Dolazak Senke

57 Slamanje u Trostrukoj zemlji

Rastopljeno popodnevno sunce peklo je Pustaru i bacalo senke preko severnih planina, neposredno ispred njih. Milje i milje sprženih brda proticale su ispod Džede’enovih kopita kao razigrani talasi u okeanu raspukle ilovače. Rand nije skidao pogled s planina još otkad su se prvi put ukazale, prethodnog dana; nisu bile ovenčane snegom, nisu bile visoke kao Maglene planine, a kamoli kao Kičma sveta, ali behu sačinjene od nazubljenih gromada smeđeg i sivog kamena – prošaranog žućkastim ili crvenim trakama ili blistavim zrnevljem – toliko ispreturanog da bi putnik radije pokušao da peške pređe Zmajev zid. Uzdahnuo je, pa se zavali u sedlo i pritegnu šoufu koju je nosio uz svoj crveni kaput. U tim planinama leži Alkair Dal. Bliži se nešto nalik kraju, ili početku. Možda i jednom i drugom. Možda vrlo brzo.

Plavokosa Adelin je lagano koračala ispred pegavog pastuva, a još devet preplanulih Far Dareis Mai održavalo je širok prsten oko njega. Sve su nosile koplja i štitove, sklopljene lukove na leđima i crne velove spuštene niz grudi. Randova počasna straža. Aijeli je nisu tako nazivali, ali Device su pošle ka Alkair Dalu radi Randove časti. Toliko različitih odnosa, a možda je razumeo samo pola od svega što je video.

Na primer, Avijendin odnos prema Devicama i njihov prema njoj. Većim delom vremena, kao i sad, koračala je uporedo s njegovim konjem, ruku prekrštenih pod maramom koju je nosila oko ramena; zelene oči su joj lutale planinama, a sa Devicama nije progovarala više od reči ili dve.

Tu ništa nije bilo neobično; prekrštene ruke su bile srž stvari. Device su znale da ona nosi narukvicu od slonovače, ali su se pretvarale da je ne primećuju; ona nije želela da je skine, ali bi skrivala ruku kad god bi joj se učinilo da je neka od njih posmatra.

Kada je predložio da ga prati još neko osim Devica, Adelin mu je odgovorila: Ti nemaš društvo. Svaki poglavar, bio na čelu klana ili septe, ima pratnju muškaraca iz društva kome je pripadao pre nego što je proglašen poglavarem. Nemaš društvo, ali majka ti je bila Devica. Plavokosa žena i devet pratilja nisu gledale Avijendu, koja je stajala nekoliko koraka dalje, u hodniku Lijaninog krova; odnosno, nisu zurile u nju. Device nevoljne da se odreknu koplja odvajkada predaju bebe u ruke Mudrima, da bi bile predate drugim ženama, ne znajući ni gde će dete završiti, ni da li je muško ili žensko. Sada se među nas vraća sin Device, a mi smo ga prepoznale. Ići ćemo u Alkair Dal u tvoju čast, sine Šaijele, Device od Čumaj Taardada. Po njenom odlučnom licu – svima je bilo odlučno, čak i Avijendi – učinilo mu se da bi mu ponudile da pleše koplja ako bi ih odbio.

Pošto je prihvatio, ponovo je morao da prođe kroz obred „pamćenja časti“, ovog puta uz neko piće po imenu uskvaj, spravljeno od zemaja; morao je da ispije po čitavu srebrnu čašu sa svakom od njih. Deset Devica, deset malih čaša. Piće je izgledalo kao smeđe obojena voda, imalo je i ukus vode – a bilo je jače od prepečene rakije. Posle ovoga skoro da nije mogao da hoda, i one ga uz smeh odvedoše u krevet; nije pomoglo što se bunio, celim su ga putem golicale tako da je jedva disao od smeha. Samo se Avijenda nije smejala. Ali nije otišla. Ostala je i posmatrala ih bezizražajno kao kamen. Kada su ga Adelin i ostale konačno strpale pod pokrivače i otišle, Avijenda je raširila svoju tamnu, dugu suknju i sela kraj vrata. Tupo ga je gledala sve dok nije zaspao. Kada se probudio, i dalje je bila tu, i još uvek ga je gledala. Odbijala je da priča o Devicama i uskvaju i ostalom; što se nje tiče, to kao da se nije dogodilo. Nije znao hoće li i Device biti toliko ćutljive; nije mogao tek tako ni da pita deset žena zašto su ga napile, i zabave radi svukle i ostavile u krevetu.

Toliko različitosti, tako malo smisla, a bilo koja pojedinost mogla je da ga saplete i upropasti mu namere. Uprkos tome, nije bilo vremena za čekanje. Osvrnuo se preko ramena. Učinjeno je učinjeno. A ko može znati šta tek predstoji?

Taardadi su ga pratili, ali poizdalje. Nisu to bili samo Taardadi Devet dolina i Džindo, već i Mijadi i Četiri kamena, Čumaj i Krvava voda i drugi. Njihove široke kolone rastegnute na dve milje okružile su teturave zaprege torbara i družinu Mudrih u vreloj izmaglici, a spoljašnji prsten su činili izviđači i trkači. U odgovor na trkače koje je Ruark poslao još prvog dana, svakodnevno su im se pridruživale nove grupe, po sto, trista ili čak petsto muškaraca i Devica, već u zavisnosti od veličine septi i bezbednosnih potreba njihovih uporišta.

Iz daljine, s jugozapada, trkom je pristizala nova grupa, a za koracima im se vijorila prašina. Možda su to bili pripadnici nekog drugog klana na putu za Alkair Dal, ali nije verovao. Samo dve trećine septi poslale su predstavnike, ali procenio je da već ima oko petnaest hiljada Taardad Aijela za sobom. Vojska koja maršira i neprekidno narasta. Skoro čitav klan dolazi na sastanak poglavara, kršeći sve moguće običaje.

Džede’en savlada još jedno uzvišenje, a iza njega, u ogromnoj pukotini, ukazao se vašar upriličen da proprati sastanak; nešto dalje, na brdima, već su bili podignuti šatori poglavara klanova i septi.

Mnogi od dve ili tri stotine otvorenih paviljona od nekog sivkasto-smeđeg platna nudili su, iz svoje senke, robu poredanu preko pokrivača – šarenu lakiranu grnčariju, još živopisnije ćilime i nakit od srebra i zlata; uglavnom aijelskih zanatlija, ali bilo je tu verovatno robe koja potiče i izvan Pustare, možda i svile i slonovače s dalekog istoka. Niko se, izgleda, nije bavio trgovinom. Ono malo naroda što su videli bilo je raštrkano među paviljonima.

Od pet logora podignutih iznad vašara, četiri behu naizgled podjednako pusta; samo je nekoliko desetina ljudi i Devica hodalo između šatora koji mogu primiti čitave hiljade. Peti logor je prekrio skoro dvostruko veću površinu od svih ostalih, i u njemu se videlo na stotine ljudi – a u šatorima ih je verovatno bilo daleko više.

Ruark istrča uzbrdo zajedno sa svojih deset Etan Dor, Crvenih štitova, a za njim izbi i Hern sa deset Tain Sar, Izdanaka krvi, i još četrdesetak poglavara septi sa svojim počasnim pratiocima, svi naoružani kopljima, štitovima, lukovima i tobolcima. Bila je to velika sila, jača od one koja je osvojila Kamen Tira. Neki od Aijela u logorima i među paviljonima digli su poglede ka uzvišenju. Rand je znao da ne posmatraju novopridošle Aijele, već njega – čoveka na konju. Prava retkost u Trostrukoj zemlji. Pokazaće on njima još mnogo toga pre kraja.

Ruarkov pogled se ukotvio u najvećem logoru, iz čijih su šatora počeli da ključaju Aijeli u kadin’soru. Svi su gledali u njihovom pravcu. „Ono su Šaidoi, ako se ne varam“, tiho reče. „Kuladin. Nisi jedini koji je prekršio običaje, Rande al’Tore.“

„Možda je dobro što jesam.“ Rand skide šoufu s glave i strpa je u džep preko angreala, statue čoveka oblog lica s mačem preko kolena. Sunce poče da mu prži golu glavu, da bi mu pokazalo koliko ga je platno u stvari štitilo. „Da smo došli poštujući običaje...“ Šaidoi su pošli prema planinama, ostavivši za sobom očito prazne šatore. To je unelo komešanje i u druge logore, i na vašar; Aijeli su okrenuli glave od konjanika i pogledom pratili Šaidoe. „Da li bi ti mogao da se probiješ u Alkair Dal da si bar dvostruko brojno nadjačan, Ruarče?“

„Ne pre sumraka“, polako odgovori poglavar. „Ne bih mogao čak ni pored Šaidoa, pasjih otimača. Ovo je više od prekršenog običaja! Ovo bi čak i Šaidoima trebalo da bude ispod časti!“ Ljutiti žamor ostalih Aijela okupljenih na brdu potvrdio je njegove reči. Izuzetak su bile Device; zbog nečeg su se okupile oko Avijende, po strani, i ozbiljno su razgovarale. Ruark je nešto tiho zapovedio jednom od svojih Crvenih štitova, zelenookom čoveku kome lice beše pljosnato kao da je udarao njime o plotove, i ovaj hitro sunu niz brdo prema ostalim Taardadima.

„Jesi li ovo očekivao?“, upita Ruark Randa čim je Crveni štit okrenuo leđa. „Jesi li zbog ovoga sazvao čitav klan?“

„Ne baš zbog ovoga, Ruarče.“ Šaidoi počeše da se postrojavaju pred uzanim putem u planine; zaklanjali su lica velovima. „Ali Kuladin nije mogao imati drugog povoda da pođe usred noći osim želje da stigne negde; a gde će mi stvoriti veće neprilike ako ne ovde? Jesu li ostali već u Alkair Dalu? Zašto?“

„Sastanak poglavara se ne propušta, Rande al’Tore. Ima mnogo povoda za razgovor – nesuglasice oko granica, prava na ispašu, mnogo toga. Voda. Ako se dva Aijela iz različitih klanova susretnu, priča se o vodi. Ako se sretnu trojica iz tri klana, priča se o vodi i ispaši.“

„A četiri?“, upita Rand. Pet klanova je već imalo predstavnike, a Taardadi su bili šesti.

Ruark je oklevao, nesvesno zamahujući jednim lakim kopljem. „Četiri Aijela već plešu koplja. Ali ovde ne bi trebalo da bude tako.“

Taardadi se raziđoše da propuste Mudre, za kojima su jahale i Moiraina, Egvena i Lan. Mudre su pokrile glavu maramama, a Egvena i Aes Sedai su ih oponašale sa svojim belim platnenim zavojima. Dojahao je i Met, usamljen, s crnim kopljem preko jabuke sedla. Lice mu beše u senci širokog šešira dok je posmatrao prizor.

Zaštitnik klimnu sam za sebe kad ugleda Šaidoe. „Ovo bi moglo da postane gadno“, tiho kaza. Njegov crni pastuv zakolutao je očima prema Randovom. Lan je ućutao, zagledan u Aijele postrojene pred prolazom, ali primetio je da treba da potapše Mandarbov vrat. „Ipak mislim da neće sada.“

„Neće još“, složio se Ruark.

„Kada biste mi samo... dozvolili da pođem sa vama.“ Osim tog kratkog zastoja, Moirainin glas je bio spokojan kao i o.bično; mir i dostojanstvo krasili su joj bezvremeno lice, ali pritiskala je Randa tamnim pogledom kao da će njegova sila biti dovoljna da ga savlada.

Amisina duga svetla kosa zatalasala se ispod marame kada je odmahnula glavom. „Ne odlučuje on o tome, Aes Sedai. Ovo su poslovi poglavara, poslovi muškaraca. Ako vas sada pustimo u Alkair Dal, neki će poglavar želeti da zavuče nos na sledeći sastanak Mudrih ili gospodarica krovova. Ubeđeni su da se mešamo u njihove stvari, tako da često pokušavaju da se upletu u naše.“ Hitro se osmehnula Ruarku, kako bi bilo jasno da je njega izostavila. Rand, sudeći po Ruarkovom nepomičnom licu, zaključi da nije baš tako.

Melaina je čvrsto stezala maramu ispod vrata, zagledana pravo u Randa. Možda se nije slagala s Moirainom, ali i sama je bila sumnjičava prema njegovim delima. Jedva da je oka sklopio otkad su napustili Hladne stene. Ako su mu prodirale u snove, mogle su videti samo noćne more.

„Budi oprezan, Rande al’Tore“, kaza Bair kao da mu je pročitala misli. „Umoran čovek ume da pogreši. Danas ne smeš sebi dozvoliti grešku.“ Navukla je maramu preko krhkih ramena, a njen tanani glas postade skoro jarostan. „Niti mi možemo dozvoliti da pogrešiš. To je poslednje što Aijelima treba.“

Svi pogledi su sad bili uprti u nove konjanike na vrhu brda. Nekoliko stotina Aijela, muškaraca u kadin’soru i dugokosih žena odevenih u suknje, košulje i marame bili su znatiželjna publika. Magarci izvukoše Kaderova prašnjava bela kola na vrh brda, negde s desne strane, i Aijeli usmeriše pažnju ka njima; na kočijaškoj klupi sedeli su krupni torbar u svom sve tlom kaputu i Isendra, sva u beloj svili, s odgovarajućim suncobranom. Pratila ih je Keilina zaprega, kojom je upravljao Natael, a za njom i ostala kola s arnjevima, te najzad i tri ogromna vozila s vodom, nalik buradi na točkovima. Svi su gledali u Randa dok su kola tutnjala praćena škripom nepodmazanih osovina, Kader, Isendra, Natael sa svojim šarenim ogrtačem, krupna Keila u snežnobelom ruhu, s belim čipkanim šalom iznad koštanih češljeva u kosi. Rand potapša Džede’enov izvijeni vrat. U udolinu vašara ulila se sva sila muškaraca i žena, spremnih da dočekaju zaprege. Šaidoi su iščekivali. Uskoro.

Egvena pritera svoju sivu kobilu uz Džede’ena; šarac je pokušao da je onjuši, a zauzvrat dobi ugriz. „Nisi mi dao priliku da popričam s tobom još od Hladnih stena, Rande.“ Nije odgovarao; ona je sada bila Aes Sedai, ali ne samo zbog toga što se tako prozvala. Pitao se uhodi li i ona njegove snove. Lice joj je bilo napeto, tamne oči umorne. „Ne zatvaraj se u sebe, Rande. Nisi sam u borbi. Drugi se, takođe, bore u tvoje ime.“

Namrštio se i okrenuo glavu da je ne gleda. Prvo su mu pali na pamet Emondovo Polje i Perin, ali ona nije mogla znati kuda je Perin otišao. Najzad je progovorio: „Šta hoćeš da kažeš time?“

„Ja se borim za tebe“, reče Moiraina i pre nego što je Egvena stigla da zausti, „i Egvena isto.“ Dve žene se hitro zgledaše. „Ljudi se bore u tvoje ime, a da toga nisu svesni ni koliko ti. Ti zaista ne shvataš kakvu silu namećeš Čipki Doba? Talasi tvojih odluka, talasi samog tvog postojanja šire se kroz Čipku i menjaju tkanje životnih niti kojih nikad nećeš ni biti svestan. Nikako nisi sam u bici. Pa ipak, stojiš u samom srcu mreže koju nazivamo Sara. Ako posrneš, ako padneš, sve će propasti. Pošto ja ne mogu s tobom u Alkair Dal, dozvoli da te Lan prati. Dodatni par očiju da ti čuva leđa.“ Zaštitnik se neznatno obrnu u sedlu i namršti na nju. Nije bio voljan da je ostavi samu kada su Šaidoi spremni za ubijanje.

Rand je shvatio da nije trebalo da primeti onaj pogled koji je sevnuo između Moiraine i Egvene. Čuvale su, dakle, neku tajnu pred njim. Egvena je imala oči Aes Sedai, mračne i zatvorene. Avijenda i Device se vratiše kraj njega. „Neka Lan ostane kraj tebe, Moiraina. Far Dareis Mai nose moju čast.“

Moirainine usne se pomalo stisnuše, ali Device su ovo očigledno dočekale kao ispravno i lica im se ozariše osmesima.

U udolini, Aijeli stadoše da se okupljaju oko kočijaša koji su isprezali mule, ali nisu svi bili obuzeti Aijelima. Keila i Isendra su se ljutito gledale sa svojih zaprega. Natael je napeto razgovarao s jednom ženom, a Kader sa drugom, i one naposletku obustaviše dvoboj pogledima. Njih dve se već podugo nisu trpele. Da su bile muškarci, odavno bi među njima bilo pesničenja, smatrao je Rand.

„Čuvaj se, Egvena“, kaza Rand. „Svi se čuvajte.“

„Čak ni Šaidoi ne smej u da se suprotstave Aes Sedai“, reče mu Amis, „niti Bair, Melaini i Meni. Neke stvari su čak i izvan njihove moći.“

„Samo se čuvajte!“ Nije želeo da zvuči tako oštro. Čak ga je i Ruark popreko pogledao. Ne razumeju, a on ne sme da im objasni. Ne još. Čija će zamka prva uhvatiti plen? Morao je da stavi svačiji život na kocku.

„Šta je sa mnom, Rande?“, iznenada se javi Met. Nesvesno je prevrtao zlatni novčić među prstima. „Da li bi se bunio da ja pođem s tobom?“

„Zar želiš? Mislio sam da ćeš ostati s torbarima.“

Met namršteno pogleda prema kolima, pa onda u Šaidoe postrojene pred uzanim prolazom. „Čini mi se da se nećemo lako izvući odavde ako pogineš. Spaljen da sam, stvarno me prebacuješ iz jednog kotla u... Dovienya“ promrsio je – nije mu bio prvi put da to izgovara; Lan je objasnio Randu da to znači „sreća“ na Starom jeziku – i bacio zlatni novčić u vazduh. Pokušao je da ga zgrabi, ali novčić mu se odbi od prstiju i pade na zemlju. Nekako, uprkos verovatnoći, dočekao se na ivicu i skotrljao nizbrdo, odskačući preko pukotina u spečenoj ilovači, sijajući se na suncu, pravo do zaprega gde se konačno primirio. „Spaljen da sam, Rande“, zarežao je, „hoćeš li ikad prekinuti s tim!“

Isendra podiže novčić i opipa ga, zagledana ka vrhu brda. U istom smeru piljili su i Kader, Keila i Natael.

„Možeš da pođeš“, kaza Rand. „Ruarče, nije li vreme?“

Poglavar klana se osvrtao. „Da. Otprilike...“ Iza njegovih leđa, frule zasviraše neki spori ples. „...sada.“

Uz zvuke frula začulo se i pevanje. Pošto dostignu punoletstvo, aijelski dečaci pevaju samo u posebnim prilikama. Kad se Aijel prihvati koplja, peva samo borbene pesme i žalopojke za mrtvima. Sigurno su i glasovi Devica prihvatili deo u toj skladnoj pesmi, ali duboki muški glasovi su ih nadjačali.

Taardadi se raširiše na po pola milje sleva i zdesna i potrčase prema planini u ritmu pesme, u dve ogromne, naizgled beskrajne kolone. Lica im behu skrivena velovima, a koplja spremna.

Aijeli u logorima i na vašaru behu zapanjeni. Rand po njihovom držanju vide da su zanemeli. Neki od kočijaša su stajali, obeznanjeni, a drugi raspustiše mule i padoše pod kola. A Keila, Isendra, Kader i Natael su gledali u Randa.

„Hoćemo li?“ Ne sačekavši da Ruark klimne, Rand mamuznu Džede’ena u lagan kas nizbrdo, a Adelin i Device pođoše za njim. Met je malo oklevao pre nego što je poterao Kockicu, ali su Ruark i poglavari septi Taardada, svaki s deset pratilaca, već trčali uz Randovog konja. Rand se jednom osvrnuo, na pola puta prema vašaru. Moiraina i Egvena mirovale su u sedlima zajedno s Lanom. Avijenda beše uz tri Mudre. Svi su ga gledali. Skoro da je i zaboravio kakav je osećaj kad te niko ne gleda.

Kada dođoše do vašara, pred njih izađe odbor za doček, od desetak žena u suknjama i košuljama koje su nosile pregršt zlata, srebra i slonovače, i još toliko muškaraca u kadin’soru, ali bez oružja, izuzev noževa za opasačima; i noževi behu manji od Ruarkovog teškog sečiva. Ipak, postavili su se tako da su Rand i ostali morali da stanu – ne obazirući se, naizgled, na istok i zapad, i bujicu Taardada s velovima.

„Nisam očekivao ovo od tebe, Ruarče“, kaza jedan krupni, sedokosi čovek. Nije bio debeo – Rand nije video nijednog debelog Aijela – već izuzetno mišićav. „Čak su nas i Šaidoi iznenadili ovim, a tek vi!“

„Vremena se menjaju, Manduine“, odvrati poglavar klana. „Koliko su Šaidoi već tu?“

„Stigli su u svitanje. Ko zna zašto su putovali noću.“ Manduin se pomalo namršti na Randa i nakrivi glavu prema Metu. „Došla su istinski čudna vremena, Ruarče.“

„Ko je tu osim Šaidoa?“, upita Ruark.

„Mi, Gošijeni, stigli smo pre svih. Potom Šaaradi.“ Snažni čovek s gnušanjem izgovori ime svojih krvnih neprijatelja, i dalje odmeravajući dvojicu mokrozemaca. „Čarini i Tomaneli su došli kasnije. Šaidoi su, kao što rekoh, poslednji. Sevana je tek nedavno ubedila poglavare da krenu. Bael, a ni neki drugi, ne shvataju zašto bi se danas morao održati sastanak.“

Jedna glavata sredovečna žena, još žuće kose nego Adelin, zazveketa slonovačom i zlatnim narukvicama, i podboči se. Imala je dvostruko više ogrlica od Amis i njene sestrožene skupa. „Čuli smo da je Onaj Koji Dolazi sa Zorom izašao iz Ruideana, Ruarče.“ Mrštila se na Randa i Meta. Svi su se mrštili na njih. „Čuli smo da će na današnji dan istupiti Kar’a’karn. I pre nego što stignu ostali klanovi.“

„Onda vam je neko prepričao proročanstvo“, odvrati Rand. Mamuznuo je svog šarca i Aijeli mu se ukloniše s puta.

„Dovienya“, promrmlja Met. ,Mia dovienya nesodhin soende“ Po zvuku mu se činilo da je to izraz neke žarke želje. Kolone Taardada su opkolile Šaidoe i suočile se s njima na razdaljini od nekoliko stotina koračaja; i dalje su nosili velove, i dalje su pevali, ali nisu činili nikakve nasilne pokrete; mirovali su, petnaest- dvadeset puta brojniji od Šaidoa, i pevali, gromkim glasovima u svečanom sazvučju.

Rand dojaha bliže crnim velovima Šaidoa, i vide da Ruark poseže za svojim velom. „Nemoj, Ruarče. Nismo ovde da se borimo s njima.“ Hteo je da kaže da se nada da do toga neće doći, ali Aijel ga je drugačije razumeo.

„U pravu si, Rande al’Tore. Nećemo pružiti tu čast Šaidoima. Ostavio je veo da visi i povikao: „Nećemo pružiti čast Šaidoima!“

Rand se nije ni okrenuo, ali imao je osećaj da svi iza njega uklanjaju crne velove.

„Oh, krv i pepeo!“, promuca Met. „Krv, i krvavi pepeo!“

Redovi Šaidoa su se komešali. Bez obzira na sve što su im Kuladin ili Sevana rekli, umeli su da računaju. Nije bilo isto plesati koplja s Ruarkom i njegovim pratiocima, i suočiti se s lavinom Taardada koja bi ih zbrisala i ne osetivši ih. Polako su se razmakli i propustili Randa. Prepustili su mu ceo put.

Rand odahnu. Barem su Adelin i ostale Device gledale pravo ispred sebe kao da Šaidoi i ne postoje.

Zvuci pesme utihnuše u širokoj klisuri strmih zidina, dubokom i senovitom zaseku u planinama. Za neko vreme, najglasniji zvuk beše topot kopita o kamen i šapat mekih čizama Aijela. Prolaz se naglo otvorio u Alkair Dal.

Rand je shvatio zašto su ga nazivali peharom, premda nije bilo ničeg zlatnog u vezi s njim. Beše skoro savršeno izdubljen; kružne, sive zidine bile su iskošene celim obimom, izuzev kraja, gde su zavijale ka središtu kruga kao prelomljen talas. Grozdovi gologlavih Aijela prekrivali su kosinu, a grozdova beše više nego klanova. Taardadi iz pratnje poglavara septi pođoše na razne strane. Kako je Ruark objasnio, razdvajanje po društvima, a ne po klanovima, pomagalo je mir. Samo njegovi Crveni štitovi i Device ostali su uz Randa i poglavare Taardada.

Poglavari septi drugih klanova sedeli su skrštenih nogu, poredani po klanovima, ispred jednog dubokog useka u izvijenoj steni. Šest malih grupa, od kojih su jednu činile Device, stajalo je između poglavara septi i useka. To bi trebalo da su Aijeli prisutni radi časti poglavara. Beše ih šest, iako je samo pet klanova bilo predstavljeno. Znalo se da je Sevana dovela Device – Avijenda je brzo istakla da Sevana nikada nije bila Far Dareis Mai – ali ta dodatna grupa... U njoj je, umesto deset, bilo jedanaest ljudi. Čak i teme plamenokose glave bilo je dovoljno Randu da prepozna Kuladina.

Na samom useku stajala je zlatokosa žena pretrpana nakitom kao i ona među vašarskim šatorima, sa sivom maramom oko ruku – naravno, Sevana – i još četiri poglavara klanova pored nje. Imali su samo noževe o pojasima, a jedan od njih beše najviši čovek koga je Rand ikada video. Bael od Gošijen Aijela, sudeći po Ruarkovom opisu; ovaj čovek je bio barem za šaku viši od Ruarka ili Randa. Sevana je govorila, a kanjon je nekim lukavstvom učinio da joj glas jasno odzvanja.

„...da mu dozvolite da govori!“ Glas joj beše napet i ljutit. Ispravila se i zabacila glavu, kao da želi snagom volje da stekne prevlast na zaravni. „Zahtevam to, kao svoje pravo! Dok ne bude odabran novi poglavar, ja zastupam Suladrika i Šaidoe. Zahtevam da se poštuje moje pravo!“

„Da, zastupaš Suladrika dok ne bude odabran novi poglavar, gospodarice krova“, glasom potmulim od besa kaza belokosi čovek, Han, poglavar klana Tomanela. Ovaj čovek tamne, izborane kože, bio bi natprosečno visok u Dvema Rekama, dok je među Aijelima važio za kršnog, ali niskog. „Ne sumnjam da dobro poznaješ prava gospodarice krova, ali možda ne poznaješ dužnost poglavara klana. Ovde sme da govori samo neko ko je prošao kroz Ruidean – i ti, koja govoriš u Suladrikovo ime...“ – Hana to očito nije radovalo, ali je zvučao kao da ga i inače malo šta raduje – „...ali šetači kroz snove su rekli našim Mudrima da je Kuladinu oduzeto pravo da kroči u Ruidean.“

Kuladin, vidno razjaren, povika nešto nerazumljivo – trikom kanjona su se očito mogli služiti samo govornici na useku – ali ga Erim od Čarina, prosede jarkocrvene kose, oštro prekide: „Zar nemaš nimalo poštovanja za običaje i zakon, Šaido? Zar nemaš nimalo časti? Ne progovaraj ovde.“

Nekoliko pogleda se okrenulo prema novopridošlima. Talas gurkanja okrenu još ljudi prema dvojici stranaca na konjima, usred poglavara septi, naročito prema jahaču koga su pratile Device. Koliko ga Aijela posmatra, pitao se Rand. Tri hiljade? Četiri? Ni glas se nije čuo.

„Okupili smo se ovde da čujemo važne vesti“, kaza Bael, „kada svi klanovi pristignu.“ I njegova tamnocrvena kosa beše proseda. Nijedan od poglavara klanova nije bio mlad čovek. Njegov krupan stas i dubok glas privuče poglede. „Kada se svi klanovi okupe. Ako Sevana sada želi da nas nagovori da pustimo Kuladina da priča, vratiču se u svoj šator da sačekam«

Džeran od Saarada, krvni neprijatelj Baelovih Gošijena, bio je vitak čovek, skoro sasvim sede svetlosmeđe kose. Vitak kao čelična oštrica. Obratio se poglavarima: „Ja kažem da se ne vraćamo u šatore. Pošto nas je Sevana dovela ovamo, hajde da odložimo te vesti i razgovaramo o manje važnim stvarima. Voda. Hoću da pričamo o vodi kod skloništa Verižnog grebena.“ Bael ga prostreli pretečim pogledom.

„Budale!“, planu Sevana. „Dosta mi je čekanja! Ja...“

U tom trenu ljudi u useku primetiše novopridošlice. Sačekali su njihov prilazak u potpunoj tišini, smrknutih lica, dok se Sevana još ljuće mrštila. Bila je lepa žena, ne beše još zašla u srednje godine – a izgledala je još mlađe okružena muškarcima koji jesu – ali imala je pohlepna usta. Poglavari klanova bili su dostojanstveni, čak i Han, na neki ogorčen način; njene bledozelene oči behu proračunate. Rand do sada nije video ovakvu Aijelku; belu je košulju nosila raskopčanu tako da su joj grudi ostale gotovo nage, izuzev mnoštva ogrlica. Poglavare klanova mogao je prepoznati i po ponašanju, ali ako je Sevana bila gospodarica krova, nije imala nikakve sličnosti s Lijanom.

Ruark ostavi koplja, štit, luk i tobolac Crvenim štitovima, priđe do useka i pope se. Rand dodade uzde Metu – ovaj pređe pogledom preko okupljenih Aijela i promuca: „Neka sreća bude s nama!“, a Adelin zaklima glavom da ohrabri Randa – i sjaha pravo na usek. Zapanjen žamor zakotrlja se kroz kanjon. „Šta to radiš, Ruarče?“, ljutito upita Han. „Zašto si doveo tog mokrozemca? Ako već nećeš da ga ubiješ, ne dozvoli da stoji s poglavarima.“

„Ovaj čovek, Rand al’Tor, došao je da se obrati poglavarima klanova. Zar vam šetači kroz snove nisu rekli da će doći sa mnom?“ Ruarkove reči izazvaše još jače romorenje glasova.

„Mnogo mi je toga Melaina rekla, Ruarče,“ odmereno reče Bael, mršteći se na Randa. „Rekla je da je Onaj Koji Dolazi sa Zorom izašao iz Ruideana. Nisi valjda ozbiljan...” Zaćutao je, u neverici.

„Ako ovaj mokrozemac sme da govori”, hitro dobaci Sevana, „sme i Kuladin.” Podigla je svoj nežni dlan, a Kuladin se uspentra preko ivice, ljutit i zajapuren.

Han mu se suprotstavio. „Silazi, Kuladine! Dovoljna je muka što je Ruark prekršio običaj, ne moraš i ti!“

„Dosta je bilo izlizanih običaja!”, povika plamenokosi Šaido i strže svoj sivosmeđi kaput. Nije morao da viče – reči su odjekivale čitavim kanjonom – ali nije spuštao glas. „Ja sam Onaj Koji Dolazi sa Zorom!” Zavrnuo je rukave i podigao pesnice u vazduh. Oko obe podlaktice uvijalo mu se po jedno zmijoliko stvorenje grimiznozlatnih krljušti metalnog sjaja, s po pet zlatnih kandži na nogama, i zlatnim grivama preko zglobova. Dva savršena zmaja. „Ja sam Kar’a’karn!” Uzvratila mu je gromovita vika – Aijeli poskakaše na noge i radosno zaklicaše. Poglavari septi su takođe ustali. Taardadi se zabrinuto zbiše, dok su svi ostali urlali.

Poglavari klanova, uključujući i Ruarka, bili su zaprepašćeni. Adelin i Device pritegoše koplja kao da će im svakog trena ustrebati. Met pogleda ka izlazu iz kanjona, pa natuče šešir i privede konje bliže useku u steni; krišom je davao Randu znak da se vrati u sedlo.

Sevana se zlurado osmehnu i poravna maramu, a Kuladin priđe ivici useka, uzdignutih ruku. „Donosim promene!”, povikao je. „U skladu s Proročanstvom, donosim novo vreme! Ponovo ćemo preći Zmajev zid i uzeti ono što nam pripada! Mokrozemci su slabi, ali bogati! Setite se blaga koje smo prošli put zaplenili u Mokrozemlju! Ovog puta, uzećemo sve! Ovog puta...!”

Rand je dozvolio da ga čovek zaspe rekom reči. Pomišljao je na mnogo šta, ali ne i na ovo. Kako? Reč mu je polako klizila kroz glavu; nije mogao da poveruje u sopstvenu smirenost. Polako je svukao kaput, pa odluči da ipak uzme angreal iz džepa; gurnuo ga je za pojas, a onda odbaci kaput i stade na ivicu useka. Polako je razvezao rukave, podigao ruke, i one se razotkriše.

Okupljenim Aijelima trebalo je nekoliko trenutaka da shvate kako i oko njegovih ruku sijaju krivudavi zmajevi. Tišina je nastupala polako, ali na kraju ostade grobna. Sevana je zinula u čudu; nije imala pojma o ovome. Kuladin očito nije smatrao da će Rand tako brzo stići, a nije joj pomenuo ni da nije jedini koji nosi oznake. Kako? Mora da je verovao da će imati vremena; kada bi preuzeo vodstvo, Randa bi proglasio varalicom. Svetlosti, kako? Poglavari klanova su sada bili ošamućeni kao i gospodarica krova uporišta Komarda, svi izuzev Ruarka. Dva čoveka nose znak, a Proročanstvo je reklo da može biti samo jedan.

Kuladin je, izgubljen u priči, mahao rukama da bi svi videli, „...neće stati na zemlji prekršitelja zaveta! Uzećemo svu zemlju, do Aritskog okeana! Mokrozemci se ne mogu suprotstaviti...“ Najednom je shvatio da je radosnu viku smenila tišina. Znao je i zašto. Nije se ni okrenuo da pogleda Randa, a povika: „Mokrozemac! Vidite njegovu odeću! Mokrozemac!“

„Mokrozemac“, složio se Rand. Nije podizao glas, ali kanjon ga je preneo svima. Šaidoi se trgoše, pa povratise pobedonosan pogled – sve dok Rand nije nastavio. „Šta kazuje Proročanstvo Ruideana? ’Od krvi’. Majka mi beše Šaijela, Devica od Čumaj Taardada.“ Koje ona zaista bila? Odakle je došla? „Otac mi beše Džanduin iz septe Gvozdene planine, poglavar klana Taardada.“ Moj otac je Tam al’Tor. Pronašao me, odgajio, voleo. Žalim što te nisam upoznao, Džanduine, ali moj otac je Tam. „’Od krvi, ali krv ga neće odgajiti.’ Gde su me Mudre potražile? Među uporištima Trostruke zemlje? Ne, tragale su preko Zmajevog zida, tamo gde sam odgajen. U skladu s Proročanstvom.“

Bael i ostala trojica polako, snebivljivo zaklimaše. Ipak je i Kuladin nosio zmajeve, a bez sumnje bi im draži bio neko blizak. Sevanino lice beše stameno; ko god nosio istinsko znamenje, bilo je jasno koga ona podržava.

Kuladinova samouverenost ostade nepoljuljana. Otvoreno se rugao Randu, prvi put da ga je uopšte i pogledao. „Kada je prvi put izrečeno Proročanstvo Ruideana?“ Izgleda da je i dalje imao nameru da urla. „Ko može znati koliko su se reči od tada izmenile? Moja majka je bila Far Dareis Mai pre nego što je napustila koplje. Ko zna koliko se ostatak vremenom izmenio! Ili ga je neko namerno izmenio? Rečeno je da smo nekada bili sluge Aes Sedai. Ja kažem da ponovo žele da nas sputaju! Izabrali su ovog mokrozemca jer liči na nas! Nije on od naše krvi! Jedna Aes Sedai ga je dovela na uzici! A Mudre su ih pozdravile kao da su prvosestre! Svi ste čuli da Mudre rade neverovatne stvari. Šetačice kroz snove su ga branile od mene koristeći Jednu moć! Koristile su Jednu moć kao što je Aes Sedai koriste! Aes Sedai su dovele ovog mokrozemca da nas sveže svojim lažima! A šetačice kroz snove im pomažu!”

„Ovo je ludost!“ Ruark stade uz Randa i pogleda zanemeli skup. „Kuladin nikada nije ušao u Ruidean. Čuo sam kako su ga Mudre odbile. Rand al’Tor je bio tamo. Video sam ga kako odlazi sa Čendara i vraća se noseći ove oznake koje vidite.”

„A zašto su me odbile?“, naruga se Kuladin. „Zato što su im Aes Sedai tako naredile! Ruark vam ne pominje kako je jedna Aes Sedai silazila s Čendara zajedno sa mokrozemcem! Eto kako se vratio sa zmajevima! Zahvaljujući veštičarenju Aes Sedai! Moj brat Muradin je poginuo ispod Čendara, smakao ga je ovaj mokrozemac uz pomoć Aes Sedai Moiraine, a Mudre, sluškinje Aes Sedai, pustile su ga na slobodu! Kada je pala noč, išao sam u Ruidean. Nisam se otkrio do sada, jer je ovo jedino mesto na kome Kar’a’karn treba da se pokaže! Ja sam Kar’a’karn!“

Laži, začinjene pravom merom istine. Sav je sijao od pobedničke gordosti, ubeđen da na sve ima odgovor. „Kažeš da si išao u Ruidean bez dozvole Mudrih?“, upita Han mršteći se. Ogromni Bael beše podjednako sumnjičav, skrštenih ruku, a Erim i Džeran neznatno manje od njega. Barem su se poglavari klanova još uvek kolebali. Sevana steže dršku noža, kao da bi je rado zarila Hanu u leđa.

Kuladin je, ipak, imao odgovor: „Da, bez dozvole! Onaj Koji Dolazi sa Zorom donosi promenu! Tako glasi Proročanstvo! Beskorisni običaji moraju da se promene, i ja ću ih promeniti! Nisam li stigao ovamo u zoru?“

Poglavari klanova su bili na ivici, kao i svi Aijeli koji su ih posmatrali. Sada su hiljade njih ustale na noge i nemo piljile naniže. Ako Rand ne uspe da ih ubedi, verovatno se neće živ izvući iz Alkair Dala. Met ponovo pokaza ka Džede’enovom sedlu. Rand nije ni odmahnuo glavom.

Nije razmišljao samo o goloj koži. Bili su mu potrebni ovi ljudi i njihova vernost. Morao je da stekne ljude koji će ga slediti vođeni verom, ne nečim što dobijaju zauzvrat, niti željom da ga iskoriste. Morao je.

„Ruidean“, progovori on. Reč kao da je zagušila kanjon! „Tvrdiš da si bio u Ruideanu, Kuladine. Šta si tamo video?”

„Svi znaju da se o Ruideanu ne govori”, odvrati Kuladin.

„Možemo otići na stranu”, reče Erim, „da razgovaramo nasamo, pa da nam kažeš...“ Šaido ga preseče, razjaren i zajapuren.

„Ni sa kim neću pričati. Ruidean je sveto mesto, i video sam svete prizore. Jasam svetinja!” Ponovo je podigao ruke ukrašene zmajevima. „Ovo me čini svetinjom!”

„Hodao sam među staklenim stubovima pokraj Avendesore.“ Rand je govorio tiho, ali reči su odjekivale. „Video sam povest Aijela očima svojih predaka. Šta si ti video, Kuladine? Ja se ne bojim da pričam. Bojiš li se ti?“ Šaido se tresao od besa, a lice mu postade plameno skoro kao i kosa.

Bael, Erim, Džeran i Han se nesigurno zgledaše. „Moramo otiđi na stranu zbog ovoga“, promrmlja Han.

Kuladin kao da nije shvatio da je izgubio njihovu naklonost, ali Sevana je shvatila: „Ruark mu je rekao“, ispljunu ona. „Jedna od Ruarkovih žena je šetač kroz snove, ona koja služi Aes Sedai! Ruark mu je rekao!“

„Ruark to ne bi učinio“, planu Han. „On je poglavar klana i častan čovek. Ne mešaj se u ono što ne razumeš, Sevana!“

„Ne bojim se!“, povika Kuladin. „Niko me ne može nazvati plašljivcem! Gledao sam i ja očima svojih predaka! Video sam kako smo došli u Trostruku zemlju! Video sam našu slavu! Slavu koju đu nam povratiti!“

„Ja sam video Doba legendi“, izjavi Rand, „i polazak Aijela ka Trostrukoj zemlji.“ Ruark ga uhvati za ruku, ali Rand ga otrese. Ovaj trenutak je suđen, još pri prvom zboru Aijela pred Ruideanom. „Video sam Aijele kada su se još zvali Da’šain Aijeli i pratili Put lista.“

„Ne!“, urlik odjeknu čitavim kanjonom. „Ne! Ne!“, iz hiljadu grla. Koplja se digoše u vazduh i obasja ih sunce. Čak su i neki poglavari septi Taardada vikali. Adelin slomljeno diže pogled ka Randu.

Met mu je nešto doviknuo, ali nije nadjačao grmljavinu. Žustro je mahao prema njegovom sedlu.

„Lažove!“ Kanjon pronese Kuladinov povik gneva izmešanog s ponosom iznad glava čitavog skupa. Sevana ga ščepa, mahnito tresući glavom – sigurno je do sada shvatila da je on varalica, ali bi možda i mogli da se izvuku ako ga ućutka. Kao što se Rand i ponadao, Kuladin je odgurnu. Znao je da je Rand prošao kroz Ruidean – svakako nije verovao u svoje reči – ali nije mogao da veruje njegovoj priči. „Sopstvenim ustima je dokazao da je varalica! Oduvek smo ratnici! Oduvek! Od početka vremena!“

Koplja su pretila, a urlanje postajalo sve jače, ali Bael, Erim, Džeran i Han behu nepomični i nemi kao kamen. Sada su znali. Kuladin, nesvestan njihovih pogleda i opijen sobom, ponovo isturi zmajeve na rukama.

„Zašto?“, tiho upita Ruark Randa. „Zar nisi razumeo zašto ne govorimo o Ruideanu? Da se ne bismo suočili s istinom da smo bili suprotnost svemu u što verujemo, isto što i prezreni Zalutali, koje vi nazivate Tuata’anima. Ruidean ubija one koji ne mogu da se suoče s tim. Samo jedan od trojice muškaraca preživljava Ruidean. Sada si to izrekao pred svima. To neće ostati ovde, Rande al’Tore. Proneće se. Koliko će njih moći to da podnese ?“

Povratiće vas, i uništiti. „Ja donosim promene“, tužno odgovori Rand. „Ne mir, već metež.“ Uništenje me svuda prati Postoji li neko mesto koje neću uništiti? „Kako bude, biće, Ruarče. Ne mogu protiv toga.“

Tren potom, Aijel promrmlja: „Kako bude, biće.“

Kuladin je još šetkao gore-dole urlajući o slavi i osvajanju, nesvestan da mu poglavari klanova zure u leđa. Sevana ga uopšte nije gledala; njene bledozelene oči streljale su poglavare, duboko je disala kroz iskežene zube tako da su joj se grudi nadimale. Sigurno je pročitala njihove poglede.

„Rand al’Tor“, oglasi se Bael i raseče Kuladinovu viku i riku gomile kao oštricom. Zastao je i pročistio grlo, kao da mu nije milo što se ovo događa. Kuladin se okrenuo i samouvereno prekrstio ruke, bez sumnje u iščekivanju smrtne presude nad mokrozemcem. Visoki poglavar klana duboko udahnu. „Rand al’Tor je Kar’a’karn. Rand al’Tor je Onaj Koji Dolazi sa Zorom.“ Kuladinove oči se raširiše od plamenog besa.

„Rand al’Tor je Onaj Koji Dolazi sa Zorom“, oglasi se smežurani Han, podjednako nerado.

„Rand al’Tor je Onaj Koji Dolazi sa Zorom.“ Ovo je bio smrknuti Džeram, i još Erim: „Rand al’Tor je Onaj Koji Dolazi sa Zorom.“

„Rand al’Tor je Onaj Koji Dolazi sa Zorom“, reče Ruark, pa glasom dovoljno tihim da ne odjekne čak ni ispod stene dodade: „I neka nam se Svetlost svima smiluje.“ Tišina po traja. Tada Kuladin odskoči s ivice, dograbi koplje od nekog svog Seia Doon, i hitnu ga pravo prema Randu. Međutim, kako se on dočekao na noge, tako Adelin odskoči; koplje probi njen štit od volujske kože i zanese je u stranu.

Kanjon prasnu u rasulo, u viku i tiskanje ljudi. Preostale Džindo Device doskočiše do Adelin i napraviše obruč oko Randa. Sevana je saskočila na zemlju i zgrabila Kuladina, unezvereno vičući na njega, ali on je ipak pokušavao da povede svoje Šaido Crne oči na Device koje su štitile Randa. Hern i još desetak poglavara septi Taardada stadoše uz Adelin, pripravnih kopalja, ali ostali nadigoše još veću buku. Met se uzvera gore, steže svoje crno koplje sa oštricom ukrašenom gavranovima i zaurla nešto što su sigurno bile kletve na Starom jeziku. Ruark i drugi poglavari podigoše glasove, u zaludnom trudu da povrate mir. Kanjon je ključao kao kotao. Rand opazi da neki vezuju velove. Jedno koplje blesnu i probode. Još jedno. Morao je to da zaustavi. Posegao je za saidinom, i Moć ga ispuni tako da mu se učinilo da će se raspući ako prethodno ne sagori. Opaka prljavština mu je nagrizala kosti. Misli mu otploviše izvan Praznine, hladne misli. Voda. Voda je ovde tako oskudna; Aijeli uvek govore o vodi. Čak i u ovom suvom vazduhu osećao se trag vode. Usmerio je naslepo, ne znajući ni sam šta čini.

Oštre munje sevnuše iznad Alkair Dala, a vetar dolete iz svih pravaca i zaurla kroz ždrelo kanjona da uguši viku Aijela. Vihor je nanosio tragove vode, sve gušće, dok se na kraju nije dogodilo nešto što niko od ovih ljudi u životu nije video. Počela je da pada lagana kiša. Vetar je vrištao i kovitlao se, divlje munje su cepale nebo, a kiša je postajala sve snažnija, dok ne postade težak pljusak. Voda se slivala niz stenu, slepila mu je kosu na glavi i košulju na leđima, i zamutila sva obličja dalja od pedeset koračaja.

Kiša najednom prestade da ga poliva; nevidljiva kupola beše raširena oko njega, i on odgura Meta i Taardade. Kroz vodu što se slivala nejasno je video kako Adelin udara o štit, kako pokušava da se probije do njega.

„Prava si budala, kako se poigravaš sa ovim glupacima! Uništavaš sve moje zamisli, sav moj trud!“

Voda mu se cedila niz lice dok se okretao da se suoči s Lanfear, Njena bela haljina sa srebrnim opasačem bila je potpuno suva, a talasi crne kose posuti srebrnim zvezdicama i polumesecima netaknuti kapima kiše. Krupne crne oči su ga ljutito streljale, gnev je krivio predivno lice.

„Nisam očekivao da se ovako rano razotkriješ“, prošapta on, pun Moći; podivljala oluja ga je nosila i on se očajnički borio, ali nije dozvolio da mu se to čuje u glasu. Nije ni morao da povuče još Moći, samo da je pusti da nadire dok mu od kostiju ne ostane tek pepeo. Pitao se može li ona da ga odseče štitom dok saidin doslovno ključa u njemu; nije znao, ali prihvatao je i tu mogućnost. „Znam da nisi sama. Gde je on?“

Lanfear stisnu svoje dražesne usne. „Znala sam da se odao čim ti je kročio u san. Sve bih sredila da njegov strah...“

„Znam još od početka“, prekide je on. „Očekivao sam to još otkad sam : napustio Kamen Tira. I to upravo ovde, gde su svi videli kako sam usređsređen na Ruidean i Aijele. Zar misliš da nisam očekivao da će neki od vas poći za mnom? Ali klopka je moja, Lanfear, ne tvoja. Gde je on?“ Poslednje reči već behu leden povik. Osećanja su mu nesputano prštala unutar Praznine, praznine koja nije prazna, praznine koju ispunjava Moć.

„Ako si znao“, planu ona, „zašto si ga tako odjurio svojom pričom o ispunjenju sudbine, o onome što moraš činiti?“ Reči su joj od prekora otežale kao stenje. „Dovela sam Asmodeana da te uči, ali on menja namere ako se jednom pokažu preteškim. Sada je umislio da je našao nešto bolje u Ruideanu. Već je otišao tamo, a ti gubiš vreme. Kuladin, Draghkari, svim time ti je samo odvraćao pažnju da se osigura. Sve moje namere su se izjalovile zbog tvoje tvrdoglavosti! Imaš li ti pojma koliko će mi teško biti da ga ponovo nagovorim? Jer to mora biti on. Demandred, Rafhin ili Samael bi te radije ubili nego što bi te ičemu naučili, osim ako nisi vezan kao pseto pod njihovim nogama!“

Ruidean. Da. Naravno. Ruidean. Koliko nedelja puta ka jugu? Pa ipak, jednom je uspeo da učini nešto. Kad bi se samo setio kako... „A ti si ga pustila? Posle toliko priče kako ćeš mi pomoći?“

„Rekla sam da neću otvoreno! Šta to toliko vredno u Ruideanu on može pronaći da bi opravdalo moje razotkrivanje? Biće vremena za to kada pristaneš da staneš uz mene. Seti se mojih reči, Lijuse Terine.“ Glas joj postade zavodljiv; pune usne se napućiše, a oči kao da su htele da ga udave svojom beskonačnom dubinom. „Dva silna sa’angreala. Uz njihovu pomoć možemo izazvati...“ Ovog puta je sama zastala. Setio se.

Upotrebio je Moć da previje stvarnost, da savije delić svega što postoji. Pod kupolom, ispred njega, otvoriše se vrata. Samo se tako moglo opisati. Otvor što vodi u tamu, u neko drugo mesto.

„Izgleda da se ponečega sećaš.“ Odmerila je prolaz, pa ga najednom sumnjičavo pogleda. „Zašto si tako nestrpljiv? Šta je to u Ruideanu?“

„Asmodean“, sumorno je odgovorio. Pomalo je oklevao. Nije video ništa izvan kupole oblivene kišom. Šta se događa napolju? I Lanfear. Kad bi se samo setio kako je uspeo da odseče Egvenu i Elejnu. Kad bih samo mogao da se nagnam da ubijem ženu koja mi se stalno mršti. Ona je jedna od Izgubljenih! Bilo je to nemoguće, kao i u Kamenu.

Koraknuo je kroz vrata, ostavivši nju na useku u steni, i zatvorio se. Sigurno je i sama umela da ih stvori, ali će je to barem usporiti.