Dolazak Senke

13 Glasine

U krčmi je bilo glasno kao i svuda u predgrađu Tira. Kao da kola puna gusaka i grnčarije jure nizbrdo. Graja se borila za premoć s muzikom tri različita doboša, dve dulčimere i zdepastog semsira. Služavke odevene u tamne haljine duge do članaka i zakopčane sve deo grla, s kratkim belim keceljama preko njih, gurale su se između zakrčenih stolova, noseći grozdove zemljanih krčaga iznad glave da bi mogle da se provuku. Bosonogi lučki radnici odeveni u kožuhe gurali su se s ljudima u pripijenim kaputima i gologrudim muškarcima čije su vrečaste pantalone bile opasane širokim raznobojnim maramama. Pošto je krčma bila tako blizu dokova, svuda u gomili videla se odeća stranaca. Bilo je visokih okovratnika sa severa, i izduženih okovratnika sa zapada; bilo je srebrnih lančića na kaputima i zvončića na prslucima; čizama do kolena i do butina; bilo je ogrlica ili naušnica na muškarcima i čipke na kaputima ili košuljama. Jedan čovek širokih ramena i ogromnog trbuha imao je račvastu žutu bradu, a drugi je nečim namazao brkove, tako da su se presijavali na svetlosti fenjera, i zašiljio ih nagore. U trima uglovima prostorije, kao i na stolovima, kotrljale su se kockice, a srebro je brzo menjalo ruke. Sve to beše praćeno vikom i smehom.

Met je sedeo sam, leđima ka zidu, tako da može da vidi sva vrata, iako je uglavnom gledao u još nedirnuti krčag crnog vina. Nije ni prišao kockarima, niti zagledao služavke. Pošto je krčma bila toliko zakrčena, neki su povremeno dolazili da sednu za njegov sto, ali čim bi mu ugledali iz' lica – otišli bi da sednu na neku klupu.

Umočivši vrh prsta u vino, Met poče besciljno da crta po stolu, budale pojma nisu imale šta se noćas odigralo u Kamenu. Čuo je kako koliko Tairenaca spominju nekakvu nevolju, i to brzim rečima što su završile prestrašenim smehom. Nisu znali šta se desilo, niti su želeli da znaju. Skoro da je i sam želeo da ne zna. Ne, zapravo je želeo da bolje zna šta se to odigralo. Slike su mu bleštale u glavi i kroz rupe u pamćenju, tako da u svemu tome nije bilo nikakvog smisla.

Dalje od njega. Met zadrhta. Spasiše ga Troloci. U šta ga je Rand sada uvalio? A onda vide šta je iscrtao vinom – otvorena vrata – i besno ih obrisa. Mora da ode odavde. Jednostavno mora. Međutim, osećao je onaj poriv u glavi, da je vreme da se vrati u Kamen. Besno ga zgazi, ali to nastavi da ga muči.

A onda začu odlomak nekog razgovora što je dopirao od jednog stola s njegove desne strane, gde je neki čovek mršavog lica sa kovrdžavim brkovima držao govor. U glasu mu se osećao težak lugardski naglasak. „Ne sumnjam da je taj vaš Zmaj veliki čovek. Ja vi to ne poričem. Ali, da vam reknem, nije ni da pljune pod prozor Loganu. Ma, zbog Logana je ceo Geldan zaratio, i pola Amadicije i Altare. Čitave varoši što su mu se protivile progutala je zemlja. Zgrade, ljude i sve u celosti. A onaj u Saldeji, Mašim? Ma, kažu da je naterao sunce da stoji u mestu dok nije porazio vojsku lorda od Bašere. Kažu da je to prava činjenica.“

Met odmahnu glavom. Kamen je pao, a Kalandor je u Randovim rukama. Da čovek ne poveruje kako ta budala misli da je u pitanju samo još jedan lažni Zmaj. Ponovo nacrta onaj dovratak. Obrisavši ga šakom, on zgrabi krčag s vinom, a onda se ukoči. Uprkos silnoj graji, on začu kako se za obližnjim stolom pominje dobro poznato ime. Odgurnuvši klupu, zaputi se ka tom stolu, s krčagom u ruci.

Ljudi što su za njime sedeli bili su veoma čudna meša vina, nastala u krčmama predgrađa Tira. Dva bosonoga mornara u kaputima premazanim uljem, prebačenim preko golih grudi – a jedan s debelim zlatnim lancem uz vrat. Neki debeli čovek u tamnom kairhijenskom kaputu sa crvenim, zlatnim i zelenim crtama preko grudi, što je možda govorilo da je plemić, iako mu je jedan rukav bio pocepan u ramenu. Mnogo je kairhijenskih izbeglica spalo sa svojih ranijih položaja. Bila je tu i jedna sedokosa žena oštrog izraza lica i prodornog pogleda, odevena u tamnoplavo, s teškim zlatnim prstenjem. A onaj što je govorio nosio je račvastu bradu i naušnicu s rubinom veličine golubijeg jajeta. Tri srebrna lančića behu mu razvučena preko tamnocrvenog kaputa, što je govorilo da je on kandorski majstor trgovac. U Kandoru su imali trgovačku gildu.

Razgovor stade i svi se pogledi upreše u Meta kada on priđe njihovom stolu. „Čuo sam da ste spomenuli Dve Reke.“

Onaj s račvastom bradom brzo ga odmeri pogledom, primetivši neočešljanu kosu, napet izraz lica i krčag vina u ruci, sjajne crne čizme i zeleni kaput izvezen zlatom, otvoren sve do struka – tako da se videla snežnobela lanena košulja. Ali i kaput i košulja bili su veoma izgužvani. Ukratko, slika i prilika mladog velmože koji se zabavlja među običnim svetom. „Jesam, moj lorde“, srdačno odvrati on. „Baš sam govorio kako sam spreman da se opkladim da ove godine neće biti dvorečanskog duvana. Međutim, ja imam u zalihama dvadeset buradi najboljeg dvorečanskog lista, a ga nema boljeg. Kad godina malo odmakne, dostići će veoma lepu cenu Ako moj lord želi jedno bure za svoju upotrebu...” Trgovac čupnu jedan krak svoje žute brade i dodirnu nos. „...siguran sam da bih mogao da...” „Spreman si da se opkladiš, je li?“ – tiho kaza Met, upavši trgovcu u reč. „Zašto neće biti duvana iz Dve Reke?“

„Pa, zbog Belih plaštova, moj lorde. Dece Svetla.”

„Šta s Belim plaštovima?”

Majstor trgovac zagleda se oko stola tražeći pomoć. U tom tihom glasu osećala se opasnost. Mornari su izgledali kao da bi najradije otišli, samo da su smeli. Kairhijenjanin je Meta streljao pogledom, dok je ukočeno sedeo i nameštao svoj pohabani kaput, ljuljajući se pomalo. Ispražnjen krčag pred njim očigledno nije bio prvi koji je sasuo u sebe. Sedokosa žena je prinela ustima svoj krčag s vinom, dok su joj prodorne oči proračunato posmatrale Meta.

Uspevši da se sedeći pokloni, trgovac ulizički poče: „Kruže glasine, moj lorde, da su Beli plaštovi otišli u Dve Reke. Priča se da love Ponovorođenog Zmaja. Mada, naravno, to ne može biti istina, budući da je gospodar Zmaj ovde, u Tiru.“ A onda pogleda Meta da vidi kako je on to primio. Metovo lice osta bezizražajno.

„Glasine umeju da divljaju, moj lorde. Lako je moguće da su to samo izmišljotine. Ista priča kaže da Beli plaštovi takođe jure nekog Prijatelja Mraka sa žutim očima. Zar ste ikada čuli za čoveka sa žutim očima, moj lorde? Ja nisam. Kažem vam da su to čiste izmišljotine.”

Met spusti krčag na sto i nagnu se bliže trgovcu. „A koga još jure? Prema tim glasinama. Ponovorođenog Zmaja. Čoveka sa žutim očima. Koga još?“ Trgovac poče da se preznojava. „Nikoga, moj lorde. Nisam čuo da još nekoga traže. To su samo glasine, moj lorde. Šarena laža – samo to. Čista magla. Ako bi mi moj lord učinio čast da mu predam jedno bure dvorečanskog duvana? Da pokažem svoje divljenje... čast da... da izrazim...” Met baci andorsku zlatnu krunu na sto. „Pijte na moj račun dok se ovo ne istroši.”

Kada se okrete da ode, začu mrmljanje za stolom. „Mislio sam da će me preklati. Znate kakve su te mlađane velmože kad se naliju vina.” To je govorio bradati trgovac. „Neobičan mladić”, kaza ona žena. „Opasan. Nemoj da se igraš s njim, Petrame.” Neko drugi reče: „Mislim da uopšte nije plemić.” Met pretpostavi da to beše Kairhijenjanin. Usne mu se iskriviše, kao da je zagrizao nešto kiselo. Plemić? Ne bi bio plemić ni da mu ponude. Beli plaštovi u Dvema Rekama. Svetlosti! Svetlost nam pomogla!

Proguravši se do vrata, on s gomile pored zida izvuče par drvenih kaljaća. Pojma nije imao da li su njegove – sve su bile slične – niti je mario. Odgovarale su njegovim čizmama.

Napolju je počela kiša. Samo je sipila, tako da se tama činila još dubljom. Podigavši okovratnik, Met potrča blatnjavim ulicama, pored krčmi iz kojih je dopirala gromoglasna muzika i dreka, dobro osvetljenih gostionica i zamračenih kuća. Kada se kod bedema koji je predstavljao granicu unutrašnjeg grada blato pretvorilo u kaldrmu, on skide kaljace s nogu, ostavi ih tu i potrča iz sve snage. Branitelji što su čuvali najbližu kapiju koja je vodila u Kamen propustiše ga bez reči – znali su ko je. Met je jurio koliko su ga noge nosile sve do Perinove sobe, a onda širom otvorio vrata, jedva primetivši usek u drvetu. Perinove bisage bile su na krevetu, a Perin ih je punio košuljama i čarapama. Samo je jedna sveća bila upaljena, ali Perin izgleda nije primetio da je u sobi mračno.

„Čuo si, znači“, kaza Met.

Perin nastavi svoj posao. „O onome što se dešava kod kuće? Da. Otišao sam da jurim glasine za Failu. Posle onoga što se noćas desilo, to mi je potrebnije no ikada. Moram da je...“ Met se naježi kada Perin zareza. Zvučao je kao pobesneli vuk. „Nije bitno. Čuo sam. Možda će i ovo poslužiti.“

Kako poslužiti? – zapita se Met. „Jesi li poverovao u to?“

Perin na tren diže pogled. Oči mu sakupiše svetlost sveće i zablistaše kao žeženo zlato. „Meni se čini da nema sumnje. Sve je preblizu istine.“

Met se nelagodno promeškolji. „Zna li Rand?“ Perin samo klimnu i vrati se bisagama. „Pa, šta kaže?“

Perin zastade i zagleda se u presavijeni plašt što ga je držao u rukama. „Počeo je da mrmlja sebi u bradu. Rekao je da te to uraditi. Rekao je da hoće. Trebalo je da mu verujem. Tako nešto. Meni to nije imalo nikakvog smisla. A onda me je zgrabio za okovratnik i rekao kako mora da uradi ono što ne očekuju. Želeo je da ga razumem, ali nisam siguran da i on sam razume šta radi. Izgleda da nije mario hoću li otići ili ostati. Ne, povlačim to. Mislim da je osetio olakšanje što ću otići.“

„Sve u svemu, ništa neće učiniti“, reče Met. „Svetlosti, s Kalandorom u rukama mogao bi da sprži hiljadu Belih plaštova. Video si šta je uradio onim krvavim Trolocima. Ideš, zar ne? Nazad u Dve Reke? Sam?“

„Sem ako i ti ne ideš sa mnom.“ Perin ugura plašt u bisage. „Ideš li?“

Umesto da odgovori, Met se ushoda tamo-ovamo. Lice mu je napola bilo u senci, a napola na svetlu. U Emondovom Polju mu je porodica. Beli plaštovi nemaju razloga da ih povrede. Imao je neki osećaj da nikada više neće napustiti Emondovo Polje ako se sada vrati. Majka će ga oženiti pre no što stigne da sedne i popije čašu hladne vode. Ali ako se ne vrati, ako ih Bel plaštovi povrede... čuo je da je njima potrebna samo glasina. Ali zašto bi kružile glasine o njegovoj porodici? Čak su i Koplini, lažovi i bundžije svi do jednog, voleli njegovog oca. Svi su voleli Abela Kautona.

„Ne moraš da ideš“, tiho kaza Perin. „Ti se nigde ne spominješ. Samo Rand i ja.“

„Oganj me spalio, po...“ Nije mogao da izgovori do kraja. S lakoćom; je razmišljao o tome, ali nije mogao da izgovori. Grlo mu se steže, kao da hoće da uguši te reči. „Da li je tebi lako, Perine? Mislim, da se vratiš? Zar ne... osećaš nešto? Zar te nešto ne zadržava? Zar nemaš razloge zašto ne bi trebalo da odeš?“

„Na stotine njih, Mete, ali znam da se sve svodi na Randa, i ta’verene. Ne želiš to da priznaš, zar ne? Imam stotinu razloga da ostanem, ali onaj jedan razlog da odem jači je od svih njih. Beli plaštovi su u Dvema Rekama, i povrediće ljude pokušavajući da me pronađu. Ako odem, moći ću da ih sprečim.“

„Zašto bi Beli plaštovi tebe želeli toliko da su voljni da zbog toga nekog povrede? Svetlosti, ako se budu raspitivali za čoveka sa žutim očima, niko u Emondovom Polju neće znati o čemu to pričaju! A kako ćeš ih ti zaustaviti? Još jedan par ruku ništa neće promeniti. Aaaah! Beli plaštovi su zagrizli gomilu sirove kože, ako misle da će moći da pritiskaju Dvorečane.“

„Znaju kako se zovem“, tiho kaza Perin. Pogled mu sam od sebe polete ka sekiri što je visila na zidu. Ili je možda gledao u svoj čekić, položen uza zid ispod sekire. Met nije bio siguran. „Mogu da mi pronađu porodicu. A što se tiče razloga zašto – pa, imaju oni svojih razloga, Mete. Baš kao što ja imam svoje. Ko zna čiji su bolji?“

„Oganj me spalio, Perine. Neka me sagori! Želim da p-p... Vidiš? Sada ne mogu ni da izgovorim. Kao da moja glava zna da ću to učiniti, samo ako kažem. Ni u sebi ne mogu da izgovorim te reči!“

„Različiti putevi. I ranije smo bili poslati niz različite puteve.“

„Neka krv spere različite puteve“, progunđa Met, „Dojadili su mi i Rand i Aes Sedai. Dojadilo mi je da me guraju niz njihove krvave puteve. Želim da za promenu idem kuda ja hoću, i da činim šta ja hoću!“ Okrete se ka vratima, ali stade kada ču Perinov glas.

„Nadam se da ćeš imati sreće na svom putu, Mete. Svetlost ti poslala lepe cure i budale što vole da se kockaju.“

„Oh, vatra me sagorela, Perine. I tebi Svetlost poslala ono što želiš.“

„Pretpostavljam da će tako i biti.“ Samo što nije zvučao srećno zbog toga.

„Hoćeš li reći mom tati da sam dobro? I mojoj majci. Uvek je brinula šta će biti sa mnom. I postaraj se da mi sestre budu dobro. Imale su običaj da me uhode i sve prenose majci, ali ne bih voleo da im se nešto desi.“

„Obećavam, Mete.“

Zatvorivši vrata za sobom, Met se besciljno zaputi niz hodnike. Njegove sestre, Eldrin i Bodvin, uvek su bile spremne da otrče kod majke i viknu: „Mama, Met je ponovo u nevolji. Met radi ono što ne sme, mama.“ A pogotovo Bod. Jednoj je sada šesnaest, a drugoj sedamnaest godina. Verovatno će uskoro pomišljati na brak. Sigurno su već odabrale nekog dosadnog seljaka, znao on to ili ne. Da li je zaista toliko vremena prošlo? ponekad mu se nije tako činilo. Ponekad se osećao kao da je iz Emondovog Polja otišao pre nedelju ili dve. A nekad bi mu se činilo kao da su minule godine, i svega se sećao kao kroz neku maglu. Sećao se kako su se Eldrin i Bod podrugljivo smešile kad bi dobijao batine, ali lica im više nisu bila oštra. Nije pamtio lica sopstvenih sestara. Te krvave rupe u njegovom pamćenju bile su mu kao rupe u životu.

A onda vide Berelajn kako dolazi ka njemu, i nije mogao a da se ne isceri. Iako uobražena, bila je veoma zgodna žena. Pripijena bela svila na njoj beše toliko tanka da je mogla da posluži za maramice, a da se i ne pominje činjenica da je izrez bio toliko spušten te su se prelepe bele grudi poprilično videle.

On se pokloni što je bolje umeo. „Dobro ti veče, moja gospo.“ Ona krete da prođe pored njega, ni ne pogledavši ga, a on se besno ispravi. „Zar si i gluva, a ne samo slepa, ženo? Nisam ti ja ćilim, pa da gaziš preko mene, a odlično se sećam kako sam ti nešto rekao. Ako te uštinem za zadnjicu, onda možeš da me ošamariš, ali dok to ne učinim, očekujem da mi ljubaznošću uzvratiš ljubaznost!“

Prva stade u mestu, i odmeri ga onako kako to samo žene umeju. Sudeći po njenom pogledu, pročitala ga je kao otvorenu knjigu. A onda se okrete i progunđa nešto sebi u bradu. Met ču samo: „...previše nalik meni“.

Zapanjeno je zurio za njom dok je odlazila niz hodnik. Ni reč mu nije rekla! To lice, taj hod i toliko dignut nos da je pravo čudo kako vidi kuda ide. Tako mu i treba, kada se obraća ženama kao što su Berelajn i Elejna. Plemkinje misle da si smeće ako nemaš zamak i ne vučeš poreklo iz vremena Artura Hokvinga. Pa, znao je jednu punačku služavku – punačku taman koliko treba – koja ne misli da je on smeće. Dara je umela da mu gricka uši tako...

A onda se ukoči. Razmišljao je o tome da pogleda je li Dara budna i raspoložena za maženje. Čak je razmišljao i o tome da nešto slično predloži Berelajn! A poslednje što je rekao Perinu bilo je: Postaraj se da mi sestre budu dobro. Kao da je već odlučio, kao da je već znao šta će učiniti. Samo što tako nije bilo. Jednostavno je skliznuo u to. Ali možda ipak ima izlaza odatle.

Izvadivši zlatnik iz džepa, on ga baci u vazduh, uhvati i pljesnu o nadlanicu. Shvati da je izvadio tarvalonsku marku tek kada ugleda Plamen Tar Valona, prikazan kao stilizovana suza. „Oganj spalio sve Aes Sedai!“ – glasno izjavi. „I Randa al’Tora što me je u ovo uvalio!“

Jedan sluga u crnoj i zlatnoj livreji zastade u pola koraka i zabrinuto ga pogleda. Nosio je srebrni poslužavnik zatrpan zavojima i melemima. Čovek se trže čim shvati da ga je Met primetio.

Met mu na poslužavnik baci onu zlatnu marku. „Ovo ti je od najveće budale na celom svetu. Pazi da je dobro potrošiš – na žene i vino.“

„H-hvala moj lorde“, zapanjeno izusti sluga.

Met se okrete i ode, ostavivši ga da zabezeknuto stoji u hodniku. Najveća budala na svetu. Baš, vala, jesam!