Dolazak Senke

21 U Srce

Tairensko plemstvo ispunilo je ogromnu zasvođenu odaju s deset stopa debelim stubovima od crvenog kamena što su se dizali u senkama skrivene visine iznad zlatnih svetiljki okačenih na zlatnim lancima. Visoki lordovi i gospe behu raspoređeni u vidu jednog debelog šupljeg kruga ispod velike kupole u samom središtu odaje, dok su niži plemići bili iza njih. Red za redom gubio se u šumi stubova. Svi behu odeveni u najbolji somot, svilu i čipku, sa širokim rukavima, nabranim okovratnicima i šiljatim šeširima. Svi su nelagodno žagorili tako da je pod visokom zasvođenom tavanicom brujalo kao od graje preplašenih gusaka. Nekada su jedino visoki lordovi bili tu sazivani, u Srce Kamena, i to svega četiri pula godišnje kako zahtevaju zakon i običaji. Sada su došli svi koji nisu bili negde u unutrašnjosti zemlje, na poziv svog novog gospodara zakonotvorca i rušitelja običaja.

Stešnjena gomila plemića raskrili se pred Moirainom čim je prepoznadoše, pa ona i Egvena prođoše kroz nastalu stazu. Moirainu je ljutilo Lanovo odsustvo. Nije ličilo na njega da se izgubi u času kad joj može zatrebati. Obično je motrio nad njom, kao da nije u stanju da se bez staratelja brine o sebi. Zabrinula bi se da preko veze između njih nije osećala da je blizu Kamena.

Borio se protiv uzica kojima ga je Ninaeva splela kao nekada protiv Troloka u Pustari, ali ma koliko on to poricao, ta ga je mlada žena vezala uz sebe čvrsto kao Moiraina sama, mada drugačije. To što pokušava daraskine te veze bilo mu je isto kao da hoće golim rukama da raskine čelik. Nije baš bila ljubomorna, ali Lan je predugo bio njen mač, štit i sadrug, da bi tek tako digla ruke od njega. S tim u vezi učinila sam ono što se moralo. Dobiće ga ako ja umrem – ne ranije: Gde se dede taj čovek? Šta li radi? Jedna žena odevena u crvenu haljinu opšivenu nabranom čipkom konjolika zemljišna gospa po imenu Leita, pomalo prezrivo povuče suknje, a Moiraina je pogleda: Samo pogleda zastajkujući, ali žena zadrhta i spusti pogled. Moiraina klimnu sama sebi. Mogla je da prihvati da ti ljudi mrze Aes Sedai,ali nije namere da trpi otvoren bezobrazluk povrh prikrivenih uvreda. Sem toga, ostali ustuknuše još jedan korak kada videše kako je Leita prošla.

„Jesi li sigurna da ništa nije pominjao u vezi s onim što će obznaniti?“-tiho upita. U toj silnoj graji, njene reči su na tri koraka daljine potpuno nerazgovetne. Tairenci su se otprilike toliko udaljili od njih. Nije volela da je prisluškuju dok govori.

„Ništa“, jednako tiho odgovori Egvena. Zvučala je ljutito, kao što se Moiraina osećala.

„Bilo je glasina“

„Glasina? Kakvih glasina?“

Devojka nije bila toliko umešna u vladanju svojim licem i glasom. Očigledno nije čula priče o dešavanjima u Dve Reke. Međutim, mali su izgledi bili da ni Rand za to nije čuo; „Trebalo bi da ga navedeš da ti se poverava. Potreban mu je neko ko će ga slušati. Pomoglo bi mu da o svojim nevoljama priča s nekim kome veruje.” Egvena je samo pogleda. Postala je suviše prefinjena za tako jednostavne metode. Svejedno, Moiraina je izrekla čistu istinu – dečku je potreban neko ko će ga slušati i tako mu olakšati teret – sem toga; to bi moglo da uspe.

On neće nikome da se poverava, Moiraina: Krije svoj bol, i nada se da će se pobrinuti za njega pre no što neko primeti.“ Egvenino lice poprimi besan izraz. „Vunoglava mazga!“

Moirainu na časak prože saosećanje. Ne može se od te devojke očekivati da tek tako prihvati Randovo šetanje ruku pod ruku sa Elejnom i ljubakanje kada misle da ih niko ne gleda. A Egvena ni ne zna šta se sve dešavalo. Međutim, to njeno saosećanje nije potrajalo. Dešava se premnogo bitnih stvari da bi ta devojka razbijala glavu oko nečega što svejedno ne bi mogla da ima.

Elejna i Ninaeva trebalo bi da su već na brodu; Njihovo putovanje će joj možda otkriti da li su njene sumnje u vezi s vetrotragačima tačne. Ali to beše manja stavka. U najgorem slučaju, njih dve imaju dovoljno zlata da kupe brod i unajme posadu – što bi se moglo pokazati neophodnim uzevši u obzir glasine o Tančiku – i da im ostane dovoljno novca za podmićivanje tarabonskih zvaničnika, što je često neophodno. Merilinova soba je bila prazna, a njeni doušnici su je izvestili kako je na putu iz Kamena neprestano gunđao o Tančiku. On će se postarati da sakupe dobru posadu i pronađu prave zvaničnike. Namera skovana za Mazrima Taima daleko je verovatnija od dve mogućnosti za koje su doznale, ali njene poruke upućene Amirlin trebalo bi da se pobrinu za to. One dve devojke mogu da se postaraju za daleko manje verovatan slučaj te tajanstvene opasnosti skrivene u Tančiku. Sem toga, više joj neće smetati i biće daleko od Randa. Mogla je samo da žali što je Egvena odbila da pođe s njima. Za te tri najbolje bi bilo da su u Tar Valonu, ali i Tančiko će poslužiti.

„Kad već pričamo o vunoglavosti, nameravaš li i dalje da se zaputiš u Pustaru?“

„Da“, odlučno odvrati devojka. Trebalo bi da je u Kuli, i da jača svoju snagu. Šta li je Sijuan mislila? Kada je budem pitala, verovatno će mi odgovoriti nekom izrekom o čamcima i ribama.

Bar će se i Egvena skloniti da joj ne smeta, a ona Aijelka će paziti da joj se nešto ne desi. Možda će je Mudre zaista naučiti nešto o sanjanju. U njihovom pismu bilo je zaista krajnje zapanjujućih napomena, mada veći deo njih nije mogla da posluša. Egvenino putovanje u Pustaru moglo bi se na duge staze pokazati korisnim.

I poslednji red Tairenaca razdvoji se pred njima, tako da se načini jedna mala praznina u koju njih dve stupiše, našavši se tačno ispred brisanog prostora ispod ogromne kupole. Tu se već jasno videlo koliku teskobu velmože osećaju. Mnogi su zurili u pod pred sobom, kao deca kad se dure, a drugima se pogled gubio u daljini, kao da ne žele da vide gde se nalaze. Ovde se Kalandor čuvao pre no što ga je Rand uzeo. Tu, ispod te kupole, boravio je taj mač duže od tri hiljade godina. Niko sem Ponovorođenog Zmaja nije ga mogao uzeti u šake. Tairenci nisu voleli ni da priznaju kako Srce Kamena uopšte postoji.

„Jadna žena“, promrmlja Egvena.

Moirainin pogled pođe za devojčinim. Visoka gospa Alteima već se odenula i ogrnula blistavobelom odećom, kao što to čine tairenske udovice, iako se njen muž još držao. Ona je bila najprisebnija od svih plemića, vitka žena krupnih smeđih očiju i duge crne kose što joj je padala sve do pola leđa, čiju je ljupkost tužni smešak samo još dodatno isticao. Bila je visoka, mada Moiraina beše voljna da prizna kako to teži da ceni po sopstvenoj visini, i previše bujnih grudi. Kairhijenjani kao narod nisu visoki, a Moirainu su smatrali niskom čak i za Kairhijenjanku.

„Da, jadna žena“, reče, ali time nije htela da iskaže saosećanje. Bilo je dobro videti da Egveni još ne polazi za rukom da uvek zagleda ispod površine. Ionako je već postala preterano svojeglava. Trebalo je da prođu godine pre no što se to desi, da se oblikuje pre no što otvrdne.

Tom je u Alteiminom slučaju promašio. Ili možda nije želeo da vidi. Izgleda da je patio od neke neobične nevoljnosti da napada žene. Visoka gospa Alteima bila je daleko opasnija i od svog muža i od ljubavnika. Ona je, zapravo, iz senke upravljala njima obojicom, a da oni toga nisu bili svesni. Lako je moguće da je ona opasnija od svih ostalih u Tiru. Ubrzo će pronaći druge da zloupotrebljava. Alteima je volela.da se drži u pozadini i povlači konce. Moraće da se uradi nešto u vezi s njom.

Moiraina pređe pogledom duž redova visokih lordova i gospi, sve dok ne pronađe Estandu, odevenu u žutu svilu i brokat, s velikim čipkanim okovratnikom boje belokosti i sićušnom kapom. Njeno lepo lice bilo je pomalo naruženo nekom strogoćom, a povremeno je streljala Alteimu okrutnim pogledima. Njih dve nisu se samo nadmetale. Da su bile muškarci, odavno bi u dvoboju pala krv. Ako bi to neprijateljstvo moglo da se zaoštri, Alteima bi postala prezauzeta da Randu stvara nevolje.

Moiraina na trenutak oseti žaljenje što je odaslala Toma. Nije volela da traći vreme na te sitničarije. Ali on je već stekao previše uticaja kod Randa. Dečko mora početi da zavisi od njenog saveta. Samo, jedino i isključivo njenog. Svetlost zna da je i bez mešanja sa strane veoma teško s njim. Tom ga je pripremao za vladavinu nad Tirom, a on bi zapravo morao da se kreće ka krupnijim stvarima. Ali za sada se pobrinula za to. Kasnije će moći da se poštara za kroćenje Toma Merilina. Rand je sada bio pod znakom pitanja. Šta li namerava da obznani?

„Gde li je? Izgleda da je naučio prvo umeće kraljeva – terati ljude da te čekaju.“

Tek kad je Egvena iznenađeno pogleda, Moiraina shvati da je to glasno izgovorila. Međutim, smesta obrisa s lica ljutnju na samu sebe. Rand će se već pojaviti, i ona će saznati šta je namerio. I to kad i svi ostali. Skoro da zaškripa zubima. Ta šlepa budala od dečaka bezglavo juri kroz noć, ne mareći za provalije, i ne pomišljajući da sa sobom u propast može odvući čitav svet. Kada bi joj samo uspelo da ga spreči da odjuri u izbavi janje svog sela. To je sigurno ono što želi, ali sada to ne može sebi da priušti. Možda ne zna šta se dešava. Mogla je da se nada.

Met je stajao tačno naspram njih, raščupane kose, poguren, s rukama u džepovima svog zelenog kaputa sa visokim okovratnikom. Kao i obično, kaput mu je bio dopola raskopčan, a čizme prljave – što bese u oštroj suprotnosti s velmožama oko njega. Kad vide da ga ona gleda, on se nelagodno promeškolji, a onda joj uputi jedan od onih svojih bezobraznih prkosnih osmeha. Bar je bio tu, pod njenim budnim okom. Met Kauton je takav mladić da je veoma iscrpljujuće motriti na njega. S lakoćom bi umakao njenim uhodama. Ničim nije pokazivao da zna da su tu, ali njene oči i uši izveštavale su je da im stalno bezi s vidika čim mu se previše približe.

„Mislim da i spava u kaputu“, kaza Egvena s neodobravanjem. „I to namerno. Pitam se gde li je Perin.“ Prope se na prste, pokušavajući da proviri preko okupljenog sveta. „Ne vidim ga.“

Moiraina se namršti i pređe pogledom po gomili, mada nije mogla da razazna ništa iza prednjeg reda. Moguće je da je Lan negde iza stubova. Ali nije imala namere da se napreže, niti da se propinje na prste kao neko nestrpljivo derište. Kad joj Lan bude pao šaka, videće svoje. A onda se zapita koliko se njihova veza još drži, kada ga Ninaeva vuče na jednu stranu, a ta’vereni – bar Rand – na drugu. Makar je ono vreme koje je proveo s Random bilo korisno. To joj je dalo još jednu nit do tog mladića.

„Možda je s Failom“, kaza Egvena. „On ne bi pobegao, Moiraina. Perin ima snažan osećaj dužnosti.“

Skoro kao Zaštitnik. Moiraina Je to znala, i upravo zbog toga nije naložila svojim očima i ušima da motre na njega, kao što je to pokušala s Metom. „Faila pokušava da ga nagovori da ode, devojko.“ Lako je moguće da je s njom; obično je bio. „Ne budi tako iznenađena. Njih dvoje često pričaju – i svađaju se – tamo gde ih drugi čuju.“

„Nisam iznenađena što to znaš“, suvo odvrati Egvena, “već što Faila pokušava da ga odgovori od nečega što on zna da mora da uradi.“

„Možda ona ne veruje u to, za razliku od njega.“ Ni Moiraina isprva nije u to verovala. Nije to videla. Tri ta’verena, sva trojica istog godišta, u jednom selu. Mora da je bila šlepa kad nije shvatila da su povezani. S tim saznanjem sve je postalo daleko zamršenije. Kao da pokušava da jednom rukom, povezanih očiju, žonglira trima Tomovim šarenim loptama. Videla je Toma kako to radi, ali nije joj padalo na pamet da se u tome okuša. Ništa joj nije govorilo kako su njih trojica povezani, niti šta bi trebalo da urade. Proročanstva nigde ne spominju sadrugove.

„Dopada mi se ona“, kaza Egvena. „Ona je dobra za njega. Baš ono što mu je potrebno. I duboko joj je stalo do njega.“

„Pretpostavljam da je tako.“ Ako Faila postane prevelika nevolja Moiraina će morati da popriča s njom o stvarima koje taji od Perina. Ili da to učini neko od njenih očiju i usiju. To bi trebalo da je smiri.

„Kažeš to kao da ne veruješ. Oni se vole, Moiraina. Zar to ne vidiš? Zar si došla dotle da ne možeš da prepoznaš ljudsko osećanje?“

Moiraina je čvrsto pogleda, pa Egvena sasvim lepo ućuta. Ta devojka premalo zna, a misli da joj se znanje preliva iz ušiju. Taman se Moiraina spremala da joj to i saopšti, kada se među Tairencima začuše iznenađeni, pa čak i prestravljeni uzdasi.

Gomila se žurno raskrili, kao da beži od nečega. Oni u prednjim redovima bezobzirno primoraše one iza sebe da ustuknu, i tako otvoriše širok prolaz do prostora ispod kupole. Rand pođe niz taj hodnik, gledajući pravo pred sebe. Bio je veličanstven, odeven u crveni kaput sa zlatnim vezom po rukavima. Nosio je Kalandor u desnoj ruci kao žezlo. Ali nisu Tairenci samo zbog njega onako ustuknuli. Iza njega naiđe možda stotinu Aijela, s kopljima i zapetim lukovima u rukama. Oko glava im behu obmotane šoufe, a lica zabrađena crnim velovima, sve do očiju. Moiraini se učini da je prepoznala Ruarka, odmah iza Randa, ali samo po načinu na koji se kretao. Bili su bezlični. Spremni da ubiju. Rand je, ma šta nameravao da saopšti, očigledno bio spreman da suzbije svaki otpor, i to pre no što stigne da naraste.

Aijeli stadoše, ali Rand nastavi sve dok se ne nađe tačno ispod središta kupole, pa onda pogledom pređe po okupljenim plemićima. Izgleda da se pomalo iznenadio, pa čak i malčice uznemirio, kada vide Egvenu, ali Moiraini uputi takav osmeh da je ona pobesnela. Kad se nasmešio Metu, on mu uzvrati, tako da su delovali kao dva nestašna dečaka. Tairenci su potpuno prebledeli. Jasno se videlo da ne znaju da li da gledaju Randa i Kalandor, ili zabrađene Aijele. I jedno i drugo značilo je smrt među njima.

„Visoki lord Sunamon“, odjednom glasno kaza Rand, tako da taj punački čovek poskoči, “uverio me je da će mi osigurati primirje s Majenom, i to strogo sledeći uputstva koja sam mu dao. Jamči mi za to svojom glavom.“ Na to se nasmeja, kao da se našalio, a većina plemića nasmeja se s njime. Ali ne i Sunamon, kome kao da je pozlilo. „Saglasio se“, obznani Rand, “da će biti obešen ako pretrpi neuspeh.“ Tada nastade muk. Sunamon pozelene.- Egvena uznemireno pogleda Moirainu; obema rukama čvrsto je stiskala suknju. Moiraina je samo čekala. Nije on okupio sve plemiće u okviru od deset milja samo da bi im saopštio vesti o primirju ili pretio jednoj debeloj budali. A onda natera sebe da pusti suknje, koje je stezala baš kao i Egvena.

Rand se okrete ukrug, odmeravajući lica pred sobom. „Zahvaljujući tom primirju, brodovi će uskoro moći da ponesu tairensko žito na zapad, na nova tržišta.“ Na to se začu tihi žagor odobravanja koji brzo utihnu. „Ali to nije sve. Vojske Tira kreću u pohod.“

Na te njegove reči začu se gromoglasni urlik odobravanja. Muškarci zaigraše u mestu, čak i visoki lordovi, i zatreskaše pesnicama iznad glava, pa čak i pobacaše uvis somotske šešire. Žene, smešeći se široko kao muškarci, počeše da ljube u obraze one koji će poći u rat, nežno prinoseći nosu sićušne porcelanske bočice mirisavih soli bez kojih nijedna tairenska plemkinja nije mogla da bude, pretvarajući se da im se od tih vesti zavrtelo u glavi. „Ilijan će pasti!“ – uzviknu neko, a stotine glasova prigrliše taj poklič, i kao da grmljavina ispuni Srce Kamena. „Ilijan će pasti! Ilijan će pasti! Ilijan će pasti!“

Moiraina vide kako se Egveni usne miču, ali plemićko vesel je ju je zaglušilo. Međutim, mogla je da ih pročita. „Ne, Rande. Molim te, ne. Molim te nemoj.“ Na suprotnoj strani od Randa Met se ćutke mrštio u znak neodobravanja. Jedino njih dve i Met nisu slavili, sem Aijela što su budno motrili i samoga Randa. Randov osmeh postade prezriv, a lice mu se orosi znojem. Moiraina ga pogleda pravo u oči i reši se da sačeka. Uslediće još nešto, što joj se – pretpostavljala je – neće dopasti.

Rand diže levu ruku. Lagano zavlada tišina. Plemići u prednjim redovima preplašeno su ućutkivali one iza sebe. On sačeka dok se sve ne utiša. „Vojske će krenuti na sever – u Kairhijen. Zapovedaće visoki lord Mejlan, a pod njime visoki lordovi Guejan, Arakome, Hern, Marakon i Simaan. Vojske će velikodušno platiti visoki lord Torean, najbogatiji od svih vas, koji će poći sa njima da se osigura kako se njegov novac mudro troši.“ Njegov proglas dočeka mrtva tišina. Niko ni prstom ne mrdnu, mada je neugledni Torean izgleda imao muka da ostane na nogama.

Moiraina u sebi odade priznanje Randu na njegovim odlukama. Time što tu sedmoricu odašilje van Tira obezglaviće najopasnije urote protiv sebe, a ti ljudi nisu imali poverenja jedni u druge, tako da neće moći međusobno da spletkare. Tom Merilin ga je dobro posavetovao. Njenim uhodama su očigledno promakle neke poruke koje je on krišom ubacivao u Randove džepove. Ali ostalo? Beše to čisto ludilo. Nemoguće je da je takav odgovor dobio na drugoj strani onog ter’angreala. Jednostavno nemoguće.

Mejlan je očigledno bio saglasan s njom, mada ne iz istih razloga. On uz oklevanje iskorači. Bese to vitak i tvrd čovek, ali toliko prestravljen da su mu se beonjače isticale na licu. „Moj gospodaru Zmaju...“ A onda stade, ovlaži usne pa poče tek nešto neznatno snažnijim glasom. „Moj gospodaru Zmaju, umešati se u građanski rat je isto što i baciti se u močvaru. Desetak strana nadmeće se za Sunčev presto. Podjednako toliko ima i promenljivih savezništava, koja se svakog dana rasturaju. Sem toga, Kairhijen je pun razbojnika, kao divlji vepar buva. Izgladneli seljaci su ogoleli celu zemlju. Pouzdano sam obavešten da jedu koru i lišće. Moj gospodaru Zmaju, to je pravi živi pesak...“

Rand ga preseče. „Ne želiš da proširiš vlast Tira sve do Rodoubičinog bodeža, Mejlane? To je u redu. Znam koga hoću da postavim na Sunčev presto. Nećete morati da osvajate, Mejlane, već da ponovo uspostavite red i mir. I da nahranite gladne. Tir u svojim žitnicama ima daleko više no što može da proda, a seljaci će ove godine požnjeti isto toliko useva, sem ako se ne usprotivite mojim naredbama. Kola će sve to žito poneti na sever, iza vojski, a ti seljaci... Ti seljaci više neće morati da jedu koru sa drveća, moj lorde Mejlane.“ Visoki velmoža ponovo otvori usta, ali Rand zamahnu Kalandorom i spusti ga vrhom pred sebe. „Imaš nešto da pitaš, Mejlane?“ Odmahnuvši glavom, Mejlan ustuknu nazad u gomilu, kao da pokušava da se sakrije.

„Znala sam da neće otpočeti rat“, silovito kaza Egvena. „Znala sam.“

„Misliš li da će ovde biti manje ubijanja?“ – progunđa Moiraina. Šta li je to dečko namerio? Bar nije otrčao da spasava svoje selo, dok se Izgubljeni igraju sa ostatkom sveta. „Biće ovde jednako mnogo leševa, devojko. Neće biti nikakve razlike u odnosu na rat.“

Napad na Ilijan i Samaela doneo bi mu malo vremena. Vremena da nauči kako da se služi svojom moći, a možda i da obori jednog od najsnažnijih svojih neprijatelja i zastraši ostale. Šta će ovim dobiti? Mir za njenu rodnu zemlju i hranu za gladne Kairhijenjane. Neki drugi put bi to od sveg srca pozdravila. Beše to hvale vredno – i u ovom trenutku potpuno besmisleno. Doći će do beskorisnog krvoprolića, umesto do suočavanja s neprijateljem koji bi ga rado uništio čim mu se ukaže najmanja prilika. Zašto? Lanfear. Šta mu je to Lanfear rekla? Šta mu je učinila? Moiraina se sledi od tih mogućnosti. Sada će morati još pomnije da posmatra Randa. Ne sme da dozvoli da se on okrene Senci.

„Ah, da“, kaza Rand, kao da se tek tada nečega setio. „Vojnici se ne razumeju u ishranjivanje gladnog naroda, zar ne? Mislim da je za to potrebno nežno žensko srce. Moja gospo Alteima, žalim što smetam tvom bolu, ali hoćeš li preuzeti na sebe da nadgledaš raspodelu hrane? Imaćeš čitav jedan narod da nahraniš.“

I moć da stekne, pomisli Moiraina. To mu je prva greška. Sem odluke da se pođe na Kairhijen, a ne Ilijan, naravno. Alteima će se sigurno vratiti u Tir potpuno jednaka s Mejlanom ili Guejamom, spremna za nova spletkarenja. Ako se Rand ne pripazi, nastradaće od noža nekog njenog plaćenog ubice. Možda bi trebalo urediti da se u Kairhijenu dogodi nesretan slučaj.

Alteima pade u skladan naklon, raširivši svoje pune bele suknje. Na njenom licu ocrtavao se samo tračak iznenađenja. „Kako moj gospodar Zmaj zapoveda, tako se ja pokoravam. Biće mi veliko zadovoljstvo da služim mom gospodaru Zmaju.“

„Siguran sam da hoće“, suvo odvrati Rand. „Ma koliko ti volela svog muža, jamačno ne želiš da pođe s tobom u Kairhijen. Biće to teški uslovi za jednog bolesnika. Bio sam tako slobodan da naredim da se on premesti u odaje visoke gospe Estande. Ona će se brinuti o njemu dok si ti odsutna i poslati ga k tebi u Kairhijen kada ozdravi.“ Estanda se pobednički nasmeši. Alteima zakoluta očima i onesvesti se.

Moiraina neznatno odmahnu glavom. Zaista je postao tvrđi no što je bio. Opasniji. Egvena pođe ka paloj ženi, ali Moiraina je uhvati za ruku. „Mislim da su je samo osećanja nadvladala. Umem to da prepoznam. Gospe se staraju o njoj.“ Nekoliko plemkinja okružilo je Alteimu, tapšući je po ručnim zglobovima i gurajući mirišljave soli pod nos. Ona se zakašlja i otvori oči, ali činilo se kao da će se ponovo onesvestiti kada ugleda Estandu kako stoji iznad nje.

„Mislim da je Rand upravo učinio nešto veoma pametno“, ravnim glasom kaza Egvena. „I veoma okrutno. I treba da se stidi.“

Rand je zaista tako izgledao. Mrštio se na pod pred sobom. Možda nije zaista toliko tvrd kao što pokušava da bude.

„Međutim, ta okrutnost je zaslužena“, primeti Moiraina. Devojka je obećavala. Umela je da primeti i stvari koje ne razume. Ali mora da nauci kako da vlada svojim osećanjima i vidi ono što mora da se uradi, a ne samo ono što želi. „Nadajmo se da je za danas završio s pametovanjem.“

Veoma je mali broj ljudi u ogromnoj odaji u potpunosti shvatio šta se upravo odigralo. Jedino su videli da se gospodar Zmaj uznemirio jer se Alteima onesvestila. Nekolicina u pozadini počeše da kliču „Kairhijen će pasti!“ – ali to se nije primilo.

„S vama na čelu, moj gospodaru Zmaju, pokorićemo čitav svet!“ – viknu jedan mladić, koji je držao Toreana da ne padne. Bio je to Estean, Toreanov najstariji sin. Jasno se videla sličnost među njima – obojica su; bili ružnjikavi – mada je njegov otac još mrmljao sebi u bradu.

Rand se trže. Delovao je iznenađeno. Ili možda besno. „Ja neću biti sa vama. Ja... odlazim na neko vreme.“ Na te reči ponovo zavlada mrtva tišina. Svi pogledi behu uprti ka njemu, ali sva njegova pažnja beše posvećena Kalandoru. Gomila plemića ustuknu kada on podiže kristalno sečivo: pred sebe. Znoj mu obli lice, mnogo jače no ranije. „Kamen je čuvao Kalandor pre no što sam ja došao. Kamen bi trebalo da ga ponovo čuva, sve dok se ne vratim.“

Providni mač blesnu u njegovim rukama. Munjevito ga okrenuvši balčakom nagore, on ga zari pravo u kameni pod. Plavičasta munja divlje sunu ka kupoli iznad Randa. Začu se grmljavina i Kamen zadrhta i zatrese se, a ljudi zavrištaše u strahu dok su padali na pod.

Moiraina odgurnu Egvenu sa sebe još dok se dvorana i dalje tresla, i nekako ustade. Šta li je uradio? I zašto? Odlazi? Beše to ostvarenje njenih najcrnjih košmara.

Aijeli već behu na nogama. Svi ostali bili su na zemlji, ošamućeni ili prestravljeni. Izuzev Randa. On je klečao na jednom kolenu, obema šakama držeći balčak Kalandora, a sečivo beše dopola zariveno u kamen. Mač je ponovo bio samo providni kristal. Randovo lice presijavalo se od znoja. On odvoji šake od balčaka, prst po prst, i zadrža ih skupljene oko mača – ali ne dodirujući ga. Moiraina na tren pomisli kako će ga ponovo zgrabiti, ali on se mesto toga uspravi na noge. Morao je, međutim, da se prisili na to. U to je bila sigurna.

„Gledajte ovo dok me ne bude bilo.“ Glas mu beše vedriji – više nalik onom momku koga je pronašla u Emondovom Polju, ali ništa manje siguran i odlučan no maločas. „Gledajte, i pamtite me. Pamtite da ću se vratiti po njega. Ako iko želi da zauzme moje mesto, sve što treba da učini jeste da ga izvuče iz kamena.“ A onda im pripreti prstom, osmeh nuvši se skoro nestašno. „Ali setite se cene neuspeha.“

Okrenuvši se u mestu, on napusti odaju, a Aijeli za njim. Zagledani u mač zariven u središte Srca, Tairenci poustajaše, znatno sporije. Većinom su delovali kao da su spremni za bezglav beg, ali suviše prestravljeni da to učine.

„Taj čovek!“ – progunđa Egvena, čisteći svoju zelenu lanenu haljinu od prašine. „Je li on lud?“ A onda se uhvati za usta. „Oh, Moiraina, nije, zar ne? Ne još.“

„Svetlost dala da nije“, promrmlja Moiraina. Nije mogla da skine pogled s onog mača, ništa više no Tairenci. Svetlost ga spalila, zašto nije mogao da ostane onaj prijazni mladić koga je pronašla u Emondovom polju? A onda natera sebe da pođe za Random. „Ali saznaću.“

Napola trčeći, brzo su ga sustigle u jednom širokom hodniku, s tapiserijama na zidovima. Aijeli se, ne usporavajući korak, skloniše da ih propuste. Velovi im više nisu zaklanjali lica, ali su ih u slučaju potrebe lako mogli ponovo pokriti. Oni pogledaše u nju i Egvenu. Kamena lica im ostadoše nečitka, ali oči im dodirnu ona zabrinutost koju su Aijeli uvek pokazivali u blizini Aes Sedai.

Nije razumela kako mogu da se nje pribojavaju, a da spokojno slede Randa. Bilo je veoma teško saznati nešto o njima. Slobodno su odgovarali na pitanja – u vezi sa svim što je ni najmanje nije zanimalo. Njene uhode ništa nisu naćule, pa ni ona sama kada je prisluškivala. Njena mreža očiju i ušiju više nije htela ni da pokušava. Ne otkad su jednu ženu ostavili da uvezana konopcem i zapušenih usta visi s kruništa okačena za članke i razrogačeno bulji u pad od četiri stotine stopa, dok je jedan čovek jednostavno nestao. Čoveka jednostavno više nije bilo, a žena je odbijala da se penje iznad prizemlja. Ona je Moirainu stalno podsećala na neuspeh, tako da ju je na kraju poslala u unutrašnjost zemlje.

Rand nije usporio ništa više no Aijeli kada ga ona i Egvena sustigoše.

I njegov pogled bese oprezan, ali potpuno drugačije, i pomalo ljutit. „Mislio sam da si otišla“, obrati se Egveni. „Mislio sam da si pošla s Elejnom i Ninaevom. Trebalo je da odeš. Čak je i Tančiko... Zašto si ostala?“

„Neću se još dugo ovde zadržavati“, odgovori mu Egvena. „Idem s Avijendom u Pustaru. U Ruidean, da učim od Mudrih.“

On se spotače kada devojka spomenu Pustaru i nesigurno je pogleda, pa onda produži. Sada je delovao potpuno smireno – pa čak i previše – kao čajnik prepun ključale vode, ali sa zavezanim poklopcem. „Pamtiš li kad smo plivali u Vodenoj šumi?“ – tiho je upita. „Ja sam imao običaj da plivam na leđima i da razmišljam kako je oranje nešto najteže u životu – sem ako to ne važi za šišanje ovaca. Šišanje od svitanja do spavanja, bez stanke sve dok se i poslednje runo ne ošiša.“

„Predenje“, odvrati Egvena. „To sam mrzela više od ribanja podova. Prsti umeju jako da zabole od uvrtanja niti.“

„Zašto si to učinio?“ – zatraži Moiraina da čuje, prekinuvši njihova prisećanja na detinjstvo.

On je pogleda i uputi joj osmeh dostojan Meta. „Zar sam mogao da je obesim što je pokušala da ubije čoveka koji se urotio da ubije mene? Da li bi to bilo pravednije od onoga što sam učinio?“ Osmeh mu se izgubi s lica. „Ima li pravde i u čemu što radim? Sunamon će biti obešen ako pretrpi neuspeh. I to zato jer sam ja tako rekao. On to i zaslužuje, pošto je pokušao da stekne korist za sebe, ne mareći što njegov sopstveni narod gladuje – ali neće zato otići na vešala. Biće obešen jer sam ja tako rekao.“ Egvena ga uhvati za ruku, ali Moiraina odbi da mu dozvoli da skrene tok razgovora. „Znaš da nisam mislila na to.“

On klimnu i užasno se nasmeši, kao mrtvac. „Kalandor. S njim u rukama, nema šta ne mogu da uradim. Sve je moguće. Znam da mogu da učinim šta god poželim. Ali sada mi je taj kamen skinut sa srca. Ti to ne razumeš, zar ne?“ I zaista ga nije razumela, mada ju je peklo što je to primetio. Nastavila je da ćuti, a on da govori. „Možda će ti pomoći da znaš kako je to došlo iz Proročanstava.

Vidiš? Pravo iz Proročanstava.“

„Zaboravio si na jedno“, napetim glasom odvrati mu ona. „Ispunio si proročanstvo kada si prvi put isukao Kalandor. Zaštite koje su ga čuvale duže od tri hiljade godina sada su nestale. To više nije Mač Koji Se Ne Može Dotaći. Sada bih čak i ja mogla da ga usmeravanjem oslobodim iz kamena. A da stvari budu još gore, to mogu i Izgubljeni. Šta ako se Lanfear vrati? Ona, ništa više no ja, ne može da se služi Kalandorom, ali mogla bi da ga uzme.“ To ime ga nije dotaklo. Da li stoga što je se nije plašio – ako je tako, onda je prava budala – ili iz nekog drugog razloga? „Ako se Samael, Rafhin ili ma koji drugi muškarac među Izgubljenima dočepa Kalandora, mogao bi da ga koristi jednako kao ti. Pomisli kako će ti biti da se suočiš s tom silnom moći, koje se tek tako odričeš. Pomisli na tu silu u Senkinim rukama.“

„Skoro da se nadam da će to pokušati.“ Neka opasnost zablista mu u očima – podsećale su na sive olujne oblake. „Svako ko pokuša usmeravanjem da oslobodi Kalandor iz Kamena gadno će se iznenaditi, Moiraina. Ni ne pomišljaj da ga odneseš u Kulu na čuvanje; zamku nisam mogao da učinim probirljivom. Na prvi dodir Moći, moja klopka će se okrenuti, pa onda ponovo namestiti – spremna za nove pokušaje. Nisam se zauvek odrekao Kalandora. Samo dok...“ Duboko uzdahnu. „Kalandor će tu ostati sve dok se ne vratim po njega. Svojim prisustvom podsećaće ih ko sam i šta sam. Zahvaljujući njemu, siguran sam da ću moći da se vratim u Kamen bez osvajačke vojske. To mi dođe kao neko utočište, s dobrodošlicom takvih kao što su Alteima i Sunamon. Pod uslovom da Alteima preživi pravdu svog muža i Estande, a Sunamon moju. Svetlosti, kako je sve to bedno.“

Nije mogao da učini zamku probirljivom, ili nije hteo? Bila je odlučna da ne potceni ono za šta je sposoban. Kalandoru je mesto bilo u Kuli, ako već neće da ga koristi kako bi trebalo. Šta li on to čeka? Nameravao je da kaže nešto drugo, a ne “dok se ne vratim“, ali šta?

„A kuda to ideš? Ili nameravaš i to da tajiš?“ Ona se u sebi zavetova da joj neće ponovo pobeći i da će ga nekako sprečiti ako namerava da pobegne u Dve Reke, kad je on iznenadi.

„Neću tajiti, Moiraina. U svakom slučaju, ne od tebe i Egvene.“ A onda pogleda Egvenu i reče: „Ruidean.“ Devojka preneraženo zinu u njega, kao da nikada nije ni čula za to ime. Moiraina nije bila ništa manje zaprepašćena, Aijeli iza njih zažagoriše, ali kad se ona okrete da ih pogleda, vide da su im lica bezizražajna. Požele da ih otera, ali oni ne bi otišli na njenu zapovest, a nije imala namere da moli Randa za to. Ne bi joj pomoglo da od njega moli usluge, pogotovo kad bi je lako mogao odbiti.

„Ti nisi neki aijelski plemenski poglavar, Rande“, odlučno mu kaza, “i nemaš potrebe da postaneš. Tvoja borba vodiče se s ove strane Zmajevog zida. Sem ako... Da li je ovo usledilo zbog odgovora koje si dobio u ter’angrealu? Kairhijen, Kalandor i Ruidean? Rekla sam ti da ti odgovori znaju da budu zagonetni. Moguće je da si ih pogrešno protumačio, a to bi se moglo pokazati kobnim. I to ne samo po tebe.“

„Moraćeš da mi veruješ, Moiraina. Kao što sam ja često morao tebi “ Lice mu bese potpuno bezizražajno, kao da je i on Aijel.

„Za sada ću ti verovati. Samo nemoj prekasno da dođeš po moj savet.“ Neću te prepustiti Senci. Predugo se trudim da bih to dopustila . Učiniću šta god je potrebno.