Dolazak Senke

40 Lovac na Troloke

Zaostale kapi kiše koja je pala rano tog jutra još su curkali niz jabukovo lišće, a jedna ljubičasta zeba skakutala je po plodnoj grani koju ove godine niko neće obrati. Sunce beše visoko na nebu, ali skriveno gustim sivim oblacima. Perin je sedeo na zemlji, skrštenih nogu, nesvesno dodirujući strunu luka; gusto spletene uvoštene niti često su se raspuštale po vlažnom vremenu. Oluja koju je Verin prizvala da ih sakrije od potere u noći spasavanja iznenadila je čak i nju svojom snagom; sledećih šest dana teška kiša se navraćala još tri puta. Činilo mu se da je prošlo šest dana. Nije previše razmišljao od one noći, jednostavno je plovio kuda ga događaji nose, odgovarao na ono što mu se ispreči. Tupi kraj sekire ubadao ga je u bok, ali on toga beše jedva svestan.

Niske travnate humke beležile su pokolenja Ajbara sahranjenih na ovom mestu. Najstariji od deljanih drvenih znakova, ispucali, jedva čitljivi, nosili su datume stare gotovo trista godina nad grobovima što behu poput netaknute zemlje. Njega su pak razdirale humke obrasle mladom travom, zaobljene kišama. Pokolenja Ajbara sahranjena su ovde, ali začelo nikada četrnaestom njih u isti mah. Ujna Neajna kraj ujka Karlinovog nešto starijeg groba, i dvoje njihove dece uz njih. Baka-ujna Elsin u istom redu sa stricem Evardom, strinom Magdom i njihovo troje dece, u dugačkom redu u kom behu i njegovi majka i otac, Adora, Desela i mali Pet. Dugačak red humki na kojima se još videla gola, mokra zemlja između travki. Prebrojao je, ne gledajući, preostale strele u tobolcu. Sedamnaest. Previše ih beše oštećeno, skupljao ih je samo zbog čeličnih vrhova. Nije imao vremena da ih sam pravi; uskoro će morati da poseti streličara u Emondovom Polju. Bjuel Dautri je pravio dobre strele, još bolje od Tamovih.

Tiho šuškanje iza leđa natera ga da onjuši vazduh. „Šta je bilo, Danile ?“, upitao je ne okrećući se.

Začu se presečen dah u trenu preplašenog čuđenja, nakon čega Danil Lijuin odgovori: „Gospa je stigla, Perine.“ Niko se od njih nije pri vikao na to što ih prepoznaje i pre no što ih ugleda, ili u mraku, ali više ga zaista nije zanimalo šta ko smatra čudnim.

Namršteno pogleda preko ramena. Danil je izgledao mršaviji nego pre; seljani su jedva postizali da ih sve prehrane, a lov je ponekad donosio gozbu, ponekad glad. Uglavnom glad. „Gospa?“

„Gospa Faila. Lord Luk, takođe. Došli su iz Emondovog Polja.“

Perin lako ustade i pođe dugim koracima; Danil ga je jedva sustizao. Trudio se da ne gleda prema kući. Samo su ugljenisana građa i čađavi dimnjaci ostali od kuće u kojoj je odrastao. Ipak, osmotrio je drveće najbliže imanju – u njemu su se skrivali njegovi izviđači. Ovako blizu Vodene šume, zemlja je rađala visoke hrastove i jasenove, kukutu i lovor. Gusto lišće uspešno je skrilo momke – tako da ih je i sam jedva uočio. Moraće da porazgovara s onim najisturenijima; trebalo je da najave bilo čiji dolazak. Čak i dolazak Faile i onog Luka.

Logor beše negostoljubivo mesto u šibljaku opasano gustišem drveća, gde je nekada glumio putnika kroz daleku divljinu; ćebad razapeta među drvećem činila su zaklon, a ostala behu razbacana po zemlji, između logorskih vatrica. I ovde je kapalo s grana. Bilo je skoro pedeset muškaraca u logoru, od njih većina neobrijana, što u želji da oponašaju Perina, što zbog neprijatnosti brijanja hladnom vodom. Bili su dobri lovci – svakog ko to nije bio poslao je kući – ali nenaviknuti na više od dve-tri noći u prirodi. Takođe, nenaviknuti na dužnosti koje im je zadao.

Trenutno su stajali zevajući u Failu i Luka, a samo ih je četiri ili pet držalo luk. Ostali lukovi i tobolci ležali su na ćebadima. Luk, u crvenom kaputu, odsutno se igrao uzdama velikog crnog pastuva kao slika i prilika čiste, nemarne oholosti; njegove ledene plave oči izbegavale su ljude u okolini. Njegov miris je takođe odskakao od ostalih – i on beše hladan i izdvojen, kao da nema ništa slično s njima, čak ni osnovnu ljudskost.

Faila pohita prema Perinu osmehujući se, a uzana razdeljena suknja od sive svile tiho joj je šuštala. Blago je mirisala na biljni sapun i na sebe samu. „Gazda Luhan reče da ćemo te možda pronaći ovde.“

Namerio je da pita šta ona traži tu, ali shvati da ju je zagrlio i šapće joj u kosu: „Drago mi je što te vidim. Nedostajala si mi.“

Ona se uspravi i pogleda ga. „Izgledaš umorno.“

Nije se obazirao na to; nije bilo vremena za umor. „Jesi li ih bezbedno sprovela do Emondovog Polja?“

„Eno ih u gostionici Kod vinskog izvora. Najednom se iscerila. „Gazda al’Ver je pronašao staru bradaticu (sekira), i kaže da đe ih Beli plaštovi uhvatiti samo preko njega mrtvog. Svi su sad u selu, Perine. Verin i Alana, i Zaštitnici. Naravno, glume nekoga drugog. A tek Loijal! Zaista je stvorio pometnju. Još veču nego Bain i Čijad.“ Nasmešeno lice preinačilo se u mrgodno. „Rekao mi je da ti dostavim poruku. Alana je dva puta nestajala bez reči, jednom sasvim sama. Loijal kaže da se i Ivon začudio što je nema. Rekao mi je da to nikom drugom ne pominjem.“ Zadubila se u njegovo lice. „Šta to znači, Perine?“

„Možda ništa. Samo da ne mogu da joj verujem. Verin me je več upozoravala na nju, ali mogu li da verujem Verin? Kažeš da su Bain i Čijad u Emondovom Polju? To valjda znači da on zna za njih.“ Mahnuo je glavom prema Luku. Nekoliko snebivljivaca postavljalo mu je pitanja na koja je on snishodljivo odgovarao.

„Pošli su sa nama“, polako je odgovorila. „Upravo izviđaju okolinu tvog logora. Mislim da nemaju baš visoko mišljenje o tvojim čuvarima. Perine, zašto si želeo da Luk ne sazna za Aijele?“

„Pričao sam s nekolicinom vatrom prognanih ljudi.“ Luk beše predaleko, ali Perin je ipak šaputao. „Računajudi posed Flana Lijuina, Luk je posetio pet mesta, svako na dan pre napada.“

„Perine, taj čovek je u ponečemu nadmena budala – čujem da je nagovestio pravo na neki od krajiških prestola, iako nam je rekao da je iz Murandije – ali ne možeš iskreno verovati da je Prijatelj Mraka. Dao nam je neke prilično dobre savete u Emondovom Polju. Kada sam rekla da su svi tamo, mislila sam baš svi.“ U čudu je odmahnula glavom. „Stotine i stotine ljudi stiglo je sa severa i juga, iz svih pravaca, s govedima i ovcama, i svi pričaju o opomenama Perina Zlatookog. Tvoje selo se priprema za odbranu, zlu ne trebalo, a Luk je poslednjih dana svima redom pomagao.“

„Perina kakvog?“ Zagrcnuo se i zatreptao. Potom pokuša da promeni temu: „S juga? Ali ovo je najjužnije što sam stigao. Nisam pričao ni s jednim seljakom na milju južnije od Vinske vode.“

Faila se nasmeja i cimnu ga za bradu. „Vesti se pronose, dobri moj vojskovođo. Mislim da pola njih očekuje da ćeš ih okupiti u vojsku i proterati Troloke sve do Velike pustoši. Hiljadama godina Dvorečani će ispredati priče o tebi. Perin Zlatooki, Lovac na Troloke.“

„Svetlosti!“, promuca on.

Lovac na Troloke. Do sada nije uspeo da opravda taj naziv. Dva dana po oslobađanju gazdarice Luhan i ostalih, na dan kada su Verin i Tomas odjahali svojim putem, naišli su na još vruće zgarište nekog imanja, on i još petnaest mladića Dvorečana. Pošto su sahranili ostatke iz pepela, uz Gaulovo traganje i Perinov njuh lako su pronašli Troloke. Oštri vonj njihov nije brzo čileo, bar ne za njegov nos. Neki od mladića behu počeli da oklevaju, shvatajući da ono o lovu na Troloke nije bilo šala. Da ih je čekao duži put, većina bi se verovatno neprimetno otkrala, ali trag je vodio do šumarka udaljenog svega tri milje. Troloci se nisu zamarali stražarenjem – nisu imali uz sebe Mirdraala da im isteruje lenjost – a momci iz Dve Reke umeli su da se šunjaju.

Ubili su trideset dva Troloka, mnoge u njihovim prljavim posteljama: strele ih isprobadaše pre nego što su stigli i da urliknu, a kamoli da se late mača ili sekire. Danil, Ban i ostali bili su radi da proslave veliku pobedu – sve dok nisu otkrili šta se nalazi u ogromnom gvozdenom troločkom kotlu na ugljevlju vatre. Većina je odjurila i ispovraćala se, a neki su se i otvoreno rasplakali. Perin je sam iskopao grob. Samo jedan: nije bilo načina da se razluči šta kome pripada. Koliko god da mu je bilo hladno u dusi, činilo mu se da ni sam ne bi podneo kada bi još i to morao da radi.

Kasnije sledećeg dana, otkrio je još jedan smrdljivi trag i svi orno pođoše za njim, mada su se poneki pitali šta to on tačno sledi, sve dok i Gaul nije otkrio tragove konja i čizama prevelikih za ljude. Još jedan šumarak, blizu Vodene šume, krio je četrdeset jednog Troloka i jednu Sen; bilo je straže, ali većina je hrkala na svojim položajima. Ne bi bilo drugačije ni da su svi bili budni. Gaul je pobio sve koji jesu bili, provlačeći se kroz drveće kao senka, a Dvorečana je već bilo trideset. Uostalom, i oni koji nisu videli kotao čuli su priču o njemu; vikali su ispaljujući strele, strasno, ništa manje divljačno od troločkih grlenih urlika. U crno zavijeni Mirdraal poslednji pade, načičkan strelama kao bodljikavo prase. Niko se nije potrudio da pokupi strele sa njega, čak i kada je prestao da se batrga.

Te večeri naišla je nova kiša, višesatni pljusak iz neba punog zgusnutih crnih oblaka i gromovitih bodeža. Perin od tada nije osetio Troloke, a tragovi su sprani sa zemlje. Vreme su većinom provodili izbegavajudi izvidnice Belih plaštova, po opštoj proceni češće nego ranije. Seljani su Perinu govorili da izvidnice odlučnije traže begunce i one koji su ih oslobodili nego Troloke.

Luka je sada okruživao pozamašan broj ljudi. Bio je dovoljno visok da rumenozlatnom kosom nadvisi njihove tamnije glave. Izgledalo je kao da priča, a oni slušaju. I klimaju glavama.

„Hajde da čujemo šta ima da kaže“, sumorno reče Perin.

Dvorečani su se na najmanji dodir sklanjali pred njim i Failom. Svi su pomno posmatrali lorda u crvenom kaputu, koji je zaista raspreo priču.

„...tako da je selo sada krajnje bezbedno. Dovoljno se ljudi okupilo da ga brani. Moram reći da mi prija da spavam pod krovom kad god mogu. Gazdarica al’Ver, gostioničarka, sprema vrlo ukusnu hranu. Njen hleb je među najboljim koje sam ikad jeo. Zaista nema ničeg boljeg od sveže pogače i maslaca, a predveče podići noge uz poveliku čašu vina ili kriglu gazda al’Verovog finog mrkog piva.“

„Lord Luk kaže kako bi bilo najbolje da odemo u Emondovo Polje, Perine“, kaza Kenli Ahan češući crveni nos prljavom nadlanicom. Ne beše jedini koji je želeo češće da se kupa, niti jedini prehlađen.

Luk se nasmeši Perinu, baš kao psu od koga se očekuje neki trik. „Selo je krajnje bezbedno, ali uvek su potrebna još pokoja snažna leđa.“

„Mi lovimo Troloke“, hladno odvrati Perin. „Po imanjima još ima ljudi, a svaka banda koju otkrijemo i uništimo znači da neko imanje neće biti spaljeno i da će više naroda stići u zbeg.“

Vil al’Sin se resko nasmeja. Nije bio tako lep s crvenim, naduvenim nosom i neurednom šestodnevnom bradom. „Danima nismo nanjušili nijednog Troloka. Budi razuman, Perine. Možda smo ih već sve poubijali“ Začu se žamor odobravanja.

„Ne želim da širim neslogu“, raširi Luk ruke kao da odbija krivicu. „Sigurno ste imali više uspeha nego što je do nas doprlo. Verujem da pobiste stotine Troloka. Možda ste ih čak i rasterali. Kažem vam, Emondovo Polje je spremno da svim junacima poželi dobrodošlicu. Svakako je tako i u Stražarskom Brdu, za njihove meštane. Ima li ikoga iz Devonovog Jahanja?“ Vil klimnu glavom, a Luk ga potapša po ramenu, isprazno glumeći prijatelja. „Junačka dobrodošlica, bez ikakve sumnje.“

„Ko god želi da ide kući, može“, kaza Perin ravnim glasom. Faila se namršti, upozoravajući ga da to ne priliči zapovedniku. Ali nije želeo kraj sebe nikog ko to ne želi. Usput, nije želeo ni da bude vođa. „Lično smatram da posao nije obavljen, ali izbor je na vama.“

Niko mu se ne usprotivi, iako je Vil izgledao gotovo spreman na to, a još dvadesetina njih pogledom poniče u zemlju razgrćući čizmama lanjsko lišće.

„Dobro“, opušteno nastavi Luk, „ako više nema Troloka, možda je vreme da se pozabavite Belim plaštovima. Nisu presrećni što ste vi Dvorečani rešili sami da se branite. Koliko shvatam, namerili su sve da vas obese kao buntovnike, jer ste oslobodili njihove zatočenike.“

Napetost i mrgodnost zaseni lica većine momaka iz Dve Reke.

U tom trenu, kroz gomilu se probio Gaul, a odmah za njim Bain i Čijad. Aijeli i nisu morali da se guraju; mladići su se sklanjali čim bi shvatili ko prolazi. Luk se zamišljeno mrštio gledajući Gaula, možda iz nezadovoljstva; Aijel uzvrati pogledom kamenog lica. Vil, Danil i ostali se razvedriše videvši Aijele; mnogi su verovali da se iza žbunja i drveća kriju još stotine njih. Nikada nisu pitali zašto se Aijeli skrivaju, a Perin to svakako nije pominjao. Ako im vera u nekoliko stotina aijelskih saveznika krepi hrabrost, tim bolje.

„Šta ste pronašli?“, upita Perin. Gaula nije bilo još od juče; kretao se brzo poput konjanika, u šumi još brže, a video kudikamo bolje.

„Troloke“, odgovori Gaul, kao da je otkrio prisustvo ovaca. „Kreću se kroz onu prikladno nazvanu Vodenu šumu, ka jugu. Nema ih više od trideset, i mislim da će se ulogoriti na ivici šume da bi večeras napali. Na jugu ima još ljudi što ne odstupaju sa svoje zemlje.“ Najednom se iscerio kao kurjak. „Nisu me videli. Doživeće iznenađenje.“

Čijad se naže prema Bain. „Ne kreće se loše za jednog Kamenog psa“, prošapta ona, dovoljno glasno da se čuje i na dvadeset stopa. „Jedva da je glasniji od hromog bika.“

„Pa, Vile?“, upita Perin. „Ideš U u Emondovo Polje? Obrijaćeš se, možda i naći curu da ljubiš dok Troloci večeraju.“

Vil se jarko zacrvene. „Večeras ću biti gde i ti, Ajbara“, kaza teškim glasom.

„Niko ne ide kući ako Troloci i dalje vršljaju, Perine“, dodade Kenli.

Perin se osvrnu, a svuda ga dočeka samo potvrdno klimanje. „Šta je s tobom, Luče? Bilo bi nam drago da imamo lorda i Lovca na Rog uz sebe. Možeš nam pokazati kako se to radi.“

Luk pokaza izlomljen smešak, rupu u kamenu, i dalje daleko od tih ledenih plavih očiju. „Žalim, ali i dalje sam potreban hraniteljima Emondovog Polja. Moram da branim vaš narod, ukoliko naiđe više od trideset Troloka. Ili Dece Svetla. Gospo Faila?“ Ponudio joj je ruku da bi uzjahala, ali ona odmahnu glavom.

„Ostaću s Perinom, lorde.“

„Šteta“, promrmljao je sležući ramenima kao da želi reći da se u ženski ukus ne valja uzdati. Navuče rukavice sa izvezenim vukovima pa glatko uskoči u sedlo crnog pastuva. „Srećno, gospodaru Zlatooki. Svima vam želim sreću.“ Uz polunaklon Faili, gizdavo je okrenuo konja i mamuznuo ga u galop pred kojim nekoliko ljudi odskoči u stranu.

Faila mrko pogleda Perina, dajući mu na znanje da ga čeka nauk o nepristojnosti čim ostanu sami. On je osluškivao Lukovog konja dok god je mogao, a potom se okrenuo prema Gaulu. „Možemo li prestići Troloke? Da ih sačekamo negde pre nego što se ulogore?“

„Daljina je povoljna, ako smesta krenemo“, reče Gaul. „Kreću se pravo i bez žurbe. Uz njih je i jedan Noćni jahač. Lakše će biti ako ih iznenadimo dok se odmaraju, nego ako se suočimo s njima dok su budni.“ Hteo je da kaže da bi Dvorečanima bilo lakše, na njemu ne beše mirisa straha.

Neki drugi su zato zaista mirisali na strah, mada niko ne prigovori nameri da se bore protiv spremnih Troloka i jednog Mirdraala pride. Čim Perin izdade naređenje, rasturiše logor, pogasiše vatrice i rasejaše pepeo, pokupiše ono malo posuđa i natovariše sve na svoje zbrda-zdola skupljene konje i ponije. Kad izviđači pristigoše on se prisetio da im mora očitati bukvicu – beše ih skoro sedamdeset. Zacelo dovoljno za nasrtaj na trideset Troloka. Ban al’Sin i Danil još su vodili po pola ljudi – to je izgleda bio jedini način da se izbegnu prepirke – dok su Bili al’Dai, Kenli i drugi predvodili po desetinu. Vil takođe; nije on bio tako loš momak kada bi skrenuo misli s devojaka.

Kad pođoše na jug, sa Aijelima u izvidnici, Faila pritera Lastavicu uz Koraka. „Ti mu zaista nimalo ne veruješ“, kaza. „Misliš da je Prijatelj Mraka.“

„Verujem tebi, svom luku i svojoj sekiri“, odgovori on. To joj beše milo, i u isti mah je ožalosti, ali to je bila prosta istina. Gaul ih je dva sata vodio ka jugu, a potom skrenuše u Vodenu šumu, među preplet ogromnih hrastova, borova i kožolista sa žbunastim lovorima i kupastim rumen-uljnim drvećem, visokim jasenovima oblih krošanja, sladozrnim žbunjem, crnim vrbama i gustim šibljem obavijenim lozicama. Hiljade veverica ciktalo je na granama, a drozdovi, zebe i crvendaći mahnito su proletali. Perin je nanjušio jelene, zečeve i lisice. Suma je posvuda bila ispresecana potočićima i istačkana trskom obraslim barama, često skrovitim, ponegde i otvorenim, širokim od deset do skoro pedeset koračaja. Zemlja natopljena kišama mljackala je pod konjskim kopitima.

Nakon otprilike dve milje zađoše između jedne velike bare okružene vrbama i svega korak širokog potočića, i Gaul stade. Troloci će, ako nastave istim putem, proći ovuda. Troje Aijela stopiše se sa drvećem kako bi to i proverili, a vratiše se sa upozorenjem da neprijatelji prilaze.

Perin ostavi Failu i desetak ljudi da čuvaju konje, a ostale raširi u vidu uzane krivulje, poput činije u koju bi Troloci trebalo da upadnu. Pošto se postarao da svaki čovek bude skriven i da zna šta mu je činiti, postavio se na dno činije, kraj jednog hrasta šireg od Perinove visine.

Olabavio je sekiru o pojasu, zapeo strelu u luk i čekao. Lagan lahor duvao mu je u lice, čas bujajući čas slabeći. Trebalo bi da oseti Troloke mnogo pre nego što se pojave. Trebalo bi da krenu pravo ka njemu. Ponovo opipa sekiru i sačeka. Prolazili su minuti. Sat. Još više. Koliko li će čekati na nakot Senke? Ako duže ostanu u ovoj vlazi, moraće da menjaju strune na lukovima.

Ptice nestadoše, a tren potom zamukoše i veverice. Perin duboko udahnu, i namršti se. Ništa. Nije valjda nesposoban da nanjuši Troloke na povetarcu ako to druge životinje mogu.

Neki slučajan nalet vetra nanese mu smrad raspadanja, nalik vekovima starom znoju i truleži. Okrenu vši se on povika: „Evo ih iza nas! Hodite k meni! K meni, Dve Reke!“ Iza njih. Konji. „Faila!“

Sa svih strana razlegoše se krici i vriska, urlanje i divljački povici. Jedan kozorogi Trolok istrča na čistinu ni dvadeset koraka daleko i podiže dugi, izuvijani luk. Perin povuče pero do uha i glatko odape strelu posežući za drugom čim se prva otisnula. Široka glava strele pogodila je Troloka među oči; on urliknu i pade.

A njegova strela, velika poput omanjeg koplja, pogodila je Perina u bok kao udar malja.

Presečenog daha, presamitio se, ispustivši i luk i strelu; bol ga je oblivao počevši od crnopere strele; drhtala je kada je udisao, a svaki drhtaj probadao ga je snažnijim bolom.

Još dva Troloka preskočiše svog mrtvog saborca, jedan vučje njuške, drugi kozjih rogova, oklopljeni crnim verižnjačama, dve prilike upola više i duplo šire od Perina. Arlaučući, ustremiše se na njega uzdignutih krivih mačeva.

Nagnao se da se pridigne, pa stegnutih zuba prelomi strelu debelu čitav palac, izvuče sekiru i pojuri da ih susretne. U magnovenju je shvatio da zavija kao vuk. Zavija u srdžbi koja mu oči preliva crvenilom. Behu ogromni u odnosu na njega, a oklop im na laktovima i ramenima beše sav od šiljaka, ali on je pomamno vitlao sekirom, kao da svakim zasekom želi da poseče po drvo. Za Adoru. Za Deselu. „Za moju majku!“, urlao je. „Spaljeni da ste! Za moju majku!“

Iznenada je shvatio da mlati po krvlju oblivenim obličjima na zemlji. Zarežao je i zastao, drhtureći od umora koliko i od bola u boku. Sada je vika bila tiša. Manje krika. Ima li ikoga osim njega? „Hodite k meni! K meni, Dve Reke!“

„Dve Reke!“, sluđeno povika neko u vlažnoj šumi, a potom još neko: „Dve Reke!“

Dvojica. Samo dvojica. „Faila!“, kriknu on. „Oh, Svetlosti, Faila!“ Tračak crnila klizio je kroz drveće, najavljujući prilazak Mirdraala. Crni oklop nalik zmijskoj krljušti na grudima, mastiljavi plašt što se ne povija pri trku. Stvorenje priđe, i uspori u samouveren, vijugav hod; zna lo je da je povređen, znalo je da je lako meso. Bledoliki, bezoki pogled probadao ga je strahom. „Faila?“, naruga se ono, glasom nalik pucketanju spaljene kože. „Tvoja Faila bila je ukusan obrok.“

Uz gromoglasnu riku, Perin se ustremi na njega. Crni mač mu odbi prvi napad. I drugi. I treći. Kao puž belo lice čudovišta ukočilo se od usredsređenosti, ali se ono svejedno kretalo poput guje, poput munje. U prvi mah moralo je da se brani. Samo u prvi mah. Krv mu je liptala niz bok; goreo je poput kovačkog ognjišta. Nije mogao da izdrži. A kada mu snaga iščili, taj mač će mu pronaći srce.

Okliznu se u blatu pod čizmama, a mač Seni se ustremi – i munjevita oštrica skoro prepolovi bezoku glavu, tako da jedan deo pade na rame pod pljuskom crne krvi. Mirdraal se teturao napred, slepo zasecajući, posrćući, odbijajući da konačno umre, po nagonu još žedan ubijanja.

Perin mu odbaulja s puta, ali pažnju mu je privukao čovek koji je smireno brisao mač lišćem. Na Ivonovim leđima visio je plašt što menja boje. „Alana me poslala da vas pronađem. Umalo da mi ne uspe, koliko ste brzi bili, ali sedamdeset konja ipak ostavlja trag.“ Tamnoputi, vižljasti Zaštitnik bio je opušten, kao da pali lulu pred kaminom. „Troloci nisu bili vezani za ovo...“ Uperio je mač u Mirdraala; stvor je pao, ali je i dalje mlatio oružjem, „...što je šteta, ali ako prikupiš ljude, možda vas neće i napasti, ne bez Bezokog. Procenjujem da ih ima bar oko stotinu. Sada nekoliko manje. Malo ste ih okrvavili.“ Mirno je osmatrao senke drveća, a jedini znak da nešto nije u redu beše oružje u njegovoj ruci.

Neko vreme Perin ostade zapanjen, otvorenih usta. Alana ga je tražila? Poslala je Ivona? Baš na vreme da mu spase život. Stresao se, i opet podigao glas: „K meni, Dve Reke! Za ime Svetlosti, okupite se! Ovamo! Zbor! Ovamo!“

Ovog puta je nastavio sve dok se nisu, posrćući između drveća, pojavila poznata lica. Dobrim delom krvava. Zapanjena, izbezumljena. Neki ljudi su pridržavali druge, a neki su ostali bez lukova. Aijeli behu s njima, očito neozleđeni, premda je Gaul pomalo hramao.

„Nisu došli onako kako smo očekivali“, kaza Aijel. Noć je bila hladnija nego što smo očekivali. Bilo je više kiše nego što smo očekivali. Isto bi tako i to izgovorio.

Faila se pojavi kao duh, zajedno s konjima. Pola konja, uključujući Koraka i Lastavicu, i devet od dvanaest ljudi s kojima ju je ostavio behu tu. Jedan obraz joj beše ogreban, ali bila je živa. Pokušao je da je zagrli, ali ona mu odgurnu ruke, ljutito mrmljajući o zalomljenoj streli čak i dok mu je brižljivo skidala kaput s debelog komada drveta i tražila mesto proboja.

Perin osmotri ljude oko sebe. Niko više nije dolazio, ali neka lica su nedostajala. Kenli Ahan. Bili al’Dai. Teven Marvin. Namerno je imenovao sve odsutne, namerno ih je brojao. Dvadeset i sedam. Dvadeset i sedam nedostaje. „Jeste li doneli sve ranjene?“, tupo je upitao. „Ima li još koga tamo?“ Failina ruka drhtala je na njegovom boku; mrštila se na ranu, lice joj bese zabrinuto i jarosno. S pravom se ljutila. Nije trebalo da je uvlači u ovo.

„Samo mrtvi“, odgovori Ban al’Sin, podjednako utučenog glasa i lika.

Vil se mrštio na nešto nevidljivo ostalima. „Video sam Kenlija“, kaza. „Glava mu je bila u pukotini na hrastu, ali ostatak je bio u podnožju. Video sam ga. Sada ga prehlada neće mučiti.“ Kihnuo je, prestravljen.

Perin teško uzdahnu, i zažali zbog toga: bol u boku ga probode tako da je stegao zube. Faila se, držeći zgužvani zeleno-zlatni šal u ruci, trudila da mu izvuče košulju iz pantalona. On joj odgurnu ruke uprkos njenom besu; nije bilo vremena za previjanje rana. „Ranjenike na konje“, reče čim je uspeo da progovori. „Ivone, hoće li nas napasti?“ Šuma je bila previše mirna. „Ivone?“ Zaštitnik se pojavi vodeći tamnosivog škopca živahnog oka. Perin ponovi pitanje.

„Možda. Možda i neće. Troloci, kada su sami, žele da ubijaju što lakše. Bez Polučoveka, verovatno će radije tražiti kakvo imanje nego nekog ko ih može gađati strelama. Postaraj se da svako ko može da stoji nosi luk sa zapetom strelom, čak i ako nemaju snage da je ispale. Možda će im se cena zabave učiniti previsokom.“

Perin se stresao. Ako Troloci napadnu, zabaviće se kao na nedeljnoj igranci. Samo su Ivon i Aijeli zaista mogli da se bore. I Faila; njene tamne oči plamtele su gnevom. Moraće da je odvede na sigurno.

Zaštitnik nije nudio svog konja ranjenima, što je imalo smisla. Životinja verovatno ne bi nikoga ni primila, a bojni konj s gospodarem u sedlu bio bi zastrašujuće oružje ako bi se Troloci ponovo pojavili. Perin je pokušao da popne Failu na Lastavicu, ali ga ona zaustavi. „Ranjeni, rekao si“, prošaptala je. „Sećaš se?“

Na njegovo zgražanje, istrajavala je na tome da on zajaše Koraka. Očekivao je da će se ostali pobuniti, pošto ih je odveo u propast, ali nisu. Bilo je taman dovoljno konja za sve koji nisu mogli da hodaju i one koji ne bi dospeli daleko – nevoljno je priznao da pripada ovim potonjima – tako da je završio u sedlu. Polovina drugih jahača je polegla; on je jahao uspravno, škrgućući zubima od napora.

Oni što su hodali ili posrtali, i neki od jahača, stezali su lukove kao da im znače spasenje. Perin i Faila su ih takođe nosili, premda je on sumnjao da bi ona mogla i nategnuti dvorečanski dugi luk. Sada je samo izgled bio bitan; opsena da ih sprovede na sigurno. Troje Aijela klizili su napred nepomičnih lica; koplja behu zadenuli za remenove na leđima, a u rukama su imali pripravne lukove od roga. Kao i Ivon, bili su poput biča spremnog da ošine. Ostali, uključujući i Perina, nimalo nisu ličili na družinu koju je tako samouvereno i ponosno poveo ovamo – od nje je ostala odrpana rulja. Pa ipak, opsena je poslužila dovoljno dobro. Tokom prve milje, zalutali vetar iz čestara donosio mu je smrad Troloka, vonj Troloka koji ih prate, love. Posle toga, smrad je polako slabio i iščileo, a Troloci su zaostali, prevareni lažnim prikazom.

Faila je išla uporedo s Korakom, držeći dlan na Perinovoj nozi kao da želi da ga pridrži. Povremeno bi ga pogledala sa ohrabrujućim smeškom, ali čelo joj se mrštilo od brige. Uzvraćao je osmeh, koliko je mogao, ne bi li pomislila da se oseća dobro. Dvadeset sedam. Nije mogao da zaustavi reku imena u glavi. Koli Garen i Džered Ajder, Del al’Taron i Ken Čandin. Dvadeset sedam Dvorečana usmrtio je svojom glupošću. Dvadeset sedam.

Išli su najprečim mogućim putem do izlaza iz Vodene šume i izbili napolje u kasno popodne. Teško je bilo proceniti vreme pošto je nebo i dalje bilo zastrto sivilom, a predeo obavijen bledim senkama. Pred njima su se pružali pašnjaci s gustom travom istačkani drvećem, pogdekojom ovcom i dva-tri imanja u daljini. Ni iz jednog dimnjaka nije se dizao dim; da je tamo ikog bilo, na pećima bi se spremala topla hrana. Najbliži stub dima bio je udaljen, činilo se, makar pet milja.

„Valjalo bi da pronađemo neko imanje na kome ćemo prenoćiti“, reče Ivon. „Neko s krovom, za slučaj da ponovo počne kiša. Vatra. Hrana.“ Pogledavši ka Dvorečanima, dodade: „Voda i zavoji.“

Perin samo klimnu. Zaštitnik je bolje znao šta bi trebalo činiti. Verovatno je i matori Bili Kongar kome se pivo vazdan bućkalo u glavi bolje znao. Prosto je pustio Koraka da prati Ivonovog čilaša.

Pre nego što pređoše više od milje, do Perinovog uha doprla je jedva čujna nit muzike, violina i flauta i veselih pesama. Isprva je pomislio da sanja, ali i ostali su čuli; zgledali su se s nevericom, a potom sa osmesima olakšanja. Muzika je najavila ljude, a sudeći po zvuku bili su to srećni i veseli ljudi. To što je bilo ko imao razloga za slavlje bilo je dovoljno da im korak živne.