Dolazak Senke

30 Iza hrastovog stabla

Perin je zaboravio koliko je dugo plakao dok mu je Faila držala glavu privijenu uz svoje grudi. Kroz misli su mu proletale slike njegove porodice, oca koji mu s osmehom pokazuje kako se drži luk, majke kako peva dok prede vunu, Adore i Desele koje su ga zadirkivale kada se prvi put obrijao, Peta koji je jedne davne nedelje netremice posmatrao predstavu zabavljača. Slike nanizanih grobova, hladnih i usamljenih. Plakao je dok mu nije nestalo suza. Kada se konačno uspravio, behu sami, samo se Češko umivao na buretu piva. Bilo mu je drago što niko drugi nije tu da ga vidi. Na neki način bilo mu je lakše što je ona s njim; ali žalio je što ga je morala videti i čuti.

Faila ga uze za ruke i sede u susednu stolicu. Bila je tako lepa, blago iskošenih, krupnih, tamnih očiju i visokih jagodica. Nije mogao da zamisli čime bi joj nadoknadio svoje ponašanje u proteklih nekoliko dana. Ona će se, bez sumnje, postarati da mu to naplati.

„Jesi li odustao od zamisli da se predaš Belim plaštovima?“, upita ona glasom koji nije davao znaka da ga je malopre gledala kako lije detinje suze.

„Ispostavlja se da od toga ne bi bilo nikakve koristi. Randovog i Metovog oca će goniti šta god da učinim. Moja porodica...“ Prestao je da joj steže ruke, ali njeno lice ne beše namršteno, već blago nasmešeno. „Moram, ako mogu, da oslobodim gazda Luhana i njegovu ženu. Metovu majku i sestre takođe; obećao sam mu da ću se starati o njima. I da ću učiniti sve što je u mojoj moći protiv Troloka.“ Možda je onaj lord Luk imao nekakvu ideju. Barem je Kapija sada zatvorena; niko više ne može izaći iz Puteva. Imao je naročitu želju da preduzme nešto u vezi s Trolocima. „Ništa od toga ne mogu da uradim ako dozvolim da me obese.“

„Vrlo sam zadovoljna što si to shvatio“, procedi ona. „Imaš li i dalje budalastu želju da me oteraš od sebe?“

„Ne.“ Bio je spreman da istrpi olujni nalet, ali ona jednostavno klimnu kao da je ta jedna reč sve što je očekivala i želela. Beznačajna sitnica, ništa vredno svađe. Nateraće ona njega da plati, i te kako.

„Ima nas pet, Perine, šest sa Loijalom, ako pristane. A ako pronađemo Tama al’Tora i Abela Kautona... jesu li oni vesti s lukom i strelom koliko ti?“

Bio je iskren: „Veštiji su. Kudikamo veštiji.“

Blago je iskosila glavu, kao da mu ne veruje sasvim. „To bi bilo osam. Pristojan početak. Možda će nam se priključiti još neko. Tu je, zatim, lord Luk. Verovatno će želeti da preuzme vodstvo, ali ako nije potpuni luđak, to nije problem. Ipak, nisu svi nosioci Zaveta Lova sasvim čisti. Upoznala sam neke koji misle da sve znaju, a pri tom su i tvrdoglavi kao mazge.“

„Znam.“ Probola ga je pogledom, a on jedva suzdrža osmeh. „Hoću da kažem, znam da si se srela s takvima. I ja sam jednom video poneke od njih, ako se sećaš.“

„Oh, o njima govoriš. Pa, nadajmo se da lord Luk nije hvalisavac i lažov.“ Oči joj postadoše pribranije, i ona mu steže ruke malo jače, ne preterano, ali kao da želi da doda sopstvenu snagu njegovoj. „Želećeš da posetiš imanje svoje porodice, svoj dom. Poći ću s tobom ako mi dozvoliš.“

„Kad budem mogao, Faila.“ Ne sada. Ne još. Ako bi sada posetio grobove pod jabukovim drvetom... Čudnovato. Uvek je smatrao sebe snažnim, a sada se ispostavilo da to i nije neka snaga. Ipak, dosta je plakao kao beba. Vreme za delanje bilo je na samom izmaku. „Idemo po važnosti. Prvo moramo pronaći Tama i Abela, pretpostavljam.“

Gazda al’Ver promoli glavu kroz vrata trpezarije, pa, videvši da sede jedno naspram drugog, uđe. „Jedan Ogijer je u kuhinji“, reče on Perinu. Izgledao je razgaljeno. „Ogijer. Pije čaj. I najveća šolja izgleda...“ Podigao je dva prsta kao da opisuje naprstak. „Možda Marin može da se ponaša kao da nam Aijeli svakog dana dolaze ovamo, ali kad je videla ovog Loijala, umalo da se onesvesti. Nasuo sam joj duži brendi, a sasula ga je u se kao čašu vode. Umalo da presvisne od kašlja; inače ne pije ništa jače od vina. Mislim da bi popila još jedan da sam joj ponudio.“ Napućio je usne i pozabavio se nepostojećom flekom na svojoj dugačkoj beloj kecelji. „Jesi li sada dobro, moj momče?“

„Dobro sam, gospodine“, zbrza Perin. „Gazda al’Vere, mi ne možemo još dugo boraviti ovde. Neko može prijaviti Belim plaštovima da ste nas skrivali.“

„Oh, malo je onih koji bi učinili takvo što. Nisu ni svi Koplini takvi, čak ni svi Kongari.“ Ipak, nije im predložio da ostanu.

„Znate li gde da nađem gazda al’Tora i gazda Kautona?“

„Obično su negde u Zapadnoj šumi“, polako izusti Bran. „Toliko mogu reći sa sigurnošću. Ne drži ih mesto.“

Spleo je prste preko svog širokog trbuha i nakrivio glavu okruženu sedim vlasima. „Nije valjda da odlazite? Eto ti sad. Rekao sam Marin da nećete, ali nije mi verovala. Ona misli da je najbolje za vas da odete i, kao većina žena, smatra da ćemo se složiti oko toga ako bude dovoljno dugo pričala.“

„Pa, gazda al’Vere“, nežno uzvrati Faila, „ja sam, recimo, uvek smatrala muškarce razboritim stvorenjima kojima je dovoljno samo jednom pokazati najmudriji put pa da sa njega više nikad ne skrenu.“

Gradonačelnik se nasmeši, blagonaklono i razgaljeno. „To znači da ćeš nagovoriti Perina da pođe, kako ja razumem. Marin je u pravu: to je najbolje, ako želi da izbegne omču. Jedini stvaran razlog da ostane jeste to što postoje trenuci kada muškarac ne može da pobegne. Ne? Dobro, ti znaš bolje, u to nema sumnje.“ Nije pridavao pažnju njenom razdraženom pogledu. „Kreni, moj momče. Hajde da javimo Marin dobre vesti. Stisni zube i drži do onoga što si odlučio, jer ona se neće predati kad krene da te nagovara.“

Loijal i Aijeli su sedeli na kuhinjskom podu, skrštenih nogu. Bilo je izvesno da u gostionici nema dovoljno velike stolice za Ogijera. Sedeo je rukom oslonjen na kuhinjski sto, a i sedeći je bio dovoljno visok da gleda Marin al’Ver u oči. Bran je preuveličao Loijalove ruke u odnosu na solju, ali kad pogleda malo bolje, Perin vide da je to zapravo bela supena zdela.

Gazdarica al’Ver se i dalje usrdno trudila da se ponaša kao da Aijeli i Ogijer nisu ništa neobično, žurila je okolo raznoseći hleb, sir i krastavčiće, starajući se da svi obeduju, ali oči su joj se ipak širile kad god bi pogledala Loijala, bez obzira na to što je on pokušavao da je primiri hvaleći njene pekarske veštine. Njegove čupave uši su se uzrujano trzale kad god bi ga pogledala, tako da bi i sama gazdarica svaki put preplašeno poskočila, i na kraju odmahnula glavom, pri čemu joj se debela seda pletenica živahno ljuljala. Da se to nastavilo još nekoliko časova, oboje bi se razboleli od trzavice.

Kad ugleda Perina, Loijal od olakšanja uzdahnu iz dubine, te odloži svoju zdelu čaja na sto, ali mu se široko lice već u sledećem trenu žalosno obesilo. „Žalostan sam zbog tvog gubitka, Perine. Delim tvoj bol. Gazdarica al’Ver mi je...“ Uši su mu nesavladivo treperile iako nije gledao u nju, a ona se ponovo prestraši, „...pričala mi je da ćeš otići, jer ovde nema ničega što bi te zadržalo. Ako želiš, pojaću jabukovom drveću pre nego što pođemo.“

Bran i Marin razmeniše uplašene poglede i gradonačelnik, istini za volju, zari prst u uho i pročačka ga.

„Hvala ti, Loijale. To će za mene biti veoma vredno, čim ugrabimo vremena. Ali pre nego što odem, moram nešto da završim.“ Gazdarica al’Ver odloži poslužavnik na sto, resko pljesnuvši njime, i pogleda ga u oči, ali on nastavi da izlaže svoje namere, onakve kakve su bile: pronaći Tama i Abela i spasti ljude koje su Beli plaštovi zatočili. Troloke nije pominjao, ali je i za njih imao planove, mada nerazrađene. Možda i ne toliko nerazrađene. Nije mislio nikuda da ide sve dok u Dve Reke ima živog Troloka ili Mirdraala. Zadenuo je palčeve za kaiš da ne bi gladio sekiru. „Neće biti lako“, dovrši on. „Cenio bih tvoje društvo, ali razumeću ako želiš da pođeš svojim putem. Ovo nije tvoja borba, a već si u dovoljno nevolja upao družeći se s narodom Emondovog Polja. Ovde nećeš moći ni da pišeš svoju knjigu.“

„Ovde ili tamo, mislim da je borba ista“, odgovori Loijal. „Knjiga može da sačeka. Možda ću imati poglavlje o tebi.“

„Rekao sam da ću hodati uz tebe“, pridruži se Gaul, iako ga niko ništa nije pitao. „Nisam mislio da te napustim kada put postane težak. Dužan sam ti, u krvi.“

Bain i Čijad nesigurno pogledaše u Failu, a kad i ona klimnu glavom, i same odlučiše da ostanu.

„Tvrdoglavi i budalasti“, prozbori gazdarica al’Ver. „Svi odreda. Vrlo verovatno ćete dospeti na vešala, ako i toliko poživite. Je li vam to jasno?“ Pošto su je posmatrali bez reci, ona razveza kecelju i svuče je preko glave. „Pa, kad ste toliko ludi da ostajete, valjda će biti najbolje da vam pokažem gde se možete sakriti.“

Njen muž beše iznenađen njenom preuranjenom predajom, ali se brzo povratio. „Razmišljao sam o staroj bolnici, Marin. Tamo sada niko ne navraća, a mislim da se krov uglavnom još drži.“

Zdanje koje su i sad nazivali novom bolnicom, gde su lečeni oboleli od raznih zaraza, stajalo je istočno od sela, iza gazda Tejnovog mlina, još otkad je Perin bio mali dečak. Stara bolnica, u Zapadnoj šumi, stradala je od žestoke oluje u to vreme. Perin se sećao da je potom zarasla u lozice i trnje, da su se ptice gnezdile u ostacima slamnatog krova, i da je pod stražnjim stepeništem jazavac napravio brlog. Bilo je to dobro mesto za skrivanje.

Gazdarica al’Ver prodorno pogleda Brana, kao da ju je preplašio pomenuvši to mesto. „Pa, valjda će poslužiti. Bar za večeras. Odvešću ih tamo.“

„Ne moraš, Marin. Nije mi teško da ih povedem, ako je Perin zaboravio put.“

„Ponekad zaboravljaš da si gradonačelnik, Brane. Privlačiš poglede; ljudi se pitaju kuda si pošao i šta si namerio. Bolje ti ostani ovde, a ako neko svrati, postaraj se da ode ubeđen da je sve baš kako treba. U loncu je čorba sa ovčetinom, a ima i supe od sočiva koju samo treba podgrejati. Nikom ne pomniji bolnicu, Brane. Najbolje je da svi zaborave da uopšte postoji.“

„Nisam budala, Marin“, kruto je odgovorio.

„Znam da nisi, mili.“ Potapšala je muževljev obraz, ali njen pogled pun naklonosti se zaoštri čim ga je skrenula prema ostalima. „Od vas samo nevolja“, promrmljala je pre nego što poče da deli uputstva.

Trebalo je da se podele, da ne bi privukli pažnju. Ona će sama proći kroz selo i sačekati ih u šumi s druge strane. Aijeli je ubediše da će pronaći gromom rascepljen hrast o kome im je pričala, pa se iskradoše na zadnja vrata. Perin je znao gde je to ogromno drvo, milju udaljeno od kraja sela; izgledalo je kao da ga je neko raspolutio sekirom, ali je ipak nekako uspevalo da živi, čak i da zeleni. Bio je uveren da bi i sam pronašao bolnicu bez teškoća, ali gazdarica al’Ver je istrajavala na tome da se svi sretnu pred hrastom.

„Odlutaj sam, Perine, i samo Svetlost zna na šta ćeš nabasati.“ Podigla je pogled prema Loijalu, koji je sada stajao uspravno, češući kuštravom glavom grede na tavanici i uzdišući. „Zaista bi bilo dobro da možemo štogod učiniti povodom tvoje visine, gazda Loijale. Znam da je vrućina, ali da li bi ti smetalo da obučeš ogrtač i navučeš kukuljicu? Čak i dan-danas, većina ljudi se može lako ubediti da nije videla ono što misli da jeste sve dok je reč o nečem neočekivanom, ali ako ti vide lice... Nije da nisi naočit, naravno, ali nikada ne bi prošao kao meštanin.“

Loijalovo lice se razdvoji u širok osmeh pod velikom njuškom od nosa. „Ovaj dan mi uopšte ne deluje pretopio za ogrtač, gazdarice al’Ver.“

Uzela je lagani pleteni šal s plavim resama, povela Perina, Failu i Loijala prema štali da bi ih ispratila, i za tren se učini kao da je sav njihov trud oko tajnovitosti osuđen na propast. Cen Bjui, čovek nalik iskrivljenom prastarom korenu, zacaklelih očiju je posmatrao konje, naročito Loijalovog krupnog pastuva, velikog poput onih Branovih duranaca. Cen počeša glavu, zureći u džinovsko sedlo na krupnoj životinji.

Opazivši Loijala on razrogači oči i vilica mu otkaza poslušnost. „Tr-Tr- Trolok!“, najzad mu izlete.

„Ne budi matora budala, Cene Bjui“, odlučnim glasom kaza Marin, odstupajući u stranu da bi povukla slamarevu pažnju za sobom. Perin je držao glavu pognutu, gledajući u luk, i nije se pomerao. „Zar bih ja štajala na sopstvenom pragu s Trolokom?“ Prezrivo je frknula. „Gazda Loijal je Ogijer, što bi i ti možda znao da nisi nepodnošljivi gusan koji bi radije kukao nego gledao šta mu je zaista pred nosom. Gospodin je u prolazu, i nema vremena da se zamara s takvima poput tebe. Radi svoj posao i pusti naše goste na miru. Dobro znaš da te Korin Ajelin već mesecima juri jer joj nisi valjano popravio krov.“

Cen izgovori reč „Ogijer“, tiho i zbunjeno. Za tren je izgledalo da je spreman da žustro brani svoje umeće, ali mu pogled potom odluta ka Perinu, i zaoštri se. „On! To je on! Jure te, štene jedno, huljo jedna, što si otišao sa Aes Sedai i postao Prijatelj Mraka. Tada su naišli Troloci. Sada si se vratio, a i oni s tobom. Tvrdiš li da je to slučajnost? Šta je to s tvojim očima? Jesi li bolestan? Neka boleština koju nosiš da nas sve pobiješ, kao da Troloci nisu dovoljni? Srediće tebe Deca Svetla. Budi siguran.“

Perin oseti kako se Faila grči i brzo je uhvati za ruku kada je shvatio da izvlači nož. Šta li joj je palo na pamet? Cen je bio plahovita stara budala, ali to nije bio razlog da se potežu sečiva. Ogorčeno je odmahnula glavom, ali je makar na tome i ostalo.

„Dosta je bilo, Cene“, odsečno reče Marin. „Nikome ne pričaj o ovome. Ili si možda i ti počeo da trčkaraš oko Belih plaštova kao potkazivač Hari i njegov brat Darl? Znam ja zašto su Beli plaštovi prerovili Branove knjige. Šest su i odneli, i korili Brana pod njegovim rođenim krovom za huljenje. Huljenje, molim ja tebe lepo! Samo zato što se ne slažu sa onim što piše u knjizi. Budi srećan što ne tražim da mu nadoknadiš te knjige. Prekopali su nam celu gostionicu, kao lasice. Tražili su još hulnih spisa, kako rekoše, kao da bi iko igde krio knjige. Sve su nam madrace poizvrtali, i sve rublje iz ormara razbacali. Sreća tvoja što te nisam dovukla ovamo da sve to raspremiš.“

Cen se posle svake rečenice stiskao sve više, a na kraju je izgledalo kao da bi da sakrije glavu ispod svojih koščatih ramena. „Ništa im nisam kazao, Marin“, usprotivio se. „Samo zato što čovek pomene – to jest, slučajno sam rekao, slučajno, u prolazu.“ Potom se pribrao, izbegavajući i dalje njen pogled, ali mu se prethodno raspoloženje već pomalo vraćalo. „Mislim da ću ovo izneti pred Savet, Marin. Mislim na njega.“ Uperio je iskrivljeni prst u Perina. „Svi smo u opasnosti dok god je on ovde. Ako Deca otkriju da mu pružaš utočište, okriviće sve nas. Tad se neće baviti rovašenjem po ormarima.“

„Ovo je briga Ženskog kruga.“ Marin bolje namesti šal oko ramena i suoči se sa slamarom. Bio je nešto viši od nje, ali njen izraz u kome se najednom ocrtaše ozbiljnost i težina ovog pitanja dade joj prednost. Pokušao je da se prepire, ali je pregazila svaku njegovu reč. „Poslovi Kruga, Cene Bjui. Ako misliš da nisu, ako se samo usudiš da me nazoveš lažljivicom, idi i mlataraj jezičinom. Ako ikome samo dahneš ijednu reč o poslovima Ženskog kruga, čak i Seoskom savetu...“

„Krug nema pravo da se meša u poslove Saveta“, povika on.

„...videćemo hoće li te žena oterati da spavaš u štali. Da jedeš šta ti krave muzare ostave. Misliš da je Savet važniji od Kruga? Poslaću Dejzi Kongar da te ubedi u suprotno, ako ti treba ubeđivanje.“

Cen odstupi, kao što se i očekivalo. Pošto je Dejzi Kongar bila Mudrost, mogao je očekivati da mu svakog bogovetnog dana naredne godine naliva neke vodice odurnog ukusa u usta, a Cen je bio previše zakržljao da je u tome spreči. Samo je Alsbet Luhan u čitavom Emondovom Polju bila krupnija žena od Dejzi, ali je Dejzi imala i pakost i naopaku narav pride. Perin nije mogao da zamisli nju kao Mudrost; Ninaeva bi verovatno pobesnela kada bi znala ko ju je odmenio. Ninaeva je uvek verovala da je njeno rasuđivanje svima najugodnije.

„Ne moraš odmah da se žestiš, Marin“, promrmlja Cen pomirljivo. „Hoćeš da ćutim, ćutaću. Ali bez obzira na Ženski krug, sve nas izlažeš opasnosti da nam Deca naskoče na kosti.“ Marin samo podiže obrve, i on se za tren odšunja, tiho gunđajući.

„Svaka čast“, reče Faila čim je Cen nestao iza ugla gostionice. „Mislim da bi trebalo da mi držite časove. Ne umem da savladam Perina ni upola dobro kao vi gazda al’Vera ili ovog tipa.“ Nasmešila se Perinu da pokaže kako se samo šalila. Bar se nadao da to znači to.

„Moraš znati kada da zategneš uzicu“, odsutno odgovori stara žena, „a kada ne možeš ništa do da im daš slobodu. Ako ih puštaš da čine šta im je volja onda kada nije važno, lakše ćeš ih sputati kada bude važno.“ Mrštila se zbog Cena i nije govorila s punom pažnjom, osim možda kada dodade: „A neke bi trebalo i privezati u štali, da tu i ostanu.“

Faili zacelo nisu bili potrebni ovakvi saveti, te Perin brže-bolje upade: „Hoće li on držati jezik za zubima, šta mislite, gazdarice al’Ver?“

Uz malo oklevanja, ona odgovori: „Verujem da hoće. Cen je rođen sa kvarnim zubom koji s godinama postaje još gori, ali nije on kao Hari Koplin ili ta bratija.“ Ipak je malčice oklevala.

„Najbolje da pođemo“, reče on. Niko se nije protivio.

Sunce se ispelo više nego što se nadao, prevalivši već uveliko podnevni zenit, što znači da su ljudi polazili kućama da ručaju. Ono malo naroda što je ostalo napolju bili su uglavnom mladići, pastiri i kravari, zaokupljeni jelom zamotanim u krpe koje su poneli sa sobom, toliko posvećeni obedu i toliko daleko od kolskog puta da nisu poklanjali mnogo pažnje prolaznicima. Ipak, i pored duboke kapuljače navučene preko lica, Loijal je tu i tamo privukao poneki začuđen pogled. Čak i jašući Koraka, Perin nije dosezao ni do prsa Ogijeru na njegovom krupnom pastuvu. Ljudima koji su ih posmatrali izdaleka sigurno su ličili na odraslog čoveka i dvoje dece koja jašu ponije i vode za sobom još natovarenih ponija. Svakako neobičan prizor, ali Perin se nadao da oni to tako vide. Govorkanje bi privuklo pažnju. Morao je da ga izbegava dok ne oslobodi gazdaricu Luhan i ostale. Kada bi samo Cen sačuvao tajnu. I sam je namaknuo kapuljaču na glavu, što je takođe moglo biti povod glasinama, ali ne onoliko koliko bi bila njegova brada ako bi je neko opazio i shvatio da on zasigurno nije dete. Barem nije bilo pretopio. Nakon Tira, imao je utisak da je ovde proleće, a ne leto.

Nije mu bilo teško da pronađe rascepljeni hrast, drvo čije su se dve polovine široko račvale da prikažu očvrslu crnu unutrašnjost, nalik gvožđu, i pod čijim je gustim granjem zemlja bila gola. Put kroz selo bio je znatno kraći od zaobilaznog, tako da je gazdarica al’Ver već čekala, pomalo nestrpljivo se igrajući šalom. Aijeli su takođe bili tamo; čučali su na pokrovu opalog hrastovog lišća i ljuski žirova ostalih iza veverica, Gaul nešto podalje od dveju žena. Device i Gaul su se uzajamno motrili podjednako pomno kao što su pazili i na šumu koja ih je okruživala. Perin je znao da su sigurno neprimećeno stigli dovde. Požele da i sam ima tu sposobnost; šunjao se kroz šumišta prilično vešto, ali Aijelima očito beše svejedno da li je u pitanju gaj, njiva ili grad. Kada nisu želeli da budu viđeni, pronalazili su način da tako i bude.

Gazdarica al’Ver je zahtevala da ostatak puta prepešače, tvrdeći da je put previše zarastao za jahanje. Perin se nije slagao, ali svejedno sjaha. Sigurno ne bi bilo prijatno peške predvoditi grupu jahača. U svakom slučaju, glava mu je bila puna planova. Morao je da osmotri logor Belih plaštova kod Stražarskog Brda pre nego što pokuša da oslobodi gazdaricu Luhan i ostale. Gde li su se krili Tam i Abel? Ni Bran ni gazdarica al’Ver mu nisu rekli; možda nisu znali. Ako Tam i Abel već nisu oslobodili zatvorene, onda je taj zadatak zaista težak. Ipak je morao nekako da ga obavi, bez obzira na sve. Potom bi mogao da se posveti Trolocima.

Niko od seljana već godinama nije prolazio ovim putevima i staza je nestala, ali je zbog golemog drveća niže rastinje uglavnom bilo zakržljalo. Aijeli su se nečujno šunjali uz ostale, budući da su pristali na gazdaričin zahtev da se ne razdvajaju. Loijal je zadovoljno mrmljao prolazeći kraj divovskih hrastova ili izuzetno visokih jela i kožolista. Ponegde bi se začula pesma drozda ili crvendaća, a Perin u jednom trenutku nanjuši kako neka lisica posmatra njihov prolazak.

Najednom oseti miris čoveka koji do prethodnog trena nije bio prisutan i začu tiho šuškanje. Aijeli se stegoše, i spustiše u čučanj, spremajući koplja. Perin posegnu za tobolcem.

„Smirite se“, pohitala je da kaže gazdarica al’Ver, pokazujući im da spuste oružje. „Molim vas, smirite se.“

Pred njima iznebuha iskrsnuše dva čoveka, sleva visok, vitak i crnokos, a zdesna nizak, krupne građe i prosede kose. Obojica su držala lukove sa zapetim strelama, spremni da podignu oružje i gađaju, a o pojasevima su im visili tobolci i mačevi. Obojica su nosila ogrtače kroz koje kao da se providelo zelenilo okoline.

„Zaštitnici!“, uzviknu Perin. „Zašto nam ne rekoste da su ovde Aes Sedai, gazdarice al’Ver? Ni gazda al’Ver ništa nije pominjao. Zašto?“

„Zato što ne zna“, žurno odvrati ona. „Nisam lagala kada sam rekla da je ovo briga Ženskog kruga.“ Okrenula se prema dvojici Zaštitnika, nimalo opuštenijim nego što su bili. „Tomase, Ivone, poznajete me. Spustite lukove. Znate da ne bih ovamo dovela nikog zlonamernog.“

„Ogijer“, reče prosedi čovek, „Aijeli, žutooki čovek koga traže Beli plaštovi, naravno i žestoka mlada žena s nožem.“ Perin pogleda u Failu; držala je sečivo, spremna da gađa njime. Ovoga puta se složio sa njom. Iako su ovo Zaštitnici, ne daju znaka da će spustiti oružje; lica kao da su im bila isklesana od nakovnja. Aijeli su, reklo bi se, bili spremni da zaigraju koplja i ne stavljajući veo preko lica. „Čudna družina, gazdarice al’Ver“, nastavi stariji Zaštitnik. „Videćemo. Ivone?“ Vižljasti čovek klimnu glavom i nestade u šiblju; Perin jedva da je čuo njegove pokrete. Zaštitnici su umeli da se kreću kao sama smrt.

„Kako to mislite briga Ženskog kruga?“, upita Perin. „Znam da bi vas Beli plaštovi namučili kada bi saznali za Aes Sedai, i da stoga ne biste želeli da Hari Koplin sazna, ali zašto ste krili od gradonačelnika? I od nas?“

„Zato što je takav bio dogovor“, razdraženo kaza gazdarica al’Ver. Razdraživali su je, izgleda, u istoj meri Perin i Zaštitnik koji ih je još uvek držao pod prismotrom – to je bio jedini primeren izraz – a možda u određenoj meri i Aes Sedai. „Bile su u Stražarskom Brdu kada su Beli plaštovi stigli. To nije znao niko osim Kruga, koji nam ih je poverio na čuvanje. Od svakog, Perine. Tajna se najbolje čuva ako je što manje onih koji je znaju. Neka me Svetlost sačuva, poznajem dve žene koje više ne spavaju s muževima u strahu da će progovoriti u snu. Dogovorile smo se da to bude tajna.“

„Zašto ste odlučili da to promenite?“, grubo upita stari Zaštitnik.

„Imam svoje razloge, i smatram ih dobrim i dovoljnim, Tomase.“ Sudeći po tome kako je stezala šal, Perin nasluti da se nada da će se Krug i Aes Sedai složiti s tim. Pričalo se da je Krug stroži prema sopstvenim članicama nego prema ostatku sela. „Gde bih te mogla bolje sakriti, Perine, nego sa Aes Sedai? Sigurno ih se ne bojiš, čim si otišao odavde u društvu jedne od njih. Uz to... otkrićeš, veoma skoro. Moraćeš da mi veruješ.“

„Postoji mnogo različitih Aes Sedai“, reče Perin. Ali one koje je smatrao najgorima, Crveni ađah, nisu vezivale Zaštitnike; Crveni ađah nije trpeo muškarce. Ovaj Tomas je imao mirne, tamne oči. Mogli su ga napasti, ili jednostavno otići, ali Zaštitnik bi sigurno prostrelio prvog ko učini nešto što mu se ne dopada, a Perin bi se opkladio da ima još strela pri ruci, i da ih lako odapinje. Aijeli su se, očigledno, slagali s tim; i dalje su delovali spremno da u bilo kom trenutku odskoče u stranu, ali i da ostanu na mestu dok se i sunce ne smrzne. Perin potapša Failu po ramenu. „Biće sve u redu“, reče.

„Naravno da hoće“, odgovorila mu je uz smešak. Sklonila je nož. „Ako gazdarica al’Ver tako kaže, ja joj verujem.“

Perin se ponadao da je u pravu. Nije verovao ljudima kao nekada. Ni Aes Sedai. Možda čak ni Marin al’Ver. Ali možda će mu ove Aes Sedai pomoći u borbi protiv Troloka. Dao bi poverenje svakom ko to učini. Ali i koliko se čovek može osloniti na Aes Sedai? Imale su razlog za sve što čine; za njega su Dve Reke dom, a za njih možda samo kamen na tabli za igru. Faila i Marin al’Ver izgledale su pak opušteno, a Aijeli su bili strpljivi. U ovom trenutku nije imao mnogo izbora.