Dolazak Senke

28 Prema kuli Gendžei

Pošto se noć tako brzo primicala, nisu imali izbora do da se ulogore u planini, kraj Kapije. U dva odvojena logora. Faila je bila nepokolebljiva.

„Dosta više s tim“, nezadovoljno zabrunda Loijal. „Izašli smo iz Puteva, a ja sam održao svoj zavet. To je završeno.“ Faila je zauzela jednu od svojih tvrdoglavih poza, uzdignute glave, podbočena pesnicama o kukove.

„Ne mari, Loijale“, reče Perin. „Otići ću tamo da se malo odmorim.“ Ogijer se osvrnu; Faila se, čim je čula Perinov pristanak, okrenula dvema Aijelkama. Odmahnuo je svojom golemom glavom i posao da se pridruži Perinu i Gaulu. Perin mu dade znak da ostane, jedva primetno, u nadi da nijedna od žena to neće primetiti.

Nije otišao daleko, ni dvadeset koraka. Možda je Kapija zatvorena, ali gavranovi su svejedno tamo, kao i ono čemu su možda predznak. Hteo je da bude u blizini ako bude potrebe. Ako se Faili prigovara, neka slobodno prigovara dokle joj je volja. Toliko je odlučan bio da se ne obazire na njene proteste da ga je izluđivalo što se ni na šta nije žalila.

Ne pridajući važnost oštrom žiganju u nozi i boku, rasedla Koraka i rastereti tovarnog konja, sputa im noge da ne bi odlutali i počasti ih zobnicama s po dve-tri šake zobi i ječma. Na ovoj visini zacelo nije imalo šta da se pase. A što se tiče onoga čega je moglo biti... zapeo je strunu u luk, položio oružje kraj tobolca, pored vatre, i razvezao čvor na kaišu sekire.

Gaul mu pomože oko vatre, pa podeliše obrok od hleba, sira i suve govedine. Žvakali su u tišini, zalivajući zalogaje vodom. Sunce se skrilo iza planina, i od vrhova ostadoše samo obrisi, a oblaci se zarumeneše odozdo. Pokrivač od senke prekrio je dolinu. Vazduh postade prohladan.

Perin otrese mrvice s ruku i izvuče svoj dobri zeleni vuneni ogrtač iz bisaga. Možda je navikao na toplotu Tira i više nego što je mislio. Žene očigledno nisu obedovale u tišini kraj svoje tamom okružene vatre; čuo je njihov smeh i ponešto od onoga o čemu su govorile, od čega su mu se uši zacrvenele. Žene pričaju šta im padne na pamet. Nemaju ni zrno uzdržljivosti. Loijal se odmakao koliko je god mogao a da i dalje bude pri svetlu, i trudio se da uroni u neku knjigu. Verovatno im nije ni padalo na pamet da su posramile Ogijera; verovatno su smatrale da su toliko tihe da ih Loijal ne čuje.

Perin promrlja nešto sebi u bradu i ponovo sede kraj vatre, naspram Gaula. Nije bilo znaka da hladnoća smeta Aijelu. „Znaš li ti neku zabavnu priču?“

„Zabavnu priču? Ne mogu se setiti nijedne, ovako nepripremljen.“ Gaulove oči stadoše na pola puta prema drugoj vatri i smehu. „Kada bih mogao, ispričao bih jednu. Sećaš se, o suncu?“

Perin se grohotom nasmeja i naglas reče: „Sećam se. Žene!“ Raspoloženje u drugom delu logora na tren utihnu, pa se ponovo podiže. Neka čuju. I drugi ljudi znaju za smeh. Smrknuto se zagledao u vatru. Rane su mu bile bolne.

Kratko potom, Gaul progovori: „Ovo mesto mi mnogo više liči na Trostruku zemlju nego ostatak mokrozemlja. Istina, ima previše vode, drveće je preveliko i prebrojno, ali nije tako neobično kao mesta zvana šume.

Tle beše šturo ovde gde je Maneteren skončao u vatri, raštrkano drveće pogrbljeno i zdepasto, iskrivljeno pod vetrom u čudnovate oblike, i nijedno više od tridesetak stopa. Perin razmisli i zaključi da nije video pustije mesto od ovoga.

„Voleo bih da nekada vidim vašu Trostruku zemlju, Gaule.“

„Možda i hoćeš, kada završimo ovde.“

„Moguće.“ Naravno, izgledi su bili slabi. U stvari, nikakvi. Mogao je to i reći Aijelu, ali sada nije želeo ni da priča ni da misli o tome.

„Ovde je stajao Maneteren? Ti si maneterenske krvi?“

„Ovo jeste bio Maneteren“, odgovori Perin, „i pretpostavljam da jesam.“ Bilo je skoro neverovatno da sićušna sela i spokojna imanja Dveju Reka čuvaju poslednje izdanke maneterenske krvi, ali to su bile Moirainine reči. Stara krv snažno teče Dvema Rekama, rekla je. „Davno to bese, Gaule. Mi smo zemljoradnici, čobani; nikakav veliki narod, niti silni ratnici.“

Aijel se blago nasmeši. „Ako ti tako kažeš. Video sam te kako plešeš s kopljima, kao i Randa al’Tora, i onog zvanog Met. Ali ako ti tako kažeš...

Perin se promeškolji. Koliko se toga promenilo otkada je napustio dom? On, Rand i Met? Ništa u vezi s njegovim očima i vukovima, niti s Randovim usmeravanjem moći; nije mislio na to. Koliko je onoga u njima ostalo neizmenjeno? Jedino je Met još ličio na sebe, i više nego inače. „Znaš nešto o Maneterenu?“

„Znamo više o vašem svetu nego što mislite. I manje nego što smo verovali. Mnogo pre prelaska Zmajevog zida čitao sam knjige koje donose torbari. Upoznao sam ’brodove’, ’reke’ i ’šume’, ili sam barem tako mislio.“ Gaul je ove reči izgovarao kao da su iz nekog tuđeg jezika. „Ovako sam zamišljao ’šume’.“ Pokazao je prema oskudnom šumarku, poniženom u odnosu na visinu koju je mogao dostići. „Vera ne čini nešto istinitim. Šta kažeš za Noćnog Jahača i okot Kidača lišća? Misliš li da su slučajno došli tako blizu ove Kapije?“

„Ne“, uzdahnu Perin. „Video sam gavranove, dalje niz dolinu. Možda tu nema ničeg osim njih, ali ne želim da se kockam, naročito nakon Troloka.“

Gaul potvrdi. „Možda su Oči Senke. Ako računaš na najgore, svako iznenađenje je prijatno.“

„Godilo bi mi prijatno iznenađenje.“ Perin ponovo pokuša da oseti prisustvo vukova, bez uspeha. „Možda ću noćas uspeti da otkrijem nešto. Možda. Ako se išta dogodi, moguće je da ćeš morati da me prodrmaš da bih se probudio.“ Znao je da to zvuči čudno, ali Gaul jednostavno još jednom klimnu glavom. „Gaule, nikada nisi pominjao moje oči, niti si ih zagledao. Ni ti, ni bilo ko od Aijela.“ Znao je da sada sijaju, u svetlosti vatre.

„Svet prolazi kroz promene“, tiho prozbori Gaul. „Ruark i Džeran, poglavar mog klana, i Mudre isto, pokušali su to da prikriju, ali nisu bili spokojni kada su nas poslali preko Zmajevog zida u potragu za Onim Koji Dolazi sa Zorom. Mislim da promene neće proći onako kako smo verovali. Ne znam šta će biti drugačije, ali sigurno će biti. Tvorac nas je smestio u Trostranu zemlju da bi nas oblikovao i da bi kaznio naše grehe, ali za šta smo to oblikovani?“ Najednom je s gorčinom zatresao glavom. „Kolinda, Mudra utvrde Vrelih izvora kaže da previše razmišljam za Kamene pse, a Bair, najstarija među Mudrima Šaarada preti da će me po Džeramovoj smrti poslati u Ruidean, hteo ja to ili ne. Pored svega toga, Perine, šta znači boja čovekovih očiju?“

„Voleo bih da svi razmišljaju na taj način.“ Veselje za susednom vatrom konačno je utihnulo. Jedna od Aijelki, Perin nije mogao da razazna koja, preuzela je prvu stražu, leđima okrenuta vatri, a ostali polegaše na spavanje. Zamoran dan bio je za njima. Ne bi trebalo da mu bude teško da zaspi i pronađe neophodni san. Protegao se kraj vatre i privio ogrtač oko sebe. „Upamti. Prodrmaj me ako zatreba.“

San ga obuze još dok je Gaul klimao glavom, a slike smesta nadođoše. Bio je dan i stajao je sam kraj Kapije slične elegantno izrezbarenom zidu što se nije slagao s licem planine, jedinog dokaza da je ljudska stopa ikad hodila ovim strminama. Nebo beše vedro i prijatno, a lagan lahor iz doline donosio je miris jelena i zečeva, prepelica i golubica, hiljadu različitih osećaja, vode, zemlje i drveća. Ovo je bio vučji san.

Nakratko ga preplavi osećaj da boravi u vučjoj koži. Imao je šape, i... Ne! Prepipao se rukama i s olakšanjem shvatio da je to njegovo telo, njegov kaput i ogrtač. I široki opasač za koji je obično bila zadenuta sekira, ali namesto nje je ovoga puta tu bio čekić.

Namrštio se zbog toga, i na njegovo iznenađenje, za tren je na istom mestu zatreptala nestvarna i prozračna slika sekire. Naprasno se ponovo pretvorila u čekić. Oblizao je usne i ponadao se da će tako i ostati. Možda je sekira bolje oružje, ali čekić mu je bolje ležao. Promena nalik ovoj nikada se nije desila, ali ovo čudnovato mesto bilo mu je strano. Ako bi se uopšte moglo nazvati mestom. Bio je to vučji san, i ovde se događalo nemoguće, podjednako kao i u bilo kom običnom snu.

Kao da je razmišljanje o nemogućem prizvalo još jedan nastran događaj, deo neba nad planinama iznenada se zamrači, kao prozor koji gleda negde drugde. Rand je stajao u kovitlacu olujnih oblaka, smejući se divljački, čak bezumno, podignutih ruku, a na vetru su plovila sićušna zlatna i skerletna obličja nalik onoj neobičnoj prilici sa Zmajevog stega; skrivene oči bile su uprte u Randa, ali se nije mogao raspoznati da li je on toga svestan ili ne. Čudnovati prozor nestade u treptaju oka, da bi ga smenio drugi, nešto dalje odatle, u kome su se videle Ninaeva i Elejna kako oprezno koračaju kroz mahniti predeo iskrivljenih, senovitih zdanja, loveći neku opasnu zver. Perin nije imao objašnjenje kako zna da je opasna, ali je znao. I to nestade, da bi se nova crna mrlja prostrla preko neba. Met je stajao na mestu gde se put račva. Bacio je novčić, krenuo jednim krakom, i najednom dobio širok šešir i štap s nakalemljenom kratkom oštricom mača. Još jedan „prozor“, kroz koji su Egvena i neka žena duge sede kose iznenađeno gledale u njega dok im se iza leđa Bela Kula krunila, kamen po kamen. Tada i one nestadoše.

Perin duboko udahnu. Viđao je nešto slično i ranije, ovde unutar vučjeg sna, i smatrao je te vizije donekle stvarnim, ili bar značajnim. Šta god da su bile, vukovi ih nikada nisu iskusili. Moiraina je nagovestila da je vučji san isto što i Tel’aran’riod - šta god to bilo – ali ništa više nije htela da mu kaže. Načuo je i Egvenin i Elejnin razgovor o snovima jednom prilikom, ali Egvena je već znala previše o njemu i vukovima, možda koliko i Moiraina. To je bilo nešto o čemu nije mogao da govori, čak ni sa njom.

Postojao je neko s kim je mogao da razgovara. Žalio je što ne može da pronađe Elijasa Mačeru, čoveka koji ga je upoznao s vukovima. Elijas je sigurno znao dosta o takvim stvarima. Pomislivši na njega kao da začu sopstveno ime, šapat na vetru, ali kada je bolje oslušnuo, ne beše ničeg osim vetra. Samotan je bio taj zvuk. Nikog osim njega ovde nije bilo.

„Skakaču!“, pozvao je, i ponovo u mislima: Skakaču! Vuk beše mrtav, ali ne sasvim, ne ovde. Vukovi su po smrti dospevali u vučji san, da sačekaju priliku da se ponovo rode. I ne samo to, vukovi su na neki način čak i u budnom stanju bili svesni sna. On je za njih bio skoro, možda i podjednako stvaran kao svet jave. „Skakaču! Skakaču!“ Ali Skakač se nije odazivao.

Ovo je bilo beskorisno. Došao je ovamo s razlogom, i nije imalo smisla dalje odlagati. I u najboljem slučaju od mesta na kome je video gavranove u letu udaljen je satima.

Kad je koraknuo, zemlja oko njega postade zamućena, a stopalo stade kraj uzanog potočića skrivenog niskom kukutom, pod gorskim vrbama nad kojima su se videli vrhovi ovenčani oblacima. Zatečen, iznenađen, našao se na daljem kraju doline, nasuprot Kapiji. Tačnije, stvorio se upravo na mestu koje je tražio, mestu s koga su uzleteli gavranovi i strela što je usmrtila prvog jastreba. Prvi put mu se ovo desilo. Uči li on to nešto novo o vučjem snu? Skakač ga je uvek nazivao neznalicom. Da li je ovog puta drugačije?

Sa sledećim korakom bio je oprezniji, ali osim što je kročio, ne desi se ništa više. Nije bilo znaka prisustva strelca niti gavranova, nikakvog traga, nijednog pera ni mirisa. Iščekivao je, nesiguran. Traga bi bilo samo da su i oni bili unutar sna. Ali ako bi pronašao vukove, oni bi mu pomogli da pronađe njihovu braću i sestre na javi, i od tih vukova bi saznao ima li Senkinog nakota u planinama. Možda bi ga čuli ako bi se popeo još više.

Uperio je pogled na najviši vrh na obodu doline, tik ispod oblaka, i zakoračio. Svet se zamagli i on se nađe na planini, samo pet pedalja niže belih talasa. Uprkos svemu, nasmejao se. Ovo je bilo zabavno. Odavde je video čitav dol kao na dlanu.

„Skakaču!“ Bez odgovora.

Zaleteo se ka sledećoj planini, dozivao, i na sledećoj, i sledećoj, prema istoku, prema Dve Reke. Skakač se nije odazivao. Još gore, Perin nije osećao prisustvo nijednog drugog vuka. U vučjem snu uvek je bilo vukova. Uvek.

Jurio je s vrha na vrh u maglovitom kretanju, dozivajući, tragajući. Planine pod njim behu puste, izuzev jelena i druge divljači. Međutim, ponegde je bilo tragova ljudi. Drevnih tragova. Dva puta vide ogromne statue što su zauzimale skoro čitavo lice planine, a na jednom mestu opazi čudnovata uglasta slova visoka po dva pedlja, uklesana na kamenoj litici, malo previše glatkoj i okomitoj. Godine su izbrisale lica kipova, a oči manje oštre od njegovih ne bi razlikovale slova od dela vetrova i kiša. Planine i litice dozvoliše prolaz Peščanim brdima, širokom zatalasanom prostoru oskudno obraslom krtom travom i grubim grmljem, koji nekada, pre Slamanja, beše obala silnog mora. Najednom je ugledao nekog čoveka na jednom od peščanih brda.

Prilika je bila predaleko da bi video išta osim da je čovek visok i tamnokos, ali očigledno nije bio Trolok niti bilo šta slično; imao je plavi kaput, luk i strele na leđima, i naginjao se nad nečim na zemlji, nečim skrivenim u niskom žbunju. Ipak, bilo je u njemu nečeg poznatog.

Vetar je ojačao, i Perin oseti tračak njegovog mirisa. Hladan miris, jedino tako ga je mogao opisati. Hladan, i ne baš ljudski. Luk mu se najednom nađe u rukama, sa zapetom strelom, a težina punog tobolca mu povuče opasač.

Drugi čovek podiže pogled i opazi ga. Samo jedan otkucaj srca prođe u neodlučnosti pre no što se okrenuo, postajući traka koja iseca put iz brda.

Perin doskoči dole, do mesta na kome je ovaj stajao, zagleda se u ono čime je njegov saputnik bio zaokupljen i bez oklevanja pođe u poteru, ostavljajući poluodran leš vuka za sobom. Mrtav vuk u vučjem snu. Nezamislivo. Šta je to što može ubiti vuka na ovom mestu? Nešto zlo.

Plen mu je bežao koracima koji se mere miljama, uvek na izmaku vidika. Dalje od brda, preko isprepletane Zapadne šume i raštrkanih imanja, preko ravnih njiva, pokrivača ograđenih bašti i cestara pored Stražarskog Brda. Neobično je bilo videti kuće slamnatih krovova svuda po brdu, a ni žive duše između njih, i imanja koja su izgledala isto tako napuštena. Ali nije gubio begunca iz vida. Toliko se privikao na ovu poteru da ga nije iznenadilo kada je jednim skokom dospeo na južnu obalu reke Taren, a sledećim među jalova brda, bez drveća i trave. Ka severu i istoku je trčao, preko potoka, puteva, sela i reka, usmeren samo na čoveka pred sobom. Zemlja je postala ravna i travnata, prošarana samo razuđenim šumarcima, bez ikakvog traga ljudi. Tad se u daljini ukazao odsjaj, iskričav na suncu, kula od metala. Njegov begunac je jurnuo ka njoj, i nestao. Nakon dva skoka i Perin se našao pred njom.

Dve stotine stopa beše visoka kula, a četrdeset široka, sjajna kao izglačan čelik. Baš kao stub izliven u metalu. Perin je dvaput obiđe, ne videvši ni kakvu ogrebotinu, ni oznaku na tom visokom, glatkom zidu, a kamoli ulaz. Miris je ipak bio tu, taj hladni, neljudski vonj. Tragu je ovde bio kraj. Čovek, ako je zaista bio čovek, nekako je ušao unutra. Samo je trebalo pronaći način da se pođe dalje.

Stoj! Reka sirovih osećanja oglasila se tom rečju u Perinovom umu. Stoj!

Okrenuo se, a ogroman sivi vuk visok njemu do pojasa kao da pade s nebesa. Sto se možda i desilo. Skakač je uvek zavideo orlovima na umeću leta, a ovde je i sam imao taj dar. Žute oči susretose se sa žutim očima.

„Zašto da stanem, Skakaču? Ubio je vuka.“

Ljudi ubijaju vukove, i vukovi ljude. Zašto ti ovoga puta bes steže grlo kao da gutaš vatru?

„Ne znam“, polako kaza Perin. „Možda zato što se to dogodilo ovde. Nisam znao da je i ovde moguće usmrtiti vuka. Mislio sam da su vukovi bezbedni u snu.“

Juriš Koljača, Mladi Biče. On ovde ima krv i meso i može da ubije.

„Krv i meso? Misliš, nije samo u snu? Kako može ovde imati krv i meso?“

Ne znam. To je zatamnjeno sećanje iz davnina, ponovo se javlja kao i štošta drugo. Bića Senke sada hode snom. Stvorenja Srcoočnjaka. Nema bezbednosti.

„Pa, on je sada unutra.“ Perin odmeri bezlični metal kule. „Ako doznam kako je ušao, biće to njegov kraj.“

Budalasto štene, iskopava osinjak iz zemlje. Ovo mesto je zlo. Svi to znaju. I ti bi da juriš zlo kroz zlo. Koljač može ubiti.

Perin zastade. Osećanja koja mu je um vezivao za reč „ubiti“ delovala su konačno. „Skakaču, šta biva s vukom koji pogine u snu?“

Vuk počuta neko vreme. Ako ovde umremo, umiremo zauvek, Mladi Biče. Ne znam da li bi bilo isto s tobom, ali verujem da bi.

„Opasno mesto, strelče. Nije dobro po ljude biti u blizini kule Gendžei.“

Perin se okrete, napola podigavši luk pre nego što je spazio ženu na nekoliko koraka od sebe, zlatokosu, s debelom pletenicom do pojasa, sličnom onima kakve nose žene u Dve Reke, samo sitnije pletenom. Ruho joj beše neobičnog kroja, kratak beli kaput i široke pantalone od nekog tankog, bledožutog materijala, prikupljene iznad članaka, iznad kratkih čizmica. Crni ogrtač kao da je skrivao nekakav srebrni sjaj o njenom boku.

Pomerila se, i treperavo srebro nestade. „Imaš oštar vid, strelče. Pomislila sam to još kada te prvi put videh.“

Koliko ga je dugo posmatrala? Sramota, kako mu se prikrala a da je nije čuo. Bar ga je Skakač mogao upozoriti. Vuk je ležao u travi do kolena, s njuškom položenom na prednje šape, zagledan u njega.

Žena je izgledala neodređeno poznato, iako je Perin bio siguran da bi je prepoznao da ju je ikada sreo. Ko je ona pa da ulazi u vučji san? Ili je to možda i Moirainin Tel’aran’riod u isti mah? „Jesi li ti Aes Sedai?“

„Ne, strelče“, nasmeja se ona. „Samo sam došla da te upozorim, prkoseći propisima. Čak i u svetu ljudi, kada jednom kročiš u kulu Gendžei teško je izaći iz nje. Ovde je praktično nemoguće. Imaš hrabrost Stegonoše, koju, kako neki kažu, nije moguće razlikovati od ludosti.“

Nemoguće izaći? Onaj – Koljač – ušao je bez teškoća. Zašto bi to činio ako ne može izaći? „Skakač takođe tvrdi da je opasno. Kula Gendžei? Šta je to?“

Oči joj se raširiše i ona pogleda Skakača, i dalje opruženog na travi, nezainteresovanog za nju i zagledanog u Perina. „Umeš da govoriš s vukovima? E, to je nešto što je davno nestalo u legendama. Tako si, dakle, stigao ovamo. Trebalo je da znam. Kula? To su dveri, strelče, koje vode u zemlje Aelfina i Eelfina.“ Izgovorila je ta imena kao da bi on trebalo da ih prepozna. Kad joj je uzvratio bledim pogledom, ona upita: „Jesi li ikada igrao igru zvanu zmije i lisice?“

„Sva deca je igraju. Barem sva u Dve Reke. Ali zaboravljaju je čim dovoljno odrastu da shvate da je nemoguće pobediti.“

„Osim ako kršiš pravila“, odvrati ona. „Hrabrost će te ojačati, vatra oslepiti, muzika omamiti, gvožđe svezati.“

„Stihovi iz igre. Ne razumem. Kakve veze to ima s kulom?“

„To su načini kojima se mogu poraziti zmije i lisice. Igra je sećanje na davnašnje odnose. Ne mari, sve dok se kloniš Aelfina i Eelfina. Nisu oni zli poput Senke, ali su toliko drugačiji od ljudi da se može učiniti da jesu. Nije im verovati, strelče. Drži se dalje od kule Gendžei. Izbegavaj Svet snova, ako možeš. Mračni stvorovi tuda tumaraju.“

„Kao čovek koga gonim? Koljač.“

„To ime mu dobro stoji. Taj Koljač nije star, strelče, ali njegovo zlo je drevno.“ Kao da se naslanjala na nešto nevidljivo; možda onaj srebrni predmet koji on nikako da ugleda u celosti. „Dosta ti već rekoh. Ne znam ni zašto sam progovarala. Naravno. Jesi li ti ta’veren, strelče?“

„Ko si ti?“ Očito je znala dosta o kuli i vučjem snu. Ali iznenadilo ju je što mogu da razgovaram sa Skakačem. „Sreo sam te već negde, bar mislim.“

„Već sam prekršila mnogo propisa, strelče.“

„Propisa? Kakvih propisa?“ Na zemlju iza Skakača spusti se neka senka, na šta se Perin hitro okrenu, ljutit što je opet uhvaćen na prepad. Nije bilo nikoga. Ali video je to; senku čoveka kome se iza ramena naziru drške dva mača. Nešto u vezi s tim prizorom golicalo mu je sećanje.

„On je u pravu“, reče žena iza njegovih leđa. „Ne bi trebalo da razgovaram s tobom.“

Kada se okrenuo, više je nije bilo. Dokle god pogled seže, samo trava i razuđeni šumarci. I sjajni, srebrni toranj.

Namrštio se gledajući kako Skakač konačno podiže glavu sa šapa. „Pravo čudo da si dao neki znak života“, promrmlja Perin. „Šta misliš o njoj?“

Njoj? Ženka? Skakač ustade i osvrnu se. Gde?

„Razgovarao sam s njom. Baš ovde. Upravo sad.“

Govorio si u vetar, Mladi Biče. Ovde nije bilo nikakve ženke. Nikoga do tebe i mene.

Perin razdraženo protrlja bradu. Bila je tu. Nije pričao sam sa sobom. „Ovde se svašta događa“, kaza sam sebi. „Složila se s tobom, Skakaču. Rekla mi je da se ne primičem ovoj kuli.“

Mudra je. U toj misli osećao se prizvuk sumnje; Skakač i dalje nije verovao da je bilo ikakve „nje“.

„Daleko sam zastranio od mesta na koje sam bio namerio da stignem“, promrsi Perin. Objasnio je zašto želi da pronađe vukove u Dve Reke ili u planinama iznad sela, opisao je gavranove i susret s Trolocima unutar Puteva.

Kada je završio, Skakač dugo poćuta, a čupavi rep mu beše povijen i ukočen. Konačno... Izbegavaj svoj stari dom, Mladi Biče. Prizor koji je Perinov um nazivao domom bila je zemlja kojoj je čopor vukova obeležavao granice. Sada tamo nema vukova. Oni koji bejahu tamo, a ne stigoše da pobegnu, sada su mrtvi. Tamo Koljač hodi kroz san.

„Moram kući, Skakaču. Moram.“

Čuvaj se, Mladi Biče. Bliži se dan Poslednjeg Lova. Trčaćemo zajedno u Poslednjem Lovu.

„Hoćemo“, tužno potvrdi Perin. Bilo bi lepo ako bi posle smrti mogao da dođe ovamo; ponekad mu je izgledalo kao da je već napola vuk. „Sad moram da idem, Skakaču.“

Neka ti ulov bude bogat, Mladi Biče, i neka ti ženke daju mnoštvo štenadi.

„Zbogom, Skakaču.“

Otvorio je oči i ugledao slabašnu svetlost gotovo zgaslog ugljevlja na padini planine. Gaul je čučao tik van dosega svetla, zagledan u noć. U onom drugom noćištu, Faila je bila na redu za stražu. Nad planinama je visio mesec, pod kojim su oblaci izgledali kao biserne senke. Perin praćeni da je spavao oko dva sata.

„Ja ću čuvati stražu neko vreme“, reče skidajući ogrtač. Gaul klimnu i ugnezdi se na njegovo domalopređašnje mesto. „Gaule?“ Aijel podiže glavu. „Možda je u Dvema Rekama gore nego što sam mislio.“

„Često tako biva“, tiho odgovori Gaul. „Život je takav.“ Aijel je smireno spustio glavu i zaspao.

Koljač. Ko li je on? Šta je on? Nakot Senke pred Kapijom, gavranovi u Maglenim planinama i čovek zvani Koljač u Dvema Rekama. Nije to mogla biti slučajnost, koliko god on želeo da bude.