Dolazak Senke

9 Odluke

Prošla su tri dana ispunjena tolikom vrelinom i vlagom u vazduhu da su čak i Tairenci time bili pogođeni. Čitav grad postao je usporen i letargičan, a pogotovo Kamen. Sluge su skoro spavale na poslu, a Madžhera od nemoćnog besa gotovo čupala svoje pletenice, ali ni ona nije bila u stanju da smogne snage da ih prekori. Branitelji Kamena mlitavo su stajali na položajima, kao napola istopljene sveće, a njihove zapovednike više je zanimalo rashlađeno vino nego obilazak straže. Visoki lordovi uglavnom su se držali svojih odaja i spavali tokom najvrelijeg dela dana. Nekoliko njih je i napustilo Kamen da bi pobeglo na svoja imanja, daleko na istoku, u podnožju Kičme sveta, i potražilo utočište u tamošnjoj svežini. Za divno čudo, samo su stranci, koje je vrućina zapravo najviše mučila, nastavili sa svojim životima, a možda i ubrzali. Njima nije smetala teška vrelina koliko sati koji su munjevito prolazili.

Met je brzo otkrio da je bio u pravu u vezi s mladim plemićima koji su videli kako karte pokušavaju da ga ubiju. Ne samo da su ga izbegavali, već su i među svojim prijateljima proneli vest o onome što se desilo – uglavnom iskrivljenu. Svi živi u Kamenu što su imali nešto malo novca smesta bi pobegli od njega, žurno se izvinjavajući. Glasine nisu kolale samo među mladim velmožama. Priličan broj sluškinja koje su ranije volele da se maze pobegle su od njega, a dve su mu s nelagodom rekle kako su čule da je opasno biti nasamo s njim. Perin je bio potpuno zaokupljen sopstvenim brigama, a Tom se nekud izgubio. Met nije imao predstave šta to zabavljač radi, ali retko kad je mogao da ga nađe – bilo noću ili danju. Jedina osoba za koju je Met želeo da ne obraća pažnju na njega, Moiraina, bila je na svakom ćošku. Ili je samo prolazila pored njega, ili se šetala daleko u hodniku, ali svaki put bi ga pogledala pravo u oči, kao da zna o čemu on razmišlja i šta želi, i kako da ga natera da radi što ona hoće. Ali jedno se nije promenilo: i dalje mu je uspevalo da pronađe izgovore da ostane samo još jedan dan. Kako je on gledao na stvari, nije obećao Egveni da će ostati. Ali je i dalje bio tu.

Jednom se sa svetiljkom spustio duboko u utrobu Kamena, do onog takozvanog Velikog skladišta. Stigao je čak do istrulelih vrata na kraju jednog uzanog hodnika. Proveo je nekoliko minuta škiljeći u senovitu unutrašnjost ispunjenu nejasnim oblicima, pokrivenim prašnjavim platnom, i grubo nabacanim sanducima i buradima. Ravne površine sanduka bile su upotrebljene kao police na kojima beše naslagana gomila figurica, rezbarija i čudnih stvari načinjenih od kristala, stakla i metala. Ali nakon tog kratkog vremena smesta je odjurio odatle, mrmljajući: „Trebalo bi da budem najveća krvava budala na čitavom krvavom svetu!“

Ali ništa mu nije branilo da odlazi u grad, a nikakvih izgleda nije bilo da će u nekoj krčmi naleteti na Moirainu. Bile su to slabo osvetljene, skučene i počesto prljave zgrade, gde se služilo jeftino vino i loše pivo; gde su povremeno izbijale tuče i neprestano se kockalo. Ulozi su bili veoma mali, u poređenju s onim na šta je navikao, ali nije se zato stalno vraćao u Kamen posle svega nekoliko sati provedenih u gradu. Pokušavao je da ne razmišlja šta ga to stalno vuče nazad Randu.

Perin je ponekad viđao Meta kako u krčmama pije previše jeftinog vina i kocka se kao da ga nije briga hoće li dobiti ili izgubiti. Jednom je potegao nož kada ga je neki mišićavi mornar pritisnuo zbog toga što često dobi ja. Nije ličilo na Meta da bude toliko razdražljiv, ali Perin ga je samo izbegao umesto da pokuša da sazna šta ga muči. Perin nije tu bio zbog vina ili kocke, a oni što su hteli da se tuku predomislili bi se čim bi ugledali njegova široka ramena – i njegove oči. Doduše, naručivao je loše pivo, i to za mornare u širokim kožnim pantalonama i podtrgovce s tankim srebrnim lancima preko kaputa. Plaćao je pivo svakome ko je izgledao kao da je iz neke daleke zemlje. Tražio je glasine, vesti o nečemu što bi moglo da odvuče Failu iz Tira. Daleko od njega.

Bio je siguran da će ona otići, samo ako mu pođe za rukom da joj pronađe neku pustolovinu, nešto što bi moglo da joj osigura ime u pričama. Pretvarala se da ne razume zašto on mora da ostane, ali i dalje se dešavalo da povremeno nagovesti kako bi volela da ode, i da se nada da će i on poći s njom. Bio je siguran da će je pravi mamac navesti da pođe bez njega.

Većinu glasina ona bi prepoznala kao zastarelo prekrajanje istine, baš kao i on. Pričalo se da je rat što plamti duž Aritskog okeana delo nekih ljudi za koje niko nije ni čuo. Zvali su se Sočini – ili tako nešto. Od velikog broja ljudi čuo je različite priče na tu temu. Većina je govorila da je taj čudni svet verovatno vojska Artura Hokvinga koja se vratila iz hiljadugodišnjeg izgnanstva. Jedan čovek, neki Tarabonac s okruglim crvenim šeširom i gustim brkovima debelim kao volujski rogovi, svečano ga je obavestio da te ljude predvodi sam Hokving sa svojim legendarnim mačem Pravdom u ruci. Bilo je glasina da je čuveni Rog Valera, čija je svrha da mrtve junake dozove iz njihovih grobova da bi se borili u Poslednjoj bici, napokon pronađen. U Geldanu su neredi divljali po celoj zemlji. Ilijan pati od napada masovnog ludila. U Kairhijenu rat polako prestaje zbog gladi. Negde u Krajinama učestali su troločki napadi. Perin nije bio u stanju da pošalje Failu da se suoči s bilo čim od toga, čak ni da bi je izvukao iz Tira.

Najviše su obećavale vesti o nevolji u Saldeji – otadžbina bi je sigurno privukla, a čuo je da su Aes Sedai uhvatile lažnog Zmaja Mazrima Taima – ali niko nije znao kakve bi to nevolje mogle biti. Ne bi mu vredelo da nešto izmisli. Šta god da otkrije, ona bi se sigurno lično raspitala pre no što pojuri za tim. Sem toga, šta god da se u Saldeji dešava, moglo bi biti jednako opasno kao sve drugo za šta je čuo.

A nije ni mogao da joj kaže gde provodi toliko vremena, jer bi ga ona neumitno pitala zašto. Znala je da on nije kao Met, i da ne uživa u džabalebarenju po krčmama. Nikada nije bio dobar lažov, pa je stoga pokušavao da joj skrene pažnju što bolje ume, a ona je počela da ga ćutke gleda. Jedino što je mogao da učini bilo je da udvostruči svoj trud da pronađe neku priču koja će je namamiti. Morao je da je pošalje dalje od sebe, pre no što zbog njega pogine. Morao je.

Egvena i Ninaeva su bezuspešno provodile vreme s Džoijom i Amiko. Njihove priče nimalo se nisu promenile. Egvena je, iako se Ninaeva oštro protivila, čak i pokušala da im ispriča šta je ona druga rekla, da vidi hoće li ih to pogoditi. Amiko ih je samo gledala, cvileći kako nikada nije čula za te namere. Ali moglo bi to biti istinito, dodala je. Moglo bi biti. Preznojavala se koliko je bila voljna da im udovolji. Džoija im je hladno saopštila da odu u Tančiko, ako baš žele. „Čujem da je sada tamo veoma teskobno“, kaza ravnim glasom, dok su joj gavranske oči blistale. „Kralj pod svojom vlašću drži samo grad, a kako sam shvatila, panarh je prestala da održava red. Tančikom sada vladaju snažne mišice i brzi noževi. Ali idite, ako vam je tako drago.“

Iz Tar Valona nisu stizale nikakve vesti. Ništa nije govorilo da li se Amirlin nosi s mogućom pretnjom da se Mazrim Taim oslobodi. Bilo je sasvim dovoljno vremena da poruka stigne, bilo brzim rečnim brodom ili po glasniku koji usput menja konje, otkad je Moiraina odaslala golube – pod uslovom da ih je zaista odaslala. Egvena i Ninaeva posvađale su se oko toga. Ninaeva je priznala da Aes Sedai ne može da slaže, ali pokušavala je da pronađe neko skriveno značenje u Moiraininim recima. Ona se izgleda nije brinula što nema odgovora od Amirlin, mada je teško bilo prozreti njen kristalni spokoj.

Ali Egvena se kidala oko toga da li je Tančiko pravi trag ili lažni. Ili zamka. U biblioteci Kamena bilo je knjiga o Tarabonu i Tančiku, ali iako je čitala sve dok je oči nisu zabolele, nije pronašla nikakve naznake o nečemu opasnom po Randa. Vrućina i neprestana zabrinutost nimalo dobra nisu činile njenoj naravi. Ponekad je bila prgava kao Ninaeva.

Naravno, ponešto je išlo baš kako treba. Met je i dalje bio u Kamenu. Očigledno je zaista odrastao i naučio se odgovornosti. Bilo joj je veoma žao što nije mogla da mu pomogne, ali nije bila sigurna da bi ijedna žena u Kuli mogla da učini nešto više. Razumela je njegovu žeđ za znanjem jer je i sama žudela, mada za drugačijim saznanjima, za stvarima koje je jedino u Kuli mogla da nauči. Stvarima koje bi mogla da otkrije, a za koje niko pre nje nije ni znao, i za izgubljenim stvarima koje bi mogla ponovo da iznađe.

Avijenda je počela da dolazi u posetu Egveni – izgleda po sopstvenom izboru. Ako je isprva i bila oprezna, pa, bila je Aijelka, napokon, i mislila je da je Egvena puna Aes Sedai. Svejedno, Egvena je uživala u njenom društvu, iako bi joj se ponekad učinilo da u njenim očima vidi nepostavljena pitanja. Iako je Avijenda nešto krila, ubrzo je postalo očigledno da je veoma bistra i da uživa u sličnim šalama kao i Egvena. Ponekad su se kikotale kao devojčice. Međutim, Egvena nije navikla na aijelske običaje – na primer na to što se Avijenda neprijatno osećala kada sedi na stolici. Kada je jednom zatekla Egvenu kako se kupa u posrebrenoj kadi koju je Madžhera dala da se napuni, bila je potpuno zaprepašćena. Ne zato što ju je zatekla nagu – štaviše, kada je primetila da je Egveni neprijatno, svukla je odeću i sela na pod da razgovaraju – već zato što je Egvena do grla bila u vodi. Razrogačila je oči zato što se toliko vode prlja. Sem toga, Avijenda je odbijala da shvati zašto ona i Elejna nisu uklonile Berelajn, budući da im smeta. Ratniku je bilo zabranjeno da ubije ženu koja nije venčana s kopljem, ali budući da ni Elejna ni Berelajn nisu Device koplja, Avijenda je očigledno smatrala kako je sasvim prikladno da Elejna izazove Prvu od Majena na borbu noževima, ili ako ne to, onda golim rukama. Doduše, smatrala je da su noževi bolji. Berelajn je ličila na ženu koja bi istrpela da nekoliko puta dobije batine pre no što odustane. Najbolje je jednostavno je izazvati i ubiti. Ili bi to Egvena mogla umesto nje da učini, kao prijateljica i skorosestra.

Čak i sa takvim izjavama, bilo je pravo zadovoljstvo imati nekoga s kim može da priča i da se smeje. Elejna je, naravno, uglavnom bila zauzeta. A Ninaeva, koja je izgleda osećala protok vremena isto kao Egvena, provodila je svaki slobodan trenutak šetajući se s Lanom po kruništima osvetljenim mesečinom i sopstvenim rukama pripremajući hranu koju je Zaštitnik voleo. Naravno, ne treba ni spominjati činjenicu da su kuvari često bežali iz kuhinje zbog njenih psovki. Ninaeva se nije preterano razumela u kuvanje. Da nije bilo Avijende, Egvena ne bi znala šta da radi u maglovitim časovima između ispitivanja Prijatelja Mraka. Nesumnjivo bi se znojila i brinula kako će možda morati da učini nešto od čega će dobiti košmare.

Po dogovoru, Elejna nikada nije prisustvovala tim ispitivanjima. Još jedan par ušiju ionako ne bi nešto promenio. Mesto toga, kad god bi Rand imao malo slobodnog vremena, kći naslednica bi se zadesila u njegovoj blizini, da popričaju, ili da se samo prošetaju držeći se za ruke, čak i ako je to od jednog sastanka s visokim lordovima do prostorije gde ga drugi čekaju, ili u iznenadnu proveru braniteljskih odaja. Izveštila se u nalaženju zabitih uglova gde njih dvoje mogu da zastanu. Naravno, Randa su uvek pratili Aijeli, ali ona je ubrzo prestala da mari za njihovo mišljenje, isto kao i za majčino. Čak je i skovala neku vrstu zavere s Devicama koplja. One su, izgleda, znale gde je svako skrovito mesto u Kamenu, i obaveštavale su je kad god je Rand sam. Izgleda da im je ta igra bila veoma zabavna.

Ali doživela je veliko iznenađenje kada je on počeo da je pita o vladanju i upravljanju narodima, pa još i slušao njene reči. Volela bi da njena majka može to da vidi. Morgaza je često znala da se smeje, skoro u očaju, i da joj govori kako mora naučiti da se usredsredi. Koje zanate valja štititi, i kako; kojima zaštita nije potrebna, i zašto. Možda su to suvoparne stvari, ali su jednako bitne kao i briga za bolesne. Može biti zabavno navesti tvrdoglavog velmožu ili trgovca da učini ono što ne želi, a da pri tom misli kako je to zapravo njegova zamisao. Možda je mio osećaj dati hranu gladnima, ali da bi se to učinilo mora se odrediti koliko je potrebno pisara, vozara i kola. Mogu to i drugi da urede, ali ti onda nećeš znati da li su pogrešili, sve dok ne bude prekasno. On ju je slušao i često prihvatao njen savet. Mislila je da bi ga samo zbog toga volela. Berelajn nije izlazila iz svojih odaja; Rand je počeo da se smeši čim je vidi; sve je bilo u najboljem mogućem redu. Samo da vreme prestane da prolazi.

Tri kratka dana protekla su joj kroz prste kao voda. Džoija i Amiko biće odaslate na sever, i nestaće razlog za zadržavanje u Tiru. Doći će vrenje da ona, Egvena i Ninaeva odu. Kada taj trenutak dođe, nameravala je da krene. Nikada nije ni pomislila da to ne uradi. Znala je to, i stoga bila ponosna što se ponaša kao žena, a ne devojčica. Znala je to, i došlo joj je da zbog toga jeca.

A Rand? On se ti svojim odajama sastajao s visokim lordovima i izdavao naređenja. Zapanjio ih je kada se pojavio na tri ili četiri tajna okupljanja, koja je Tom otkrio, samo da bi im razjasnio svoju poslednju zapovest. Oni su se smešili, klanjali, preznojavali i pitali se koliko zapravo zna. Mora se pronaći neki način da se usmere na nešto korisno, pre no što neko od njih reši da se Random ne može upravljati, i da mora biti ubijen. Šta god bilo potrebno da im skrene pažnju, učiniće to, ali neće otpočeti rat. Ako bude morao da se suoči sa Samaelom, neka bude; ali rat neće počinjati.

Većina vremena odlazila mu je na razmišljanje šta da radi, a ostatak na visoke lordove. Pomalo je učio iz knjiga koje su bibliotekari u naručjima donosili u njegove odaje, kao i iz razgovora s Elejnom. Njeni saveti pogotovo su mu koristili s visokim lordovima. Prosto je video kako žurno menjaju mišljenje o njemu kad god bi pokazao da se razume u stvari koje oni tek napola znaju. Ali ona ga je sprečila kad je hteo pred njima da joj oda priznanje za to.

„Mudar vladar prihvata savet“, rekla mu je ona i nasmešila se, „ali to ne sme da se vidi. Pusti ih neka misle da znaš više od njih. To njima neće štetiti, a tebi će pomoći.“ Doduše, izgleda da joj je bilo drago zbog njegove ponude.

Nije bio u potpunosti siguran da ne odlaže neku odluku, i to zbog nje. Tri dana razmišljanja i pokušavanja da odgonetne šta to i dalje nedostaje. Nečega nema. Nije smeo da postupa u odgovor na poteze Izgubljenih – morao je da ih natera da oni odgovaraju na njegove postupke. Tri dana, a četvrtog će ona otići – nadao se nazad u Tar Valon – ali čim se on bude pokrenuo, znao je da će čak i oni kratki trenuci koje su provodili zajedno postati prošlost. Tri dana ukradenih poljubaca, kada je mogao da zaboravi da je bilo šta sem muškarca koji grli ženu. Istina, znao je kako je sve to iz glupih razloga. Osetio je olakšanje kada je video da ona ne želi ništa više od njegovog društva, ali samo je u tim trenucima bio u stanju da zaboravi na odluke i na sudbinu koja čeka Ponovorođenog Zmaja. Više puta je pomišljao da je zamoli da ostane, ali ne bi bilo pošteno da joj raspiri nadanja,I kada ni on sam nema pojma šta želi od nje, izuzev njenog prisustva. Naravno, ako je uopšte imala neka nadanja u vezi s njim. Mnogo je bolje razmišljati o njima kao o mladiću i devojci, koji se šetaju na veče neke proslave. To mu je postajalo sve lakše. Ponekad bi zaboravio da je ona kći naslednica, a on čobanin. Tri dana. Morao je da odluči. Morao je da načini korak. I to u pravcu koji niko ne očekuje.

U smiraj trećeg dana sunce je polako klizilo ka obzorju. Polunavučene zavese na prozorima Randove odaje za spavanje prigušile su crvenkasti blesak. Kalandor je blistao na svom kitnjastom stalku kao najčistiji kristal.

Rand pogleda Mejlana i Sunamona, a onda im baci jedan debeli svitak. Bilo je to primirje, uredno ispisano. Jedino su nedostajali potpisi i pečati. Svitak pogodi Mejlana u grudi i on ga nagonski uhvati. A onda se nagonski pokloni, kao da je počastvovan, ali videlo se da je čvrsto stisnuo zube.

Sunamon se premesti s noge na nogu, kršeći ruke. „Sve je kao što si rekao, moj gospodaru Zmaju“, plašljivo poče. „Žito u zamenu za brodove...“

„I dve hiljade tairenskih vojnika“, preseče ga Rand. „Da bi se postarali za pravilnu raspodelu pšenice i zaštitili tairenske interese. “ Glas mu beše leden, ali u sebi je ključao. Skoro da se tresao od želje da pesnicama samelje te budale. „Dve hiljade ljudi. Pod Toreanovim zapovedništvom!“

„Visoki lord Torean ima ulog u odnosima s Majenom, moj gospodaru Zmaju“, kaza Mejlan.

„On ima ulog u tome da se nametne ženi koja neće ni da ga pogleda!“ – prasnu Rand. „Rekao sam, žito za brodove! Nisam spomenuo nikakve vojnike. A svakako ne krvavog Toreana! Jeste li razgovarali s Berelajn?“

Oni trepnuše, kao da ga nisu razumeli. To je prevršilo meru. On zgrabi saidin, a svitak u Mejlanovom naručju buknu u plamen. Iznenađeno uzviknuvši, Mejlan baci vatreni zavežljaj u goli kamin i žurno potapša varnice i tragove plamena na svom kaputu od crvene svile. Sunamon je razjapljenih usta gledao zapaljeni svitak koji je vatra polako proždirala.

„Otići ćete kod Berelajn“, reče im, iznenadivši se koliko mu je glas spokojan. „Do sutra u podne ponudićete joj primirje koje želim, ili ću vas sutra u sumrak obojicu obesiti. Ako budem morao da svakog dana vešam po dvojicu visokih lordova, tako će i biti. Ako nećete da se pokorite mojoj volji, sve do jednog ću vas poslati na vešala. A sad mi se gubite s očiju.“

Izgleda da su tiho izgovorene reči na njih uticale daleko više no vika. Čak je i Mejlan delovao nelagodno dok se unatraške udaljavao, klanjajući se na svakom koraku i mrmljajući 0 svojoj večnoj odanosti i poslušnosti. Bila mu je muka od njih.

„Napolje!“ – urliknu, a oni zaboraviše na dostojanstvenost i skoro se obiše pokušavajući da otvore vrata. A onda se dadoše u trk. Jedan od aijelskih stražara na tren promoli glavu, da vidi da li je Rand dobro, pre no što zatvori vrata.

Rand se sav tresao. Zgadili su mu se. I to skoro koliko se sam sebi gadio, pretio je da će povešati ljude jer ne rade ono što im on kaže. A da bude još gore, to je ozbiljno mislio. Sećao se vremena kada mu se nije dešavalo da plane, ili, ako ništa drugo, vremena kada je to bilo veoma retko.

Rand priđe Kalandoru, koji je blistao na svetlosti što se provlačila kroz zavese. Sečivo je izgledalo kao da je načinjeno od najlepšeg stakla. Bilo je potpuno providno, ali na dodir kao da je bilo od čelika, i oštro kao brijač. Skoro da je posegao za njim da se poštara za Mejlana i Sunamona. Samo što nije znao da li bi ga upotrebio kao mač, ili u njegovu pravu svrhu. Bio je užasnut obema mogućnostima. Još nisam poludeo. Samo sam besan. Svetlosti, toliko sam besan!

Sutra. Sutra će se Prijatelji Mraka ukrcati na brod, a Elejna otići. Kao i Egvena i Ninaeva, naravno. Molio se da se vrate u Tar Valon. Čak i sa Crnim ađahom, Bela kula je jamačno najbezbednije mesto na svetu. Sutra. Neće više biti izgovora da odlaže ono što mora da učini. Ne nakon sutrašnjeg dana.

A onda se zagleda u čaplje kojima su mu dlanovi bili žigosani. Toliko ih je često zagledao da je mogao po sećanju da ih savršeno iscrta. Proročanstva su govorila o njima.

Ali ako su ga čaplje označile onim što jeste, čemu onda Zmajevi? Kad smo već kod toga, šta je uopšte Zmaj? Jedini Zmaj za koga je ikada čuo bio je Lijus Terin Telamon. Lijus Terin Rodoubica bio je Zmaj. Zmaj je bio Rodoubica. Samo što je to sada bio on. Ali nije mogao biti sam sobom označen. Možda je ona slika na barjaku bila Zmaj. Izgleda da čak ni Aes Sedai ne znaju koje je ono stvorenje.

„Promenio si se otkad sam te poslednji put videla. Sada si snažniji. Tvrđi.“

On se okrete i razrogačeno pogleda mladu ženu pred vratima. Bila je svetle puti i tamne kose i očiju. Visoka i odevena u belo i srebrno. Ona podiže obrvu kada ugleda polurastopljene grudve zlata i srebra na kaminu. Ostavio ih je tu da bi ga podsećale šta može da se desi kada postupa bez razmišljanja, kada izgubi vlast nad sobom. Ali to mu ništa nije vredelo.

„Selena“, izusti on i žurno joj priđe. „Otkud se ti stvori? Kako si dospela ovamo? Mislio sam da si još u Kairhijenu, ili...“ Pogleda je, ne želeći da kaže kako se bojao da je možda mrtva, ili da gladuje u nekom zbegu.

Pojas od pletenog srebra svetlucao je na njenom uzanom struku, a srebrni češljevi ukrašeni zvezdama i polumesecima blistali su joj u kosi što joj je padala niz leđa kao neki vodopad tame. I dalje je bila najlepša žena koju je ikada video. Elejna i Egvena su naspram nje bile tek lepuškaste. Ali, iz nekog razloga, to na njega nije uticalo kao pre. Možda zato što su meseci prošli otkad ju je poslednji put video, u Kairhijenu, u kome tada nije buktao građanski rat.

„Ja idem kuda god hoću.“ Namršteno ga pogleda. „Označen si, ali to nije bitno. Bio si moj, i jesi moj. Ma koja druga samo je starateljka čije je vreme prošlo. Sada ću otvoreno uzeti ono što mi pripada.“

On je zaprepašćeno pogleda. Označen? Da li je to mislila na njegove šake? I šta je htela da kaže time da je njen? „Selena“, nežno joj kaza, „proveli smo nekoliko prijatnih – i napornih – dana zajedno; nikada neću zaboraviti tvoju hrabrost i pomoć koju si mi pružila – ali među nama nije bilo ničega sem druženja. Putovali smo zajedno, ali to je sve. Ostaćeš ovde u Kamenu, u najboljim odajama, a kada u Kairhijenu ponovo zavlada mir, postaraću se da ti se tvoja imanja vrate, ako budem mogao.“

„Ti zaista jesi označen.“ Oporo mu se nasmešila. „Imanja u Kairhijenu? Možda sam nekada imala posede u toj zemlji. Zemljište se toliko promenilo da ništa nije kao nekada. Selena je samo ime kojim se ponekad služim, Lijuse Terine. Ime koje sam načinila svojim je Lanfear.“

Rand se šuplje nasmeja. „Jadna ti je to šala, Selena. Kada se sprdaš sa Izgubljenima, to ti je isto kao da dozivaš Mračnoga. A ja se zovem Rand.“

„Mi sebe zovemo Izabranima“, spokojno mu odvrati ona. „Izabranima da večno vladamo svetom. A mi ćemo zaista večno živeti. To može da važi i za tebe.“

On je zabrinuto pogleda i namršti se. Ona zaista misli da je... Mora da je pomerila pameću od muka koje je sigurno pretrpela na putu do Tira. Ali nije izgledala kao da je luda. Bila je spokojna, hladna i sigurna u sebe.

I ne razmišljajući, on posegnu za saidinom. Posegnu ka njemu – i udari o zid koji nije mogao ni da vidi, ni da oseti, samo što ga je ta prepreka držala podalje od Izvora. „Nemoguće.“ Ona se nasmeši. „Svetlosti“, izusti Rand. „Ti jesi jedna od njih.“

Polako, Rand ustuknu od nje. Ako mu uspe da zgrabi Kalandor, bar će imati oružje u rukama. Možda neće raditi kao angreal, ali poslužiće kao mač. Da li bi mogao da upotrebi oružje protiv žene, protiv Selene? Ne, već protiv Lanfear – protiv jedne od Izgubljenih.

Leđima snažno udari o nešto, pa se brzo osvrnu da vidi šta je to. Ali ničeg nije bilo iza njega. Leđa mu behu pritisnuta o zid sačinjen ni od čega. Kalandor je blistao ni tri koraka daleko – na drugoj strani. Rand besno zamahnu pesnicom i udari prepreku pred sobom. Bila je tvrda kao kamen.

„Ne mogu u potpunosti da ti verujem, Lijuse Terine. Ne još.“ Lanfear mu se približi, i Rand pomisli da se baci na nju. Bio je krupniji i daleko snažniji – i odsečen od Izvora, tako da je ona mogla da ga uz pomoć Moći spetlja kao mače. „Svakako ne sa tim“, dodade ona i namršteno pogleda Kalandor. „Postoje samo dva moćnija od toga, koja muškarac može da koristi. Znam da je bar jedan i dalje čitav. Ne, Lijuse Terine. Još ti neću verovati s time.“

„Prestani da me tako zoveš“, odreza on. „Ime mi je Rand. Rand al’Tor.“

„Ti si Lijus Terin Telamon. Oh, u telu si potpuno različit, izuzev visine, ali znala bih ko se krije iza tih očiju čak i da sam te našla dok si bio u kolevci.“ A onda se odjednom nasmeja. „Koliko bi sve bilo lakše da sam te tada pronašla. Da sam bila slobodna da...“ Smeh se pretvori u gnevan pogled. „Želiš li da vidiš kako odista izgledam? Sigurno ni toga ne možeš da se setiš, zar ne?“

On pokuša da odgovori odrično, ali jezik mu se zapetljao. Jednom je video dva Izgubljena zajedno, Aginora i Baltamela. Bila su to prva dvojica kojima je pošlo za rukom da se oslobode, posle tri hiljade godina provedenih neposredno ispod pečata na zatvoru Mračnoga. Jedan je bio potpuno sasušen, a drugi je krio lice iza maske – i ne samo lice, već i svaki deo tela – kao da nije mogao podneti da ga gleda, niti da ga drugi vide.

Vazduh se zamreška oko Lanfear i ona se promeni. Bila je – starija od njega, to sigurno, ali to nije bio najbolji izraz. Bila je ozbiljnija. Zrelija. Ako je to uopšte moguće, bila je još lepša. Prelepi cvet u punom sjaju, naspram pupoljka. Čak iako je znao šta je zapravo ona, usta mu se osušiše, a grlo steže.

Njene tamne oči zagledaše mu se u lice, pune samopouzdanja, ali svejedno radoznalo, kao da se pita šta on to vidi. Šta god da je zaključila izgleda da je time bila zadovoljna, pa se ponovo nasmeši. „Bila sam duboko zakopana, u snu bez snova, u kome vreme ne teče. Mimoišli su me obrtaji Točka. Sada me vidiš kakva zaista jesam, a ja te držim u rukama.“ Prešla je noktom duž njegove vilice, i to dovoljno snažno da se on trzne. „Prošlo je vreme za igre i varke, Lijuse Terine. I to odavno.“

Njemu se utroba prevrnu. „Smeraš li, onda, da me ubiješ? Svetlost te sagorela, ja...“

„Da te ubijem ?“ – ote joj se. Te reči behu ispunjene nevericom. „Da te ubijem! Nameravam da budeš moj – i to zauvek. Bio si moj davno pre no što te je ona bledokosa sapunica ukrala. Pre no što te je i videla. Voleo si me!“

„A ti si volela moć!“ Na tren mu se zavrte u glavi. Reči su zvučale istinito – znao je da je tako – ali otkud li su došle?

Selena – Lanfear – izgleda da se iznenadila koliko i on, ali brzo se povratila. „Mnogo si naučio – mnogo toga si postigao što nisam verovala da ćeš bez pomoći moći – ali i dalje se teturaš kroz mračni lavirint, i možeš poginuti zbog svog neznanja. Neki od ostalih previše te se boje da bi čekali. Samael, Rafhin, Mogedijen. Možda i ostali, ali ovi koje sam navela – sigurno. Napašće te. Neće pokušavati da te preobrate. Napašće te tiho i uništiti te dok spavaš. Jer te se boje. Ali ima onih koji bi mogli da te poduče, da ti pokažu ono što si nekada znao. Tada se niko ne bi usudio da ti se suprotstavi.“

„Da me poduče? Hoćeš da me neko od Izgubljenih podučava?“ Jedan od Izgubljenih. Jedan muški Izgubljeni. Čovek koji je u Doba legendi bio Aes Sedai i koji je znao bezbroj načina da usmerava, znao kako izbeći zamke, znao... Ali i ranije su mu to nudili. „Ne! Čak i da mi se to nudi, odbijam. A zašto bi na to pristali? Ja se borim protiv njih – i tebe! Mrzim sve što ste učinili, i sve što predstavljate.“ Budalo! – pomisli on. Zarobljen sam ovde, a prkosim joj kao neki glupak iz priča, koji ni najmanje ne sumnja da bi svog tamničara mogao razbesneti ako nastavi sa trtljanjem. Ali nije mogao da natera sebe da povuče te reči. Tvrdoglavo je nastavio i još više pogoršao stvari. „Uništiću vas, ako budem mogao. Tebe, Mračnoga i svakog Izgubljenog!“

Njene oči na tren smrtonosno zablistaše. „Znaš li ti zašto se neki od nas tebe boje? Imaš li predstavu? Zato jer strahuju da će te Veliki gospodar Mraka uzdići iznad njih.“

Rand sam sebe iznenadi tako što se nasmeja. „Veliki gospodar Mraka? Zar ni ti ne možeš da mu izgovoriš pravo ime? Svakako ne strahuješ da mu privučeš pažnju, kao čestiti ljudi. Ili te možda ipak jeste strah?“

„Bilo bi to huljenje“, jednostavno mu odvrati ona. „Samael i ostali su u pravu što se boje. Veliki gospodar zaista te priželjkuje. Želi da te uzdigne iznad svih ostalih ljudi. To mi je i rekao.“

„To je smešno! Mračni je i dalje vezan u Šajol Gulu, u suprotnom bih ja u ovom trenutku vodio Tarmon Gai’don. A ako zna da .ja postojim„ Želeo bi da me ubije. Nameravam da se borim protiv njega.“

„Oh, zna on. Veliki gospodar zna više no što misliš. I jeste moguće razgovarati sa njim. Idi u Šajol Gul, spusti se u Jamu prokletstva, i moći ćeš da ga... čuješ. Moći ćeš da... osetiš njegovo prisustvo.“ Lice joj se ozari ekstazom. Naporno je disala kroz rastvorene usne, na tren se činilo kao da se zagledala u nešto daleko i čudesno. „Reči to ne mogu da opišu. Moraš to iskusiti. Moraš.“ A onda ga ponovo pogleda pravo u lice, krupnim, tamnim i upornim očima. „Padni na kolena pred Velikim gospodarom, i on će te uzdići iznad svih ostalih. Daće ti slobodu da vladaš kako želiš, samo da jednom pred njim klekneš. Da ga priznaš. Samo to. Tako mi je rekao. Asmodean će te naučiti kako da koristiš Moć a da te to ne ubije. Naučiće te šta njome možeš da postigneš. Dozvoli mi da ti pomognem. Uništićemo ostale. Veliki gospodar neće mariti. Možemo sve da ih pobijemo, čak i Asmodeana, kada te nauči sve što ti je potrebno da znaš. Nas dvoje možemo zajedno da vladamo svetom, pod Velikim gospodarom, i to zauvek.“ A onda mu šapatom kaza, napola željno, a napola plašljivo: „Neposredno pred kraj načinjena su dva velika sa’angreala. Jedan koji ti možeš da upotrebiš, a jedan koji mogu ja. Daleko su snažniji od tog mača. Moć im je nezamisliva. Sa njima, mogli bismo da izazovemo čak... samog Velikog gospodara. Pa čak i Tvorca!“

„Ti zaista jesi luda“, odvrati joj isprekidano Rand. „Otac laži ti kaže kako će me ostaviti na slobodi? Ja sam rođen da se borim protiv njega. Zato sam ovde, da ispunim Proročanstva. Boriću se protiv njega i svih vas, sve do Poslednje bitke! Do svog poslednjeg daha!“

„Ne moraš. Proročanstvo je samo znak onoga čemu se ljudi nadaju. Ispunjena Proročanstava samo će te vezati za put koji vodi ka Tarmon Gai’donu i tvojoj smrti. Mogedijen i Samael u stanju su da unište tvoje telo, a Veliki gospodar Mraka može da ti uništi dušu. Potpuno i neopozivo. Nikada se više nećeš ponovo roditi, ma koliko dugo se Točak okretao!“

„Ne!“

A onda ga ona pogleda, i to potraja. Skoro da je mogao da vidi kako razmatra razne mogućnosti. „Mogla bih da te povedem sa sobom“, naposletku mu kaza. „Mogla bih da te preobratim na stranu Velikog gospodara, ma šta ti želeo ili verovao. Postoje načini da se to uradi.“

A onda zastade, možda ne bi li videla da li su njene reči imale kakvog uticaja na njega. Rand se preznojavao, ali pošlo mu je za rukom da mu lice ostane bezizražajno. Moraće nešto da uradi, ma kakvi mu izgledi bili. On ponovo pokuša da dosegne saidin i ponovo ga odbi ona nevidljiva prepreka. Poče da šeta pogledom, kao da razmišlja. Kalandor je bio odmah iza njega, ali van njegovog domašaja, kao da je na drugoj strani Aritskog okeana. Nož mu je bio na stočiću kraj kreveta, zajedno s napola dovršenom lisicom koju je rezbario. Bezoblične metalne grudve rugale su mu se iznad kamina, jedan neupadljivo odeveni čovek s nožem u ruci kliznuo je kroz vrata, knjige su ležale posvuda razbacane. Rand se ponovo okrete ka Lanfear, sav napet.

„Oduvek si bio tvrdoglav“, promrmlja ona. „Ovog puta neću te povesti. Želim da mi svojevoljno dođeš. A tako će i biti. Šta je bilo? Mrštiš se.“

Čovek s nožem u ruci klizi kroz vrata; pogled mu je skliznuo pored te prilike, i skoro da ga nije primetio. Nagonski, Rand odgurnu Lanfear s puta i posegnu za Istinskim izvorom. Štit koji ga je držao zarobljenim nestade u trenu kad on dodirnu Izvor, a mač od crvenozlatnog plamena blesnu mu u rukama. Čovek jurnu na njega, spuštenog noža, spreman da zada ubilački udarac. Čak i tada bilo je veoma teško držati ga na oku, ali Rand se vešto okrete u mestu i Vetar iznad zida odseče šaku s nožem i zari se napadaču u srce. Rand se na tren zagleda u te oči – beživotne iako je srce još radilo – a onda isuka sečivo iz tela svog protivnika.

„Sivi čovek.“ Rand duboko udahnu, kao da je sate proveo bez vazduha. Telesina pred njime bila je rasečena i ćilim pod njom lagano se natapao krvlju, ali pogled sada nije klizio sa nje. Tako je uvek bilo sa ubicama što služe Senci – kada ih čovek primeti, obično je prekasno. „Ovo nema nikakvog smisla. Mogla si s lakoćom da me ubiješ. Zašto bi me zamajavala dok mi se Sivi čovek ne prikrade?“

Lanfear ga oprezno pogleda. „Ja se ne služim Bezdušnima. Rekla sam ti da postoje... razlike među Izabranima. Izgleda da sam za jedan dan omašila u proceni, ali i dalje ima vremena da pođeš sa mnom. Da učiš. Da živiš. Taj mač“, podrugnu se. „Ne činiš ni desetinu onoga što si u stanju. Pođi sa mnom i uči. Ili nameravaš da sada pokušaš da me ubiješ? Oslobodila sam te da bi se branio.“

Po njenom glasu i stavu videlo se da očekuje napad, ili da je spremna da uzvrati na njega, ali nije ga to zaustavilo, ništa više no to što ga je oslobodila. Ona je bila jedna od Izgubljenih. Toliko dugo je služila zlu da je naspram nje Crna sestra kao novorođenče. Ali on je svejedno pred sobom video ženu. Ispsovao je sebe uzduž i popreko, ali nije mogao to da uradi. Možda ako pokuša da ga ubije. Možda. Ali ona je samo stajala, gledala ga i čekala. Nema sumnje da je bila spremna da, služeći se Jednom moći, učini štošta o čemu on nije ni sanjao, samo ako pokuša da je uhvati. Pošlo mu je za rukom da odseče Elejnu i Egvenu od Izvora, ali to je bila jedna od onih stvari koje je činio bez razmišljanja. Način kako se to radi bio mu je zakopan duboko u glavi. Jedino se sećao da je to učinio, ali ne i kako. Ako ništa drugo, bar je čvrsto držao saidin. Neće joj uspeti da ga ponovo onako iznenadi. Nije obraćao pažnju na izopačenost od koje mu se prevrtala utroba; saidin je bio život, i to gledano s više strana.

A onda mu odjednom sinu misao. Aijeli. Čak bi i jednom Sivom čoveku trebalo da bude nemoguće da se provuče kroz vrata koja čuva šest Aijela.

„Šta si im uradila?“ – promuklo upita on dok je unatraške prilazio vratima, sve vreme je držeći na oku. Možda će tako primetiti neki znak upozorenja, ako ona bude upotrebila Moć. „Šta si uradila Aijelima napolju?“

„Ništa“, hladno odvrati ona. „Ne idi tamo. Ovo je možda samo iskušenje, da se vidi koliko si ranjiv, ali čak te i kušnja može ubiti ako se ponašaš kao budala.“

On širom otvori levo krilo vrata svojih odaja i ugleda prizor ludila.