznanjem, Egvena se uhvati za najmanji i najbeznačajniji deo Moiraininih reči. „Kako čitanje može da ga ugura u nevolje?“

„Rešio se da sam otkrije šta Zmajska Proročanstva kažu.“ Moirainino lice i dalje bese hladno i spokojno, ali odjednom je zazvučala skoro jednako umorno kao što se Elejna osećala. „Možda su Proročanstva bila zabranjena u Tiru, ali je glavni bibliotekar imao devet različitih prevoda zaključanih u kovčegu. Sada su svi kod Randa. Pokazala sam mu stih koji se ovde može primeniti, a on mi ga je naveo iz jednog starog kandorskog prevoda.

Namršti se. „To može da govori i o ovome. Ilijan pod Samaelom svakako jeste izgubljeni grad. Ako povede tairenska koplja u rat i okuje Samaela, ispuniće taj stih. Drevni san o Ponovorođenom Zmaju. Ali on to neće da shvati. Čak ima i jedan primerak na Starom jeziku, kao da razume makar dve reči. Juri za senkama, a lako je moguće da će ga Samael, Rafhin ili Lanfear zgrabiti za grkljan pre no što ga ja ubedim da greši.“

„On je očajan.“ Ninaevin glas bese nežan, ali Elejna je bila sigurna da je to zbog Randa, a ne Moiraine. „Očajnički pokušava da pronađe sopstveni put.“

„I ja sam očajnički raspoložena“, odlučno odvrati Moiraina. „Čitav život posvetila sam tome da ga nađem, i neću mu dopustiti da pretrpi neuspeh, ako to ikako mogu da sprečim. Skoro da sam dovoljno očajna da...“ A onda ućuta i napući usne. „Recimo samo da ću učiniti šta god budem morala.“

„Ali to nije dovoljno“, oštro kaza Egvena. „Šta ćeš to učiniti?“

„Vi se morate baviti nekim drugim pitanjima“, odvrati Aes Sedai. „Crni ađah...“

„Ne!“ Elejnin glas beše oštar kao nož i zapovednički, a šake prebledele koliko je snažno stegla skute svoje plave suknje. „Ti mnogo tajni držiš u sebi, Moiraina, ali to nam reci. Šta smeraš s njim?“ U glavi joj se niotkud pojavi slika kako hvata Moirainu i, ako treba, batinama izvlači istinu iz nje.

„Šta smeram s njim? Ništa. Oh, u redu. Nema razloga zašto to ne biste znale. Videle ste ono što Tairenci zovu Veliko skladište?“

Iako je to bilo veoma neobično za ljude koji se toliko boje Moći, Tairenci su u Kamenu čuvali zbirku predmeta povezanih s Jednom moći, po veličini odmah iza zbirke u Beloj kuli. Elejna je mislila da je to stoga što su bili prisiljeni da toliko dugo čuvaju Kalandor, hteli to ili ne. Čak bi i Mač Koji To Nije mogao da se smatra nečim bezopasnijim kada se na njega gleda kao na deo veće zbirke. Ali Tairenci nikada nisu mogli da nateraju sebe da sačine izložbu svoje zbirke. Veliko skladište nalazilo se u nizu prljavih i zakrčenih soba, dublje pod zemljom čak i od tamnica. Kada je Elejna prvi put tamo sišla, videla je da su se brave na vratima odavno zapekle od rđe, tamo gde vrata nisu istrulela od starosti.

„Čitav dan smo provele dole“, kaza Ninaeva. „Da vidimo jesu li Lijandrin i njene prijateljice nešto uzele. Mislim da ništa nisu odnele odatle. Sve je bilo zakopano u prašinu i buđ. Biće potrebno deset rečnih brodica da se sve to preveze u Kulu. Možda će tamo moći da sve to razvrstaju; ja, vala, nisam mogla.“ Izgleda da nije mogla odoleti iskušenju da čačne Moirainu, jer je dodala: „Sve bi to znala, samo da si nam posvetila malo više svog vremena.“

Ali izgleda da Moiraina to nije primetila. Kao da je bila zagledana u samu sebe i preispitivala svoje misli. Naposletku progovori, ali kao da je naglas razmišljala. „U Skladištu postoji jedan određeni ter’angreal. To je stvar koja podseća na dovratak od crvenog kamena, pomalo izobličen. Ako mi ne pođe za rukom da dođem do neke odluke, možda ću morati da prođem kroz njega.“ Plavi kamičak na njenom čelu zanjiha se, presijavajući se na svetlosti. Izgleda da se baš i nije radovala tom koraku.

Na spomen ter’angreala, Egvena nagonski dodirnu haljinu. Tu je lično ušila jedan mali džep da u njemu sakrije kameni prsten. Taj prsten bio je ter’angreal – moćan, iako mali. A Elejna je bila jedna od tri žene koje su znale da ga poseduje. Moiraina nije bila jedna od njih.

Ter’angreali su bili čudne stvari, ostaci Doba legendi, isto kao angreali i sa’angreali – mada brojniji. Ter’angreali su koristili Jednu moć, umesto da je povećavaju. Izgleda da je svaki bio načinjen da radi samo jednu stvar. Ali iako su neki od njih i sada u upotrebi, niko nije bio siguran dali se koriste u svrhe zbog kojih su načinjeni. Štap zakletvi, na kojem žene polažu Tri zakletve prilikom uzdizanja na položaj Aes Sedai, bio je ter’angreal koji je te zakletve činio delom njihovog tela. Poslednje iskušenje kroz koje je polaznica prolazila pre no što postane Prihvaćena odvijalo se unutar jednog drugog ter’angreala, koji je najdublje strahove činio stvarnima – ili je možda vodio do mesta gde oni jesu stvarni. Čudne stvari su se dešavale sa ter’angrealima. Dešavalo se da Aes Sedai pregore ili poginu, pa čak i da jednostavno nestanu dok ih proučavaju. I koriste.

„Videla sam taj dovratak“, reče Elejna. „U poslednjoj sobi na kraju hodnika. Svetiljka mi se ugasila i tri puta sam pala pre no što sam stigla do vrata.“ Pocrvene od stida. „Plašila sam se da tamo usmeravam, čak i da ponovo upalim svetiljku. Većina onih stvari liči mi na smeće – mislim da su Tairenci jednostavno grabili sve za šta su čuli da bi moglo biti u nekoj vezi s Moći – ali mislila sam da bi se moglo dogoditi da slučajno uključim nešto što nije smeće ako usmeravam, a ko zna šta bi to moglo da uradi.“

„A da si se saplela u mraku i pala kroz iskrivljeni dovratak?“ – suvim glasom upita Moiraina. „Njemu usmeravanje nije potrebno. Potrebno ti je samo da prođeš.“

„S kojom svrhom?“ – upita Ninaeva.

„Da bi dobila odgovore. Tri odgovora – i svaki od njih istinit – o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti.“

Elejna se odmah seti dečije priče, Bili pod brdom, ali samo zato što je i ona spominjala tri odgovora. Ali odmah potom seti se još nečega. A izgleda i da nije bila jedina koja se toga setila. Međutim, pošlo joj je za rukom da progovori dok su Ninaeva i Egvena još otvarale usta. „Moiraina, pa to je izbavljenje iz naših muka. Možemo da pitamo da li Džoija ili Amiko govore istinu. Možemo da pitamo gde su Lijandrin i ostale. Da pitamo za imena pripadnica Crnog ađaha što su još u Kuli...“

„Možemo da pitamo šta je ta stvar što je opasna po Randa“, ubaci se Egvena, a Ninaeva dodade: „Zašto nam to nisi ranije rekla? Zašto si dozvolila da svaki dan slušamo istovetne priče, kad smo do sada mogle sve da rešimo ?“

Aes Sedai se žacnu i diže ruke. „Vas tri jurišate kao muve bez glava tamo gde bi Lan i stotinu Zaštitnika oprezno birali put. Šta mislite zašto ja nisam prošla kroz dovratak? Odavno sam mogla da pitam šta bi Rand trebalo da učini pa da preživi i pobedi, kako da porazi Izgubljene i Mračnoga, kako da ovlada Moći i dovoljno dugo drži ludilo na odstojanju da učini ono što mora.“ A zatim je, podbočena, sačekala da se njene reči slegnu. Nijedna devojka nije progovorila. „Postoje izvesna pravila“, nastavi Moiraina, „i neke opasnosti. Kroz dovratak se može proći samo jednom. Samo jednom. Možeš postaviti tri pitanja, ali sva tri moraš postaviti i dobiti odgovore na njih pre no što možeš da odeš. Izgleda da se lakomislena pitanja kažnjavaju, ali takođe se čini da je za neke ljude lakomisleno ono što je za druge ozbiljno. A najvažnije, sva pitanja u vezi sa Senkom imaju kobne posledice.

Ako postavite pitanja o Crnom ađahu, mogle biste se vratiti mrtve, ili kao bezumnice. Ako se uopšte i vratite. A što se Randa tiče... Nisam sigurna da li je uopšte moguće postaviti neko pitanje u vezi s Ponovorođenim Zmajem koje se nekako ne dotiče Senke. Shvatate li sada? Ponekad ima razloga za oprez.“

„Otkud ti sve to znaš?“ – ljutito upita Ninaeva. A zatim se podboči i stade naspram Aes Sedai. „Visoki lordovi sigurno nisu dopustili nekoj Aes Sedai da izučava stvari u Skladištu. A sudeći po pogani koja se dole nakupila, već stotinu godina ništa od svega toga nije videlo sunčevu svetlost.“

„Mislim da je prošlo daleko više vremena“, smireno joj odvrati Moiraina. „Prestali su da sakupljaju pre otprilike tri stotine godina. Neposredno pre no što su prekinuli, nabavili su taj ter’angreal o kome sam vam govorila. Sve do tada on je bio u posedu Prvih od Majena, koji su odgovore koristili ne bi li izbegli da ih Tir osvoji. A oni su dopustili Aes Sedai da ga proučavaju. Naravno, u tajnosti. Majen se nikada nije usuđivao da otvoreno razgnevi Tir.“

„Ako je bio toliko bitan za opstanak Majena“, sumnjičavo kaza Ninaeva, „Šta će onda ovde, u Kamenu?“

„Zato što su Prvi u pokušajima da sačuvaju slobodu Majena od Tira donosili i loše, a ne samo. dobre odluke. Pre tri stotine godina visoki lordovi nameravali su da sagrade flotu koja će slediti majenske brodove i pronaći gde se jate uljarice. Halvar, tadašnji Prvi, podigao je cenu majenskog ulja za svetiljke prilično iznad cene ulja sto se dobija od tirskih maslina. A da bi još više ubedio visoke lordove da će Majen uvek gledati prvo Tir, pa onda sebe, poklonio im je onaj ter’angreal. On ga je već iskoristio, tako da mu više ničemu nije služio, a bio je mlad skoro kao Berelajn sada. Izgledalo mu je da ga čeka duga vladavina i dugi niz godina u kojima će mu biti potrebna tairenska dobra volja.“

„Bio je budala“, promrmlja Elejna. „Moja majka nikada ne bi načinila takvu grešku.“

„Možda ne“, kaza Moiraina. „Ali Andor nije mala država okružena mnogo većim i snažnijim. Međutim, ispostavilo se da Halvar jeste bio budala – visoki lordovi su već sledeće godine naručili njegovu smrt – ali zahvaljujući njegovoj gluposti, meni se sada ukazala ova prilika, ako mi bude bila potrebna. Jeste da je opasna, ali bolje išta nego ništa.“

Ninaeva stade da gunđa nešto sebi u bradu, možda razočarana što se Aes Sedai nije upetljala.

„A mi smo tamo gde smo i bile.“ Egvena uzdahnu. „Ne znamo ko od one dve laže. A i dalje je moguće da nijedna ne govori istinu.“

„Ako želite, ponovo ih ispitajte“, kaza Moiraina. „Imate vremena dok ih ne smeste na brod, mada ne verujem da će sada promeniti priču. Ja vam savetujem da se usredsredite na Tančiko. Ako Džoija govori istinu, biće potrebne Aes Sedai i Zaštitnici da čuvaju Mazrima Taima, a ne samo vas tri. Čim sam čula Džoijinu priču, golubom sam poslala upozorenje Amirlin Tron. Zapravo, poslala sam tri goluba, da budem sigurna da će bar jedan stići do Kule.“

„Baš ljubazno od tebe što si nas obavestila“, hladno progunđa Elejna. Ta žena je sve radila kako njoj odgovara. To što su se samo pretvarale da su pune Aes Sedai nije bio razlog da Moiraina krije stvari od njih. Amirlin je ipak njih poslala da love Crni ađah.

Moiraina kratko klimnu glavom, kao da joj je Elejna zaista zahvalila. „Nema na čemu. Zapamtite da ste vi psi koje je Amirlin nahuškala za Crnim ađahom.“ Elejna se trže, a Moiraina se nasmeši – po čemu se dalo zaključiti da zna o čemu Elejna razmišlja. „Odluka kuda ćete poći mora biti vaša. I to ste mi istakle“, suvim glasom dodade. „Verujem da ćete odlučiti lakše no ja. Takođe verujem da ćete dobro spavati, iako nema još mnogo do zore. Laku noć vam želim.“

„Ta žena...“ – promrmlja Elejna kada se vrata zatvoriše za Aes Sedai. „Ponekad bih je zadavila.“ A onda se sruči u jednu stolicu za stolom i namršteno se zagleda u šake koje je spustila na krilo.

Ninaeva zagunđa u znak saglasnosti i priđe uzanom stočiću prislonjenom uza zid na kome su, pored dva ibrika, bili srebrni pehari i činije sa začinima. Jedan ibrik, pun vina, počivao je u sjajnoj činiji prepunoj sada uglavnom istopljenog leda, donetog u kovčezima punim piljevine čak sa Kičme sveta. Led usred leta, da bi se rashladilo piće visokih lordova. Elejni je to bilo nezamislivo.

„Svima će nam prijati hladno piće pre spavanja“, kaza Ninaeva, petljajući oko vina, vode i začina.

Elejna podiže glavu kada Egvena sede pored nje. „Jesi li zaista mislila ono što si rekla, Egvena? U vezi s Random?“ Egvena klimnu, a Elejna uzdahnu. „Sećaš li se šta je Min imala običaj da govori? Sećaš li se onih šala o tome kako će ga žene deliti? Ponekad se pitam da li je to imala neko čitanje za koje nam nije rekla. Mislila sam kako je htela da kaže da zna kako ga obe volimo. Ali ti si imala pravo na njega, a ja nisam znala šta da radim. I dalje ne znam. Egvena, on te voli.“

„Pa, moraće da promeni mišljenje“, odlučno kaza Egvena. „Kada se budem udala, to će biti zato što tako hoću, a ne jer neki muškarac od mene očekuje da ga volim. Biću nežna sa njim, Elejna, ali pre no što završim, znaće da je slobodan. Hteo on to ili ne. Moja majka uvek je govorila da su muškarci drugačiji od nas. Imala je običaj da kaže kako mi želimo da budemo zaljubljene, ali samo u onoga koga mi hoćemo; muškarac oseća potrebu da bude zaljubljen, ali on će se zaljubiti u prvu ženu koja mu ukrade srce.“

„To je sve lepo i krasno“, napetim glasom kaza Elejna, „ali Berelajn je bila u njegovim odajama.“

Egvena frknu. „Šta god da namerava, Berelajn neće moći dovoljno dugo da se zadrži na jednom muškarcu da bi je on zavoleo. Pre dva dana merkala je Ruarka. A za dva dana smeškaće se nekome drugom. Ona je ista kao Elsa Grinvel. Sećaš li se nje? Ona polaznica što je sve vreme provodila u dvorištu za vežbanje i merkala Zaštitnike?“

„Nije ga ona samo merkala onako kasno u njegovim odajama. Bila je još razgolićenija no obično, ako je to uopšte moguće!“

„Zar onda nameravaš da joj ga prepustiš?“

„Ne!“ – odlučno odvrati Elejna. Ozbiljno je to mislila, ali već sledećeg trena bila je puna očajanja. „Oh, Egvena, ne znam šta da radim. Volim ga. Hoću da se udam za njega. Svetlosti! Šta bi majka rekla? Radije bih prespavala u Džoijinoj ćeliji no slušala majčino predavanje.“ Andorski plemići, pa čak i članovi kraljevske porodice, dovoljno su često za bračne drugove uzimali obične ljude da to nije izazivalo neke posebne primedbe – bar ne u Andoru – ali Rand baš i nije bio običan čovek. Njena majka je bila u stanju da zaista pošalje Lini da je uhvati za uvo i odvuče kući.

„Ako je verovati Metu, Morgaza teško da ima šta da ti kaže“, utešno kaza Egvena. „Pa čak i da mu samo upola poverujemo. Taj lord Gebril u koga je tvoja majka zatreskana teško da bi mogao biti izbor žene koja voli da razmišlja svojom glavom.“

„Sigurna sam da je Met preterao“, ukočeno odvrati Elejna. Njena majka bila je prepametna da bi zbog nekog muškarca od sebe napravila budalu. Ako lord Gebril – nikada za njega nije ni čula. pre no što joj ga je Met spomenuo – ako se taj čovek nada da će preko Morgaze steći vlast i moć, grdno će se prevariti.

Ninaeva donese tri pehara začinjenog vina. Blistave posude orosile su se sitnim kapljicama. Ninaeva najpre spusti male zelenozlatne podmetače od pletene slame, da vlaga ne bi naružila sto. „Tako“, kaza i spusti se u jednu stolicu, „ti si, Elejna, otkrila da si zaljubljena u Randa, a Egvena da nije.“

Dve devojke je razrogačeno pogledaše. Jedna je bila tamnokosa, a druga zlatnoplamene kose, ali bile su jednako zabezeknute.

„Imam oči“, smireno im kaza Ninaeva. „A i uši, kada ne šapućete.“ Ona srknu vino, a glas joj postade leden kada nastavi. „I šta nameravaš da povodom toga uradiš? Ako je ona Berelajn zarila kandže u njega, neće biti lako izvući ga iz njenih šaka. Jesi li sigurna kako želiš da se toliko namučiš? Znaš šta je on. Znaš šta ga čeka, čak i ako zanemarimo Proročanstva. Ludilo. Smrt. Koliko mu je vremena ostalo? Godinu dana? Možda dve? Ili će to početi pre no što se leto završi? On je muškarac u stanju da usmerava “ Svaku reč izgovorila je odsečno, kao da kuje gvožđe. „Seti se šta si naučila. Seti se šta je on.“

Elejna visoko diže glavu i pogleda Ninaevu pravo u oči. „Nije bitno. Možda bi sve to trebalo nešto da mi znači, ali mi ne znači. Možda sam budala. Ali nije me briga. Ne mogu da naređujem svom srcu, Ninaeva.“

Ninaeva se odjednom nasmeši. „Morala sam da budem sigurna“, toplo kaza. „I ti moraš biti sigurna. Nijednog muškarca nije lako voleti, ali još je teže voleti njega.“ Osmeh joj minu s lica kada nastavi. „Ali još nisi odgovorila na moje prvo pitanje. Šta nameravaš da uradiš u vezi s tim? Berelajn možda deluje meko – svakako se trudi da muškarci tako misle! – ali mislim da zapravo nije. Ta će se boriti za ono što želi. A i takva je osoba da će se čvrsto držati nečega do čega joj baš i nije stalo, samo zato što nekome drugom jeste.“

„Volela bih da je strpam u neko bure“, ubaci se Egvena, stegnuvši pehar kao da je to grlo Prve, „i pošaljem brodom nazad u Majen. I to da bude duboko u potpalublju.“

Ninaevina pletenica zanjiha se kada ona odmahnu glavom. „Sve je to lepo i krasno, ali pokušaj da predložiš nešto što će pomoći. Ako to ne možeš, onda ćuti i pusti nju da odluči šta joj valja činiti.“ Egvena je samo pogleda, a Ninaeva dodade: „Rand je sada Elejnina briga, a ne tvoja. Ti si odstupila, sećaš se?“

Elejna se ne osmehnu na tu primedbu. „Trebalo je da sve ovo bude drugačije.“ A onda uzdahnu. „Mislila sam da ću sresti nekog muškarca, pa ga tokom meseci ili godina upoznati, a onda lagano shvatiti da ga volim. Oduvek sam mislila da će tako biti. Randa skoro da ne znam. Možda smo pet ili šest puta pričali, i to raspoređeno na godinu dana. Ali čim sam ga ugledala – znala sam da ga volim.“ E, to je glupost. Samo što je istina. Nije marila da li je glupost ili ne. Bila je spremna da isto to kaže svojoj majci u lice, pa i Lini. Dobro, možda ne Lini. Lini je bila veoma oštra prema glupostima, a izgleda da je mislila kako je Elejni i dalje deset godina. „Međutim, kako stvari stoje, nemam nikakvog prava da budem ljuta na njega. Niti na Berelajn.“ Ali bila je. Volela bih da ga ošamarim tako da mu uši zazvone – i to na godinu dana! A nju bih volela da šibam sve do broda koji će je odneti nazad u Majen! Samo što nije imala prava da to uradi, zbog čega je sve bilo još gore. Pobesnela je kada je shvatila koliko joj je glas molećiv. „Šta da radim? Nikad me nije ozbiljno ni pogledao.“

„U Dvema Rekama“, polako kaza Egvena, „ako neka žena želi da muškarcu stavi do znanja kako je on zanima, onda mu za Bel Tin ili Nedelju stavi cveće u kosu. Ili može bilo kada da mu izveze košulju. Ili da samo njega zove na ples, i nikog drugog.“ Elejna je s nevericom pogleda, pa Egvena žurno dodade: „Ne predlažem ti da izvezeš košulju, ali postoje načini kako da mu staviš do znanja šta osećaš.“

„Majenci veruju da je najbolje otvoreno reći šta ti je na srcu.“ Elejnin glas je podrhtavao. „Možda je tako i najbolje. Jednostavno mu otvoreno kažem. Tada će bar znati šta osećam. Onda ću bar imati neko pravo da...“ Zgrabila je svoj pehar s vinom i ispila ga naiskap. Da mu otvoreno kaže? Kao neka majenska fufica! Ona spusti prazan pehar na mali podmetač, duboko uzdahnu i promrmlja: Šta će majka reći?“

„A što je još važnije“, nežno kaza Ninaeva, „Šta ćeš ti učiniti kada budemo morale da odemo odavde? Bilo za Tančiko, Kulu ili nekud drugde – moraćemo da odemo. Šta ćeš ti učiniti kada budeš morala da ga ostaviš za sobom, a upravo si mu rekla da ga voliš? Šta ako te zamoli da ostaneš s njim? Ako to budeš želela?“

„Otići ću.“ U Elejninom odgovoru nije bilo oklevanja, već trunčica razdraženosti. Ninaeva nije trebalo ni da pita. „Ako ja moram da prihvatim njega kao Ponovorođenog Zmaja, onda i on mora prihvatiti da sam ono što sam, i da imam svoje dužnosti. Ja želim da budem Aes Sedai, Ninaeva. To za mene nije puka razbibriga. Ozbiljno shvatam posao koji nas tri moramo da obavimo. Zar si zaista mislila da bih napustila tebe i Egvenu?“

Egvena smesta stade da je uverava da joj to nije bilo ni nakraj pameti. Ninaeva takođe, ali ne tako brzo, pa se videlo da nije iskrena.

Elejna ih pogleda. „Pravo da vam kažem, plašila sam se da ćete mi reći kako se glupo ponašam, pošto brinem o ovakvim stvarima kada moramo da se nosimo s Crnim ađahom.“

Blagi treptaj Egveninih očiju odade da je upravo tako nešto pomislila, ali Ninaeva kaza: „Rand nije jedini koji bi sledeće godine mogao biti mrtav, pa čak i sledećeg meseca. To važi i za nas. Vremena su se promenila, pa se i mi moramo promeniti. Ako samo sediš i maštaš o stvarima koje priželjkuješ, možda ih nikad nećeš dočekati.“

Behu to ledene reči, ali Elejna samo klimnu. Ipak nije bila glupava. Samo kad bi bilo jednako lako izaći na kraj s Crnim ađahom. A zatim prisloni ispražnjen srebrni pehar na čelo da bi se rashladila. Šta da rade?