Dolazak Senke

16 Opraštanje na polasku

Dok je ležao na čaršavima natopljenim znojem i buljio u tavanicu, Perin shvati da noćna tama ustupa pred jutarnjim sivilom. Sunce će uskoro proviriti iznad obzorja. Jutro. Vreme za nova nadanja – za ustajanje i delanje. Nova nadanja. Skoro da se nasmejao na tu pomisao. Koliko li je dugo već budan? Sigurno ceo sat, ako ne i duže. Ovaj put. Zacnu se kada se počeša po kovrdžavoj bradi. Povređeno rame mu se ukočilo. Polako se pridiže u sedeči položaj, a lice mu se orosi znojem kada stade da pomera ruku. Međutim, on nepokolebljivo nastavi, suzbijajući stenjanje i povremenu psovku, sve dok nije mogao s lakoćom da pomera ruku, mada ne baš lagodno.

Ono malo sna što je uspeo da ugrabi bilo je isprekidano i puno košmara. Na javi je pred sobom stalno video Failino lice i njene tamne oči kako ga optužuju. Patio je zbog bola u njima, za koji je sam bio odgovoran. Dok je spavao, sanjao je da se penje na vešala, a Faila ga gleda, ili još gore -pokušava to da spreči i da se bori protiv Belih plaštova naoružanih kopljima i mačevima, a on vrišti dok mu stavljaju omču oko vrata, jer Beli plaštovi ubijaju Failu. Ponekad bi gledala kako ga vešaju smešeči se besno i zadovoljno. Nikakvo čudo što se s trzajem budio iz takvih snova. Jednom je sanjao vukove, kako naviru iz šume da spasu njega i Failu – samo da bi ih Beli plaštovi natakli na koplja i načičkali strelama. Beše to teška noč. Žurno se umivši i obukavši, Perin pobeže iz sobe, kao u nadi da će za sobom ostaviti snove što su ga proganjali.

Ostalo je veoma malo tragova što su podsećali na sinoćni napad. Ovde neka tapiserija rasečena mačem, onde kovčeg s urezom od sekire ili svetliji deo kamenom popločanog poda, odakle je sklonjen okrvavljeni čilim. Madžhera je pokrenula svu silu svoje vojske livrejisanih slugu, iako su mnogi od njih bili u zavojima, da čiste, ribaju, uklanjaju i donose nove stvari. I sama je šepala oslanjajući se na štap. Bese to stamena i široka žena, sive kose podignute tako da liči na okruglu kapu, i to zavojem oko cele glave. Čvrstim glasom izvikivala je naređenja. Jasno se videlo kako joj je namera da ukloni svaki trag drugog upada u Kamen. Kada ugleda perina, neznatno mu se nakloni. Čak ni visoki lordovi nisu od nje dobijali neko veće priznanje, čak ni kad je zdrava. Uprkos svem tom čišćenju i ribanju, pod mirisom voska i sredstava za čišćenje Perin je i dalje osećao slabašni miris krvi – oštri metalni miris ljudske krvi, pogani smrad troločke i kiselinu mirdraalske krvi, koja mu je palila nozdrve. Biće mu drago da ode odatle.

Vrata Loijalovih odaja bila su hvat široka i više no dva hvata visoka, s prevelikom kvakom u obliku isprepletenih loza, u ravni s Perinovom glavom. U Kamenu je postojao izvestan broj gostinskih soba za Ogijere, koje su retko kada bile korišćene. Kamen Tira je stariji čak i od doba velikih ogijerskih radova u kamenu, ali smatralo se veoma prestižnim da se, bar s vremena na vreme, koriste usluge ogijerskih zidara. Perin pokuca i ču jedno „Napred“. Glas što to izgovori zvučao je kao neka spora grmljavina. Perin dohvati kvaku i posluša.

Soba je bila po svemu u srazmeri s vratima, ali Loijal je, stojeći posred čilima sa šarom u vidu lišća, odeven u košulju i sa dugim kamišom među zubima, sve svodio na naizgled uobičajenu veličinu. Ogijer je bio viši od nekog Troloka, mada ne toliko širok. Na nogama je imao široke čizme što su mu sezale sve do butina. Njegov tamnozeleni kaput, zakopčan do struka, odakle se širio sve do čizama, kao neki kilt preko vrečastih pantalona, Perinu se više nije činio čudnim, ali jedan pogled beše dovoljan da se vidi kako to nije neki običan čovek u običnoj sobi. Ogijerov nos beše dovoljno širok da se nazove njuškom, a obrve, kao neki dugi brkovi, padale su pored očiju veličine šoljica za čaj. Ćubaste uši virile su kroz čupavu crnu kosu što mu je padala skoro do ramena. Kada se Loijal isceri, ne vadeći lulu, osmeh mu skoro prepolovi lice.

„Dobro jutro, Perine“, protutnja on i izvadi lulu. „Jesi li dobro spavao? Jamačno ti snovi nisu bili laki nakon sinoćne noći. Ja sam do pola noći bio budan, i zapisivao ono što se dogodilo.“ Perin tek tada vide da Loijal u drugoj ruci drži pero, i da su mu prsti debeli kao kobasice umrljani mastilom.

Knjiga je bilo posvuda: na ogromnim stolicama, divovskom krevetu i stolu čija ploča beše u ravni s Perinovim grudima. To ga nimalo nije iznenadilo, za razliku od cveća. Svakovrsnog cveća svih mogućih boja. Bilo je vaza sa cvećem, kotarica, rukoveti uvezanih trakama, pa čak i običnim uzicama; bilo je tu ogromnih venaca ispletenih od cveća, visokih kao neki baštenski zidovi. Perin nikada tako nešto nije video u zatvorenom prostoru. Vazduh beše preplavljen mirisom. Ali ono što mu zapravo privuče pogled bila je natečena čvoruga na Loijalovoj glavi, veličine pesnice, i činjenica da je s mukom hodao. Ako je Loijal toliko povređen da ne može da putuje... A onda se postide što tako misli – Ogijer mu je prijatelj – ali morao je.

„Zar si povređen, Loijale? Moiraina može da te izleči. Siguran sam da će hteti.“

„Oh, nije ništa ozbiljno. Sem toga, bilo je tako mnogo onih kojima je zaista bila potrebna njena pomoć. Nisam hteo da je mučim. Nisam toliko povređen da bi mi smetalo u radu.“ Loijal pogleda ka stolu, na kome je jedna velika knjiga – velika za Perina, ali savršeno bi stala u neki od džepova na Ogijerovom kaputu – bila otvorena pored mastionice. „Nadam se da sam sve tačno zapisao. Nisam lepo video šta se sinoć dešavalo, sve dok se nije završilo.“

„Loijal je“, kaza Faila, pojavivši se s knjigom u rukama iza jednog cvetnog venca, „junak.“

Perin se trže. Cveće je u potpunosti prikrilo njen miris. Loijal pokuša da je ućutka, posramljeno trzajući ušima i mašući krupnim šakama ka njoj, ali ona nastavi. Glas joj beše hladan, ali oči su joj vrelo streljale Perinovo lice.

„Sakupio je što je više dece mogao – i neke od njihovih majki – u jednu veliku odaju, i za sve vreme borbe branio pristup Trolocima i Mirdraalima. Ovo cveće je od žena Kamena, u znak zahvalnosti za njegovu postojanu hrabrost i odanost.“ Prosto je prosiktala te reči.

Perin izdrža da se ne žacne, ali jedva. Postupio je ispravno, ali ne može očekivati da ona to shvati. Čak i kad bi znala zašto je tako postupio, ne bi ga razumela. Bilo je to ispravno. Bilo je. Jedino je želeo da se malo bolje osećao sa svim tim što se desilo. Nije bilo pošteno da bude u pravu a da se oseća kao da greši.

„Nije to bilo ništa.“ Loijal divlje tržnu ušima. „Deca nisu mogla sama da se brane. To je sve. Nisam ja junak. Ne.“

„Besmislica.“ Faila prstom označi gde je stala sa čitanjem i priđe Ogijeru. Nije mu bila ni do grudi. „Nema žene u Kamenu koja se ne bi udala za tebe, samo da si čovek. A neke bi i bez obzira na to. Dobro ti dadoše ime Loijal, jer je lojalnost u tvojoj prirodi. Žene to vole.”

Ogijerove uši se preneraženo ukočiše, a Perin se isceri. Očigledno je čitavog jutra slatkorečivo ubeđivala Ogijera da je povede sa sobom, ma šta Perin želeo, ali upravo je i ne znajući krupno pogrešila. „Imaš li neke vesti od majke, Loijale?“ – upita Perin.

„Ne.“ Loijalu pođe za rukom da istovremeno zvuči zabrinuto i kao da mu je kamen pao sa srca. „Ali juče sam u građu video Laefara. Iznenadio se koliko i ja; mi retko dolazimo u Tir. Došao je iz stedinga Šangtai da ugovori neke popravke ogijerskih radova u jednoj palati. Siguran sam da će prvo što izgovori po povratku u steding biti Loijal je u Tiru.“

„To je baš zabrinjavajuće“, reče Perin, a Loijal skrušeno klimnu. „Laefar kaže da su me Starešine prozvale pobeguljom, a moja majka obećala da će me oženiti i skrasiti. Čak je i odabrala neku devojku. Laefar ne zna koju. Bar mi je tako rekao. Misli da je to smešno. Mogla bi da bude ovde već za mesec dana.“

Perin se skoro ponovo isceri zbog zbunjenosti koja preplavi Failino lice. Mislila je da poznaje svet mnogo bolje od njega – mada je to, zapravo, istina – ali ne poznaje Loijala. Steding Šangtai je Loijalov dom, u Kičmi sveta, a pošto je tek prevalio devedesetu, nema dovoljno godina da sam ode iz njega. Ogijeri veoma dugo žive. Po njihovim merilima, Loijal je Perinovih godina, a možda i mlađi. Ali Loijal je ipak otišao, da vidi sveta, i najveći mu je strah bio da će ga majka pronaći i odvući natrag u steding da se oženi i da više nikad ne ode.

Dok je Faila pokušavala da shvati šta se dešava, Perin uskoči u tišinu. „Moram da se vratim u Dve Reke, Loijale. Majka te tamo neće naći.“

„Da. To jeste tačno “ Ogijer nelagodno sleže ramenima. „Ali moja knjiga. Randova priča. I tvoja i Metova. Jeste da već imam mnoštvo beležaka, ali...“ A onda obiđe sto i pogleda ka otvorenoj knjizi, čije stranice behu ispunjene njegovim urednim rukopisom. „Ja ću biti taj što će napisati istinitu priču o Ponovorođenom Zmaju, Perine. Jedina knjiga koju će napisati neko ko je putovao s njim i sopstvenim očima video šta se zbivalo. Ponovorođeni Zmaj Loijala, sina Arenta sina Halanovog, iz Stedinga Šangtai.” Namrštivši se, on se naže nad knjigu i umoči pero u mastionicu. „Ovo baš nije kako treba. Više je...“

Perin položi šaku na stranicu po kojoj je Loijal hteo da piše. „Nikakvu knjigu nećeš napisati ako te maj ka pronađe. U svakom slučaju ne o Randu. Sem toga, potreban si mi, Loijale.“

„Potreban, Perine? Ne razumem.“

„Beli plaštovi su u Dvema Rekama. Mene love.“

„Tebe? Ali zašto?“ Loijal je delovao zbunjeno skoro kao i Faila toga. Faila je, međutim, sada delovala tako samozadovoljno da se Perin pomalo zabrinuo. Ali svejedno nastavi.

„Razlozi nisu bitni. Činjenica je da je tako. Može se desiti da tražeći mene povrede druge – moju porodicu. Znajući Bele plaštove, tako će i biti. Ako dovoljno brzo stignem tamo, moći ću da ih sprečim, ali to mora biti brzo. Samo Svetlost zna šta su već učinili. Potrebno mi je da me odvedeš u Dve Reke, Loijale, i to Putevima. Jednom si mi rekao da ovde postoji Kapija, a znam da je jedna bila u Maneterenu. Mora da je i dalje tamo u planinama iznad Emondovog Polja. Kapiju ništa ne može da uništi tako si rekao. Potreban si mi, Loijale.“

„Pa, naravno da ću pomoći“, odgovori Loijal. „Putevi.“ Onda bučno ispusti vazduh, a uši mu malčice uvenuše. „Ja želim da pišem o pustolovinama, a ne da učestvujem u njima. Ali pretpostavljam da mi ovaj jedan put neće škoditi. Svetlost dala da tako bude“, s nadom završi.

Faila nežno pročisti grlo. „Zar ne zaboravljaš na nešto? Obećao si mi da ćeš me odvesti u Puteve kad god zatražim, i to pre no što odvedeš ikog drugog.“

„Jeste da sam ti obećao da ćeš pogledati Kapiju“, kaza Loijal, „i kako je unutra. Moći ćeš to da učiniš kada Perin i ja pođemo. Mogla bi i ti sa nama, ali nije šala ići Putevima, Faila. Ni ja sam ne bih stupio u njih da to Perinu nije potrebno.“

„Faila neće ići sa nama“, odlučno kaza Perin. „Samo ti i ja, Loijale.“

Ne obraćajući pažnju na njega, Faila se nasmeši Loijalu, kao da je zadirkuje. „Obećao si mi malčice više od pogleda, Loijale. Dao si reč da ćeš me odvesti gde god hoću, kad god hoću, i to pre nego ikoga drugog. Zakleo si se tako.“

„Jesam“, pobuni se Loijal, „ali samo jer nisi htela da mi poveruješ. Rekla si da mi nećeš poverovati ukoliko se ne zakunem. Učiniću kao što sam obećao, ali jamačno ne želiš da se uguraš ispred Perina.“

„Zakleo si se“, spokojno odvrati Faila. „Svojom majkom, i majkom svoje majke, i majkom majke svoje majke.“

„Jesam, Faila, ali Perin...“

„Zakleo si se, Loijale. Zar hoćeš da prekršiš svoju zakletvu?“

Ogijer je izgledao potpuno jadno. Ramena mu se poguriše, uši klonuše; uglovi njegovih širokih usana tužno se poviše, a krajevi dugih obrva padoše na obraze.

„Prevarila te je, Loijale.“ Perin se zapita čuju li kako škrguće zubima. „Namerno te je prevarila.“

Faila pocrvene, ali imala je dovoljno drskosti da kaže: „Samo jer sam morala, Loijale. Samo jer neka muška budala misli kako može da uređuje moj život kako njemu odgovara. Ne bih to inače učinila. Moraš mi poverovati“

„Zar to što te je prevarila ništa ne menja?“ – zatraži Perin da čuje, a Loijal tužno odmahnu glavom.

„Ogijeri drže svoju reč“, kaza Faila. „A Loijal će me odvesti u Dve Reke. Ili bar do Kapije u Maneterenu. Došlo mi je da vidim Dve Reke.“ A onda se Loijal ispravi. „Ali to znači da ipak mogu pomoći Perinu, Faila, zašto si to potegla? Ovo čak ni Faelaru ne bi bilo smešno.“ U glasu mu se čuo tračak gneva. Nije bilo lako razbesneti Ogijera.

„Ako zamoli“, ona odlučno odvrati. „I to je bilo deo onoga što si obećao, Loijale. Niko sem nas dvoje, sem ukoliko me ne zamole. Mora da me zamoli.“

„Ne“, odvrati joj Perin još dok je Loijal otvarao usta. „Ne, neću moliti. Radije ću odjahati do Emondovog Polja. Hodaču! I shodno tome, mogla bi i da digneš ruke od ove budalaštine. Prevarila si Loijala. Pokušala si da se uguraš tamo... tamo gde si nepoželjna.“

Failin spokoj pretvori se u bes. „A dok ti stigneš do Dve Reke, Loijal i ja ćemo se pobrinuti za Bele plaštove. Sve će biti završeno. Zamoli, bandoglavi kovaču. Samo zamoli, i moći ćeš da pođeš s nama.“

Perin se sabra. Nije bilo izgleda da je privoli, ali neće je moliti. Bila je u pravu – biće mu potrebne nedelje da bi na konju stigao do Dve Reke, a kroz Puteve možda dva dana – ali neće je moliti. Ne nakon što je prevarila Loijala, a mene počela da ucenjuje! „Onda ću sam ići Putevima do Maneterena. Pratiću vas dvoje. Ako se budem držao dovoljno iza vas da ne budem deo vaše družine, neću prekršiti Loijalovu zakletvu. Ne možeš da me sprečiš da vas pratim.“

„To je opasno, Perine“, zabrinuto mu reče Loijal. „Putevi su mračni. Ako promašiš skretanje, ili slučajno pođeš pogrešnim mostom, mogao bi doveka ostati izgubljen. Ili dok te Mahin Sin ne sustigne. Zamoli je, Perine. Rekla je da možeš poći ako zamoliš. Zamoli je.“

Ogijerov duboki glas zadrhta kada spomenu Mahin Šin, a Perin se naježi. Mahin Šin. Crni vetar. Čak ni Aes Sedai ne znaju da li je to neki Senkin nakot, ili nešto što je izraslo iz iskvarenosti Puteva. Mahin Šin je razlog zašto je sada ići Putevima isto što i stavljati glavu u torbu. Tako Aes Sedai kažu. Crni vetar jede duše – to je Perin i sam video. Ali pošlo mu je za rukom da mu glas bude miran, a lice bezizražajno. Oganj me spalio ako joj dopustim da pomisli kako slabim. „Ne mogu, Loijale. Bolje reći, neću.“

Loijal se namršti. „Faila, biće veoma opasno za njega da nas tako sledi. Molim te, popusti i pusti ga da...“ Ali ona ga oštro prekide.

„Ne. Ako je toliko tvrdoglav da neće da me zamoli, zašto bih to učinila? Ma, zašto bih uopšte marila da li će se izgubiti?“ Okrete se ka Perinu. „Možeš putovati blizu nas. Onoliko koliko ti je potrebno, sve dok je jasno da nas slediš. Ići ćeš za mnom kao kučence, sve dok me ne zamoliš da nam se pridružiš. Zašto nećeš?“

„Tvrdoglavi ljudi“, progunđa Ogijer. „Ishitreni i tvrdoglavi, čak i kad ih hitnja vodi pravo u osinje gnezdo.“

„Voleo bih da danas pođemo, Loijale“, kaza Perin, ne gledajući Failu.

„Najbolje da brzo pođemo“, saglasi se Loijal i sa žaljenjem pogleda knjigu na stolu. „Valjda ću putem moći da sredim beleške. Samo Svetlost zna šta ću propustiti dok budem bio daleko od Randa.“

„Jesi li me čuo, Perine?“ – ljutito zatraži da čuje Faila.

„Uzeću konja i nešto zaliha, Loijale. Možemo poći za koji sat,“

„Vatra te spalila, Perine Ajbara, odgovori mi!“

Loijal je zabrinuto pogleda. „Perine, jesi li siguran da nećeš...“

„Ne“, nežno ga prekide Perin. „Ona je tvrdoglava kao mazga i voli da vara. Neću igrati kako ona svira, samo da bi mi se smejala,“ Nije obraćao pažnju na zvuk što ga je Faila ispuštala, kao kad mačka, spremna za napad, posmatra nepoznatog psa. „Javiću ti se čim budem spreman.“ Perin pođe ka vratima, a Faila besno povika za njim: „Na meni je kada će se poći, Perine Ajbara. Na meni i Loijalu. Čuješ li me? Bolje bi ti bilo da za dva sata budeš spreman, inače te ostavljamo za sobom. Ako ideš, možeš da se nađeš saunama u konjušnici kod Zmajeve kapije. Čuješ li me?“

On oseti da se pokrenula i zatvori vrata za sobom tren pre no što nešto teško tresnu o njih. Učini mu se da je to neka knjiga. Loijal će joj zbog toga natrljati nos. Bolje bi joj bilo da je Loijala mlatnula po glavi no što mu je naškodila nekoj knjizi.

Perin se na tren očajno nasloni na vrata. Šta je sve učinio samo da bi ga zamrzela, a ona će svejedno poći da ga gleda kako umire. Najbolje što se sada može desiti jeste da ona uživa u tome. Tvrdoglava mazga od žene!

Kada se okrete da ode, vide kako mu jedan Aijel prilazi – visok čovek plavoriđe kose i zelenih očiju, koji bi mogao biti Randov stariji brat od strica, ili možda mlađi ujak. Poznavao ga je, i dopadao mu se, možda samo stoga što Gaul nikad nije ni trepnuo na njegove žute oči. „Neka bi ovoga jutra pronašao hlad, Perine. Madžhera mi reče da si negde ovde, mada mi se činilo kako je zapravo želela da mi strpa metlu u ruke. Ta žena je nepokolebljiva kao Mudra.“

„Neka bi pronašao hlad, Gauie, ovoga jutra. Ako mene pitaš, sve su žene tvrdoglave.“

„Možda je i tako, ako ne umeš da ih zaobideš. Čujem da putuješ za Dve Reke.“

„Svetlosti!“ – prosikta Perin pre no što Aijel stiže da još nešto kaže. „Da li to čitav Kamen zna?“ Ako je Moiraina saznala...

Gaul odmahnu glavom. „Rand al’Tor me je poveo u stranu i rekao mi, zamolivši me da to zadržim za sebe. Mislim da je pričao i sa drugima, mada ne znam koliko će njih hteti da pođe s tobom. Već smo dugo vremena s ove strane Zmajevog zida, i mnogi pate za Trostrukom zemljom.“

„Da pođe sa mnom?“ Perin se zapanji. Ako Aijeli pođu sa njim... Ranije se nije ni usuđivao da razmatra tu mogućnost. „Rand ti je rekao da pođeš sa mnom? U Dve Reke?“

Gaul ponovo odmahnu glavom. „Jedino je rekao da ideš, i da ima onih koji će pokušati da te ubiju. Ali moja je namera da pođem s tobom, ako si ti voljan da prihvatiš moje društvo.“

„Voljan?“ Perin skoro prasnu u smeh. „Jesam, nego šta. Za dva sata bićemo u Putevima.“

„U putevima?“ Izraz Gaulovog lica nimalo se ne promeni, ali Aijel trepnu.

„Čini li to neku razliku?“

„Smrt dolazi po sve, Perine.“ To teško da je bio utešan odgovor.

„Ne mogu da verujem da je Rand tako okrutan“, reče Egvena, a Ninaeva dodade: „Bar nije pokušao da te spreči.“ Sedele su na Ninaevinom krevetu i privodile kraju raspodelu zlata koje im je Moiraina obezbedila. Elejna i Ninaeva dobile su po četiri nabijene kese, koje će nositi u džepovima ušivenim u podsuknje, i još po jednu ne tako veliku da ne bi privlačila pažnju, koju će nositi za pojasom. Egvena je uzela manje, budući da u Pustari nema toliko potrebe za zlatom.

Elejna namršteno pogleda dva uredno uvezana zavežljaja i kožnu torbu na podu kraj vrata. U njima se nalazila njena odeća i ostale stvari. Kutija s nožem i viljuškom, četka i češalj, igle, pribadače, konac, naprstak i makaze. Kutija s trudom i kremenom, i još jedan nož, manji od onog što ga je nosila za pojasom. Sapun i prašak za kupanje, i... Bilo je besmisleno da ponovo prelazi po tom spisku. Egvenin kameni prsten bio joj je u torbici. Bila je spremna da pođe. Ništa je nije zadržavalo.

„Ne, nije.“ Elejna je bila ponosna na to kako je spokojno i pribrano zvučala. Skoro kao da mu je kamen pao sa srca! A ja mu dala ona pisma, u kojima sam mu jasno iznela šta osećam, kao da sam prosula bisere pred svinje Ako ništa drugo, otvoriće ih tek kad odem. Trže se kada je Ninaeva dodirnu po ramenu.

„Zar si želela da te zamoli da ostaneš? Znaš šta bi tvoj odgovor bio. Zar nije tako?“

Elejna stisnu usne. -„Naravno da znam. Ali nije morao da izgleda srečno zbog toga.“ To joj izlete...

Ninaeva joj uputi pogled pun razumevanja. „Muškarci umeju da budu teški.“

„I dalje ne mogu da poverujem da je tako... tako...“ Egvena besno zagunđa. Elejna ne ču šta je Egvena htela da kaže, jer se u tom trenutku vrata tako snažno otvoriše da se odbiše o zid.

Elejna se trže i prigrli saidar, a onda se na tren postide kada vrata u povratku snažno udariše o Lanovu ispruženu ruku. Trenutak kasnije, odluči da ipak još malo zadrži dodir s Izvorom. Zaštitnikova široka ramena potpuno su zakrilila dovratak, a lice mu beše natmureno kao oluja. Da su mu plave oči odista bile munje na koje su sevanjem nalikovale, Ninaeva bi bila spaljena na mestu. I Egvena bese okružena sjajem saidara.

Lan je izgleda samo Ninaevu video. „Navela si me da poverujem kako se vraćaš u Tar Valon“, prasnu na nju.

„Ti si možda tako poverovao“, spokojno mu odvrati ona, „ali ja to nikad nisam rekla.“

„Nikad nisi rekla? Nikad nisi rekla! Govorila si da ćeš danas poći, i to si u svojim rečima uvek dovodila u vezu s onim Prijateljima Mraka što je trebalo da se pošalju u Tar Valon. Uvek! A šta si htela da pomislim?“

„Ali nikada nisam rekla..

„Svetlosti, ženo!“ – urliknu on. „Nemoj sa mnom da premečeš reči!“

Elejna se zabrinuto zgleda sa Egvenom. Taj čovek imao je gvozdenu vlast nad sobom, ali sada je bio pred pucanjem. Ninaeva je obično puštala svojim osećanjima da divljaju, ali sada se hladno suočila s njim, visoko dignute glave i spokojnog pogleda, šaka nepomičnih na suknji od zelene svile.

Lan se pribra uz očigledan napor. Ponovo je bio lica kamenoga i u potpunoj vlasti nad sobom – ali Elejna beše sigurna da je to samo prividno. „Ne bih ni znao kuda smeraš da te nisam čuo kako naručuješ kočiju. Da te vozi na brod koji plovi za Tančiko. Ne znam zašto vam je Amirlin dozvolila da napustite Kulu niti zašto vas je Moiraina uključila u ispitivanje Crnih sestara, ali vas tri ste Prihvaćene. Prihvaćene, a ne Aes Sedai. Kakvo je stanje u Tančiku, tamo nije mesto ni punim Aes Sedai bez Zaštitnika da paze na njih. Ne puštam te tamo!“

„I tako“, vedro kaza Ninaeva. „Preispituješ Moirainine odluke, kao i volju Amirlin Tron. Možda sam ja sve vreme imala pogrešnu predstavu o Zaštitnicima. Mislila sam da ste, između ostalog, zakleti da prihvatate i da se pokoravate. Lane, shvatam tvoju zabrinutost, i zahvalna sam ti na njoj – i više no zahvalna – ali svi imamo zadatke koje moramo izvršiti. Nas tri idemo. Moraš se pomiriti s tim.“

„Zašto? Tako ti Svetlosti, bar mi reci zašto! Tančiko!“

„Ako ti Moiraina nije rekla”, nežno mu kaza Ninaeva, „možda ima svoje razloge. Nas tri moramo izvršiti svoje zadatke, baš kao ti svoje. “ Lan zadrhta, zaista zadrhta! – i besno stisnu zube. Kada progovori, to beše s nekim čudnim oklevanjem. „Biče ti potreban neko da ti pomogne u Tančiku. Neko da pripazi da ti neki tarabonski secikesa ne zabije nož u leđa. Tančiko je bio takav grad i pre rata, a sada je još gori. Ja bih mogao... Mogao bih da te štitim, Ninaeva.“

Elejna ga preneraženo pogleda. Ne misli valjda... To je jednostavno nemoguće.

Ninaeva ničim nije pokazivala da je on rekao nešto neobično. „Tvoje mesto je uz Moirainu.“

„Moiraina.“ Zaštitnikovo tvrdo lice orosi se znojem, a on stade da se bori s rečima. „Mogu... moram... Ninaeva, ja... ja...“

„Ti ćeš ostati uz Moirainu“, odreza Ninaeva, „sve dok te ne oslobodi tvoje veze. Učinićeš kako kažem.“ A zatim iz torbice izvadi brižljivo presavijenu hartiju i gurnu mu je u šake. On se namršti, pa je pročita, a onda trepnu i ponovo pročita.

Elejna je znala šta tu piše.

Još jedna ista takva bila je u Egveninoj torbici, mada njih tri nisu znale koliko će joj vredeti tamo kuda se zaputila.

„Ali ovo ti dozvoljava da činiš šta god hoćeš“, pobuni se Lan. „Možeš da govoriš u Amirlinino ime. Zašto bi ona ovako nešto dala jednoj Prihvaćenoj?“

„Ne postavljaj pitanja na koja ne mogu da odgovorim“, kaza mu Ninaeva, a onda uz skoro neprimetan smešak dodade: „Smatraj sebe srečnim što ti nisam naredila da zaplešeš.“

Tada i Elejna suzbi osmeh. Egvena se zagrcnu da ne bi prasnula u smeh. Ninaeva je upravo to rekla kada im je Amirlin uručila ta pisma. Sa ovim bih mogla Zaštitnika da nateram da pleše. Nisu imale sumnje na kog je Zaštitnika mislila.

„Pa zar nisi? Lepo si me sklonila u stranu. Mojom vezom i zakletvama. Ovim pismom.“ Lanove oči opasno su blistale, što Ninaeva izgleda nije primerila dok je uzimala od njega pismo i vraćala ga u torbicu za pojasom.

„Ti si preterano pun sebe, al’Lane Mandragorane, činimo ono što moramo, kao što ćeš i ti.“

„Pun sebe, Ninaevo al’Mera ? Ja sam pun sebe?“ Lan tako brzo pođe ka Ninaevi da ga Elejna skoro obmota tokovima Vazduha, pre no što stiže da razmisli o tome. Jednog trena Ninaeva je samo stajala i zijala u visokog muškarca koji juri ka njoj, a već sledećeg cipele su joj visile na stopu iznad poda dok ju je on temeljno ljubio. Isprva ga je nogama udarala po cevanicama i tukla pesnicama ispuštajući besne zvuke, ali udarci joj se usporiše pa prestadoše, ona se uhvati za njegova ramena i prestade da se buni.

Egvena postiđeno skrete pogled, ali Elejna nastavi da gleda. Je li ona tako izgledala kada je Rand... Ne! Neću razmišljati o njemu. Pitala se ima li vremena da mu napiše još jedno pismo u kome povlači sve što je rekla u prvom, i stavlja mu do znanja kako se sa njom nije šaliti. Ali želi li to da uradi?

Posle izvesnog vremena Lan spusti Ninaevu. Ona se malo zaljulja dok je popravljala haljinu i besno nameštala kosu. „Nemaš nikakvog prava...“ poče zadihano, a onda stade da ovlaži usta. „Neću trpeti da me iko tako grabi, naočigled celog sveta. Neću!“

„Ne celog sveta“, odvrati on. „Ali, ako mogu da vide, onda mogu i da čuju. Stvorila si sebi mesto u mome srcu, a mislio sam da u njemu mesta više nema. Učinila si da cveće raste tamo gde sam ja gajio prašinu i kamenje. Na tom putovanju na koje tako uporno želiš da pođeš pamti ovo: ako pogineš, neću te dugo nadživeti.“ A onda pokloni Ninaevi jedan od svojih retkih osmeha. Lice mu ne postade meko, ali bar se činilo manje tvrdim. „I takođe zapamti da nije uvek tako lako meni zapovedati, čak ni pismima od Amirlin.“ A onda se skladno pokloni. Elejna na tren pomisli kako će kleknuti i poljubiti Ninaevin prsten Velike zmije. „Kako zapoveđaš“, promrmlja on, „tako se pokoravam.“ Teško je bilo reći da li se rugao ili ne.

Čim se vrata zatvoriše za njim, Ninaeva klonu na ivicu svog kreveta, kao da je noge napokon izdadoše. Namršti se i pogleda ka vratima.

„Ko često čačka i najkrotkijeg psa”, stade Elejna da navodi jednu izreku, „biče ujeden. Mada Lan i nije nešto krotak.“ Ninaeva je ošinu pogledom i frknu.

„On je nepodnošljiv“, reče Egvena. „Ponekad je tako. Ninaeva, zašto si to učinila? Bio je spreman da pođe s tobom. Znam da nema ničega što više želiš no da ga otrgneš od Moiraine. Ne pokušavaj da porekneš.“

Ninaeva nije pokušavala. Mesto toga, stade da namešta svoju haljinu i prekrivač na krevetu. »Ne tako“, naposletku kaza. „Hoću da bude moj. Potpuno. Neću da pamti prekršenu zakletvu Moiraini. Neću da to bude između nas. Njega radi, a i mene.“

„Ali hoće li biti išta drugačije ako ga nateraš da zatraži od Moiraine da ga oslobodi njegove veze?“ – upita Egvena. „Lan je takav čovek da bi to isto tako posmatrao. Iz toga sledi da ti jedino preostaje da nju nateraš da ga nekako svojevoljno pusti. Kako ćeš to uspeti?“

„Ne znam.“ A onda, Ninaeva odlučnije reče: „Ali što se mora nije teško. Uvek postoji neki način. Ali to je za neko drugo vreme. Sada imamo posla, a sedimo i žderemo se oko muškaraca. Jesi li sigurna da imaš sve što će ti zatrebati u Pustari, Egvena?“

„Avijenda sve priprema”, odgovori Egvena. „I dalje je nesrečna, ali kaže da ćemo za nešto više od mesec dana stići do Ruideana, ako budemo imale sreće. Do tada ćete vi biti u Tančiku.“

„Možda i pre“, kaza joj Elejna, „ako je istina ono što pričaju o brodovima Morskog naroda. Pazićeš se, Egvena, zar ne? U Pustari nije bezbedno, čak ni sa Avijendom kao vodičem.“

„Hoću. I ti se pazi. Obe se pazite. U Tančiku sada nije mnogo bezbednije no u Pustari.“

Najednom su se sve tri grlile i ponavljale jedna drugoj da se paze, a onda proveriše da li su zapamtile raspored sastanaka u Kamenu iz Tel’aran’rioda.

Elejna obrisa suze. „Dobro je što Lan ode.“ Drhtavo se nasmeja. „Mislio bi da se sve tri ponašamo budalasto.“

„Ne, ne bi“, odvrati Ninaeva i zadiže suknje da u unutrašnji džep smesti vrećicu sa zlatom. „Možda je muškarac, ali nije baš potpuni balvan.“

Elejna odluči kako mora biti dovoljno vremena da pronađe hartiju i pero pre no što stigne kočija. Naći će vremena. Ninaeva je bila u pravu. Muškarcima je potrebna čvrsta ruka. Rand će shvatiti da neće tako lako pobeći od nje. I neće mu biti lako da ponovo stekne njenu naklonost.