Dolazak Senke

5 Ispitivači

Trebalo je da se do sada vrate.“ Egvena je snažno mahala oslikanom I svilenom lepezom. Bilo joj je drago što je bar noću bilo malo hladnije. Tairenke su stalno nosile lepeze – plemkinje, u svakom slučaju, i one bogatije – ali što se nje ticalo, od tih lepeza baš i nije bilo neke koristi, sem kad padne mrak. A ni tada nešto naročito. Kao da su i svetiljke – velike zlatne stvari s ogledalima, postavljene na posrebrene zidne nosače – grejale. „Zašto li su se zadržale?“ Moiraina im je prvi put posle dugo vremena obećala čitav sat, a onda se posle pet minuta izgubila.

„Da li je ičim nagovestila zašto je traže, Avijenda? Ili ko je traži, kad smo već kod toga?“

Aijelka sleže ramenima. Sedela je prekrštenih nogu na podu pored vrata. Na preplanulom licu isticale su joj se krupne zelene oči. Bila je odevena u kaput, pantalone i meke čizme. Oko vrata joj beše obmotana šoufa. Činilo se da nije naoružana. „Karin je prošaptala svoju poruku Moiraini Sedai. Ne bi bilo dolično prisluškivati. Žao mi je, Aes Sedai,“ Egvena s osećajem krivice dodirnu prsten Velike zmije na desnoj šaci, u obliku zlatne guje što grize sopstveni rep. Kao Prihvaćena, trebalo bi da ga nosi na srednjem prstu leve ruke, ali visoki lordovi su pazili kako se ponašaju – barem koliko je to moguće za tairenske velmože – samo stoga što su verovali da su u Kamenu četiri pune Aes Sedai. Moiraina, naravno, nije lagala. Nikada nije rekla da su nešto više od Prihvaćenih. Ali nikada nije ni rekla da su Prihvaćene. Samo je pustila ljude da misle ono što žele i veruju u ono što misle da vide. Moiraina nije mogla da slaže, ali umela je da se poigrava istinom.

Nije to bio prvi put da se Egvena i ostale pretvaraju da su pune sestre, ali osećala se sve nelagodnije što vara Avijendu. Aijelka joj se dopadala i mislila je da bi njih dve mogle postati prijateljice, samo ako se malo bolje upoznaju. Ali to teško da je bilo moguće sve dok Avijenda misli da je Egvena Aes Sedai. Aijelka je bila tu samo zbog Moirainine zapovesti, koju je ova izdala iz nekih svojih tajnovitih razloga. Egvena je pretpostavljala da je to stoga da bi one dobile aijelskog telohranitelja, kao da do sada nisu naučile da se same brane. Svejedno, čak i da joj Avijenda postane prijateljica, neće moći da joj kaže istinu. Najbolji način da se neka tajna sačuva jeste da je zna samo onaj ko mora. To im je, takođe, Moiraina istakla. Egvena je ponekad želela da Aes Sedai načini grešku – očevidnu i ogromnu – samo jednom. Ali, naravno, tako da se to ne izrodi u propast. U tome je bila nezgoda.

„Tančiko“, promrmlja Ninaeva. Kao ruka debela pletenica tamne kose padala joj je niz leđa sve do struka dok je ona oštro zurila kroz jedan uzani prozor širom otvorenih kapaka da bi se u odaji osetio dašak noćnog povetarca. Na širokoj reci Erinin daleko ispod njih bleštale su svetiljke s nekoliko ribarskih brodića koji nisu otišli dalje nizvodno, ali Egvena je čisto sumnjala da ih Ninaeva primećuje. „Izgleda da nam jedino preostaje da odemo u Tančiko.“ Ninaeva nesvesno cimnu svoju zelenu haljinu, toliko širokog izreza da su joj ramena bila gola. To je često činila. Da Egvena ima hrabrosti da to nagovesti, Ninaeva bi oštro porekla da tu haljinu nosi zbog Lana, Moiraininog Zaštitnika – ali izgleda da su Lanove omiljene boje, kada je ženska odeća u pitanju, bile zelena, plava i bela. Svaka haljina koja nije bila tih boja jednostavno je nestala iz Ninaevinog ormara. „Jedino to.“ Nije zvučala srećno zbog toga.

Egvena uhvati sebe kako povlači haljinu nagore. Osećala se neobično u tim haljinama što se drže samo za ramena. S druge strane, ne bi mogla podneti da bude u nečemu zatvorenijem. Iako je bila veoma lagana, bledocrvena lanena tkanina od koje je haljina sašivena kao da je zapravo bila vuna. Egvena je želela da je u stanju da obuče neku od onih providnih haljina što ih Berelajn nosi. Jeste da nisu prikladne za oči javnosti, ali u njima je sigurno prijatnije.

Prestani da lupaš glavu oko udobnosti, odlučno reče sama sebi. Razmišljaj o poslu pred tobom. „Možda“, naglas reče, „Ja, lično, nisam ubeđena u to.“

Sredinom sobe pružao se dug i uzan sto, toliko uglačan da se presijavao. Na kraju bližem Egveni bila je jedna visoka stolica, ukrašena rezbarijama i ponegde pozlaćena. Za tirska merila, bila je veoma prosta. Stolice poređane duž stola imale su sve niže naslone. One na suprotnom kraju skoro da su bile obične klupe. Egvena pojma nije imala za šta ta soba služi Tairencima. Ona i ostale koristile su je za ispitivanje dve zarobljenice uhvaćene prilikom pada Kamena. Nije mogla naterati sebe da siđe u tamnice, iako je Rand naredio da se sve alatke kojima su zidovi stražare bili okićeni istope ili spale. A ni Ninaeva i Elejna nisu umirale od želje da se tamo vrate. Sem toga, ova jarko osvetljena soba čistog poda popločanog zelenim pločama i zidova obloženih drvetom po kome su bila izrezbarena tri polumeseca Tira bila je sušta suprotnost sumornim ćelijama od sivog kamena, koje su bile mračne, vlažne i prljave. To mora da je imalo uticaja da dve žene u grubim vunenim zatvoreničkim haljinama malo omekšaju.

Međutim, većina ljudi samo bi po toj prostoj smeđoj haljini mogla da zaključi da je Džoija Bajir zatvorenica. Okrenutih leđa, stajala je iza stola. Bila je u Belom ađahu, i kada je svoju odanost posvetila Crnom nije izgubila ništa od hladne nadmoćnosti koja je bila odlika Belih. Svaki delić njenog tela jasno je govorio da ona ukočeno gleda u zid naspram sebe zato što sama tako hoće, a ne što mora. Samo bi neka žena što je u stanju da usmerava mogla da vidi palac debele tokove Vazduha koji su držali Džoijine ruke prikovanim uz njene bokove, a nožne članke uvezane. Kavez ispleten od Vazduha držao joj je glavu tako da gleda pravo pred sebe. Čak su joj i uši bile zapušene, da ne čuje šta se oko nje priča.

Egvena ponovo proveri štit izatkan od Duha, koji je Džoiji branio pristup Istinskom izvoru. Štit je držao, kao što je i znala da hoće. Lično je izatkala sve tokove oko Džoije i privezala ih tako da sami sebe održavaju, ali nije joj bilo svejedno da bude u istoj sobi s Prijateljem Mraka koji ima sposobnost da usmerava, makar ona bila zaprečena. I još gore od Prijatelja Mraka. Ona je Crni ađah. Ubistvo je najblaži zločin koji je Džoija počinila. Trebalo bi da je na kolenima pod težinom prekršenih zakletvi, opustošenih života i spaljenih duša.

Džoijina sadruga-zatvorenica, njena sestra iz Crnog ađaha, nije imala njenu snagu. Stajala je za suprotnim krajem stola pognute glave i ramena. Amiko Nagojin kao da se urušila u sebe pod težinom Egveninog pogleda. Nije bilo potrebe da se ona zakloni štitom. Amiko je umirena tokom borbe koja se završila njenim zarobljeništvom. I dalje je mogla da oseti Istinski izvor, ali nikada više da ga dodirne. Nikada više nije mogla da usmerava. Želja i potreba za tim ostala je u njoj, oštra kao potreba za vazduhom. Osečaće taj gubitak do kraja života. Za nju će saidar zauvek biti nedostupan. Egvena požele da je u stanju da oseti makar trunčicu sažaljenja prema njoj. Ali ne požele baš naročito snažno.

Amiko nešto promrmlja.

„Šta?“ – prasnu Ninaeva. „Govori da te čujem.“

Amiko pokorno podiže glavu i ispravi labuđi vrat. I dalje je bila prelepa žena, krupnih tamnih očiju, ali postala je nekako drugačija. Egvena nije mogla da odredi kako. Nije je izmenio strah zbog kojeg je obema šakama čvrsto stezala svoju grubu zatvoreničku haljinu. Već nešto drugo. Zagrcnuvši se, Amiko kaza: „Trebalo bi da idete u Tančiko.“

„To si nam već dvadeset puta rekla“, grubo odreza Ninaeva. „Pedeset puta. Reci nam nešto novo. Daj nam imena koja ne znamo. Ko je u Beloj kuli u Crnom ađahu?“

„Ne znam. Morate mi verovati.“ Amiko je zvučala umorno i potpuno pobeđeno. Sušta suprotnost vremenu kada su one bile zatočenice, a ona tamničar. „Pre no što smo otišle iz Kule znala sam samo za Lijandrin, Česmal i Rijanu. Mislim da niko od nas nije znao za više od dve ili tri druge. Izuzev Lijandrin. Rekla sam vam sve što znam.“

„Onda si zapanjujuće neobaveštena za ženu koja je očekivala da vlada delom sveta kada se Mračni oslobodi“, suvo kaza Egvena, oštro zatvorivši lepezu da bi naglasila svoje reči. I dalje je bila iznenađena lakoćom kojom je sada to govorila. I dalje joj se prevrtalo u trbuhu, a kičma ledila, ali više nije osećala potrebu da vrišti ili jeca. Izgleda da se čovek na sve navikne.

„Jednom sam načula Lijandrin kako razgovara s Temailom“, umorno reče Amiko, počevši priču koju im je mnogo puta ispričala. U prvim danima svog zatočeništva pokušala je da tu priču ulepša, ali što ju je više ukrašavala, to se više uplitala u sopstvene laži. Sada ju je uvek isto pričala – od reči do reči. „Da ste mogle videti Lijandrinino lice kada me je ugledala... Ubila bi me na mestu, samo da je mislila kako sam nešto čula. A Temaila voli da muči ljude. Uživa u tome. Samo sam nešto malo čula pre no što su me ugledale. Lijandrin je govorila da u Tančiku postoji nešto što je opasno... po njega.“ Mislila je na Randa. Nije mogla da mu izgovori ime, a zajecala bi čim se pomene Ponovorođeni Zmaj. „Lijandrin je govorila da je to opasno i za onog ko ga koristi, skoro kao i za... njega. To je razlog zašto već nije otišla po to. Takođe je rekla da ga sposobnost usmeravanja neće zaštititi. Kazala je: Kada to pronađemo, njegova pogana sposobnost okovaće ga za nas.'' Lice joj beše obliveno znojem, ali snažno se tresla.

Nijedna reč njene priče nije se promenila.

Egvena otvori usta, ali Ninaeva prva progovori. „Dovoljno sam čula. Da vidimo ima li ona druga nešto novo da kaže.“

Egvena je ošinu pogledom, a Ninaeva joj uzvrati. Ni jedna ni druga nisu ni trepnule. Ponekad mi se čini kako misli da je i dalje Mudrost, sumorno pomisli Egvena, a ja još seljančica koju ona podučava o bilju. Bolje bi joj bilo da shvati kako više ništa nije kao što je bilo. Ninaeva je veoma snažno raspolagala Moči, snažnije od Egvene, ali samo kada joj pođe za rukom da usmerava. Ako nije besna, Ninaeva uopšte nije bila u stanju da usmerava. Obično bi Elejna zagladila odnose kada do ovako nečeg dođe, što se dešavalo daleko češće no što bi smelo. Egvena bi se setila da sama zagladi stvari tek kad bi predaleko otišla, tako da bi bilo kakvo popuštanje ličilo na predaju. Bila je sigurna da bi Ninaeva to tako shvatila. Sem toga, Ninaeva nikada nije popuštala, pa zašto bi i ona? Ovog puta Elejna nije tu, Moiraina je jednom rečju i pokretom pozvala kći naslednicu da pođe za Devicom koja je došla po Aes Sedai. Pošto nje nije bilo u sobi, napetost je samo rasla, dok su obe Prihvaćene čekale da ona druga prva trepne. Avijenda skoro i da nije disala. Dobro se pazila da se drži van njihovih sukoba. Jamačno je to smatrala jednostavnim zdravim razumom.

Neobično, ali ovog puta Amiko je bila ta koja je prekinula stanje napetosti, mada je najverovatnije samo htela da pokaže volju da sarađuje. Okrenula se licem ka zidu i strpljivo čekala da je vežu.

Egvena odjednom shvati svu glupost toga što se dešavalo. Ona je bila jedina žena u toj sobi u stanju da usmerava – sem ako Ninaeva ne pobesni, ili Džoijin štit padne; ponovo bez razmišljanja proveri tkanje Duha – a dozvolila je sebi da se upusti u dvoboj pogledima dok je Amiko čekala da prihvati svoje okove. Neki drugi put gromoglasno bi se sama sebi nasmejala. Međutim sada se umesto toga otvori saidaru, toj nevidljivoj i sveprisutnoj toploti. Jedna moć je ispuni i kao da joj se udvostruči radost življenja. Zatim Egvena izatka tokove oko Amiko, Ninaeva samo progunđa nešto. Verovatno nije bila dovoljno ljuta da oseti šta Egvena radi – mogla je to jedino kad se ražesti – ali videla je kako se Amiko ukočila u trenutku kad su je tokovi Vazduha dodirnuli, a onda klonula tako da su je tokovi držali da ne padne, kao da hoće da pokaže koliko malo otpora pruža.

Avijenda zadrhta, kao što je uobičajila da čini kad god bi shvatila da se u njenoj blizini usmerava Moć.

Egvena izatka zapreke za Amikine uši – nema svrhe ispitivati ih jednu po jednu ako mogu da čuju šta ona druga priča – i okrete se Džoiji. Premesti lepezu iz ruke u ruku da bi ih obrisala o haljinu, i stade, zgađeno se namrštivši. Dlanovi joj se nisu znojili zbog vrućine.

„Njeno lice“, odjednom kaza Avijenda. Bilo je to pravo iznenađenje, Retko kada je govorila, sem kad joj se Moiraina ili neka druga od njih ne obrati. „Amikino lice. Ne izgleda kao ranije, kao da su je godine mimoišle. Ne toliko kao ranije. Je li to zato što je... zato što je umirena?“ – bez daha završi. Izgleda da je pokupila nekoliko njihovih navika. Nijedna žena od Bele kule nije bila u stanju da spokojno govori o umirivanju.

Egvena pođe duž stola, tako da može da pogleda Amikino lice, ali da je Džoija ne vidi. Uvek bi se sledila od Džoijinog pogleda.

Avijenda je bila u pravu. I sama je primetila tu razliku, ali nije je razumela. Amiko je delovala mlado, možda i mlađe no što je zaista bila, ali to nije bila ona bezvremenost kojom se Aes Sedai što dugo godina rade sa Moći odlikuju. „Imaš oštre oči, Avijenda, ali ne znam da li je to u nekoj vezi s umirivanjem. Doduše, pretpostavljam da jeste. Ne znam šta bi inače moglo biti.“

A onda shvati da nije baš zvučala kao Aes Sedai, koje obično govore kao da znaju na čemu nebo stoji. Kada Aes Sedai kaže da nešto ne zna, obično joj pođe za rukom da to izgleda obavljeno plaštom duboke mudrosti. Dok je ona prebirala po glavi šta bi mogla da kaže pa da se izvuče iz rupe koju je sama iskopala, Ninaeva joj priteče u pomoć.

„Mali je broj Aes Sedai pregoreo, Avijenda, a još ih je manje umireno.“ Kada se to slučajno desi, onda se kaže da je žena „pregorela“. Zvanično, umirivanje se dešavalo posle suđenja i presude. Egvena nije shvatala zašto je tako. Bilo je to kao da postoje dve reči za pad niz stepenice, u zavisnosti od toga da li si se saplela, ili te je neko gurnuo. Većina Aes Sedai je, izgleda, delila njeno mišljenje, izuzev kada podučavaju polaznice ili Prihvaćene. Zapravo, postojale su tri reči. Muškarci se „smiruju“. Moraju biti smireni pre no što polude. Samo što sada Rand postoji, a Kula se ne usuđuje da njega smiri, Ninaeva se ponašala kao da drži predavanje, jamačno pokušavajući da zvuči kao Aes Sedai. Egvena shvati da ona zapravo oponaša Šerijam, Ruke su joj bile sklopljene u visini struka, i pomalo se smešila kao da je sve jednostavno, samo ako se malo potrudiš.

„Možeš misliti da niko nije bio voljan da proučava umirivanje“, nastavi Ninaeva. „Opšte je prihvaćeno da je ono nepovratno. Kada se ukloni ono zbog čega je žena u stanju da usmerava – više se ne može zameniti. Ništa više no što odsečena šaka može ponovo izrasti zahvaljujući Lečenju,“ U svakom slučaju, nikome nikada nije pošlo za rukom da Izleći umirivanje. Bilo je nekih pokušaja. Ono što je Ninaeva rekla bilo je uopšteno govoreći istinito, ali bilo je sestara iz Smeđeg ađaha koje bi svašta proučavale, samo da im se pruži prilika. A neke Žute sestre, koje su najbolji Lekari, sve bi pokušale da Izleče. Ali nije bilo čak ni naznake uspeha u Lečenju umirene žene. „Sem te teške činjenice, malo toga se zna.

Umirene žene retko kada požive duže od nekoliko godina. Izgleda da izgube volju za životom. Odustanu. Kao što rekoh, to je neprijatna tema.” Avijenda se nelagodno promeškolji. „Samo sam mislila da je možda to u pitanju“, tiho kaza.

I Egvena je tako mislila. Čvrsto je odlučila da pita Moirainu. Ako je ikada bude videla kad Avijenda nije prisutna. Činilo joj se da joj njena varka smeta skoro koliko i pomaže.

„Da vidimo hoće li nam Džoija ispričati istu priču.“ Morala je da se sabere pre no što je raščinila tokove Vazduha izatkane oko Prijatelja Mraka.

Džoija mora da je bila sva ukočena od tolikog stajanja, ali se skladno okrenula da se suoči s njima. Čelo orošeno znojem nije umanjilo njeno dostojanstvo i snagu prisustva, ništa više no što je njena prosta i gruba haljina umanjila osećaj da je tu jer tako želi. Bila je to zgodna žena, pomalo majčinskih crta lica, uprkos njegovoj bezvremenosti. U njenom izrazu bilo je nečeg što je davalo utehu. Ali naspram njenih tamnih očiju, sokolje su bile blage. Nasmešila im se, ali videlo se da taj osmeh nije iskren, „Svetlost vas obasjala. Neka bi vas ruka Tvorčeva zaklonila.“

„To neću od tebe da slušam.“ Ninaevin glas bese tih i spokojan, ali zabacila je pletenicu preko ramena i čvrsto je stegla, kao što je činila kad je besna ili joj je mučno. Egvena nije mislila da je Ninaevi muka. Izgleda da se ona nije ježila od Džoije, kao što je bio slučaj s njom samom.

„Pokajala sam se zbog svojih grehova“, smireno odvrati Džoija. „Zmaj je Ponovorođen, i u svojim rukama drži Kalandor. Proročanstva su ispunjena. Mračni mora pasti. To sada shvatam. Moje pokajanje je iskreno. Niko ne može tako dugo biti u Senci a da ponovo ne ugleda Svetlost.“ Ninaevino lice se sa svakom Džoijinom rečju sve više smrkavalo. Egvena je bila ubeđena da je Ninaeva sada dovoljno besna da usmerava, ali ako to učini, verovatno će zadaviti Džoiju. Egvena, naravno, ništa više no Ninaeva nije verovala u Džoijino pokajanje – ali možda od nje izvuku nešto korisno. Džoija je bila sasvim sposobna za hladnu odluku da pređe na, po njoj, pobedničku stranu. Ili možda samo kupuje vreme, i laže nadajući se izbavljenju.

Trebalo bi da je nemoguće da Aes Sedai laže, čak i neka koja je izgubila svako pravo na to ime. Ne otvoreno. Prva od Tri zakletve, položena sa Stapom zakletvi u rukama, trebalo bi da to osigura. Ali izgleda da su zakletve Mračnome položene prilikom pristupanja u Crni ađah bile u stanju da raskinu sve Tri zakletve.

Pa Amirlin ih je poslala da love Crni ađah. Da love Lijandrin i onih drugih dvanaest što su počinile ubistvo i pobegle iz Kule. Jedini tragovi koje su sada imale sastojali su se od onoga što ove dve mogu da im kažu. I što će im reći.

„Ponovo nam ispričaj svoju priču“, zapovedi Egvena. „Ovog puta, služi se drugim rečima. Umorna sam od slušanja napamet naučenih priča.“ Ako zaista laže, ima više izgleda da se zapetlja ako drugačije priča. „Saslušaćemo te.“ To je bilo zbog Ninaeve, koja glasno frknu, pa potom oštro klimnu.

Džoija slegnu rameniqia. „Kako god želiš. Pa vidimo. Drugačije reči. Lažni Zmaj, Mazrim Taim, koji je zarobljen u Saldeji, u stanju je da izuzetno snažno usmerava. Možda koliko i Rand al’Tor, ili vrlo približno, ako je verovati izveštajima. Pre no što bude doveden u Tar Valon i smiren, Lijandrin namerava da ga oslobodi. On će biti proglašen Ponovorođenim Zmajem, i predstavljen kao Rand al’Tor, a onda odaslat na put uništenja u razmerama kakve svet nije video još od Stogodišnjeg rata.“

„To je nemoguće“, upade Ninaeva. „Šara neće prihvatiti lažnog Zmaja. Ne sada, kada se Rand obznanio svetu.“

Egvena uzdahnu. I ranije su slušale tu priču, ali Ninaeva se uvek raspravljala oko toga. Nije bila sigurna da Ii Ninaeva zaista veruje kako je Rand ponovorođeni Zmaj, ma šta govorila, i bez obzira na Proročanstva, Kalandor i pad Kamena. Ninaeva je bila taman dovoljno starija od njega da ga je čuvala dok je bio dete, baš kao i Egvenu. Bila je iz Emondovog Polja, i smatrala je još i sad da joj je prva dužnost da štiti njegove meštane.

„Je li ti to Moiraina rekla?“ – upita Džoija, pomalo prezrivo.

„Moiraina je malo vremena provela u Kuli otkako je uzdignuta, a nije ni dugo boravila sa svojim sestrama koje su drugde. Pretpostavljam da dobro poznaje seoski život, a možda se i pomalo razume u spletke među narodima, ali svejedno tvrdi kako je sigurna u vezi s nekim stvarima koje je samo čula ili naučila od drugih koji to znaju. Svejedno, možda je u pravu. Moguće je da će Mazrimu Taimu biti nemoguće da se proglasi Ponovorođenim Zmajem. Ali ako to neko drugi učini u njegovo ime, ima li neke razlike?“

Egvena požele da se Moiraina vrati. Ta žena ne bi tako samouvereno govorila da je Moiraina tu. Džoija je znala da su ona i Ninaeva samo Prihvaćene. To je činilo veliku razliku.

„Nastavi“, kaza Egvena, skoro jednako grubo kao Ninaeva. „I zapamti, drugačije reči.“

„Naravno“, odvrati Džoija, kao da odgovara na ljubaznu molbu, ali oči su joj se presijavale kao krhotine crnog stakla. „Shvatate šta će iz toga proisteći. Rand al’Tor će biti okrivljen za zlodela... Randa al’Tora. Moguće je da će čak i dokaz da su u pitanju dve različite ličnosti biti zanemarene. Napokon, ko zna šta je Ponovorođeni Zmaj u stanju da uradi? da istovremeno bude na dva mesta. Čak će i oni što su se uvek priklanjali lažnim Zmajevima oklevati suočeni s bezobzirnim pokoljem i još gorim stvarima koje će ovaj počiniti. Oni što ne prezaju od takvog kasapljenja, pohrliće Randu al’Toru koji izgleda obožava krv. Plemena će se ujediniti kao tokom Aijelskog rata...“ Na te reči ona Avijendi uputi osmeh pun izvinjenja, koji je bio u potpunoj suprotnosti s njenim okrutnim očima. „...ali jamačno daleko brže. Čak ni Ponovorođeni Zmaj ne može tome da se odupre. Ne zauvek. Biće smrvljen i pre no što Poslednja bitka počne, a smrviće ga oni koje bi trebalo da spase. Mračni će biti na slobodi, dan Tarmon Gai’dona će osvanuti, a Senka pokriti zemlju i za sva vremena prepraviti Šaru po svojoj slici. To Lijandrin namerava.“ U glasu joj nije čula ni trunčica zadovoljstva, ali ni užasa.

Bila je to uverljiva priča, daleko uverljivija od one što joj je Amiko ispričala o nekoliko rečenica koje je načula u prolazu, ali Egvena je njoj verovala – a ne Džoiji. Možda stoga jer je tako želela. Daleko je lakše suočiti se s nekom neodređenom pretnjom u Tančiku no sa ovim potpunim planom da se svi do jednoga okrenu protiv Randa. Ne, pomisli. Džoija laže. Sigurna sam u to. Ali ne mogu priuštiti sebi da zanemare njenu priču. Svejedno, ne mogu pratiti oba traga i nadati se uspehu.

Vrata se uz tresak otvoriše i Moiraina uđe, a Elejna za njom. Kći naslednica je namršteno gledala u pod, izgubljena u mračnim mislima, ali Moiraina... Prvi put se desilo da joj lice nije spokojno kao što to priliči jednoj Aes Sedai. Bilo je oslikano divljom srdžbom.