Dolazak Senke

50 Zamke

Napolju na popločanoj stazi između kuće od žute opeke i terase sa povrtnjakom, Rand zastade i osmotri kanjon. Nije video mnogo šta, izuzev popodnevnih senki kako puze dolinom. Kada bi samo mogao da poveruje da ga Moiraina neće odvesti u Kulu na uzici; nije sumnjao da bi mogla, i ne posegnuvši za Moći, ako joj samo da povoda. Ta žena je umela da nagovori i bika da se provuče kroz mišju rupu a da i ne bude svestan. Mogla je i ona njemu biti korisna. Svetlosti, nisam nimalo bolji od nje. Koristi Aijele. Koristi Moirainu. Kada bih samo mogao da joj verujem.

Pošao je prema ždrelu kanjona, spuštajući se stazama nizbrdo. Sve su bile uske, popločane, a neke od strmijih i uklesane u vidu stepenica. Iz nekoliko kovačnica čulo se ublaženo odzvanjanje čekića. Nisu sve ove građevine bile kuće. Kroz jedna otvorena vrata vide žene za razbojem, kroz druga zlatara kako pažljivo obrađuje nešto, kroz treća čoveka za grnčarskim točkom, s rukama u glini i užarenom pećnicom za opeke iza sebe. Svi muškarci i mladići, osim najmlađih, bili su u kadin’soru, kaputima i pantalonama sivih i smeđih nijansi, ali često su se videle blage različitosti između ratnika i zanatlija; manji nož o pojasu, ili nikakav, ponegde i šoufa bez crnog vela. Pa ipak, gledajući kovača kako podiže tek iskovano koplje sa oštricom dugom celu stopu, Rand nije sumnjao da bi ga podjednako vešto koristio i u borbi.

Staze nisu bile prepune ljudi, ali posvuda je bilo naroda. Deca su se smejala, u trku i igri, a i najmanje devojčice su često umesto lutaka nosile lažna koplja. Gai’šaini su nosili velike glinene krčage s vodom na glavama ili okopavali korov u baštama, često pod nadzorom deteta od deset do dvanaest godina. Muškarci i žene su se bavili svakodnevnim životnim poslovima, čistili dvorišta, popravljali zidove, ništa mnogo različito od onoga u Emondovom Polju. Deca jedva da su mu poklanjala pažnju, bez obzira na crveni kaput i čizme debelih đonova, a gai’šaini behu tako pokorni da je teško bilo reči jesu li ga primetili. Ali zanatlije i borci, muškarci i žene, odrasli su ga gledali puni pretpostavki, u neizvesnosti i iščekivanju.

Najmlađi dečaci su bosonogi trčali u odorama krojem sličnim gai’šainskim, ali u sivosmeđim bojama kadin’sora. Najmanje devojčice su takođe bile bose, u suknjicama koje često nisu sezale ni do kolena. Jedno mu kod devojčica zape za oko: sve mlađe od otprilike dvanaest godina nosile su kosu vezanu u dve pletenice, po jednu iznad oba uha, protkane trakama živopisnih boja. Baš kao Egvena. Mora da je to bila slučajnost. Verovatno je i prestala kada joj je neka Aijelka objasnila da tako izgledaju najmlađe aijelske devojčice. Glupe misli, u svakom slučaju. Sada se morao izboriti samo s jednom ženom. Sa Avijendom.

Na dnu kanjona, torbari su orno trgovali s gomilom Aijela okupljenom oko platnom zastrtih zaprega. Barem je to važilo za kočijaše i Keilu; danas je nosila plavu čipku na češljevima od slonovače, i glasno je nudila robu. Kader je, u svedom kaputu, sedeo u hladu svoje bele zaprege navaljen na jedno prevrnuto bure. Brisao je znoj s lica, ne trudeći se ništa da proda. Uhvatio je Randov pogled i pokušao da ustane, ali se svalio natrag. Isendre nigde nije bilo, ali je, na Randovo iznenađenje, Natael bio tu. Njegov šareni plašt privukao je čitavo jato malenih pratilaca, i ponekog odraslog. Možda je napustio Šaidoe u korist novije i veće publike. Ili je jednostavno Keila želela da ga ima na oku. Iako je bila toliko zaokupljena trgovanjem, povremeno bi se namrštila na njega.

Rand je izbegavao zaprege. Raspitao se među Aijelima kuda su otišli Džindoi: svi behu pod krovovima svog društva u Hladnim stenama. Krov Devica bio je na pola puta uz istočni zid kanjona, još jarko obasjan – pravougaono zdanje od sivog kamena okruženo baštom, bez sumnje veće nego što je izgledalo. Ali nije mogao da pogleda unutra. Dve Device su klečale kraj vrata, naoružane kopljima i štitovima, i zabranile su mu ulaz, zapanjene i razveseljene što muškarac pokušava da prođe pored njih. Jedna ipak pristade da odnese njegov zahtev unutra.

Nekoliko minuta potom, Džindo i Device Devet dolina koje su bile u Kamenu izađoše napolje. Sa njima su bile i sve preostale Device septe Devet dolina, te su zakrčile stazu s obe strane. Neke se popeše i na krov, među redove baštenskih biljaka, da posmatraju. Smešile su se kao da očekuju zabavu. Gai’šaini, i muškarci i žene, izađoše za njima i poslužiše ih tamnim čajem; kakvo god bilo to pravilo protiv ulaska muškarca pod krov Devica, očito nije važilo za gai’šaine.

Kad je več pregledao nekoliko ponuđenih predmeta, Adelin, plavokosa Džindo s tankim ožiljkom na licu, pokaza mu široku narukvicu od slonovače s izrezbarenim ružama. Pomislio je kako bi odgovarala Avijendi; ko god da je bio majstor, pažljivo je prikazao trnje među cvetovima.

Adelin beše visoka čak i za Aijelku, tek jednu šaku niža nego što je potrebno da ga gleda pravo u oči. Kada je čula zašto mu je potrebna ne u potpunosti; rekao je da je to poklon za Avijendin trud, a ne sredstvo kojim će joj smiriti ćud da bi mogao da je trpi Adelin se osvrnu prema ostalim Devicama. Nijedna se više nije smešila, lica im behu bezizražajna. „Ovo ti ničim neću naplatiti, Rande al’Tore“, reče ona i dade mu narukvicu u ruku.

„Je li ovo pogrešno?“, upitao je. Kako to Aijeli vide? „Ne želim da obeščastim Avijendu ni na koji način.“

„Nećeš joj oduzeti čast.“ Pozvala je jednu gai’šainku sa srebrnim poslužavnikom na kome behu čajnik i šolje. Nasula je dve šoljice i dodala mu jednu. „Ne zaboravi čast“, reče ona i otpi.

Avijenda mu nije pominjala ništa slično. Nesigurno je otpio gorki čaj i ponovio: „Ne zaboravi čast.“

To je delovalo najbezbednije reći. Na njegovo iznenađenje, ona ga lagano poljubi u oba obraza.

Jedna od starijih Devica, sedokosa ali i dalje grubog lica, stade pred njega. „Ne zaboravi čast“, reče i otpi.

Morao je da obavi obred sa svakom od prisutnih Devica, dok na kraju nije samo dodirivao šolju usnama. Aijelske ceremonije su možda bile kratke i jezgrovite, ali kada se jedna ponovi s preko sedamdeset žena, čovek se presiti čak i od opreznog srkanja. Kada je uspeo da pobegne, senke su se uspinjale istočnom stranom kanjona.

Pronašao je Avijendu kraj Lijanine kuće. Žustro je istresala prašinu iz jedne prostirke s plavim prugama okačene na konopac. Pored sebe je imala još čitavu gomilu, u raznim bojama. On joj uruči narukvicu i reče joj da je to poklon za njene pouke. Sklonila je znojem okvašene pramenove kose s čela i bezizražajno ga pogledala.

„Davala sam narukvice i ogrlice drugaricama koje ne nose koplje, Rande al’Tore, ali nikad ih nisam nosila.“ Glas joj bese savršeno ravnodušan. „Takve stvari zveckaju i prave buku da bi te odale kada moraš biti sasvim tih. Usporavaju te kada moraš biti brz.“

„Ali sada možeš da je nosiš. Bićeš Mudra.“

„Da.“ Okrenula je predmet od slonovače kao da ne zna šta bi s njim, pa najednom progura šaku kroz narukvicu i podiže zglob da je pogleda. Kao da je gledala u okove.

„Ako ti se ne dopada... Avijenda, Adelin kaže da ti to neće ugroziti čast. Čini mi se da je čak bila i zadovoljna.“ Pomenuo je obred otpijanja čaja, a ona stisnu oči i zadrhta. „Šta je bilo?“

„Misle da pokušavaš da privučeš moju pažnju.“ Glas joj beše neverovatno tup. Oči bez ikakvog osećanja. „Zadovoljne su tobom, kao da još uvek nosim koplje.“

„Svetlosti! Lako ćemo to srediti. Ja ne...“ Zamukao je kad vide plamen u njenim očima.

„Ne! Prihvatio si njihovu podršku, a sada želiš da je se odrekneš? To bi me obeščastilo! Zar misliš da si prvi čovek kome sam zapela za oko? One sada moraju da misle kako misle. To ne znači ništa.“ Namrštila se i stegla pleteni tresač obema rukama. „Odlazi.“ Pogleda narukvicu, pa dodade: „Zaista ništa ne razumeš, zar ne? Ništa ne razumeš. Nisi ti kriv.“ Kao da je ponavljala nešto što je drugde čula, kao da ubeđuje sama sebe. „Izvini ako sam ti upropastila obed, Rande al’Tore. Molim te, idi. Amis je rekla da moram istresti sve ove prostirke, koliko god to potrajalo. A potrajaće do zore, ako nastaviš da pričaš sa mnom.“ Okrenula mu je leđa i žestoko ošinula prugastu prostirku. Narukvica od slonovače poskakivala joj je na zglobu.

Nije znao da li je za izvinjenje zaslužan njegov dar ili neko Amisino naređenje sumnjao je na ovo drugo ali je zaista zvučala kao da tako misli. Svakako nije bila zadovoljna sudeći po oštrim glasovima koje je ispuštala pri svakom udarcu tresača ali prvi put nije izgledala kao da je puna mržnje. Uznemirena, zgrožena, čak i besna, ali bez mržnje. Bolje i to nego ništa. Možda će na kraju i postati uljudna.

Kročio je u smeđe popločano predvorje Lijanine kuće. Mudre su razgovarale; marame su im svima padale preko ruku. Ućutale su čim je ušao.

„Urediću da ti pokažu tvoju spavaću sobu“, reče Amis. „Ostali su već videli svoje.“

„Hvala vam.“ Osvrnuo se prema vratima, pomalo namršten. „Amis, jesi li naredila Avijendi da mi se izvini za večeru?“

„Ne. Je li to učinila?“ Plave oči joj za tren behu zamišljene; učinilo mu se da se Bair umalo nije nasmešila. „Ne bih joj to naredila, Rande al’Tore. Usiljeno izvinjenje nije izvinjenje.“

„Rečeno joj je samo da trese prostirke dok joj kroz znoj ne isteče i loša ćud“, kaza Bair. „Sve drugo su njene reči.“

„I nije pokušaj da izbegne rad“, dodade Seana. „Moraće da nauči da sputava bes. Mudra mora vladati svojim osećanjima, da ona ne bi vladala njome.“ Blago se nasmešila i skrenula pogled ka Melaini. Svetlokosa žena stisnu usne i šmrknu.

Pokušavale su da ga ubede kako će Avijenda od sada biti divan saputnik. Zar stvarno misle da je slep? „Da znate da mi je sve jasno. U vezi $ njom. Da ste je poslale da me uhodi.“

„Ne znaš onoliko koliko ti se čini“, odvrati Amis, nimalo drugačije od skrivenih poruka koje Aes Sedai nije želela da mu razjasni.

Melaina namesti maramu i zamišljeno ga odmeri. Prema njegovom nevelikom znanju o Aes Sedai, da je bila među njima, Melaina bi odabrala Zeleni ađah. „Priznajem“, kaza ona, „da smo najpre pomislile da ćeš u njoj videti samo lepu devojku, a dovoljno si zgodan da je i njoj tvoje društvo trebalo biti zabavnije od našeg. Nismo računale na njen jezik. Niti na druge stvari.“

„Zašto ste onda toliko odlučne da ostane sa mnom?“ Glas mu beše jarostan, iako to nije želeo. „Ne mislite valjda da ću joj otkriti ista što ne želim da znate “

„Zašto joj dopuštaš da ostane?“, smireno uzvrati Amis. „Kako bismo ti je nametnule da si odbio da je prihvatiš?“

„Ovako barem znam ko je uhoda.“ Bolje mu je bilo da drži Avijendu na oku nego da razmišlja koji ga Aijel posmatra. Da nije nje, verovatno bi svaku Ruarkovu reč doživljavao kao ispitivanje. Naravno, to je i dalje moglo biti istina. Ruark je muž jedne od ovih žena. Najednom mu beše drago što se nije više poveravao poglavaru klana. I rastuži se što je pomislio na to. Zašto mu se ikad učinilo da su Aijeli jednostavniji od visokih lordova Tira? „Biću zadovoljan ako ostane gde je.“

„Onda smo svi zadovoljni“, reče Bair.

Sumnjičavo je pogledao ženu ostarele kože. U glasu joj se osećalo Ha zna više od njega. „Ona neće saznati to što želite.“

„Šta mi želimo?“ planu Melaina; okrenula je glavu ka njemu, a kosa joj se zatalasa. „Proročanstvo kaže da će preživeti 'ostatak preostalih'. Mi želimo, Rande al’Tore, Kar’a’karne, da spasemo što više ljudi možemo.

Kakva god bila tvoja krv i tvoje lice, ti ne osećaš ništa prema nama. Nateraću te da priznaš našu krv, pa makar sama morala da postavim...“

„Mislim“, glatko je prekide Amis, „da je spreman za spavanje. Izgleda umorno.“ Odsečno je pljesnula rukama, na šta se pojavi jedna vitka gai’šainka. „Odvedi ovog čoveka u sobu koja mu je pripremljena. Donesi mu sve što zatraži.“

Mudre ga ostaviše i pođoše ka vratima; Bair i Seana probadale su Melainu očima kao bodežima, kao kada članice Ženskog kruga merkaju nekog ko će im skupo platiti. Melaina nije marila za njih; dok su se vrata zatvarala, mrmljala je nešto što je zvučalo kao: „Opametiću ja tu budalastu devojku “

Koju devojku? Avijendu? Zar ona već ne čini ono što žele? Egvenu, možda? Znao je da i ona nešto uči s Mudrima. I šta je to Melaina bila spremna da „postavi“ kako bi on „priznao njihovu krv“? Kako bi ikakvo postavljanje moglo da ga primora da prizna da je Aijel? Možda postavljanje zamke? Budalo! Ne bi tek tako rekla da namerava da postavi zamku. Šta se sve postavlja? Jastuk pod glavu, pomislio je i tiho se nasmejao. Bio je umoran. Preumoran za pitanja, posle više od dvanaest časova u sedlu, po danu vrelom i suvom kao u pećnici; nije želeo ni da razmišlja o tome kako bi se osećao da je istu razdaljinu prešao peške. Avijenda mora da ima noge od čelika. Trebao mu je krevet.

Gai’šainka beše lepa, i pored tankog ožiljka razvučenog između bledoplavog oka i kose tako svetle da je izgledala kao srebro. Još jedna Devica; samo trenutno ne može to da bude. „Izvoli poći za mnom“, promrmljala je, spuštajući pogled.

U spavaćoj sobi, naravno, nije bilo kreveta. „Krevet“ beše slamarica na hrpi šarenih prostirki. Gai’šainka zvala se Čion beše zapanjena kad joj je zatražio vodu da se opere, ali bilo mu je dosta kupanja u znoju. Mogao je da se opkladi da ni Moiraina i Egvena ne sede u zaparenom šatoru da bi se očistile. Ipak mu je donela toplu vodu u velikom smeđem krčagu za zalivanje bašte, i jednu ogromnu belu posudu da posluži kao lavor. Ponudila mu je da ga okupa, a on je smesta izjuri. Čudni ljudi, svi odreda!

Soba nije imala prozore i osvetljavale su je srebrne svetiljke okačene na zidove, ali znao je da napolju još nije pao mrak kada se oprao. Nije ga bilo briga. Na postelji su ležala samo dva ćebeta, i nijedno ne beše previše debelo. Bez sumnje, dokaz aijelske izdržljivosti. Setivši se ledenih noći u šatorima, ponovo je obukao sve osim kaputa i čizama, pa ugasi lampe i zavuče se pod ćebad u potpunom mraku.

Premda beše iscrpljen, prevrtao se mučen mislima. Šta je Melaina želela da postavi? Zašto Mudre nisu marile što on zna da ga Avijenda uhodi? Avijenda. Lepažena, iako je bila gorečudi nego mazga kad joj se ugruvaju kopita. Disao je sve sporije, i misli mu se zamagliše. Mesec dana.

Previše. Nema izbora. Ranije. Isendrin osmeh. Kaderov pogled. Zamka. Postavljanje zamke. Čije zamke? Kakve zamke? Zamke. Kad bi samo mogao da veruje Moiraini. Perin. Dom. Perin sad verovatno pliva u...

Zatvorenih očiju, Rand zapliva kroz vodu. Prijatno sveže. Tako vlažno. Kao da mu nikada ranije voda nije pričinila toliku prijatnost. Podigao je glavu i pogledao prema vrbama na jednoj ivici jezerceta, pa potom ka velikom hrastu na drugom kraju koji je nadvio svoje senovite ruke iznad vode. Vodena šuma. Bilo je tako lepo vratiti se kući. Imao je osećaj da dugo nije bio tu; nije znao gde tačno boravi, ali nije ni mario. Do Stražarskog Brda. Tačno. Nikada nije kročio dalje od njega. Hladno i vlažno. I usamljeno.

Najednom, dva tela proleteše kroz vazduh, s kolenima privijenim uz grudi, i zapljusnuše ga tako da ništa nije video. Otresao je vodu iz očiju i shvatio da mu se s jedne strane smeši Elejna, a s druge Min, samo njihove glave iznad bledozelene površine. Dva zamaha bi ga odnela do ma koje od njih. I udaljila od one druge. Nije mogao voleti i jednu i drugu. Ljubav? Zašto mu je to palo na pamet?

„Ne znaš koga voliš.“

Obrnuo se u vodi. Avijenda je stajala na obali, u kadin’soru, a ne u suknji i košulji. Nije bila besna, jednostavno ga je posmatrala. „Hodi u vodu“, reče on. „Naučiću te da plivaš.“

Zvonak smeh ga natera da okrene glavu ka suprotnoj obali. Lepšu ženu od one koja je tamo stajala, bleda i naga, nikada nije video. Od njenih krupnih crnih očiju vrtelo mu se u glavi. Činilo mu se da je poznaje.

„Da li bi trebalo da ti dozvolim neverstvo, čak i u snovima?“, upita ona. Nekako je postao svestan, i ne gledajući, da Elejna, Min i Avijenda više nisu tu. Ovo je postajalo sve čudnije.

Dugo ga je posmatrala, potpuno nesvesna svoje nagosti. Polako se propela na vrhove prstiju, zabacila ruke i glatko zaronila u jezerce. Kad joj se glava ukazala iznad površine, sjajna crna kosa joj nije bila mokra. Za tren, to mu beše čudno. Tada je stigla do njega da li je plivala, ili se samo stvorila tu? i splela ruke i noge oko njega. Voda je bila hladna, a njena koža vrela.

„Ne možeš mi pobeći“, promrmljala je. Te mračne oči izgledale su neizmerno dublje od jezera. „Priuštiću ti uživanje koje nećeš zaboraviti ni u snu ni na javi.“

Ni u...? Sve se zamutilo i raznelo. Čvršće ga je stegla, i zamućenje nestade. Sve je bilo kao pre. Jedna strana jezerceta zarasla je u trsku; na drugom kraju kožolisti i borovi rasli su uz samu vodu.

„Znam te“, polako je rekao. Činilo mu se da mora da je tako, zašto bi joj inače ovo dopuštao? „Ali ne... ovo nije u redu.“ Pokušao je da se oslobodi, međutim čim bi izvukao ruku, ona bi ga ponovo stegla.

„Mogla bih da te označim.“ Glas joj je zazvučao ratoborno. „Prvo ona mekušna a sada... Koliko žena uopšte imaš na umu?“ Najednom, njeni sitni beli zubi mu zaroniše u vrat.

Zaurlao je i odgurnuo je, hvatajući se za grlo. Probila mu je kožu; krvario je.

„Dakle, ovako se zabavljaš dok ja razmišljam kuda si nestala?“, prezrivo upita muški glas. „Zašto bih se ja držao ičega ako ovako ugrožavaš naše zamisli?“

Žena se smesta stvorila na obali, odevena u belo. Oko uskog struka nosila je široke srebrne trake, a u ponoćno crnoj kosi srebrne zvezdice i polumesece. Iza nje se naziralo brdašce i čestar jasenova. Nije se sećao jasenova. Gledala je u izmaglicu. Gustu, sivu izmaglicu veličine čoveka. Sve je ovo nekako bilo... pogrešno.

„Ugrožavam“, naruga se ona. „Plašiš se ugroženosti podjednako kao i Mogedijen, zar ne? Ti bi da gmižeš kao i ona, kao Pauk. Da te nisam izvukla iz rupe, i dalje bi se skrivao, čekajući da ti neko baci mrvice.“

„Ako ne možeš da suzdržiš svoju... glad“, progovori magla muškim glasom, „zašto bih se uopšte vezivao s tobom? Ako moram da snosim opasnost, želim veću dobit od upravljanja marionetom.“

„Na šta misliš?“, preteći ga je upitala.

Magla je zatreperila; Rand je nekako prepoznao oklevanje, osećaj da je previše rečeno. U tom trenu, magla nestade. Žena ga pogleda, i dalje do grla u vodi; nervozno je skupila usta i nestala.

Trgao se iza sna, pa se umiri gleđajući u tamu. San. Ali da li je bio običan, ili nekakav drugačiji? Izvuče ruku ispod ćebeta i dodirnu vrat. Osetio je beleg od zuba i tanak trag krvi. Kakav god da je san bio, ona je bila u njemu. Lanfear. Nije on nju sanjao. Ni onog drugog, muškarca. Hladan osmeh izvi mu usne. Posvuda zamke. Zamke za neobazriva stopala. Sad moram da pazim kuda koračam. Toliko zamki. Svi ih postavljaju.

Tiho se nasmeja, pa se okrenu ne bi li ponovo zaspao ali se sledio i zadržao dah. Nije bio sam u prostoriji. Lanfear.

Grozničavo je posegao za Istinskim izvorom. Za tren mu se učinilo da će ga sam strah pobediti. Potom je zaplovio kroz ledeni spokoj Praznine, a kroz telo mu poteče podivljala reka Moći. Skočio je na noge i ošinuo njome. Sve svetiljke se upališe.

Avijenda je sedela kraj vrata, skrštenih nogu, otvorenih usta i iskolačenih zelenih očiju, gledajući čas ka svetiljkama, čas ka nevidljivim lancima koji su je čitavu obavili. Ni glavu nije mogla da pomeri; očekivao je nekog uspravnog, i tkanje je sezalo dobrano iznad nje. Smesta je otpustio niti Vazduha.

Užurbano se pridigla, umalo ispustivši maramu. „Ja... ne verujem da ću se ikad privići...“ Pokazala je svetiljke. „...od muškarca.

„Nije ti prvi put da vidiš kako koristim Moć.“ Gnev je curio preko površi Praznine oko njega. Ušunjala mu se u sobu usred noći. Prestravila ga skoro na smrt. Sreća njena što je nije ozledio, ili slučajno usmrtio. „Bolje se privikni. Ja sam Onaj Koji Dolazi sa Zorom, priznavala ti to ili ne.“

„To nije deo...“

„Zašto si ovde?“, upitao je ledenim glasom.

„Mudre te na smenu nadgledaju spolja. Nameravaju da nastave sa posmatranjem u...“ Umukla je, crveneći u licu.

„U čemu?“ Samo je piljila u njega, dok joj je lice postajalo sve crvenije. „Avijenda, uče...?“ Šetači kroz snove. Zašto mu to do sada nije palo na pamet? „U mojim snovima“, ljutito reče. „Koliko mi već dugo zaviruju u glavu?“

Ona izdahnu, teško i dugo. „Nije trebalo da ti kažem. Ako Bair sazna – Seana je rekla da je noćas previše opasno. Ne razumem: ne mogu da uđem u san dok mi neka od njih ne pomogne. Sve što znam jeste da je večeras nešto opasno. Zato stražare pred vratima ovog krova. Zabrinute su.“

„Nisi mi odgovorila na pitanje.“

„Ne znam zašto sam ovde“, promuca ona. „Ako ti zatreba zaštita...“ Pogledala je kamu za pojasom i dodirnula dršku. Narukvica od slonovače kao da joj je smetala; savila je ruku pod pazuh. „Ne bih mogla da te odbranim ovako malim nožem, a Bair kaže da će napraviti mešinu od moje kože ako više ikad dodirnem koplje a da me niko nije napao. Ne znam zašto se uopšte odričem sna da bih te štitila. Zbog tebe sam sve do pre sat vremena čistila prostirke. Na mesečini!“

„Nisam te to pitao. Koliko dugo...?“ Najednom je ućutao. Osetio je nešto u vazduhu, neku nepravilnost. Zlo. Možda je mašta, ostatak sna. Možda.

Avijendi zastade dah kada mu u ruci niče mač od crvenog plamena3 sa znakom čaplje na pomalo povijenoj oštrici. Lanfear ga je optužila da ne koristi ni deseti deo onoga za šta je sposoban, a čak je i ta desetina stečena nespretnim nagađanjem. Nije znao ni deseti deo svojih mogućnosti. Ali znao je za mač.

„Ostani iza mene.“ Izašao je iz sobe, bešumno koračajući u čarapama po ćilimu. Osetio je da je izvukla kamu. Začudo, vazduh nije bio ništa hladniji nego kad je legao. Možda su ovi kameni zidovi zadržavali toplotu, jer što je dalje išao, sve mu je hladnije postajalo.

Mora da su do sada čak i gai’šaini polegali. Hodnici i odaje behu tihi i pusti, većinom poluosvetljeni još gorućim svetiljkama. Ovde, gde bez svetiljki ni u podne nema svetla, nikad nisu gašene sve lampe. Osećaj i dalje beše nejasan, ali nije odlazio. Zlo.

Najednom je zastao, usred širokog zasvođenog hodnika ka smeđe popločanom predvorju. Po jedna srebrna svetiljka sa svake strane bledo ga je osvetljavala. Nasred poda stajao je visok čovek, glave povijene nad nekom ženom. Držao ju je rukama skrivenim pod crnim plaštom; glava joj beše zabačena, a bela kukuljica zbačena dok joj je njušio vrat. Čionine oči behu skoro sklopljene, a na licu joj je lebdeo zadovoljan osmeh. Mrlja stida prelila se preko površi Praznine. Čovek tad podiže glavu.

Prevelike crne oči na bledom licu upalih obraza pogledaše Randa; ispucale crvene usne razdvojiše se u rugalački osmeh prepun oštrih zuba. Plašt se razmota i razvi u široka krila slepog miša, a Čion se stropošta na pod. Draghkar je kročio preko nje, sežući belim šakama prema Randu. Dugi, vitki prsti završavali su se kandžama. Kandže i zubi, međutim, nisu bili opasnost. Smrt i još gora sudba bila je u poljupcu Draghkara.

Njegova nežna pesma od koje se muti razum usko se pribijala uz Prazninu. Tamna kožna krila pokušaše da ga obuhvate dok je Draghkar prilazio. Za treptaj tih ogromnih crnih očiju, mač satkan od Moći raseče Draghkarovu lobanju sve do korena nosa.

Čelična oštrica bi se zaglavila, ali vatreno sečivo se lako izvuklo, i stvorenje pade. Za tren, duboko u srcu Praznine, Rand je razgledao stvora pod nogama, Ta pesma. Da ga Praznina nije štitila od osećanja, da ga nije činila hladnim i udaljenim, ta pesma bi mu obuzela um. Draghkar je zacelo u to i verovao, čim je tako voljno prišao.

Avijenda protrča pored njega i čučnu kraj Čion. Opipala je gai’šainkin vrat. „Mrtva je“, reče sklapajuči joj kapke do kraja. „Možda je i bolje tako. Draghkar proždire dušu pre nego što pojede život. Draghkar! Na ovom mestu!“ Ljutito ga je gledala, ne ustajuči. „Troloci u skloništu Imre, a sada i Draghkar, ovde. Donosiš strašna vrernena Trostrukoj...“ Vrisnula je i bacila se preko Čion; Rand je podigao mač ka njoj.

Struna čiste vatre prelete preko nje i zari se u grudi Draghkara koji je prišao kroz spoljašnji hodnik. Nakot Senke buknu i otetura natrag, vrišteči, posrčući, mlatarajući rastopljenim krilima.

„Probudi ih sve“, mirno kaza Rand. Da li se Čion borila? Koliko je bila vezana čašću? Nije bilo važno. Draghkare je lakše usmrtiti nego Mirdraale, ali su opasniji na drugi način. „Ako umeš da digneš uzbunu, učini to “

„Gong iznad vrata...“

„Ja ću. Probudi ih. Možda nisu samo dvojica.“

Ona zaklima glavom i odjuri natrag, vičući: „Dižite koplja! Ustajte i dižite koplja!“

Rand iskorači napolje, umoran, pripravnog mača. Moć ga je ispunjavala, uzbuđivala. Smučila mu se. Želeo je da se nasmeje, da povraća. Noć beše ledena, ali jedva da je bio svestan toga.

Izgoreli Draghkar ležao je u bašti; smrdeo je na zapaljeno meso, i njegova tiha vatra je dodavala svoju svetlost mesečini. Nešto niže niz stazu ležala je Seana, rasute proseđe kose, zagledana u nebo razrogačenim staklastim očima. Imala je nož uz sebe, ali nije uspela. da se izbori protiv Draghkara.

Već u času kada je Rand dograbio palicu s kožnim vrškom iznad pravouglog bronzanog gonga, na ulazu u kanjon nastade metež, začuše se ljudski i troločki krici, zveket čelika, vriska. Žestoko je udario u gong, i sumorna zvonjava odjeknu kroz kanjon; skoro istog trena začuo se odgovor, pa još jedan, te desetine usta povikaše: „Dižite koplja!“

Zbunjena vika se digla među torbarskim zapregama u središtu. Pojaviše se svetiljke, vrata dveju zaprega se s belim odbleskom mesečine otvoriše, i začu se nečija ljutita vika neke žene, Rand nije znao koje. Začuo je klepetanje krila iznad sebe. Režeći, Rand podiže plameni mač; Jedna moć je besnela u njemu, a vatra je suknula iz mača. Draghkar se u letu rasprsnuo u kišu plamtećih mrvica koje se sunovratiše u tamu.

„Uzmi ovo“, reče Ruark. Oči poglavara klana behu nemilosrdne iznad crnog vela. Potpuno obučen, nosio je štit i koplja. Iza njega je Met, gologlav, bez kaputa, poluispasane košulje, unezvereno stezao crno koplje obema rukama.

Rand uze šoufu od Ruarka, pa je ispusti. Obličje nalik slepom mišu prelete preko mesečevog lica, pa obiđe dalju stranu kanjona i nestade u tami. „Love mene. Neka mi vide lice.“ Moč proključa u njemu; mač je blestao kao malo sunce. „Ne mogu me pronaći ako me ne vide.“ Nasmejao se, jer nikom drugom nije bilo smešno, i pojurio nizbrdo, prema zvucima bitke.

Met izvuče koplje iz grudi jednog Troloka s veprovskom njuškom, pa kleče i osmotri mesečinom obasjan mračni ulaz u kanjon tražeći još nekog. Spaljen bio Rand! Nijedna od prilika koje su se kretale ne beše dovoljno velika za Troloka. Uvek me navlači na ove krvave spodobe! Ranjenici su tiho ječali. Senovita prilika, Moirainina kako mu se činilo, klečala je među oborenim Aijelima. Njene plamene kugle su zaista bile zadivljujuće, skoro kao Randov mač koji ispaljuje usijane strune. Oružje je još uvek svetlelo, tako da je Rand bio optočen svetlošću. Trebalo je da ostanem u postelji, eto šta je trebalo da činim. Krvavo je hladno, a nemam nikakve veze sa ovim! Pojavilo se još Aijela, još žena u suknjama koje su došle da pomognu ranjenima. Neke od tih žena nosile su koplja; možda inače nisu ratnice, ali ako je uporište napadnuto, nisu nameravale da stoje i gledaju.

Kraj njega zastade jedna Devica i skide veo. Nije mogao da razazna njeno lice skriveno senkama mesečine. „Vešto pleseš koplja, kockaru. Čudni su ovo dani kad su Troloci došli među Hladne stene.“ Osvrnula se prema senovitoj prilici Moiraini. „Možda bi se i probili da ne beše Aes Sedai.“

„Nije ih bilo dovoljno za to“, reče on bez razmišljanja. „Ovde su samo odvlačili pažnju.“ Da bi Draghkari neometano prodrli do Randa?

„Mislim da si u pravu“, polako je odgovorila. „Jesi li ti predvodnik u borbi među mokrozemcima?“

Zažalio je što je uopšte progovarao. „Ne, učio sam iz jedne knjige“, promrsi i okrenu se. Krvavi delovi tuđih krvavih sećanja. Možda će torbari posle ovoga biti voljni da krenu.

Međutim, kada je prišao zapregama, ni Keile ni Kadera nije bilo na vidiku. Kočijaši su se šćućurili zajedno; među njima su užurbano kružili krčazi nečeg što je mirisalo kao ona dobra rakija koju prodaju. Uznemireno su gunđali, iako nisu ni omirisali Troloke. Isendra je stajala na stepeništu Kaderovih kola, mršteći se za sebe. Uprkos nabranom čelu, bi

„Kojim su putem otišli?“, upita Rand.

„Na sever“, odgovori Ruark. „Bez sumnje, Kuladin želi da susretne Sevanu na putu za Alkair Dal, da bi je podbunio protiv tebe. Možda će uspeti. Jedini razlog što je ona položila nevestinski venac pod Suladrikove, a ne Kuladinove noge, bila je želja da se uda za poglavara klana. Ali rekao sam ti da od nje možeš da očekuješ nevolje. Sevana uživa da stvara neprilike. Ali to ne bi trebalo da je bitno. Ako Šaidoi neće da te prate, gubitak nije veliki.“

„Namerio sam da pođem u Alkair Dal“, odlučno kaza Rand. „Smesta. Izvinjavaću se svim poglavarima koji se osete poniženim što su zakasnili, ali neću pustiti Kuladina da predugo bude sam. Neće njemu biti dosta da podbuni Sevanu. Ne mogu mu pokloniti mesec dana.“

Tren potom, Ruark reče: „Možda si u pravu. Donosiš promene, Rande al’Tore. Videćemo se u zoru. Izabraću deset Crvenih štitova za moju čast, a Device će biti tvoja pratnja.“

„Zelim da pođem čim se prvi zrak svetla ukaže na nebu, Ruarče. Hoću da uz mene bude svaka ruka koja može podići koplje ili napeti luk.“

„Običaji...“

„Nisam predviđen običajima, Ruarče.“ Randov glas je mogao skršiti stene ili zalediti vino. „Moram da uvedem nove običaje.“ Grubo se nasmejao. Avijenda beše zapanjena, a čak je i Ruark izgledao zatečeno. Samo se Moirainin pronicljivi pogled nije menjao. „Neka neko obavesti torbare“, nastavi Rand. „Neće želeti da propuste vašar, ali ako one ljudine nastave da piju, biće previše mamurni da upravljaju kolima. Šta je s tobom, Mete? Polaziš li i ti?“

Svakako nije želeo da mu torbari uteknu, da mu utekne prilika da napusti Pustaru. „Oh, uz tebe sam, Rande “ Što je najgore od svega, to je zvučalo ispravno. Krvavi ta’veren, kako me vuče! Kako li se Perin oslobodio? Svetlosti, šta bih dao da je on uz mene. „Izgleda đa zaista jesam.“

Naslonio je koplje na rame i pošao uzbrdo. Još je imao vremena da bar malo odspava. Iza sebe začu Randa kako se prigušeno smeje.