Dolazak Senke

35 Oštri ukori

Srce Kamena izgledalo je u Tel’aran’riodu baš kao što ga je Egvena upamtila u stvarnom svetu: ogromni izglačani stubovi od crvenog kamena uzdignuti ka dalekom svodu, a ispod divovske središnje kupole Kalandor, zariven u bledi pod. Nedostajali su samo ljudi. Zlatne svetiljke nisu bile upaljene, ali ovde je ipak postojala svetlost, mutna i oštra nekako u isti mah, i kao da dopire sa svih strana ili niodakle u isto vreme. Često je bilo tako u zatvorenim prostorijama unutar Tel’aran’rioda.

Ono što nije očekivala beše žena koja je stajala s druge strane blistavog kristalnog mača, zagledana u samrtnički blede seni među stubovima. Njen način odevanja zapanjio je Egvenu. Bose noge i široke pantalone od nabrane žute svile. Iznad tamnije žute ešarpe bila je potpuno gola, izuzev zlatnih lanaca oko vrata. Sićušne zlatne alke u bleštavim redovima krasile su joj uši, a najviše je zaprepašćivala alka provučena kroz nos, povezana s jednom od alki na levom uhu tankim lancem o koji je bio okačen i niz medaljona.

„Elejna?“, zagrcnu se Egvena, privlačeći šal oko sebe, kao da je i sama ostala bez bluze. Ovog puta bila je obučena kao Mudra, bez nekog posebnog razloga.

Kći naslednica poskoči, a kada se prizemljila, okrenuta ka Egveni, bila je u čednoj bledozelenoj haljini s visokom vezenom kragnom i predugim rukavima. Bez minđuša. I alke u nosu. „Tako se oblače žene Morskog naroda kada plove“, objasnila je brže-bolje, strašno postiđena. „Htela sam da vidim kakav je osećaj, a ovo mi je izgledalo kao savršeno mesto. Svakako nisam mogla da probam na brodu.“

„Pa kakav je osećaj?“, radoznalo upita Egvena.

„Iskreno, hladno je.“ Elejna pređe pogledom preko stubova među kojima su bile. „Takođe imaš osećaj da svi zure u tebe, čak i ako nikoga nema.“ Najednom se nasmejala. „Jadni Tom i Džuilin. Većim delom vremena ne znaju kuda da gledaju. Pola posade čine žene.“

Egvena se promeškolji, i sama zagledajući stubove. Zaista je imala osećaj da ih neko posmatra. Bez sumnje, zato što su bile same u Kamenu. Niko ko može da pristupi Tel’aran’riodu ne bi očekivao da ovde nekoga pronađe. „Tom? Tom Merilin? I Džuilin Sandar? Oni su s tobom?“

„Oh, Egvena, Rand ih je poslao. Rand i Lan. Pa, u stvari, Moiraina je poslala Toma, ali Rand je poslao gazda Sandara. Da nam pomognu. Ninaeva je prilično uznemirena, zbog Lana, mada naravno ništa ne pominje.“

Egvena prikri smešak. Ninaeva je uznemirena? Elejnino lice je sijalo od ponosa, a haljina joj se ponovo promenila, u jednu s mnogo otvorenijim vratom, što očigledno nije ni primetila. Ter’angreal u obliku izuvijanog kamenog prstena pomagao je kćeri naslednici da pronađe Svet snova podjednako lako kao i Egvena, ali nije podrazumevao upravljanje njime. Na tome se moralo raditi. Zalutale misli – na primer, kako bi želela da izgleda pred Random – još su mogle menjati stvari oko Elejne.

„Kako je on?“ U Elejninom glasu mešale su se usiljena opuštenost i strepnja.

„Dobro je“, odvrati Egvena. „Mislim da jeste.“ Dala joj je opširan izveštaj. Od Putokamenova do Ruideana – sve što je čula, sve što je uspela da zaključi iz priče o gledanju očima predaka, o čudnom stvorenju sa Zmajevog barjaka koje je označilo Randove ruke, o Bairinom priznanju da on nosi prokletstvo za Aijele, o okupljanju poglavara klanova u Alkair Dalu. Amis i ostale Mudre su verovatno već sada radile na tome; svim srcem je želela da bude tako. Prepričala je čak i neobičnu povest o Randovim pravim roditeljima, u skraćenom obliku. „Ipak, nisam sigurna. Od tada se ponaša čudnije nego ikad, a ni Met ne zaostaje previše. Mislim, nije skrenuo s uma, ali... Težak je kao Ruark ili Lan, bar na neki način; možda i teži. Osećam da kuje nekakav plan – nešto što želi da sakrije od svih – i žuri da to ostvari. To je zabrinjavajuće. Ponekad mi se čini da on više ne vidi ljude, već figure u igri kamenova.“

Elejna nije izgledala zabrinuto, bar ne time, u svakom slučaju. „On je to što jeste, Egvena. Kralj ili vojskovođa često ne može priuštiti sebi da gleda ljude kao ljude. Ako vladar mora da učini ono što je pravo u ime naroda, biće vremena kada će neki trpeti zarad dobrobiti većine. Rand je kralj, Egvena, čak i bez države, ako ne računamo Tir, naravno; i ako ne čini ništa da ne bi nikoga povredio, na kraju će povrediti sve.“

Egvena šmrknu. Možda je to imalo smisla, ali nije joj se dopadalo. Ljudi su ljudi, i tako se moraju posmatrati. „To nije sve. Neke od Mudrih umeju da usmeravaju. Ne znam koliko ih je, ali čini mi se da nisu baš malobrojne. Po onome što mi je Amis rekla, pronalaze svaku ženu kojoj je iskra urođena.“ Nijedna Aijelka nije stradala trudeći se da sama savlada usmeravanje a da i ne zna šta čini; među Aijelima nije bilo divljakuša. Muškarci koji bi otkrili da mogu usmeravati suočavali su se s turobnijom sudbinom; odlazili bi na sever, u Veliku pustoš, možda i dalje, do Spaljene zemlje i Šajol Gula. Govorili su da odlaze da ubiju Mračnog, Niko od njih ne bi preživeo dovoljno dugo da oseti ludilo. „Avijenda, kako se ispostavilo, ima iskru. Čini mi se da će biti veoma moćna. Amis deli moje mišljenje.“

„Avijenda“, zamišljeno kaza Elejna. „Naravno. Trebalo je da znam. S Jorinom sam osetila istovetnu bliskost na prvi pogled kao i s njom. I s tobom, kad smo već kod toga.“

„S Jorinom?“

Elejna se namrgodi. „Obećala sam da ću čuvati njenu tajnu, a već prvom prilikom mi se jezik omakao. Pa, valjda nećeš nauditi njenim sestrama i njoj. Jorina je Vetrotragač na Morskom igraču, Egvena. Ume da usmerava, a i još neke od Vetrotragača.“ Osvrnula se, zagledajući stubove oko njih, i kragna joj se najednom podiže uz vrat. Poravnala je šal od tamne čipke koga tren pre nije bilo, a koji joj je sada skrivao kosu i zasenjivao lice. „Egvena, ne smeš nikome da kažeš. Jorina se boji da će Kula pokušati da ih natera da postanu Aes Sedai, ili da ih nekako iskoristi. Obećala sam da ću učiniti sve što mogu da to sprečim.“

„Ćutaću“, polako odgovori Egvena. Mudre i Vetro tragači. Toliko žena koje usmeravaju među njima, a nijedna nije položila Tri zakletve, nijedna nije vezana za Stap zakletve. Zakletve su služile da pridobiju poverenje naroda, ili bar da mu umanje strah od moći Aes Sedai, ali one su i pored toga najčešće morale da se kreću u tajnosti. Mudre i Vetrotragači – bila je spremna da se opkladi – uživale su počasti u svom okruženju. Bez ikakvog okova koji nose, navodno, radi bezbednosti. To je bilo nešto vredno razmišljanja.

„Ninaeva i ja smo i same prekoračile raspored, Egvena. Jorina me je podučavala kako da vladam vremenskim prilikama – nećeš mi verovati kolike tokove Vazduha ona plete! – neka ostane među nama, ali Morski igrač plovi brže nego ikad, a to je zaista brzo. Trebalo bi da stignemo u Tančiko za tri dana, možda i dva, tako kaže Koina. Ona je gospa od jedara, kapetanica. Otprilike deset dana od Tira do Tančika. Uz zastajanje i razgovor sa svakim ata’anmijerskim brodom na koji naiđemo. Egvena, Morski narod smatra Randa svojim Koramurom.“

„Zaista?“

„Koina nije pravilno shvatila događaje u Tiru – prvo, pretpostavila je da Aes Sedai sada služe Randu; Ninaeva i ja smo se složile da je za sada najbolje da je ne ispravljamo – ali čim bude kazala nekoj drugoj Gospodarici jedra, vest će se razglasiti i oni će biti Randove sluge. Mislim da će činiti sve što on od njih zatraži.“

„Kad bi bar Aijeli bili tako poslušni“, uzdahnu Egvena. „Ruark smatra da će neki odbiti da ga priznaju, bez obzira na Zmajeve Ruideana. Jedan tip, po imenu Kuladin, ubio bi ga začas, čim bi mu se ukazala prilika, sigurna sam.“

Elejna koraknu napred. „Postaraćeš se da do toga ne dođe.“ To nije bilo pitanje, niti odgovor. Plave oči su joj oštro sijale, a u ruci je držala isukan bodež.

„Daću sve od sebe. Ruark mu je obezbedio telohranitelje.“

Elejna izgleda tek tad spazi bodež i trže se. Sečivo nestade. „Moraš mi objasniti sve čemu te Amis uči, Egvena. Nije mi prijatno kada mi se stvari neprekidno stvaraju ili nestaju, ili kada najednom shvatim da sam drugačije obučena. Jednostavno mi se dogodi.“

„Hoću. Čim budem imala vremena.“ Već je predugo u Tel’aran’riodu. „Elejna, ako ne budem ovde u vreme našeg sledećeg sastanka, ne brini. Pokušaću, ali možda neću moći da stignem. Ne zaboravi da kažeš Ninaevi. Ako se ne pojavim, proveravaj svake noći posle toga. Neću zakasniti više od jedne ili dve, sigurna sam.“

„Ako ti tako kažeš“, sumnjičavo odvrati Elejna. „Sigurno će nam trebati nedelje da otkrijemo da li je Lijandrin u Tančiku sa ostalima. Tom smatra da će grad biti u velikom rasulu.“ Oči su joj odlutale prema Kalandoru, do pola oštrice zarivenom u pod. „Šta misliš, zašto je ovo učinio?“

„Reče da će tim činom zadržati Tairence. Dok god znaju da je mač ovde, znaju i da će se on vratiti po njega. Možda zna o čemu govori. Nadam se.“

„Oh. Pomislila sam... možda je... ljut zbog nečega.“

Egvena se namrštila. Ova naprasna skrušenost uopšte nije priličila Elejni. „Ljut, zbog čega?“

„Ma, ni zbog čega. Samo razmišljam. Egvena, dala sam mu dva pisma pre nego što sam otišla iz Tira. Da ne znaš možda je li ih poneo?“

„Ne, ne znam. Jesi li napisala nešto što ga je moglo razljutiti?“

„Naravno da nisam.“ Elejna se vedro nasmeja; zvučala je izveštačeno. Odora joj najednom postade od tamne vune, dovoljno debela za najtežu zimu. „Bilo bi budalasto od mene da mu pišem nešto čime bih ga naljutila.“ Kosa joj se razlete na sve strane, poput neke sumanute krune. Nije primećivala. „Na kraju krajeva, samo želim da me zavoli. Samo želim da me zavoli. Oh, zašto muškarci ne mogu biti jednostavniji? Zašto stvaraju tolike nevolje? Bar je daleko od Berelajn.“ Od vune ponovo postade svila, još otvorenija nego pre; kosa joj se na ramenima presijavala raskošnije od svetlucave haljine. Oklevala je, grizući donju usnu. „Egvena? Ako budeš mogla, kaži mu da sam zaista mislila ono što sam napisala u... Egvena? Egvena!“

Egvenu je nešto ščepalo. Srce Kamena sabilo se u tamu, kao da je nešto odvlači tegleći je za okovratnik.

Egvena se prenu iz sna boreći se za vazduh; srce joj je snažno tuklo dok je zurila u niski baldahin šatora ispunjenog noćnom tminom. Samo je tračak mesečine puzao kroz otvorene izlaze. Ležala je pod pokrivačima – Pustara je noću bila hladna koliko je danju bila vrela, a ognjište iz koga je dopirao slatkast miris suve balege u vatri nije pružalo previše toplo te – pod pokrivačima, tu gde je legla da spava. Ali – šta ju je povuklo nazad?

Iznenada primeti Amis, koja je prekrštenih nogu sedela kraj nje, skrivena senkama. Nejasni obrisi lica Mudre bili su mračni i preteći kao i sama noć.

„Jesi li ti to učinila, Amis?“, ljutito je upitala. „Nemaš pravo da me vucaraš. Ja sam Aes Sedai od Zelenog ađaha...“ – laž joj je ovog puta lako prešla usne – „...i nemaš nikakvo pravo...“

Amis je prekide sumornim glasom: „Iza Zmajevog zida, u Beloj kuli, ti si Aes Sedai. Ovde si neuko čeljade, priglupa učenica koja baulja kroz rupu punu ljutih guja.“

„Znam da sam obećala da neću ići u Tel’aran’riod bez tebe“, reče Egvena trudeći se da zvuči razumno, „ali...“

Nešto je ščepa za članke i povuče joj stopala uvis; ćebad su se razgrnula, a spavaćica joj spade i nagužva se pod pazusima. Visila je naglavačke, oči u oči sa Amis. Pobesnela je i otvorila se prema saidaru – ali otkri da je odsečena od njega.

„Želela si da ideš sama“, tiho prosikta Amis. „Upozorena si, ali ti si morala da odeš.“ Oči kao da su joj sijale u mraku, sve jače. „Ni za tren se nisi zabrinula šta te možda čeka. U snovima ima stvorova što mogu skršiti i najhrabrije srce.“ Oko njenih očiju, nalik plavom ugljevlju, lice poče da se rastapa i rasteže. Iz kože iznikoše krljušti, a vilica joj se izduži i ispuniše je niske oštrih zuba. „Stvorova koje će proždrati i najhrabrije srce“, režala je.

Egvena vrisnu, uzaludno udarajući o štit kojim je bila odvojena od Istinskog izvora. Pokušala je da udari to ogavno lice, tog stvora koji nije mogao biti Amis, ali nešto joj steže i ručne zglobove, i razape je u vazduhu. Uspela je samo da krikne dok joj je ta čeljust obuhvatala glavu.

Uz vrisak, stežući ćebad, Egvena se uspravi. Nagnala je sebe da zatvori usta, ali ju je i dalje tresla drhtavica. Bila je u šatoru – ili možda nije? Tamo, u senkama, bila je Amis, okružena aurom saidara – ili nije? U očajanju, ponovo se otvorila Izvoru, i zamalo da vrisne kada je ponovo otkrila barijeru. Zbacila je pokrivače, četvoronoške odbauljala preko naslaganih ćilima i razbacala svoju uredno složenu odeću obema rukama. Za pojasom je nosila nož. Gde je sada? Gde? Evo ga!

„Sedi“, ogorčeno reče Amis, „dok te nisam zatvorila zbog rastrojenosti i uznemiravanja. To ti se ne bi dopalo.“

Egvena se okrenu na kolenima, obema rukama stežući kratki nož; tresle bi se da ih nije splela oko drške. „Jesi li to zaista ti ovog puta?“

„To sam ja, sada, kao i onda. Oštri ukori su najbolje pouke. Hoćeš li me probosti?“

Posle kratkog oklevanja, Egvena udenu nož u korice. „Nemaš pravo da...“

„Imam svako pravo! Dala si mi reč. Nisam znala da Aes Sedai smeju da lažu. Ako misliš da te podučavam, moram znati da ćeš činiti kako ja kažem. Neću da gledam kako moja učenica prerezuje sopstveni grkljan!“ Amis uzdahnu. Sjaj oko nje nestade, a sa njim i prepreka između Egvene i saidara. „Ne mogu više da te zadržavam. Daleko si moćnija od mene. Što se tiče Jedne moći. Malo ti je nedostajalo da razoriš moj štit. Ali ako nisi u stanju da održiš reč, nisam sigurna da želim da te podučavam.“

„Održaću reč, Amis. Obećavam. Ali moram da se sastajem s prijateljicama u Tel’aran’riodu. Obećala sam i njima. Amis, možda će im biti potrebna moja pomoć, moj savet.“ Lice Mudre beše nejasno u mraku, ali Egvena ne vide nikakav znak omekšavanja. „Molim te, Amis. Već si mi tako mnogo pokazala. Mislim da sada mogu da ih pronađem gde god da su. Molim te, nemoj da prestaješ kad još toliko toga mogu da savladam. Učiniću sve što tražiš.“

„Veži kosu u pletenice“, hladno zapovedi Amis.

„Moju kosu?“, nesigurno upita Egvena. Ne bi joj smetalo da je veže, ali zašto bi? Kosa joj je bila raspuštena, padala je preko ramena, ali nije toliko dugo prošlo od onog dana tamo kod kuće kada je htela da pukne od ponosa jer ju je Ženski krug proglasio dovoljno starom da veže pletenicu poput Ninaevine. Pletenica je u Dve Reke značila da si dovoljno zrela da te smatraju ženom.

„Po jednu iznad oba uha.“ Glas Mudre još uvek beše ravan kao stena. „Ako nemaš nikakvu traku da upredeš u pletenice, ja ću ti dati. Takvu kosu nose naša ženska deca. One koje su toliko nezrele da ih ne možeš držati za reč. Kada mi dokažeš da umeš da održiš obećanje, dozvoliću ti da je raspleteš. Ali ako me ikada ponovo budeš slagala, skratiću ti suknju da liči na dečiju, i pronađi ću ti neku lutku da je nosiš sa sobom. Kada budeš odlučila da se ponašaš kao žena, tako ću se i ophoditi prema tebi. Ako to ne prihvatiš, više te neću podučavati.“

„Prihvatiću ako me budeš pratila kada krenem...“

„Prihvati, Aes Sedai! Ne cenkam se s decom, niti sa onima koji nemaju svoju reč. Čini kako kažem, prihvati samo ono što ti dajem i ništa drugo. U suprotnom, odlazi i pogini sama za sebe. Neću – ti – pomagati – u tome!“

Egvenu je radovalo što je mrak; u njemu je mogla da sakrije svoju grimasu. Jeste dala reč, ali ovo je bilo sasvim nepošteno. Randa niko nije ograđivao besmislenim pravilima. Pa, možda je on drugačiji. U svakom slučaju, nije bila raspoložena da razmeni Amis i njena naređenja za Kuladina koji bi je najradije probo kopljem. Met nikada ne bi trpeo pravila drugih ljudi. Ali Met, bez obzira na to što je ta’veren, nije morao ništa da uči; na njemu je bilo samo da postoji. Vrlo verovatno bi odbio da uči bilo šta, sve i da mu se pruži šansa, ako nije vezano za kockanje i varanje budala. Ona je želela da uči. Ponekad je to osećala kao beskrajnu žeđ; koliko god da je upijala, nije mogla da je ugasi. Ali ovo i dalje nije bilo pošteno. Okolnosti su jednostavno takve, ogorčeno pomisli.

„Prihvatam“, reče. „Činiću kako naložiš, primati ono što mi daješ, i ništa drugo.“

„Dobro.“ Pošto je poduže poćutala, kao da je zanima želi li Egvena još nešto da kaže – ali ona je mudro držala jezik za zubima – Amis dodade: „Nameravam da budem stroga prema tebi, Egvena, ali ne bez razloga. To što misliš da sam te do sada već mnogo čemu naučila samo pokazuje kako je beznačajno tvoje znanje bilo u početku. Imaš snažan Talenat za snove; na kraju ćeš nas verovatno sve prevazići. Ali ako ne učiš ono čemu te podučavam – čemu te nas četiri podučavamo – nikada nećeš istražiti taj Talenat do kraja. Najverovatnije nećeš poživeti dovoljno za to.“

„Pokušaću, Amis.“ Verovala je da dobro glumi pokornost. Zašto ova žena ne kaže šta želi da čuje? Ako Egvena ne sme nasamo da putuje u Tel’aran’riod, onda će pri sledećem susretu sa Elejnom Amis morati da pođe s njom. Ili će tamo možda sledećeg puta biti Ninaeva.

„U redu. Želiš li još nešto da kažeš?“

„Ne, Amis.“

Ovoga puta stanka potraja još duže; Egvena je čekala najstrpljivije što je mogla, ruku skrštenih na kolenima.

„Umeš, dakle, da zadržiš svoje prohteve u sebi kada hoćeš“, najzad zaključi Amis, „čak i ako te to muči kao svrabež kozu. Jesam li u pravu? Mogu ti dati mast. Nije potrebno? Vrlo dobro. Kada budeš morala da se sastaneš s prijateljicama, ići ću s tobom.“

„Hvala ti“, kaza Egvena, tobože stidljivo. Koza i svrabež, nego šta!

„U slučaju da nisi pazila kada sam ti prvi put govorila, učenje neće biti ni lako ni brzo. Misliš da si ovih proteklih dana radila. Sada se spremi da uložiš istinsko vreme i napor.“

„Amis, učiću sve što imaš da mi pokažeš, i trudiću se koliko god je potrebno, ali što se tiče Randa i Prijatelja Mraka... Vreme za učenje može postati preskupo za moju kesu.“

„Znam to“, umorno kaza Amis. „Već sad nam je teško. Hodi. Dovoljno smo vremena izgubile na tvoje detinjarije. Moramo razgovarati o ženskim poslovima. Dođi. Ostale nas čekaju.“

Egvena tek sada primeti da je Moirainina postelja prazna. Posegla je za svojom haljinom, ali Amis reče: „To ti neće biti potrebno. Ne idemo daleko. Ogrni se ćebetom i polazi. Već sam obavila dobar deo posla za Randa al’Tora, a kada završimo, očekuje me još toga.“

Sumnjičavo se uvijajući u ćebe, Egvena pođe za njom u noć. Bilo je hladno. Skakutala je s jednog bosog stopala na drugo preko kamenitog tla, prilično sličnog ledu, dok joj se naježena koža zatezala. Posle onako vrelog dana, noć beše ledena kao zima u Dve Reke. Dah joj se ledio pred ustima, da bi se u istom trenu razvejao. Bez obzira na hladnoću, vazduh je i dalje bio suv.

Na začelju logora Mudrih beše podignut jedan mali šator koji pre nije primetila, nizak poput ostalih, ali mnogo snažnije prikovan za zemlju, koljem naredanim sa svih strana. Na njeno zaprepašćenje, Amis poče da svlači odeću, i pokaza joj da se i ona skine. Stisnuvši zube da ne bi cvokotala, polako je uradila što i Amis. Kada se svukla do gole kože, Aijelka stade uspravno kao da ne oseća noćni mraz, duboko udahnu, izudara se šakama po telu i konačno utrča unutra. Egvena sunu za njom kao munja.

Vlaga i vrelina je udariše u glavu kao batina. Iz svake pore linu znoj.

Moiraina je već bila tu, kao i ostale Mudre i Avijenda, sve nage i znojave; sedele su oko ogromnog gvozdenog lonca do vrha napunjenog čađavim kamenjem. I kotao i kamenje zračili su vrelinom. Aes Sedai je delovala uglavnom zalečeno nakon svog iskušenja, mada joj se u očima videla izvesna napetost koje ranije nije bilo.

Dok je Egvena obazrivo tražila mesto da sedne – ovde nije bilo mekih prostirki, samo grubo stenje – Avijenda zahvati šaku vode iz manjeg kotla pored sebe i pljusnu je u veliki kotao. Od vode uz siktaj nastade para, a na kamenju ne ostade ni kap. Avijendino lice beše gorko. Egvena je poznavala to osećanje. Polaznice u Kuli su takođe imale pregršt teških poslova; nije znala da li više mrzi da riba podove ili prljavo suđe. Ovo zaduženje ipak nije izgledalo toliko tegobno.

Kada i Amis sede, Bair progovori: „Moramo razmotriti šta nam je činiti u pogledu Randa al’Tora.“

„U pogledu njega?“, uzbuđeno upita Egvena. „On nosi znamenje. On je taj za kim ste tragale.“

„On jeste taj“, sumorno kaza Melaina, sklanjajući dugu rumenozlatnu kosu s mokrog lica. „Moramo se potruditi da što veći broj naših ljudi preživi njegov dolazak.“

„Podjednako je važno“, dodade Seana, „da se postaramo da on preživi kako bi ispunio ostatak proročanstva.“ Melaina je prostreli pogledom, a Seana strpljivo nastavi: „U suprotnom, niko od nas neće preživeti.“

„Ruark je rekao da će mu Džindoi biti branioci“, polako reče Egvena. „Zar je promenio mišljenje?“

Amis odmahnu glavom. „Nije. Rand al’Tor spava u šatorima Džindoa, a stotinu muškaraca bdi kako bi bili sigurni da će se i on probuditi. Ali muškarci vide stvari drugačije nego mi. Ruark će ga slediti, možda će mu se i suprotstaviti u vezi s odlukama koje smatra pogrešnim, ali neće pokušavati da upravlja njime.“

„Mislite da je njime potrebno upravljati?“ Moiraina joj na to uputi podozriv pogled, ali Egvena nastavi: „Do sada je činio sve što je morao bez vodstva.“

„Rand al’Tor ne zna naše običaje“, odvrati Amis.

„Postoji stotinu grešaka koje može napraviti, a koje bi okrenule neke poglavare ili klanove protiv njega. Videli bi u njemu mokrozemca umesto Onog Koji Dolazi sa Zorom. Moj muž je dobar čovek i valjan poglavar, ali nije mirotvorac obučen da ubeđuje ljutite ljude da spuštaju koplja. Moramo imati nekoga ko mu je blizak, ko bi mogao da šapuće Randu al’Toru u uho kada bude spreman na pogrešan korak.“ Naložila je Avijendi da ponovo prelije vrelo kamenje vodom; mlađa žena zlovoljno posluša.

„I moramo ga nadgledati“, odseče Melaina. „Moramo znati šta mu je na umu pre nego što išta učini, Obistinjavanje Proročanstva Ruideana je otpočelo i ne možemo ga zaustaviti, završiće se ovako ili onako – ali nameravam da osiguram život što većem delu našeg naroda. Mogućnost da se to ostvari zavisi od namera Randa al’Tora.“ Bair se prignu prema Egveni. Izgledala je kao suva Kost i žila. „Poznaješ ga od detinjstva. Hoće li se tebi poveriti?“

„Sumnjam“, odvrati Egvena. „Nije sklon poverenju kao nekada.“ Izbegavala je Moirainin pogled. °

„Da li bi nam ona rekla čak i da joj se on poveri?“, oštro upita Melaina. „Ne želim da rasplamsavam bes među nama, ali Egvena i Moiraina su Aes Sedai. Nije sigurno da one traže isto što i mi.“

„Nekada smo služili Aes Sedai“, jednostavno odgovori Bair. „Nismo uspeli. Možda nam je suđeno da im ponovo služimo.“ Melaina se zajapurila, vidno postiđena.

Moiraina se ponašala kao da nije ni primetila ni čula šta je izgovoreno do sada. Izgledala je hladna kao led, izuzev one napetosti u očima. „Pomoći ću koliko mogu“, smireno kaza, „ali moj uticaj na Randa je slab. On trenutno tka Šaru po sopstvenom nahođenju.“

„Onda nam ostaje samo da budno motrimo na njega i nadamo se.“ Bair uzdahnu. „Avijenda, sastajaćeš se s Random al’Torom svakog jutra, čim se probudi, i bićeš s njim dok ne legne da spava kad padne noć. Bićeš mu blizu koliko i kosa na glavi. Bojim se da će tvoja obuka teško ići; biće to teško breme za tebe, postići oboje istovremeno, ali to je neizbežno. Ako pričaš s njim – naročito ako ga budeš slušala – neće ti biti teško da ostaneš uz njega. Malo je ljudi koji bi okrenuli leđa zgodnoj mladoj ženi punoj pažnje. Možda će mu ponešto i izleteti.“

Avijenda se na svaku reč sve više kostrešila. Kada Bair završi, ona ispljunu: „Neću!“ Mrtvačka tišina se spusti i sve oči se okrenuše ka njoj, ali ona im prkosno uzvrati.

„Nećeš?“, prošapta Bair. „Nećeš.” Kao da joj je ukus te reci u ustima bio neobičan.

„Avijenda“, blago progovori Egvena, „niko ne traži od tebe da izdaš Elejnu, već samo da pričaš s njim.“ Ovo je samo još više razdražilo bivšu Devicu koplja, već željnu da se prihvati bilo kakvog oružja.

„Da li je to ponašanje kakvome se Device danas uče?“, odreza Amis. „Ako jeste, naučićemo te boljem vladanju, videćeš. Ako postoji razlog koji ti ne dozvoljava da budeš kraj Randa al’Tora, izgovori ga.“

Avijendino buntovništvo beše pomalo poljuljano i ona nerazgovetno promrmlja nešto. Amisin glas se zaoštri kao sečivo noža. „Rekoh, izgovori ga!“

„Ne sviđa mi se!“, planu Avijenda. „Mrzim ga! Mrzim!“ Da je nije tako dobro poznavala, Egveni bi se učinilo da je Avijenda na ivici plača. Ipak, začudile su je njene reči; nisu mogle biti iskrene.

„Ne tražimo od tebe da ga voliš, niti da ga odvedeš u postelju“, jetko će Seana. „Naređujemo ti da slušaš šta taj čovek govori, i pokorićeš se!“

„Detinjarije!“, frknu Amis. „Kakve se to devojke rađaju ovih dana? Zar nijedna neće odrasti?“

Bair i Melaina su bile još grublje; starija žena je pretila da će od Avijende načiniti sedlo za Randovog konja – i zvučala je krajnje ozbiljno – dok je Melaina predložila da, umesto da spava, Avijenda provede noć kopajući rupe i zatrpavajući ih, dok joj se glava ne razbistri. Egvena je shvatila da ovim pretnjama ne teže da je privole; one su očekivale da ih slušaju i to su i nameravale da postignu. Tvrdoglavošću će Avijenda samo još pridodati sebi mukotrpnih obaveza. Ta tvrdoglavost se, izgleda, smanjivala pred četiri prodorna para očiju Mudrih – klekla je kao da se sprema na odbranu – ali još uvek se držala.

Egvena se prignu i dotače je po ramenu. „Rekla si mi da smo skoro-sestre, i mislim da si u pravu. Hoćeš li učiniti to za mene? Prihvati to kao da ga čuvaš za Elejnu. Znam da ti je i ona draga. Reci mu da je mislila sve što je napisala u pismima. Biće mu drago da to čuje.“

Avijendino lice se zgrčilo. „Hoću“, reče, klonuvši. „Čuvaću ga za Elejnu. Za Elejnu.“

Amis se strese. „Gluposti. Pazićeš na njega zato što smo ti mi tako naredile, devojko. Ako misliš da postoji drugi razlog, ljuto se varaš. Još vode. Nestaje nam pare.“

Avijenda zavitla još jednu šaku vode na kamenje kao da gađa kopljem. Egveni beše drago što joj se vratila hrabrost, ali je odlučila da je upozori kada ostanu same. Hrabrost je divna, ali postoje žene – kao na primer ove četiri Mudre, i Sijuan Sanče – pred kojima je najbolje zadržati je za sebe. Možeš čitavog dana vikati na Ženski krug, ali na kraju ćeš opet činiti po njihovome, i žaliti što nisi držala jezik za zubima.

„Sada kada je to rešeno“, kaza Bair, „hajde da tiho uživamo u pari, dok još možemo. Neke od nas imaju još mnogo šta da urade ove noći, i sledećih noći, ako mislimo da napravimo zbor za Randa al’Tora u Alkair Dalu.“

„Muškarci uvek pronađu način da stvore ženama muke“, kaza Amis. „Zašto bi Rand al’Tor bio drugačiji?“

U šatoru zavlada tišina, osim siktaja pare kada bi Avijenda prskala vrelo kamenje vodom. Mudre su sedele šakama oslonjene o kolena, duboko dišući. Zaista, bilo je to vrlo prijatno, čak i opuštajuće, vlaga i vrelina, glatki osećaj pročišćenja kože znojenjem. Egvena pomisli kako za ovo vredi žrtvovati malo sna.

Moiraina, međutim, nije izgledala opušteno. Zurila je u zapareni kotao kao u nešto drugo, nešto daleko.

„Je li bilo gadno?“, prošapta Egvena, da ne bi uznemirila Mudre. „Mislim, Ruidean?“ Avijenda smesta podiže pogled, ali ne progovori.

„Sećanja blede“, odvrati Moiraina, podjednako tiho. Nije skretala pogled sa svog zamišljenog prizora, a glas joj beše toliko hladan da je umalo iscrpeo svu toplotu iz vazduha. „Dobar deo je već nestao. Za neke sam znala. Za druge... Točak tka kako Točak želi, a mi smo samo niti u Sari. Život sam posvetila tome da pronađem Ponovorođenog Zmaja, da otkrijem Randa, u želji da ga pripremim za Poslednju bitku. Postaraću se da to ostvarim, uradiću šta god da treba. Niko i ništa ne može biti važnije od toga.“

Onako preznojena, Egvena se naježi i sklopi oči. Aes Sedai nije tražila utehu. Ona nije bila žena već komad leda. Primirivši se, Egvena pokuša da ponovo utone u prijatna osećanja, svesna da će ih narednih dana najverovatnije biti sve manje.