Dolazak Senke

26 Posvećeni

Napred i nazad.

Adan je ležao u peskovitoj uvali i grlio uplakanu decu svog mrtvog sina. Zaklonio im je oči svojim dronjavim kaputom. Suze su tekle i niz njegovo lice, ali ćutke, dok je oprezno virio preko grebena. Maigran je imala pet, a Luin šest godina, i zasluživali su pravo da plaču; Adan se iznenadio što još ima suza da lije.

Neka kola su gorela. Mrtvih je bilo na sve strane. Konji su već oterani, izuzev onih što su još bili upregnuti u nešto malo kola, čiji je tovar izbačen na zemlju. Prvi put u životu nije obratio pažnju na sanduke sa stvarima koje su Aes Sedai poverile Aijelima, a koji su sada bili pobacani u prašinu. To nije bilo prvi put da vidi taj prizor, niti mrtve Aijele, ali više nije imao snage da mari za to. Ljudi s mačevima, kopljima i lukovima, koji su do maločas ubijali, sada su tovarili ta prazna kola. I to ženama. Gledao je kako Reu, njegovu kćer, guraju u kola s ostalim devojkama. Ubice su se smejale dok su zatvarali žene, kao da su životinje. Ona je bila poslednja od njegove dece. Elvin je sa deset godina umro od gladi. Sorela je umrla u dvadesetoj, od groznice koju je predvidela u snu, a Džaren se pre godinu dana, sa devetnaest godina, bacio s litice kada je otkrio kako može da usmerava. Marind je tog jutra poginuo. Došlo mu je da urla.

Došlo mu je da izleti i nekako ih spreči da mu otmu poslednje dete. Da ih nekako spreči. A šta ako zaista izleti? Ubiće ga i svejedno oteti Reu. Možda će pobiti i decu. Neka od tih tela što su ležala u sopstvenoj krvi bila su veoma mala.

Maigran ga čvršće zagrli, kao da je osetila da će je možda napustiti, a Luin se ukoči kao da je i on to želeo, ali se ustručavao jer misli da je to prerastao. Adan ih pomazi po kosi i još više pribi uz sebe. Ali naterao se da pomno gleda sve dok se kola okružena divljim konjanicima nisu otkotrljala za konj ima već oteranim u pravcu zadimljenih planina na obzorju.

Tek je tada ustao i nežno se izbavio iz dečjeg zagrljaja. „Čekajte me ovde“, reče im. „Čekajte dok se ne vratim.“ Oni se pribiše jedno uz drugo i pogledaše ga suznim očima, pa nesigurno klimnuše.

On izađe iz uvale i priđe jednom telu, nežno ga okrenuvši na leđa. Sijedra kao da je spavala. Na licu je nosila isti izraz kao kad se izjutra budila kraj njega. Uvek bi se iznenadio kad primeti sede vlasi u njenoj zlatnoriđoj kosi; ona je bila njegova ljubav, njegov život i večno mlada i sveža za njega. Pokušavao je da ne gleda krv što je natopila njenu haljinu, niti zjapeću ranu ispod njenih grudi.

„Šta ćeš sada da radiš, Adane? Reci nam! Šta?“

On zagladi Sijedrinu kosu – volela je da bude uredna – i ustade, polako se okrenuvši da se suoči s besnim i prestravljenim ljudima. Predvodio ih je Sulvin – visok čovek duboko upalih očiju. Sulvin je pustio kosu da mu poraste, kao da krije da je Aijel. Bio je to slučaj s čitavim nizom muškaraca. Ali to ništa nije značilo ovim poslednjim pljačkašima, niti onima pre njih.

„Nameravam da sahranim naše mrtve i nastavim dalje, Sulvine.“ Pogled mu ponovo odluta ka Sijedri. „Šta bih drugo?“

„Dalje, Adane? Kako ćemo dalje? Konja više nema. Skoro da nema ni vode i hrane. Ostala su nam samo kola puna stvari po koje se Aes Sedai nikad neće vratiti. Šta su te stvari, Adane? Zašto da traćimo naše živote tegleći ih preko celog sveta, kad se plašimo da ih dodirnemo. Ne možemo da nastavimo ovako!“

„Možemo!“ – viknu Adan. „I hoćemo! Imamo noge; imamo mišice. Ako treba, sami ćemo vući kola. Bićemo verni svojoj dužnosti!“ Trže se kad vide da je šaku stisnuo u pesnicu. Pesnicu. Ruka mu je drhtala dok ju je spuštao.

Sulvin ustuknu, a onda prkosno stade uz svoje drugove. „Ne, Adane. Trebalo je da pronađemo neko bezbedno mesto, i neki od nas upravo to i nameravaju. Veliotac mi je pričao priče koje je slušao kao dečak, o vremenu kad smo mirno živeli i kad su ljudi izdaleka dolazili da nas slušaju kako pevamo. Mi nameravamo da pronađemo neko mesto gde ćemo biti bezbedni i ponovo moći da pevamo.“

„Pevate?“ – prekorno ponovi Adan. „I ja sam slušao te stare priče, da je aijelsko pevanje bilo čudesno, ali vi ne znate te stare pesme ništa više no ja. Pesama više nema, kao ni starih dana. Nećemo se odreći dužnosti ; prema Aes Sedai da bismo jurili za nečim davno izgubljenim.“

„Neki od nas hoće, Adane.“ Oni iza Sulvina klimnuše. „Nameravamo da pronađemo to mirno mesto, kao i pesme. I hoćemo!“

Adan se munjevito okrete kada začu neki tresak. Ostali Sulvinovi čankolizi istovarivali su jedna kola, pa im je jedan veliki pljosnati sanduk ispao i pri tom se otvorio. U njemu se videlo nešto nalik na uglačani dovratak od tamnocrvenog kamena. I iz drugih kola su iznošeni sanduci, i nisu ih iznosili samo Sulvinovi prijatelji. Najmanje četvrtina ljudi je naporno radila na izbacivanju tovara iz kola. Ostavljali su samo hranu i vodu.

„Ne pokušavaj da nas sprečiš“, upozori ga Sulvin.

Adan ponovo natera sebe da rastvori pesnicu. „Vi niste Aijeli“, reče. „Sve ste izdali. Šta god da ste, više niste Aijeli!“

„Mi se držimo Puta Usta isto kao ti, Adane.“

„Idite!“ – viknu Adan. „Idite! Vi niste Aijeli! Ne želim da vas gledam očima! Idite!“ Sulvin i ostali spoticali su se u hitnji da pobegnu od njega.

Srce mu se još više steže kada pogledom obuhvati kola i mrtve što su ležali među kršom. Toliko mrtvih i ranjenih koji su ječali i stenjali. Sulvin i oni njegovi pazili su šta rade dok su iznosili sanduke iz kola. Ljudi s mačevima su lomili kovčege sve dok nisu shvatili da u njima nema ni zlata ni hrane. Hrana je bila daleko dragocenija od zlata. Adan pogleda kameni dovratak, gomilu kamenih figurica i čudne kristalne predmete među zasađenim sadnicama čore. Ništa od svega toga Sulvinu i njegovima nije trebalo. Da li je uopšte ikome i bilo potrebno? Zar su zato verni? Ako je tako, neka bude. Nešto se može spasti. Nije znao šta Aes Sedai smatraju najvažnijim, ali nešto se može spasti.

Video je Maigran i Luina kako se drže za majčine suknje. Bilo mu je drago što je Saralin živa da se brine o njima; njegov poslednji sin, njen muž a njihov otac, poginuo je tog jutra od prve strele. Nešto se može spasti. Čvrsto je rešio da spase Aijele, šta god bilo potrebno.

A onda se spusti na kolena i uze Sijedru u naručje. „Još smo verni, Aes Sedai“, prošapta. „Koliko dugo moramo biti verni?“ Adan spusti glavu na ženine grudi i zaplaka.

Suze su pekle Randove oči; usne mu nemo oblikovaše reč: „Sijedra“ Put lista? To nije Aijelsko verovanje. Mutilo mu se u glavi; jedva je mogao da razmišlja. Svetlost u stubovima blistala je sve jače. Pored njega, Muradin je razjapio usta kao da nemo urliče; oči mu behu iskolačene kao da gleda propast sveta. Zakoračiše zajedno.

Džonai je stajao na ivici litice što je iznad suncem obasjane vode gledala ka zapadu. Stotinu liga daleko u tom pravcu bio je Komel. Nekada je tamo bio Komel. Komel je nekada grlio planine nad morem, stotinu liga na zapadu, a sada je poplavljen. Možda bi to lakše podneo da je Alnora još živa. Nije znao ni šta će ni kako će bez njenih snova. Bez nje nije ni mario za život. On se polako okrete i pođe ka kolima koja su ga čekala milju odatle. Mučila ga je svaka seda vlas. Kola je sada bilo manje, i sva su bila razglavljena. I ljudi je bilo manje; četiri-pet hiljada, a nekada ih je bilo deset puta više. Ali svejedno je bilo previše ljudi u odnosu na preostala kola. Više niko nije jahao, niti se vozio u kolima, sem dece premale da hodaju.

Kod prvih kola dočeka ga Adan, visok mladić preterano zabrinutih plavih očiju. Džonai se uvek nadao da će videti Vilima, samo ako se dovoljno brzo osvrne. Ali, naravno, Vilima su oterali pre nekoliko godina, kada je počeo da usmerava ma koliko se trudio da to ne čini. Svet je još bio prepun muškaraca koji usmeravaju; morali su da teraju dečake koji su to u stanju. Morali. Ali voleo bi da su njegova deca s njim. Kad je ono beše Esola umrla? Bila je Lako mala kad su je položili u na brzinu iskopanu rupu. Isušila ju je bolest, a nije bilo Aes Sedai da je izleči.

„Ogijeri su tu, oče“, uzbuđeno mu reče Adan. Džonai je pretpostavljao da je njegov sin oduvek mislio da su Ogijeri puste priče. „Došli su sa severa.“

Adan ga odvede do dronjave družine od pedesetak usukanih Ogijera, tužnih očiju i klonulih ušiju. Već se navikao na izmučena lica i iznošenu odeću svog naroda, ali prenerazio se kad je isto to video i na Ogijerima. Morao je, međutim, da se brine o svojim ljudima i da ispuni dužnost koju su mu poverile Aes Sedai. Koliko je vremena prošlo otkako je video neku Aes Sedai? Poslednji put je bilo neposredno nakon što je Alnora umrla. Prekasno za nju. Žena je Izlečila bolesne koji su još bili u životu, uzela neke sa’angreale i otišla svojim putem. Kada ju je pitao gde je bezbedno, ona se samo gorko nasmejala. Haljina joj je bila iznošena i zakrpljena.

Nije bio siguran da li je bila čiste pameti. Tvrdila je da je jedan od Izgubljenih samo delimično zatočen, a možda i u potpunosti na slobodi; govorila je da Išamael i dalje dodiruje svet. Mora da je bila jednako luda kao preostali muški Aes Sedai.

Misli mu se vratiše Ogijerima kad oni teturavo poustajaše. Misli su mu previše lutale otkako je Alnora umrla. U rukama su imali hleb i činije s hranom. Džonai se prenerazi kad oseti tračak besa što je neko s njima podelio bedne zalihe hrane. Koliko bi njegovih ljudi moglo da se nahrani onim što pedeset Ogijera pojedu? Ne. Njihov običaj je da dele, da slobodno daju. Stotinu ljudi? Dve stotine?

„Imate sadnice čore“, kaza jedan Ogijer. Njegovi debeli prsti nežno pomaziše trostruke listove dve biljke u saksijama vezanim za stranice kola.

„Nešto malo“, oštro odgovori Adan. „Umiru, ali naši stari seku grančice i presađuju ih pre no što se to desi.“ Nije imao vremena za drveće. Morao je da se stara o ljudima. „Kako je na severu?“

„Loše“, odgovori jedna Ogijerka. „Opustele zemlje proširile su se na jug, a ima Mirdraala i Troloka.“

„Mislio sam da su svi oni mrtvi.“ Znači, ne na sever. Ne mogu da pođu na sever. Na jug? Obala Džerenskog mora bila je deset dana puta južno od njih. A možda više i nije tako? Bio je umoran. Tako umoran.

„Vi ste došli sa istoka?“ – upita jedan drugi Ogijer. Obrisa zdelu parčetom hleba i proguta ga. „Kako je na istoku?“

„Loše“, odgovori Džonai. „Ali za vas možda neće biti baš toliko loše. Pre deset – ne, dvanaest dana, neki ljudi su nam oteli trećinu konja pre no što smo stigli da pobegnemo. Morali smo da napustimo kola.“ To ga je bolelo. Kola ostavljena za njima, i njihov tovar. Stvari koje su Aes Sedai poverile aijelskom staranju ostale su napuštene. Da stvari budu još gore, to nije bilo prvi put. „Skoro svako koga sretnemo otima nam stvari, šta god žele. Ali možda neće biti tako s Ogijerima.“

„Možda“, odgovori Ogijerka, kao da ne veruje u to. Ni Džonai nije bio siguran da veruje u sopstvene reči; više nema bezbednog mesta. „Znaš li gde je neki steding?“

Džonai je pogleda. „Ne. Ne, ne znam. Ali stedinge sigurno možete da pronađete.“

„Bežali smo tako daleko, i tako dugo“, reče jedan Ogijer otpozadi, a drugi glasom nalik na žalosnu grmljavinu: „Zemlja se toliko promenila.“

„Mislim da uskoro moramo pronaći neki steding, ili umreti“, kaza prva Ogijerka. „Osećam... neku... čežnju... u kostima. Moramo pronaći steding. Moramo.“

„Ne mogu da vam pomognem“, tužno joj reče Džonai. Nešto ga steže u grudima. Zemlja se potpuno promenila, a potresi su još trajali, tako da su prošlogodišnje ravnice ovog leta možda planine. Opustele zemlje se šire. Mirdraali i Troloci preživeli. Ljudi krađu, ljudi sa životinjskim licima, koji ne prepoznaju Da’šaine, niti znaju za njih. Nije mogao da diše. Ogijeri – izgubljeni. Aijeli – izgubljeni. Sve je izgubljeno. Ono stezanje pretvori se u bol i on pade na kolena, držeći se za grudi. Neka pesnica zgrabila ga je za srce. Adan zabrinuto kleknu pored njega. „Oče, šta je bilo? Šta se desilo? Kako da ti pomognem?“

Džonaiju pođe za rukom da zgrabi sinovljev otrcani okovratnik i privuče ga k sebi. „Povedi – ljude – na jug.“ Morao je da cedi reči iz sebe između grčeva koji su mu kidali srce.

„Oče, ti si taj koji...“

„Slušaj. Slušaj! Povedi ih – na jug. Povedi – Aijele – u bezbednost. Drži se – Zaveta. Čuvaj – ono što su nam – Aes Sedai – dale – dok se one – ne vrate po to. Put – lista. Moraš...“ Pokušao je. Solinda Sedai mora da shvati. Pokušao je. Alnora.

Alnora. Ime je izbledelo, a bol u Randovim grudima polako nestao. Besmisleno. To je bilo besmisleno. Kako to da su ti ljudi Aijeli?

Stubovi su blistali jarkom svetlošću, a vazduh se komešao.

Pored njega, Muradin je razjapio usta pokušavajući da vrišti. Aijel je zagrebao po svom velu i licu, napravivši krvave ogrebotine.

Napred.

Džonai je žurio pustim ulicama, pokušavajući da ne gleda razrušene zgrade i mrtva stabla čore. Sve je bilo mrtvo. Bar su poslednja, davno napuštena džo-kola odvučena odatle. Zemlja se i dalje tresla pod njegovim nogama. Bio je obučen u svoju radnu odeću, svoj kadin’sor, naravno, mada mu je poveren posao za koji se nikada nije obučavao. Imao je šezdeset i tri godine i bio u naponu snage. Još nije bio dovoljno star za sede vlasi, ali osećao se kao umorni starac.

Niko ga nije zaustavio na ulasku u Dvoranu Slugu; nikoga nije bilo na ulazu. Unutra je mnoštvo ljudi jurilo unaokolo, s hartijom ili kutijama u rukama. Pogledi im behu uplašeni, ali njega niko ni ne pogleda. Bili su prestravljeni, i to sve više svaki put kad bi se zemlja zatresla. Sav uznemiren, on pređe predvorje i potrča uz široko stepenište. Srebrnobeli elkamen bio je uprljan blatom. Niko nije mogao da odvoji vreme da ga počisti. Možda niko nije ni mario.

Nije bilo potrebe da pokuca kada je stigao do vrata koja je tražio. Nisu to bila jedna od velikih pozlaćenih vrata što su vodila u dvoranu za okupljanje, već obična i jednostavna. On uđe tiho, i bi mu drago što je tako postupio. Šest Aes Sedai stajalo je za jednim dugim stolom i raspravljalo se. Izgleda da nisu ni primećivale da se zgrada trese. Sve su bile žene.

Zadrhtavši, on se zapita da li će se muškarci ikada tako sastati. Kad vide ono što je bilo na stolu, poče da se trese. Kristalni mač – možda neki predmet u vezi s Moći, a možda samo ukras; nije znao – na Zmajevom barjaku Lijusa Terina Rodoubice. Rodoubičin steg, raširen kao stolnjak, padao je po podu. Srce mu se steže. Šta to radi tu? Zašto nije uništeno, kao i svaka uspomena na tog prokletog čoveka?

„Čemu služi tvoje Proricanje“, Osela je skoro vikala, “kad ne može da nam kaže kada?“ Duga crna kosa njihala joj se dok se ona tresla od besa. „Čitav svet zavisi od ovoga! Budućnost! Sam Točak!“

Tamnooka Deindra pogleda je daleko smirenije. „Ja nisam Tvorac. Mogu da kažem samo ono što Proričem.“

„Mir, sestre.“ Solinda je bila najmirnija od njih. Njena ravna haljina staromodnog kroja ličila je na bledoplavu izmaglicu. Kosa boje sunca što joj je padala do struka bila je skoro istovetne boje kao njegova. Njegov veliotac služio joj je kao mladić, ali ona je izgledala kao devojka; ona je bila Aes Sedai. „Prošlo je vreme za razdor među nama. Džarik i Haindar će do sutra stići.“

„Što znači da ne možemo sebi dozvoliti da pogrešimo, Solinda.“

„Moramo da znamo...“

„Ima li ikakvih izgleda da...“

Džonai prestade da sluša. Primetiće ga kada budu spremne za to. Ali u sobi je osim njega i Aes Sedai bio još neko. Somešta je sedeo uza zid do vrata, ogromna prilika naizgled sačinjena od isprepletenih loza i lišća. Čak i sedeći, bio je za glavu viši od Džonaija. Duž Nimovog lica i zelene travnate kose pružala se nagorela pukotina. Kada je pogledao Džonaija videlo se da ga nešto muči.

Kada mu Džonai klimnu, on opipa pukotinu i namršti se. „Poznajem li te?“ – tiho ga upita.

„Ja sam tvoj prijatelj“, tužno odgovori Džonai. Godinama nije video Someštu, ali čuo je šta se desilo. Čuo je da je većina Nimova mrtva. „Nosio si me na ramenima kada sam bio dete. Zar se ničega ne sećaš?“

„Pevanje“, odgovori Somešta. „Je li bilo pevanja? Toliko toga je izgubljeno. Toliko sam zaboravio. Aes Sedai kažu da će se ponešto vratiti. Ti si Zmajevo dete, zar ne?“

Džonai se žacnu. To ime je stvorilo mnoge nevolje, iako nije bilo istinito. Ali koliko građana sada veruje da su Da’šain Aijeli nekada služili samo Zmaja, a ne i druge Aes Sedai.

„Džonai?“

On se okrete kada začu Solindin glas i spusti se na jedno koleno kada mu ona priđe. Ostale su se i dalje raspravljale, ali tiše.

„Sve je spremno, Džonai?“ – upita ga ona.

„Sve, Aes Sedai. Solinda Sedai...“ Na tren je oklevao, a onda duboko udahnu. „Solinda Sedai, neki od nas žele da ostanu. Još možemo da služimo.“

„Znaš li šta je bilo s Aijelima u Cori?“ On klimnu, a ona uzdahnu i pomazi ga po kosi kao da je malo dete. „Naravno da znaš. Vi Da’šaini hrabriji ste nego... Deset hiljada Aijela se uhvatilo za ruke i pevalo, pokušavajući da podsete jednog luđaka na to ko su oni i ko je on nekada bio, pokušavajući da ga odbiju svojim telima i pesmom. Džarik Mondoran ih je pobio. Samo je stajao tamo, gledao ih kao neku slagalicu i ubijao, a oni su sve vreme zbijali redove i pevali. Rečeno mi je da je skoro ceo sat slušao pesmu poslednjeg Aijela pre no što ga je uništio. A onda je Cora buknula u plamen. Jedna ogromna lomača proždrala je kamen, metal i leševe. Gde je nekada bio drugi po veličini grad na svetu, sada je samo ogromno stakleno polje.“

„Mnogo ljudi je tako dobilo na vremenu da utekne, Aes Sedai. Da’šaini su im dali vremena za bekstvo. Mi se ne plašimo.“

Njena šaka ga bolno steže za kosu. „Građani su već pobegli iz Paaren Disena, Džonai. Sem toga, Da’šaini tek treba da odigraju svoju ulogu, samo kad bi Deindra mogla da vidi dovoljno daleko, pa da kaže kakva je. U svakom slučaju, nameravam da nešto spasem iz svega ovoga, a to nešto si ti.“

„Kako kažeš“, nevoljno odgovori on. „Staraćemo se o stvarima koje ste nam poverile sve dok ih ponovo ne zatražite.“

„Naravno. Stvari koje smo vam poverile.“ Ona mu se nasmeši, pusti mu kosu i ponovo ga pomazi pre no što sklopi ruke. „Odnećete te... stvari... na neko bezbedno mesto, Džonai. Budite u pokretu, stalno u pokretu, sve dok ne nađete bezbedno mesto, gde vam niko neće nauditi.“

„Kako kažeš, Aes Sedai.“

„Šta je s Kuminom, Džonai? Da li su mu se strasti stišale?“

Nije znao kako da joj ne kaže, ali radije bi sebi odgrizao jezik. „Moj otac se krije negde u gradu. Pokušao je da nas nagovori na... otpor. Nije hteo da sluša, Aes Sedai. Nije hteo da sluša. Negde je pronašao jedno staro gromkoplje, i...“ Nije mogao da nastavi. Očekivao je da će se ona razbesneti, ali njoj se oči napuniše suzama.

„Držite se Zaveta, Džonai. Čak i ako Da’šaini sve ostalo izgube, postaraj se da ne zaborave Put lista. Obećaj mi.“

„Naravno, Aes Sedai“, preneraženo odgovori on. Aijeli jesu Zavet; napustiti Put bilo bi isto što i odreći se sebe. Kumin je bio izuzetak. Pričalo se da je još od rane mladosti bio čudan – skoro i da nije bio Aijel, mada niko nije znao razlog tome.

„Sada idi, Džonai. Hoću da do sutra budete daleko od Paaren Disena.

I zapamti – budite neprestano u pokretu. Postaraj se da Aijeli budu bezbedni.“

On se klečeći pokloni, ali ona se već vratila raspravi.

„Možemo li da verujemo Kodamu i njegovima, Solinda?“

„Moramo, Osela. Mladi su i neiskusni, ali opačina ih je jedva dotakla i... I nemamo drugog izbora.“

„Onda ćemo učiniti kako moramo. Mač će morati da čeka. Somešta, imamo zadatak za poslednjeg Nima, ako si voljan da pristaneš. Premnogo smo već tražili od tebe, a sada ćemo tražiti još.“

Džonai se svečano pokloni i ode u trenutku kada Nim ustade, a glava mu dodirnu tavanicu. Već obuzete kovanjem planova, one ga nisu ni pogledale, ali on im je svejedno taj poslednji put odao počast. Mislio je da ih nikada više neće videti.

Izjurio je iz Dvorane Slugu i pretrčao čitav grad, sve do mesta gde je veliki skup čekao. Hiljade kola u deset redova protezalo se preko skoro dve lige, punih hrane, buradi s vodom i sanducima sa stvarima koje su Aes Sedai poverile aijelskom staranju. Bili su to angreali, sa’angreali i ter’angreali – sve te stvari morale su biti sklonjene od ruku poludelih muškaraca koji divljaju Jednom moći. Nekada bi se te stvari prenele džo-kolima i skakačima, lebdilicama i ogromnim šo- krilima. Sada će to morati da se učini konjima i kolima. Među svim tim kolima bili su ljudi, dovoljno brojni da nasele čitav grad, ali to su verovatno bili jedini preživeli Aijeli na celom svetu.

Stotinu njih došlo mu je u susret, muškaraca i žena. Bili su to predstavnici koji su tražili da čuju dozvoljavaju li Aes Sedai da neki od njih ostanu. „Ne“, reče im on. Bilo ih je koji su se nevoljno namrštili, pa on dodade: „Moramo da poslušamo. Mi smo Da’šain Aijeli i mi se pokoravamo volji Aes Sedai.“

Oni se polako vratiše svojim kolima, a njemu se učini da je čuo kako spominju Kumina po imenu, ali nije dao da ga to muči. Požurio je ka svojim kolima, na čelu jednog od središnjih redova. Konji su bili uznemireni, pošto se zemlja povremeno tresla.

Njegovi sinovi već su bili na sedištu – petnaestogodišnji Vilim, sa uzdama u rukama, i desetogodišnji Adan pored njega. Obojica su se uzbuđeno cerili. Mala Esola je ležala povrh platna vezanog preko njihovih stvari – i, još važnije, onoga što su im Aes Sedai poverile – i igrala se lutkom. Desetak sadnica čora drveća zasađenih u glinenim ćupovima bilo je iza sedišta i čekalo trenutak kada će Aijeli pronaći neko bezbedno mesto da ih zasade. Možda je bilo glupo nositi tako nešto, ali nije bilo kola bez sadnica. Bilo je to nešto iz davno prošlog vremena – simbol predstojećih boljih dana. Ljudima je očajnički bila potrebna nada.

Alnora je čekala pored konja, sjajna crna kosa vijorila joj se oko ramena podsetivši ga na trenutak kad ju je prvi put video, još kao devojku. Međutim, sada su se oko njenih očiju videle brižne bore.

On uspe da joj uputi osmeh, skrivajući zabrinutost koju je i sam osećao. „Sve će biti dobro, ženo moga srca.“ Ona mu ne odgovori, pa on dodade: „Jesi li sanjala?“

„Ne o nekom skorašnjem vremenu“, promrmlja ona u odgovor. „Sve će biti dobro, sve će biti dobro i sve stvari će biti dobro.“ Drhtavo se nasmešivši, ona ga pomilova po obrazu. „Znam da će tako biti kad sam s tobom, mužu moga srca.“

Džonai obema rukama mahnu iznad glave i taj znak se prenese niz redove. Polako, kola počeše da se kreću, a Aijeli da odlaze iz Paaren Disena.

Rand odmahnu glavom. Previše. Sećanja su mu ispunila um. Vazduh kao da je bio pun blistavih munja. Vetar je pesak i prašinu uskomešao u male vrtloge. Muradin je potpuno izgrebao lice, a sada se grebao po očima. Napred.

Kumin je bio povijen na ivici zaorane zemlje, obučen u svoju radnu odeću – jednostavan smeđesiv kaput, iste takve pantalone i meke čizme – u redu s ostalima koji su okruživali polje, deset muškaraca Da’šain Aijela raspoređenih jedan od drugoga na po dvostruku dužinu raširenih ruku, pa onda jedan Ogijer, pa ponovo tako. Video je da je isto tako i na susednom polju, iza vojnika koji su sa svojim gromkopljima sedeli na oklopljenim džo-kolima. Jedna lebdilica prozuja iznad njih – smrtonosna osa od crnog metala, s dvojicom ljudi unutra. Imao je šesnaest godina, i žene su odlučile da mu se glas napokon dovoljno produbio da bi mogao da se pridruži semenopojanju.

Bio je opčinjen vojnicima, ljudima i Ogijerima, kao što bi bio zadivljen šarenom otrovnicom. Oni ubijaju. Veliotac njegovog oca, Čarn, tvrdio je kako nekada uopšte nije bilo vojnika, ali Kumin u to nije verovao. Ako nije bilo vojnika, ko je onda sprečio da Noćni jahači i Troloci dođu i sve pobiju? Naravno, Čarn je tvrdio da tada nije bilo Mirdraala ni Troloka. Nije bilo Izgubljenih, niti Senostvorenih. Čarn je često pričao o vremenu pre vojnika, Noćnih jahača i Troloka, kada je Mračni gospodar groba bio zatočen, a niko nije znao njegovo ime, niti itcrat. Kumin nije mogao ni da zamisli takav svet; rat je već bio star kada se on rodio.

Uživao je u Čarnovim pričama iako nije mogao da poveruje u njih, ali ljudi su se ljutili zbog nekih starčevih pripovesti, kao kad je tvrdio kako je nekada služio jednom Izgubljenom. I to ne bilo kome od njih, već samoj Lanfear. Isto kao kad bi rekao da je služio Išamaelu. Ako Čarn već mora da izmišlja priče, zašto ne kaže da je služio Lijusu Terinu, samom velikom vođi? Naravno, onda bi ga svi pitali zašto više ne služi Zmaju, ali to bi bilo bolje od onoga kako je sada. Kuminu se ni najmanje nisu dopadali pogledi građana dok je Čarn pričao kako Lanfear nije oduvek bila zla.

Komešanje na kraju polja bilo je znak da se jedan od Nimova približava. Golema prilika, za dve stope viša od najvišeg Ogijera, zakoračila je na zasejano tle i Kumin je znao da za njom ostaju otisci stopa puni izdanaka. Bio je to Somešta, okružen oblakom belih, žutih i plavih leptira. Varošani i ljudi kojima su ova polja pripadala uzbuđeno zažagoriše. Sada će svako polje imati svog Nima.

Kumin se zapita da li bi mogao Someštu da ispita u vezi s Čarnovim pričama. Jednom je razgovarao s njim, a Somešta je bio dovoljno star da zna da li Čarn govori istinu; Nimovi su najstariji. Neki ljudi čak kažu da Nim ne može da umre, sve dok biljke rastu. Ali sada nije bio pravi trenutak da razmišlja o ispitivanju jednog Nima.

Ogijeri počeše, kao što i priliči, ustavši da bi zapevali. Njihovi duboki glasovi zvučali su kao da sama zemlja peva. A onda i Aijeli ustadoše da zapevaju svoju pesmu. Čak je i najdublji glas među njima bio visok naspram ogijerskog. Njihove pesme se upletoše i Somešta uze te niti i utka ih u svoj ples. Klizio je preko polja ogromnim koracima, široko raskriljenih ruku, dok su se leptiri komešali oko njega i sletali na njegove raširene prste.

Kumin je čuo semenopojanje s drugih polja i tapšanje žena koje su bodrile muškarce, kao otkucaje srca novog života, ali to je za njega bilo neko udaljeno saznanje. Pesma ga je uhvatila i Somešta skoro da je njega samog tkao u zemlju i oko semena, a ne njegove reči. Ali to više nije bilo seme. Polje je sada bilo pokriveno izdancima zemaisa, višim tamo gde je Nim stupio nogom. Te biljke neće patiti od bolesti niti buba; iz pevanog semena vremenom će narasti klasje dvostruko više od odraslog čoveka i napuniti gradske žitnice. Za to je bio rođen, za tu pesmu i druge semeno-pesme. Nije žalio što su ga Aes Sedai zaobišli s deset godina, rekavši da nema dar. Bilo bi čudesno da je učio da bude Aes Sedai, ali svakako ne čudesnije no taj trenutak.

Pesma polako utihnu, vođena do kraja aijelskim glasovima. Somešta zaigra još nekoliko koraka pošto su i poslednji glasovi zaćutali, i činilo se kao da se pesma i dalje slabašno čuje, sve dok se on kretao. A onda Nim stade i to se završi.

Kumin se iznenadi kad vide da su varošani otišli, ali nije imao vremena da se zapita kuda to, niti zašto. Žene su prilazile, smejući se, da čestitaju muškarcima. Sada je bio jedan od odraslih muškaraca, a ne više dečak, mada su ga žene naizmenično ljubile i mazile po kratkoj riđoj kosi.

Tada je video vojnika, svega nekoliko stopa daleko, kako ih gleda. Negde je ostavio svoje gromkoplje i bojni plašt, ali i dalje je nosio kalpak, nalik na glavu nekog čudovišnog insekta, s donjim vilicama koje su mu skrivale lice iako je crni gromvizir bio podignut. Kao da shvata da se i dalje ističe, vojnik skide kalpak i otkri da je zapravo tamnokos mladić svega četiri ili pet godina stariji od Kumina. Kumin zadrhta kad ga pogleda u smeđe oči. Lice je bilo svega četiri ili pet godina starije, ali te oči...

I vojnici se s deset godina biraju da otpočnu obuku. Kuminu je bilo drago što su Aijeli toga pošteđeni.

Jedan od Ogijera, Tornada, priđe mu i upitno iskrivi napređ ćubaste uši. „Imaš li kakve vesti, ratniče? Primetio sam neko uzbuđenje među džo-kolima dok smo mi pevali.“

Vojnik je oklevao. „Valjda mogu da vam kažem, mada nije potvrđeno. Dobili smo izveštaj da je jutros, u zoru, Lijus Terin poveo Sadrugove u napad na Šajol Gul. Nešto ometa veze, ali izveštaj kaže da je Rupa zapečaćena, a većina Izgubljenih na drugoj strani. Možda i svi oni „Onda je gotovo.“ Tornada duboko uzdahnu. „Napokon gotovo, Svetlost hvaljena.“

„Da.“ Vojnik se osvrnu oko sebe kao da je odjednom izgubljen. „Valjda jeste. Valjda...“ Onda se zagleda u ruke i ponovo ih spusti. Zvučao je umorno. „Meštani nisu mogli da sačekaju s početkom proslave. Ako se vesti pokažu tačnim, možda će potrajati danima. Pitam se... Ne, neće hteti da im se vojnici pridruže. A vi?“

„Možda večeras“, odgovori Tornada. „Ali moramo još tri varoši da posetimo pre no što završimo krug.“

„Naravno. Vi još imate posla. Bar to imate.“ Vojnik se ponovo osvrte. „Ali još ima Troloka. Iako nema više Izgubljenih, Troloci su i dalje tu. I Noćni jahači.“ Klimnuvši sam sebi, on pođe ka džo-kolima.

Tornada uopšte nije izgledao uzbuđeno, naravno, ali Kumin se osećao zabezeknuto baš kao taj mlađi vojnik. Rat je okončan? Kako će svet izgledati bez rata? Odjednom oseti potrebu da razgovara s Čarnom.

Pre no što je stigao do varoši začuo je zvuke veselja – smeh i pesmu. Zvona na kuli većnice razdragano su zvonila. Varošani su igrali na ulicama – muškarci, žene i deca. Kumin se provlačio kroz gužvu i tražio Čarna, koji je ostao u jednoj od gostionica gde su Aijeli bili smešteni, umesto da se pridruži pevanju – čak ni Aes Sedai više nisu mogli da pomognu njegovim bolnim kolenima – ali zbog ovoga će sigurno izaći.

Iznenada, nešto udari Kumina u usta i on pade, ali smesta se diže na noge. Kada prinese šaku usnama, vide da na njoj ostaje krv, a onda ugleda besnog varošanina stisnute pesnice. „Zašto si to uradio?“ – upita ga.

Varošanin ga pljunu. „Izgubljeni su mrtvi. Mrtvi, čuješ li? Lanfear vas više neće štititi. Pobićemo sve vas što ste služili Izgubljenima, a pretvarali se da ste na našoj strani, baš kao onog ludog starca.“

Neka žena ga je vukla za ruku. „Polazi, Toma. Polazi i drži svoj ludi jezik za zubima! Zar želiš da Ogijeri dođu po tebe?“ Odjednom zabrinut, čovek joj dopusti da ga odvuče u gomilu.

Kumin smesta pojuri, ne mareći za krv što mu se slivala niz bradu. Gostionicu zateče potpuno praznu. Nigde čak ni gostioničara, ni kuvarice, ni njenih pomoćnika. Kumin protrča kroz celu zgradu, sve vreme uzvikujući: „Čarne? Čarne? Čarne?u

Možda je pozadi. Čarn je voleo da sedi pod jabukama iza gostionice i pripoveda priče o vremenu kad je bio mlad.

Kumin izjuri kroz zadnja vrata, saplete se i pade ničice. Pogleda i vide da se sapleo o čizmu, i to jednu od Čarnovih crvenih čizama, koje je stalno nosio, pošto više ne učestvuje u pevanju. Nešto ponuka Kumina da digne pogled.

Čarnovo telo visilo je o konopcu vezanom o gredu. Jedna noga bila mu je bosa, kako je trzajući se zbacio čizmu, a prsti jedne ruke grabili su mu vrat, kako je pokušavao da se oslobodi konopca.

„Zašto?“ – izusti Kumin. „Mi smo Da’šain. Zašto?“ Ali odgovora nije bilo. Prigrlivši odbačenu čizmu, on je samo klečao i gledao Čarna, dok su ga sa svih strana obasipali zvuci veselja.

Rand zadrhta. Svetlost iz stubova pretvorila se u blistavu plavu zavesu, koja kao da ga je pekla. Vetar je zavijao, pretvorivši se u jedan ogroman vrtlog. Muradinu je pošlo za rukom da zakloni lice velom; iznad crnog vela zjapile su krvave očne duplje. Aijel je nešto grizao, a krvava pena slivala mu se na grudi. Napred.

Čarn je hodao širokom ulicom prepunom ljudi, ispod razgranatog čora drveća. Trostruko lišće širilo je mir i spokoj u senkama srebrnastih zgrada. koje su grabile ka nebu. Grad bez čora bio bi sumoran kao neka divljina. Džo-kola tiho su zujala niz ulicu, a velika bela šo-krila nekud nosila građane. On se retko kada služio šo- krilima – ako mu je potrebno da putuje nekud veoma daleko onda Aes Sedai obično Putuje s njim – ali noćas će se ipak poslužiti njima, da bi otišao u M’đin. Danas je njegov dvadeset peti imendan i namerava da noćas prihvati Nalinu poslednju bračnu ponudu. Pitao se da li će se iznenaditi; odbijao ju je već godinu dana, posto nije želeo da se skrasi. To bi značilo da pređe kod Zorele Sedai, koju je Nala služila, ali Mijerin Sedai je već dala svoj blagoslov.

Zađe za ugao i samo stiže da vidi nekog tamnokosog čoveka širokih ramena i pomodarski uzane brade pre no što ga on obori na leđa, tako da mu glava tresnu o pločnik. Sav omamljen, ostade tako da leži.

„Pazi kuda ideš“, ljutito prosikta bradati, cimnuvši crveni kaput bez rukava i namestivši čipku na košulji. Crna kosa padala mu je do ramena, gde je bila vezana. I to je bilo po najnovijoj modi i najbliže što će iko ko se nije Zavetovao prići oponašanju Aijela.

Svetlokosa žena s njim uhvati ga za ruku, a njena haljina od svetlucavobelog strejta postade neprozirnija kako se ona iznenada posramila. „Džome, vidi mu kosu. On je Aijel, Džome.“

Opipavši se po glavi da vidi je li naprsla, Čarn prstima prođe kroz kratko ošišanu zlatnoriđu kosu. Umesto da odmahne glavom, samo čupnu nešto duži rep na potiljku. Imaće modricu, mislio se, ali to je sve.

„Zaista jeste.“ Čovekova ljutnja nestade i pretvori se u brigu. „Oprosti mi, Da’Šaine. Ja bi trebalo da pazim kuda idem. Daj da ti pomognem.“ Smesta postupi u skladu sa svojim rečima i diže Čarna na noge. „Jesi li dobro? Daj da pozovem skakača da te odveze kuda si se zaputio.“

„Nisam povređen, građanine“, blago odgovori Čarn. „Zaista, krivica je moja.“ I bila je, kad je toliko žurio. Mogao je da povredi tog čoveka. „Jesam li te povredio? Molim te, oprosti mi.“

Čovek otvori usta da se pobuni – građani stalno tako rade, kao da misle da su Aijeli od stakla – ali pre no što stiže nešto da kaže, zemlja se zamreška pod njihovim nogama, kao i vazduh oko njih. Čovek se nesigurno osvrte oko sebe i obavi svoj plašt od nevidtkanine oko sebe i svoje gospe, tako da se činilo da im samo glave lebde nad zemljom. „Šta to bi, Da’Šaine?“

I drugi koji su primetili Čarnovu kosu okupljali su se oko njega uznemireno postavljajući isto pitanje, ali on nije obraćao pažnju na njih, ni ne pomišljajući da li je možda nepristojan. Štaviše, poče da se probija kroz gomilu, pogleda uprtog ka Šaromu; bela kugla, hiljadu stopa u prečniku, lebdela je isto toliko iznad plavih i srebrnih kupola Kolam Daana.

Mijerin je rekla da će danas biti taj dan. Rekla je da je pronašla novi izvor Jedne moći. Ženski i muški Aes Sedai moći će da zahvate iz istog izvora, a ne razdvojenih polovina. Ono što će muškarci i žene moći zajedno da urade biće daleko veće no sada, kada se razlikuju. A danas su ona i Beidomon nameravali da prvi put zahvate odatle – poslednji put kada će muškarci i žene zajedno raditi služeći se različitom Moći. Danas.

Nešto nalik na sićušnu belu ljuspicu otrže se od Šaroma, praćeno mlazom crnog ognja; padalo je varljivo sporo i naizgled beznačajno. A onda stotinu pukotina prsnu svuda po ogromnoj beloj kugli. Šarom se raspuče kao jaje i poče da pada kao neki mračni pakao. Tama se rasu preko neba i neprirodna noć proguta sunce, kao da je svetlost tih plamenova čisto crnilo. Ljudi su sa svih strana očajno vrištali.

Već sa prvim ognjenim mlazom, Čarn je pojurio prema Kolam Daanu, ali znao je da je već zakasnio. Zakleo se da će služiti Aes Sedai, a zakasnio je. Suze su mu lile niz lice dok je trčao.

Trepnuvši da se otrese tačkica koje su mu letele pred očima, Rand se obema šakama uhvati za glavu. Ta slika mu je još bila na pameti, ta ogromna kugla kako pada i gori crnom vatrom. Da li sam ja to zaista video trenutak bušenja rupe u zatvoru Mračnoga? Da li? Stajao je na obodu prstena staklenih stubova i gledao ka Avendesori. Čora drvo. Grad je divljina bez čora. A sada postoji samo jedno. Stubovi su svetlucali pod plavim sjajem što je dopirao od maglene kupole, ali to su ponovo bili samo odrazi. Od Muradina nije bilo ni traga. Mislio je da Aijel nikada neće izaći iz staklene šume.

Odjednom, pogled mu privuče nešto u najnižim granama Drveta života. Neka prilika kako se polako ljulja. Čovek, obešen za konopac privezan za neku motku položenu preko dve grane.

Rand zaurla i potrča ka drvetu, zagrabivši ka saidinu, i ognjeni mač mu se pojavi u šakama u trenutku kad skoči i zaseče konopac. On i Met zajedno tresnuše o beli pločnik. Motka pade pored njih i zazveča. Rand vide da to uopšte nije običan drveni štap, već neko čudno koplje crnog držalja i kratkog blago zakrivljenog sečiva s jednostrukom oštricom umesto glave. Nije mario ni da je od zlata i kuendilara, ukrašeno safirima i rubinima. Pustivši mač i Moć da se izgube, on strže konopac s Metovog vrata i pribi uvo uz grudi svog prijatelja. Ništa? Očajnički pokida s Meta kaput i košulju, usput skinuvši i kožnu vrpcu s nekim srebrnim medaljonom. Medaljon baci u stranu i ponovo oslušnu. Ništa. Nema otkucaja srca. Mrtav. Ne! Bio bi dobro da ga nisam pustio da pođe za mnom. Ne mogu da ga pustim da umre!

Što je snažnije mogao, pesnicom udari Meta u grudi, pa oslušnu. Ništa. Ponovo udari, pa oslušnu. Da. Eto. Slabašni otkucaji srca. Čulo se, ali veoma slabo i sporo. Sve sporije. Ali Met je još živ, iako mu je vrat natekao od širokog purpurnog ožiljka. Možda će i ostati živ.

Napunivši pluća, Rand dunu u Metova usta što je snažnije mogao. Pa ponovo i ponovo. A onda opkorači Meta, zgrabi ga za struk pantalona i odiže s pločnika. Gore i dole, tri puta, pa mu ponovo dunu u usta. Mogao je da usmerava; možda bi tako nešto postigao, ali sprečila ga je uspomena na onu devojčicu u Kamenu. Želeo je da Met živi. Živi, a ne da bude lutka koju će pokretati Moć. Jednom je u Emondovom Polju video gazda Luhana kako oživljava jednog dečaka koga su pronašli kako pluta u Vinskoj vodi. I stoga je disao, pa cimao; disao pa cimao, i molio se.

Met se odjednom trže i zakašlja. Rand kleknu pored njega, a Met obe ruke prinese grlu i okrete se na stranu, bolno grabeći vazduh. Jednom rukom dodirnu konopac i zadrhta. „Ta plamena – kopilad“, promuklo progunđa. „Pokušali su – da me ubiju.“

„Ko to?“ – upita Rand, zabrinuto se osvrnuvši. Napola dovršene zgrade oko ogromnog trga uzvratiše mu pogled. Ruidean je jamačno bio pust. Sem ako Muradin još nije u životu.

„Oni – s druge strane – izvitoperenog dovratka.“

Bolno progutavši, Met se pridiže i drhtavo uzdahnu. „I ovde ima jedan, Rande.“ I dalje je zvučao kao da mu je grlo pokidano.

„Prošao si kroz njega? Jesu li ti odgovorili na pitanja?“ To bi moglo biti korisno. Odgovori su mu bili očajnički potrebni. Hiljadu pitanja, a svega nekoliko odgovora.

„Odgovora nema“, proškripa Met. „Varaju. I pokušali su da me ubiju.“ On uze medaljon s likom srebrne lisičje glave, koji mu skoro prekri čitav dlan, pa ga gurnu u džep i namršti se. „Bar sam nešto izvukao od njih.“ A onda privuče k sebi ono neobično koplje i pređe prstima duž crnog držalja. Čitavom njegovom dužinom teklo je neko čudno iskrivljeno pismo, između dve ptice od nekog metala još crnjeg nego što je bilo drvo u koje su umetnute. Randu se učini da su to gavranovi. Još dva su bila izrezbarena na sečivu. Promuklo se nasmejavši, Met se diže na noge pomažući se kopljem. Sečivo je počinjalo taman u ravni s njegovom glavom. Nije se potrudio da zakopča košulju i kaput. „Zadržaću i ovo. Šala je njihova, ali zadržaću ga.“

„Šala?“

Met klimnu. „Ono što piše:

Vidiš, baš lepa šala. Ako mi se ukaže prilika, poseći ću ih njihovim sopstvenim rečima. Daću ja njima misao i pamćenje.“ A onda se žacnu i prođe prstima kroz kosu. „Svetlosti, što me boli glava. Kao da se u njoj komešaju krhotine hiljadu snova, a svaka oštra kao nož. Šta misliš, hoće li mi Moiraina pomoći ako je zamolim?“

„Siguran sam da hoće“, polako odgovori Rand. Mora biti da Met trpi užasne bolove kad je voljan da potraži pomoć od Aes Sedai. Onda ponovo pogleda držalje crnog koplja. Pismo je uglavnom bilo skriveno Metovom šakom, ali ne u potpunosti. On nije mogao da ga pročita. Kako to da ga je Met razumeo? Ruideanski pusti prozori podrugljivo ga pogledaše. Kao da su hteli da mu kažu kako kriju mnoge tajne. Više no što on zna. I gore. „Hajde da se vratimo, Mete. Ne marim ako ćemo noću prelaziti dolinu. Kao što ti reče, biće hladnije. Ne želim da se zadržavam ovde.“

„Ja nemam ništa protiv“, odgovori Met i zakašlja se. „Samo da se ponovo napijemo vode na onoj fontani.“

Rand je uskladio korak s Metovim, koji ispočetka beše spor. Met se nekako vukao, služeći se tim čudnim kopljem kao štapom. Rand je jednom zastao da pogleda dve figurice muškarca i žene s kristalnim kuglama, ali ostavio ih je tu. Ne još. Ne još dugo, ako bude imao sreće.

Kada za sobom ostaviše trg, nedovršene palate duž ulice postadoše preteče. Njihovi krezubi vrhovi podsećali su na zidine neke velike tvrdinje. Rand prigrli saidin, iako nije video ništa preteče, ali osećao se kao da su mu neki ubilački pogledi zariveni u leđa. Ruidean je bio spokojan i pust, bez ijedne senke pod plavom svetlošću njegovog maglenog krova. Vetar je nosio pesak po ulici... Vetar. Nije bilo vetra.

„Oh, vatra me spalila“, progunđa Met. „Mislim da smo u nevolji, Rande. Tako mi i treba, kad se družim s tobom. Stalno me uvaljuješ u neke nevolje.“

Pesak stade da se prikuplja u sve deblje uzdrhtale crte.

„Možeš li brže da hodaš?” – upita Rand.

„Da hodam? Krv i pepeo, mogu i da trčim.“ Nakrivivši koplje preko grudi, Met postupi u skladu sa svojim rečima i teturavo potrča.

Rand pojuri za njim i ponovo prizva ognjeni mač, mada nije znao da li će mu imalo koristiti protiv prašine, niti da li zaista ima potrebe za njim. To je ipak samo prašina. Ne, nije, To su opet oni krvavi mehurovi Zlo Mračnoga, koje pluta niz Saru i traži krvave ta’verene. Ubeđen sam da je tako.

Svuda oko njih pesak se mreškao, podrhtavao i prikupljao u sve veće gomile. Odjednom, baš pred njima, neka prilika iskoči iz jedne suve fontane. Bila je obličja čoveka s oštrim kandžama mesto prstiju i smesta je ćutke skočila na njih.

Randove ruke same od sebe zadadoše udarac – Mesečina iznad vode i sečivo načinjeno od Moći saseče tu mračnu pojavu. Za tren oka ona se pretvori u gust oblak prašine koja pade na pločnik.

Ali druge je zameniše. Crne bezlične prilike saleteše ih sa svih strana. Međusobno su se razlikovale po svemu, sem kandži. Rand je plesao među njima, a sečivo igralo u vazduhu, ostavljajući prašinu za sobom. Met je svoje koplje koristio kao bojni štap, munjevito ga vitlajući oko sebe, ali koristeći njegovo sečivo kao da se rodio s tim oružjem u rukama. Stvorenja su umirala – ili se vraćala u prašinu – ali bilo ih je mnogo i bila su brza. Randovo lice bilo je obliveno krvlju, a stara rana na boku pekla ga je kao da će se svakog časa otvoriti. Krv je tekla i niz Metovo lice, kao i niz grudi. Bilo ih je premnogo i bili su prebrzi.

Ti ne činiš ni deseti deo onoga za šta si već sposoban. Tako mu je nešto rekla Lanfear. On stade da se smeje dok je plesao s mačem u rukama. Učiti od jedne Izgubljene. Može on to, iako ne onako kako je ona mislila. Da, može. Rand usmeri, izatka niti Moći, i posla po jedan kovitlac posred svake crne prilike. One se rasuše u oblake prašine od koje se on zakašlja. Koliko je video, sve su se ponovo pretvorile u pesak.

Kašljući i boreći se za dah, Met se osloni na koplje. „Jesi li to ti uradio?“ – prošišta i obrisa krv s očiju. „Krajnje je vreme bilo. Ako si već znao kako, zašto to nisi uradio odmah?“

Rand se ponovo nasmeja. Jer se nisam setio. Jer nisam znao kako sve dok to nisam uradio – ali smeh mu se zaledi u ustima. Čim pesak i prašina dodirnuše tle, počeše da se mreškaju. „Beži“, kaza. „Moramo da pobegnemo odavde. Beži!“

Rame uz rame jurili su ka magli sekući i gazeći gomilice prašine, samo da se ne sakupi. Rand je na sve strane slao kovitlace, ali rasuta prašina počela bi ponovo da se prikuplja i pre no što stigne do zemlje. Njih dvojica nastaviše da trče, u maglu i kroz nju. Na kraju izroniše u dolinu osvetljenu slabašnim svetlom što je bacalo oštre senke.

Iako ga je rana na boku jako bolela, Rand se okrete spreman da oproba munje ili vatru, ali ništa nije došlo za njima. Možda je magla bila kao zid za te tamne prilike. Možda ih je držala unutra. Možda... Nije znao. Nije ni mario, samo da ga ti stvorovi ne prate.

„Oganj me spalio“, promuklo promrmlja Met, “proveli smo čitavu noć tamo. Skoro će zora. Nisam mislio da je toliko prošlo.“

Rand se zagleda u nebo. Sunce još nije stiglo do planinskih vrhova, ali bili su obasjani blistavim oreolom. Dolina je bila pokrivena dugim senkama. Doći će iz Ruideana u zoru i vezati vas vezama koje nećete moći da raskinete. Povratiće vas i uništiti.

„Hajdemo do planine“, tiho kaza. „Čekaju nas.“ Čekaju mene.