Dolazak Senke

44 Provala olujnih oblaka

Perin polako otvori oči i zagleda se u prostu, belo okrečenu tavanicu. Trebalo mu je neko vreme da shvati kako leži na krevetu s perjanim madracem, pokriven ćebetom, sa jastukom od guščjeg pera pod glavom. Kroz nos mu je proigravalo bezbroj mirisa; pera, vuneno ćebe, pečena guščetina, hleb i medenjaci u pećnici. Jedna od soba gostionice Kod vinskog izvora. Kroz bele zavese na prozorima dopirala je svetlost – jedinstvena, jutarnja. Jutro. Trapavo je opipao bok. Prsti mu naiđoše na glatku kožu, ali otkad je pogođen nije se osećao slabije. Ipak, bila je to sitna cena, i više nego povoljna razmena. I grlo mu bese sasušeno.

Kada se pomerio, Faila iskoči iz stolice kraj malog kamenog kamina, odbaci crveno ćebe i proteže se, Presvukla se u tamniju jahačku haljinu sa užom suknjom, a nabori na sivoj svili potvrdiše da je spavala u toj stolici. „Alana je rekla da će ti trebati san“, kaza ona. Posegao je za belim bokalom na noćnom stočiću, a ona mu žurno nasu šolju vode i napoji ga. „Moraš da ostaneš ovde još dva ili tri dana, dok ti se ne povrati snaga “ Zvučala je prirodno, mada je bilo nekog jedva čujnog prizvuka, neke stegnutosti oko njenih očiju. „Šta nije u redu?“

Pažljivo je odložila solju na stočić i zagladila haljinu. „Sve je u redu.“ Napeti prizvuk bio je još jasniji.

„Faila, ne laži me.“

„Ja ne lažem!“, prasnu ona. „Doneću ti doručak, i budi srećan zbog toga, pošto me nazivaš...“

„Faila“, oslovio ju je najstrože što je mogao, a ona zastade, spuštajući oholo podignut nos i menjajući izraz u duboku zabrinutost. Gledao ju je ravno u oči; neće joj koristiti nikakvi nadmeni gospodski trikovi.

Najzad, ona uzdahnu: „Valjda imaš pravo da znaš. Ali ostaćeš u postelji dok ti Alana i ja ne kažemo da ustaneš. Loijal i Gaul su otišli.“

„Otišli?“, zbunjeno je zatreptao. „Kako to misliš otišli? Otišli su!“

„Na neki način. Stražari su ih videli jutros u praskozorje, zajedno su otrčali u Zapadnu šumu. Niko to nije smatrao čudnim; nisu ih zaustavljali – Ogijera i Aijela. Čula sam pre manje od sata. Pričali su o drveću, Perine. O tome kako Ogijeri pevaju drveću.“

„O drveću?“, zareža Perin. „Krvava Kapija! Spaljen da sam, rekoh mu da ne... Poginuće pre nego što stignu tamo!“

Zbacio je ćebe i prebacio noge preko ivice kreveta, pa lelujavo stade na noge. Shvatio je da nema ništa na sebi, čak ni donji veš. Ali ako su očekivale da ga drže u krevetu kao u kavezu, grdno su se varale. Video je da mu je sve uredno složeno na visokoj naslonjači kraj vrata, da su i čizme pored nje, a sekira okačena za kaiš o jedan klin na zidu. Doteturao je do odeće i počeo užurbano da se oblači.

„Šta to radiš?“, viknu Faila. „Vraćaj se u krevet!“ Podbočena, uperila je prst ka krevetu kao da će ga tako preneti.

„Nisu mogli stići daleko“, kaza on. „Idu peške. Gaul ne jaše, a Loijal je uvek tvrdio da više veru je sopstvenim nogama nego ijednom konju. Na Koraku ću ih stići najkasnije do podneva.“ Navukao je košulju preko glave, pa sede – odnosno, svali se – na stolicu da navuče čizme, i dalje raspasan.

„Jesi li lud, Perine Ajbara? Kakve šanse imaš da ih pronađeš u toj šumi?“

„Nisam tako loš tragač. Mogu da ih nađem.“ Nasmešio joj se, ali nije bila raspoložena za to.

„Može te koštati života, čupava budalo! Pogledaj se. Jedva stojiš. Pao bi iz sedla pre nego što bi i milju prešao!“

Skrivajući napor, ustao je i zatrupkao nogama da mu čizme bolje nalegnu na stopala. Korak će raditi glavni deo posla; on samo mora da se pridržava. „Svašta. Jak sam kao konj. Prestani da me ugnjetavaš.“ Navukao je kaput i zgrabio sekiru i kaiš. Faila ga je u uzaludnom trudu da ga odvuče natrag uhvatila za ruku dok je otvarao vrata, i on je izvuče napolje.

„Ponekad imaš konjski mozak“, dahtala je. „I još manji! Perine, moraš da me saslušaš. Moraš...“

Soba je bila samo koji korak dalje uzanim hodnikom od stepeništa što se spuštalo ka praznoj trpezariji, i upravo ga to stepenište izdade. Kada je savio koleno da siđe niz prvi stepenik, ono je nastavilo da se savija; prevrnuo se, u zaludnom trudu da se uhvati za ogradu, i povukao Failu sa sobom. Nekoliko puta se obrnuše i konačno tresnuše u bure u podnožju. Faila se nađe prostrta preko njega. Bure se zanese i zavrte, mačevi začegrtaše, dok se ne zaustavi s još jednim zveketom za kraj.

Perinu je trebalo malo vremena da povrati dah i progovori. „Jesi li dobro?“, zabrinuto je pitao. Ležala mu je preko grudi beživotno klonula. Nežno ju je prodrmao. „Faila, jesi li...?“

Polako je podigla glavu i sklonila nekoliko tamnih vlasi s lica, pa ga prostreli pogledom. „Jesi li ti dobro? Jer, ako jesi, verovatno ću počiniti neku grubost nad tobom.“

Perin frknu; verovatno se ugruvala manje nego on. Oprezno je opipao mesto gde mu je strela bila zarivena, ali ono ne beše u nimalo gorem stanju od ostatka tela. Naravno, ostatak tela bio mu je izubijan od glave do pete. „Siđi s mene, Faila. Moram po Koraka.“

Umesto toga, ona ga zgrabi za kragnu i približi se toliko da su im se nosevi skoro dodirivali. „Slušaj me, Perine“, žurno je rekla. „Ne-možeš- -da-radiš-sve. Ako su Loijal i Gaul otišli da zaključaju Kapiju, pusti ih. Tvoje mesto je ovde. Čak i da si dovoljno snažan – a nisi! Čuješ li me? Nisi dovoljno jak! – ali i da jesi, ne moraš ići za njima. Ne možeš postići sve!“

„Pa šta to radite vas dvoje?“, upita Marin al’Ver,“ brišući ruke o dugu belu kecelju. Ušla je na stražnja vrata trpezarije. Veđe su joj se bezmalo popele do kose. „Očekivala sam Troloke uz svu tu buku, ali ovo nisam.“ Zvučala je polusablažnjeno polurazdragano.

Ličili su, Perin zaključi, na par koji se ljubaka, pošto je Faila ležala na njemu licem uz lice. Na podu trpezarije.

Faila se zarumene i hitro ustade, otresajući prašinu s haljine. „Tvrdoglav je kao Trolok, gazdarice al’Ver. Rekla sam mu da je preslab da ustane. Mora smesta nazad u krevet. Mora da nauči da ne može sve sam, naročito kad nije kadar ni da siđe niz stepenice.“

„Oh, draga moja“, progovori gazdarica al’Ver odmahujući glavom, „to je potpuno pogrešan način.“ Približila se mladoj ženi i počela da šapuće, ali Perin je čuo svaku reč. „Uvek je bio poslušan mališan, samo ako pravilno postupaš s njim, ali ako ga silis, postaje tvrdoglav kao i svi muškarci iz Dve Reke. Oni se nikad ne menjaju, samo malo porastu. Ako mu govoriš šta sme, a šta ne sme, sigurno će začepiti uši i ukopati se. Da ti pokažem.“ Marin se okrenu i osmehnu mu se ozareno, ne osvrćući se na njegov razdražen izraz. „Perine, zar nije udobniji moj madrac punjen guščjim perjem od tog poda? Doneću ti pitu s bubreščićima čim te ušuškamo. Mora da si gladan, sinoć nisi večerao. Evo, pusti da te pridignem?“

Odgurnuo je njene ruke i ustao. Uistinu, pomažući se zidom. Činilo mu se da je istegao pola mišića. Tvrdoglav? Nikada u životu nije bio tvrdoglav. „Gazdarice al’Ver, hoće li mi Hu ili Ted osedlati Koraka?“

„Čim ti bude bolje“, odvrati ona trudeći se da ga pogura prema stepeništu. „Zar ti se ne čini da bi ti prijalo još malo odmora?“ Faila ga uhvati za drugu ruku.

„Troloci!“, začu se spolja nečiji povik prigušen zidovima, a prihvati ga desetina glasova: „Troloci! Troloci!“

„Neka te to danas ne brine“, reče gazdarica al’Ver, čvrsto i utešno u isti mah. Dođe mu da zaškrguće zubima. „Aes Sedai će sasvim lepo srediti stvari. Za dan- dva bićeš ponovo na nogama. Videćeš.“

„Moj konj“, rekao je nastojeći da se otrgne. Čvrsto su ga držale za rukave kaputa; postigao je tek toliko da ih zanese napred-nazad. „Za ime Svetlosti, hoćete li prestati da me teglite i pustiti me da odem po konja? Puštajte me.“

Faila ga pogleda u lice, uzdahnu i pusti mu ruku. „Gazdarice al’Ver, hoćete li narediti da mu osedlaju i dovedu konja?“

„Ali, dušo, njemu stvarno treba...“

„Molim vas, gazdarice al’Ver“, nepokolebljivo reče Faila. „I mog konja.“ Dve žene se zgledaše kao da on i ne postoji. Najzad, gazdarica al’Ver klimnu.

Perin ju je pratio smrknutim pogledom dok je odlazila iz trpezarije, kroz kuhinju prema štali. Po čemu je to Faila rekla drugačije nego on? Okrenuo se prema njoj i upitao: „Zašto si se predomislila?“

Upasala mu je košulju, mrmljajući sebi u bradu. Valjda nije mislila da toliko dobro čuje. „Ne smem da ga silim, je l’ tako? Kad je toliko tup, moram da ga vodim medenim osmehom, je l’ tako?“ Njen pogled svakako nije bio meden, ali osmeh iznenada postade tako zaslađen da je skoro ustuknuo pred njom. „Milo moje srce“, skoro da je gugutala ispravljajući mu kaput, „šta god da se tamo dešava, nadam se da nećeš pasti iz sedla i da ćeš se koliko god je moguće kloniti Troloka. Još nisi sposoban da se suočiš s Trolokom, zar ne? Možda sutra. Molim te, upamti da si zapovednik, vođa, i simbol svog naroda baš kao i onaj barjak napolju. Ako budeš tamo gde te mogu videti, svima će biti puna srca. Uz to, mnogo ćeš lakše razabrati šta da radiš i izdavati naređenja ako nisi i sam u bici.“ Podigla mu je kaiš s poda i zakopčala ga oko njegovog struka, pa mu pažljivo okači sekiru o bok. Potom je mazno zatreptala očima! „Molim te obećaj da ćeš me poslušati. Molim te.“

Bila je u pravu. Ne bi preživeo ni dvominutnu borbu s Trolokom. Protiv Seni ni dve sekunde. Koliko god da mu mrsko beše da to prizna, ne bi izdržao ni dve milje u sedlu jureći Loijalovim i Gaulovim tragom. Glupi Ogijeru, ti si pisac, a ne junak. „Dobro“, reče. Ispuni ga želja za nestašlukom. Kako su samo njih dve pričale kao da njega nema. Kako je samo treptala, kao da je on potpuna budala. „Ne mogu ništa da odbijem kad se tako slatko smešiš.“

„Milo mi je.“ I dalje nasmejana, brisala mu je kaput i sklanjala nevidljive končiće. „Jer u suprotnom, uradiću ti ono što si ti meni uradio prvog dana u Putevima. Mislim da još nisi dovoljno jak da me sprečiš.“ Njen osmeh mu je sijao u lice, sav živahan i sladak. „Shvataš li me?“

Njemu se ote kikot. „Zvučiš kao da mi je bolje da ih pustim da me ubiju.“ Izgleda da joj ovo nije bilo zabavno.

Ubrzo pošto su izašli, Hu i Ted, žgoljavi konjušari, dovedoše Koraka i Lastavicu. Svi ostali su bili okupljeni na suprotnom kraju sela, iza Zelenila punog ovaca, krava i gusaka, iza onog krvavo-belog barjaka s vučjom glavom sto je lepršao na jutarnjem povetarcu. Čim on i Faila uzjahaše, konjušari otrčaše u istom pravcu, bez reči.

Šta god da se događalo, svakako nije bio napad. U gomili je video žene i decu, a povici na uzbunu utihnuli su do žamora, kao odjek guščjeg gakanja. Jahao je polako; nije želeo da se zanese u sedlu. Faila je motrila na njega, jašući mu tik uz bok. Ako se već jednom bez razloga predomislila, mogla bi ponovo, a on nije hteo svađu oko toga da li mu je tu mesto.

Brbljivu gomilu činio je, izgleda, celokupan živalj Emondovog Polja, iz sela i sa imanja, svi zbijeni rame uz rame, ali kad videše njega i Failu, razmakoše se da ih propuste. Njegovo ime ispliva u žamoru, najčešće uz ono „Zlatooki“. Čuo je i reč „Troloci“, ali više začuđenu nego prestrašenu. S Korakovih leđa lepo je video preko njihovih glava.

Spletena masa ljudi pružala se sve od poslednje kuće do zida od zašiljenih kočeva. Ivica šume, udaljena skoro šest stotina koraka, iza polja panjeva skoro u ravni sa zemljom, bila je tiha, bez ijednog drvoseče. Oni su, znojavi, golih prsa, okružili Alanu, Verin i dvojicu muškaraca u sredini. Džon Tejn, mlinar, brisao je krvavu mrlju s rebara, a isturenom vilicom dodirivao je grudi, zanet u posao svojih ruku. Alana ustade od drugog čoveka, nekog sedokosog koga Perin nije poznavao. Ovaj ustade i bodro koraknu, kao da nije verovao da će moći. I on i mlinar gledali su Aes Sedai sa strahopoštovanjem.

Gužva oko Aes Sedai bila je prevelika da bi iko uzmakao pred Korakom i Lastavicom, ali je kraj Ivona i Tomasa, s obe strane njihovih bojnih konja, bilo mesta. Narod se nije primicao tim životinjama ljutih očiju, jer su izgledale kao da će čira ugrabe zgodu nekoga izgristi ili pregaziti.

Perin stiže do Tomasa bez previše muke. „Šta se desilo?“

„Trolok. Samo jedan.“ Uprkos lagodnom glasu prosedog Zaštitnika, tamne oči nisu se zadržavale na Perinu i Faili, već su skoro s podjednakom pažnjom motrile na Verin i granicu šume. „Obično nisu previše pametni kada su sami. Opaki jesu, ali ne i pametni. Drvoseče su ga oterale pre nego što je ikom naneo teže rane.“

Iz šume se pojaviše dve Aijelke u trku, glava zavijenih u šoufe, s velovima na licu, tako da nije znao koja je koja. Usporile su i provukle se kroz oštro kolje, pa vesto kliznuše kroz gomilu dok su im se ljudi sklanjali s puta koliko je to god bilo moguće u takvoj stisci. Pred Failom skinuše velove, a ona se prignu da ih sasluša.

„Približno petsto Troloka“, kaza joj Bain, „verovatno ni milju-dve za nama.“ Glas joj beše miran, ali plave oči razigrane i nestrpljive. Kao i Čijadine sive.

„Kao što sam i očekivao“, mirno kaza Tomas. „Onaj je verovatno odlutao od veće grupe, tražeći hranu. Ostali će, kako mi se čini, uskoro pristići.“ Device klimnuše.

Perin poluzbunjeno pokaza gomilu naroda. „Onda oni ne bi smeli biti ovde. Zašto ih niste rasterali?“

Ivon potera sivca među okupljene. „Vaš narod ne sluša strance s pažnjom, naročito kad im se pruži zgoda da gledaju Aes Sedai. Predlažem da ti učiniš šta možeš“, odgovori.

Da su stvarno pokušali, zasigurno bi napravili nekakav red, bio je uveren Perin. Verin i Alana su to sigurno mogle. Zašto su to onda ostavili meni, kad već očekuju Troloke? Bilo bi to lako pripisati tome što je ta’veren – lako i glupo. Ivon i Tomas nisu namerili da dozvole Trolocima da ih poubijaju – niti Verin i Alanu – dok čekaju naredbe od ta’verena. Aes Sedai su upravljale njime, stavljajući na kocku sve živote, pa možda i sopstvene. Ali kakav su to cilj mogle imati? Susreo je Failin pogled, a ona blago klimnu glavom kao da zna o čemu on razmišlja.

Ali sada više nije imao vremena za to. Prešao je pogledom preko gomile i ugledao Brana al’Vera kako razgovara s Tamom al’Torom i Abelom Kautonom. Gradonačelnik je držao dugo koplje na ramenu i izanđali stari gvozdeni kalpak na glavi. Oko njegovog krupnog tela beše napet kožni prsluk s prišivenim čeličnim pločicama.

Sva trojica digoše glave kada je Perin poterao Koraka prema njima. „Bain kaže da Troloci dolaze, a Zaštitnici se slažu da ćemo možda uskoro biti napadnuti.“ Morao je da viče zbog neumornog brbljanja mnoštva glasova. Neki bliže njemu ga čuše i zaćutaše; tišina se širila uz talas reči „Troloci“ i „napad“.

Bran zatrepta. „Moralo je do toga doći, zar ne? Da, pa, znamo šta nam je činiti.“ Trebalo je da izgleda komično, jer prsluk samo što mu nije pukao po šavovima, a kalpak mu se klatio dok je klimao glavom, ali odavao je samo utisak rešenosti. Podigao je glas i objavio: „Perin kaže da će Troloci uskoro biti ovde. Svi znate svoja mesta. Požurite sada. Požurite.“

Gužva se uskomeša i poteče, žene poteraše decu natrag ka kućama, a muškarci se uzvrtese na sve strane. Zbrka kao da je rasla umesto da opada.

„Poštar aću se da se čobani vrate“, reče Abel Perinu i zaroni među narod.

Cen Bjui se s mukom prodenu kroz stisku, gurajući bradaticom ogorčenog Harija Koplina i Harijevog brata Darla, i starog Bilija Kongara koji se teturao kao da je od jutros već stigao da se nalije pivom, kao što verovatno i jeste. Od sve trojice, jedino je Bili držao koplje kao da će se zaista njime i boriti. Cen dodirnu čelo pred Perinom, kao da mu salutira. Još nekoliko ljudi učini isto. Njemu bi neprijatno. Danil i ostali mladići bili su jedno, ali ovi ljudi behu upola ili još više stariji od njega.

„Ide ti sasvim dobro“, reče Faila.

„Voleo bih da znam šta su Verin i Alana namerile“, promrsio je. „Ne samo na kraće staze.“ Dva katapulta koje su Zaštitnici izgradili postavljena su na ovaj kraj sela, kabaste naprave više od čoveka, od stamene drvene građe i debelih izuvijanih konopaca. Ivon i Tomas su s konja nadgledali napinjanje teških drvenih greda. Dve Aes Sedai više je zanimalo tovarenje velikog kamenja od po petnae.st-dvadeset funti u nosiljke na krajevima tih greda.

„Namerile su da ti budeš vođa“, tiho odgovori Faila. „Mislim da si za to rođen.“

Perin frknu. Rođen je da bude kovač. „Mnogo bi mi lakše bilo kad bih znao zašto to žele.“ Aes Sedai su ga posmatrale, Verin isturene glave, kao kakva ptica, Alana znatno opuštenije, s tračkom osmeha. Jesu li obe želele isto, iz istog razloga? To je bila jedna od nevolja sa Aes Sedai. Uvek više pitanja nego odgovora.

Red je uspostavljen iznenađujuće brzo. Duž ovog, zapadnog dela sela stotinu ljudi je čučalo tik iza ograde od kolja, usplahireno pridržavajući koplja, bradatice ili oružja sastavljena od baštenskog alata. Tu i tamo, neki su imali i kalpake i oklop. Iza njih, dvostruko više ljudi u dva reda držalo je jake dvorečanske lukove, a svaki je o pojasu imao po dva tobolca. Mladići su dotrčavali iz kuća noseći čitave snopove strela, a ljudi su ih zarivali u zemlju ispred svojih nogu. Tam je izgleda preuzeo vođstvo, uređivao je redove i obraćao se svakom čoveku ponaosob, ali je i Bran išao uz njega, deleći ohrabren ja. Perin nije video za šta im je potreban.

Na njegovo iznenađenje, Danil, Ban i ostali momci iz njegove družine istrčaše iz sela i okružiše Failu i njega, naoružani lukovima. Nekako su čudno izgledali. Aes Sedai su očito Lečile samo one teže ranjene, ostavivši lakše povređene Dejzinim melemima i mastima, tako da su momci koji su juče jedva ostajali u sedlu sada živahno hodali, dok su Danil, Tel i drugi i dalje šepali ili nosili zavoje. Koliko je bio začuđen što ih vidi, toliko je bio zgađen onim što su doneli. Leof Torfin, s bledim povojem iznad duboko usađenih očiju, okačio je luk na leđa, a u rukama je držao dugačak štap s manjim, crveno obrubljenim barjakom s vučjom glavom.

„Mislim da je jedna Aes Sedai naložila da se izradi“, odgovori Leof kada ga je Perin upitao otkuda to. „Mili Ajelin ga je donela Vilovom tati, ali Vil nije hteo da ga nosi.“ Vil al'Sin pogrbi ramena.

„Ne bih ga ni ja nosio“, procedi Perin. Svi se nasrne jaše kao da se šalio, a i Vil se priključi.

Ograda od kolja izgledala je prilično opako, premda, s druge strane, i preslaba da zadrži Troloke. Možda će uspeti, ali nije želeo da Faila bude tu ako se probiju. Pogledao ju je, ali ona je opet izgledala kao da zna šta on misli. To mu se nije dopadalo. Ako bi pokušao da je otera, svađala bi se, ne bi uvidela šta je razumno. Koliko se slabo osećao u tom trenu, verovatno bi pre ona njega vratila u gostionicu nego on nju. Kako je ratoborno sedela u sedlu, očito je namerila da ga brani ako Troloci nasrnu. Jednostavno, moraće da je drži na oku; to je sve.

Najednom se nasmešila, a on počeša bradu. Možda stvarno može da mu čita misli.

Vreme je prolazilo, sunce je milelo naviše, dan je postajao topliji. Povremeno bi poneka žena s prozora upitala šta se događa. Nekoliko ljudi je posedalo, ali Tam i Bran ih spopadoše i pre nego što su svili noge i odguraše natrag u redove. Nisu dalje od milju-dve, rekla je Bain. Ona i Cijad su sedele kraj kolja i igrale neku igru koja se očito sastojala iz zabadanja bodeža u stopu zemlje što ih je delila. Da su Troloci namerili da dođu, do sada bi začelo bili tu. Postalo mu je teško da sedi uspravno. Svestan Failinih budnih očiju, učvrstio je leđa.

Oglasi se rog, krzavo i kreštavo.

„Troloci!“, povika pet-šest glasova, a zverske prilike u crnim oklopima pokuljaše iz Zapadne šume, urlajući u trku preko panjeva i mašući krivim sabljama, šiljatim sekirama, kopljima i trozupcima. Tri Mirdraala behu iza njih; jahali su crne konje, leteći tamo-amo, goneći Troloke u juriš kao krdo. Mrtvi crni ogrtači nisu se pomerali na njima, koliko god da su im se pastuvi propinjali i okretali. Rog je i dalje oštro kreštao.

Dvadeset strela polete čim se prvi Trolok ukazao, ali najjači hitac beše skoro sto koraka kratak.

„Čekaj, ovne jedan tupoglavi!“, povika Tam. Bran se trže i zapanjeno ga pogleda, baš kao i većina Tamovih prijatelja i suseda; neki promrsiše kako neće trpeti takvo obraćanje, sa ili bez Troloka. Međutim, Tam preskoči njihovu ljutnju. „Čekaćete na moju reč, kako sam vam pokazao!“ Tada se, kao da stotine Troloka ne jure urlajući ka njemu, Tam smireno okrenu Perinu. „Na tri stotine koračaja?“

Perin brzo klimnu glavom. Čovek pita njega? Trista koračaj a. Koliko je potrebno Troloku da pređe trista koračaja? Razlabavio je kaiš sekire. Onaj rog je i dalje zapomagao. Kopljanici klekoše iza kolja kao da se primoravaju da ne uzmaknu. Aijeli obaviše lica velovima.

Vrištava plima je nadirala sa svih strana, prepuna rogatih glava, njuški, kljunova, a svi behu upola viši od čoveka, i svi su urlali za krvlju. Petsto koraka. Četiristo. Neki su prednjačili. Trčali su brzo poput konja. Jesu li Aijeli bili u pravu? Ima li ih samo pet stotina? Izgledalo je kao da ih je na hiljade.

„Pozor!“, viknu Tam, a dvesta lukova se diže. Mladići uz Perina se brže-bolje svrstaše u redove pred njim, oponašajući starije, ravnajući se prema onom glupavom barjaku.

Trista koraka. Perin je video ta izvitoperena lica, rastočena u besu i mahnitosti, jasno kao da su već pred njim.

„Pali!“, povika Tam. Strune lukova prasnuše kao silan pucanj biča. Dve grede u isto vreme tresnuše o kožom zaštićen ram – oba katapulta su raspalila.

Strele širokih glava zalile su Troloke. Čudovišna obličja popadaše, ali neki su ustali i nastavili da posrću, a Seni su ih huškale. Zvuk roga spleo se s njihovim grlenim urlicima, i terao ih napred, da ubijaju. Kamenje iz katapulta pade među njih i prasnu u grumen je i vatru, cepajući otvorene rupčage u njihovoj gomili. Perin ne beše jedini koji se trgao; to su, dakle, Aes Sedai radile s katapultima. Prestravljeno se zapita šta bi se dogodilo da su ispustili neki od tih kamenova dok su ih tovarili na katapulte.

Poletelo je još jedno jato strela, za njim još jedno, i još, iznova i iznova, i još kamenja iz katapulta, premda sporije. Rasprsnute vatre kidale su Troloke. Strele su ih udarale kao tuča. I dalje su nadirali, urlajući, kričeći, posrćući, umirući, ali u neprestanom trku. Sada su bili blizu, toliko blizu da se strelci raširiše; nisu više gađali na zapovest, već su birali mete. I ljudi su urlali odapinjući strele, licem u lice sa smrću.

Najednom više nije bilo nijednog uspravnog Troloka. Samo je jedna Sen, načičkana strelama, i dalje bauljala, ali naslepo. Reski krici Mirdraalovog izmučenog konja nadjačavali su jek i krike oborenih Troloka u samrtnom ropcu. Rog je konačno umuknuo. Tu i tamo u polju punom panjeva pokoji Trolok bi se pridigao i opet pao. Ispod svega toga, Perin je čuo kako ljudi teško dišu, kao da su pretrčali deset milja. I njemu je srce udaralo kao da će iskočiti iz grudi.

Odjednom, neko glasno kliknu, i ljudi počeše da igraju i viču od radosti, mašući lukovima ili drugim oružjem i bacajući kape u vazduh. Žene i deca istrčaše iz kuća, uz smeh i klicanje, i pridružiše se slavlju i igranju muškaraca. Neki pritrčaše Perinu i stegoše mu ruku.

„Doveo si nas do silne pobede, moj momče“, nasmeja mu se Bran. Kalpak mu se klatio na glavi. „Valjda više ne bi trebalo tako da te zovem. Silna pobeda, Perine.“

„Nisam ništa uradio“, pobunio se. „Samo sam sedeo na svom konju. Vi ste zaslužni.“ Bran ga nije slušao, a nisu ni ostali. Posramljen, Perin se ispravi, tobože posmatrajući poprište, pa ga uskoro ostaviše na miru.

Tam se nije priključio slavlju: stajao je kraj kolja i posmatrao Troloke. Ni Zaštitnici se nisu smejali. Prilike u crnim oklopima zatrpale su polje niskih panjeva. Možda ih je bilo petsto. Možda i manje. Nekolicina, dva-tri su se možda mogla domoći šume. Nijedan ne beše bliži od pedeset koraka. Perin ugleda preostale dve Seni kako se previjaju na zemlji. Dakle, ukupno tri. Kad-tad, priznaće da su mrtvi.

Dvorečani su mu gromoglasno klicali: „Perin Zlatooki! Ura! Ura! Ura!“

„Sigurno su znali“, promrmljao je. Faila ga upitno pogleda. „Poluljudi su sigurno znali da ovo neće uspeti. Pogledaj tamo. Čak i ja vidim, sada; oni su morali znati od početka. Ako je ovo sve što su imali, zašto su se trudili? A ako napolju ima još Troloka, zašto nisu krenuli svi? Dvaput ovoliko, i bitka bi se vodila na ogradi. Još dvaput toliko, probili bi se i do sela.“

„Imaš oštro oko“, reče Tomas pritežući uzde kraj njega. „Ovo je bio ispit. Da vide hoćete li pobeći pred jurišem, možda da vide kako ćete uzvratiti, ili kako ste postavili odbranu, ili možda nešto što meni ne pada na pamet, ali ipak je ispit. Sada mogu da vide.“ Uperio je prst u nebo, gde je jedan jedini gavran nadletao polje. Prirodan gavran bi sleteo da se gosti na mrtvima. Ptica je obletela poslednji krug i vratila se ka šumi. „Sledeći napad neće nastupiti smesta. Video sam dva ili tri Troloka kako stižu do šume, i glas o ovome će se proneti. Poluljudi će morati da ih podsete da je Mirdraal strasnija sudbina od smrti. Ipak, napašće, i sigurno brojniji nego ovog puta. Koliko brojniji, to zavisi od toga koliko su ih Bezoki proveli kroz Puteve sa sobom.“

Perin se zgrozio. „Svetlosti! Šta ako ih ima deset hiljada?“

Verin priđe i potapša Tomasovog konja po vratu. „Teško da ih ima toliko.“ Ratni konj je prihvatio njen dodir krotko kao običan poni. „Bar ne još. Mislim da čak ni Izgubljeni ne mogu bezbedno provesti velike grupe Putevima. I jedan čovek je u opasnosti da pogine ili poludi putujući između dve najbliže Kapije, ali... recimo... hiljadu ljudi, ili hiljadu Troloka, verovatno bi za tren privuklo Mahin Šin, kao ogromna zdela meda kakvu čudovišnu osu. Mnogo je verovatnije da ih prolazi po deset ili dvadeset, najviše pedeset, u podužim razmacima. Naravno, ostaje pitanje koliko grupa dovode, i koliko vremena gube. U svakom slučaju bi bili na gubitku. Može biti da nakot Senke slabije privlači Mahin Šin negoli ljudska rasa, ali... Hmmm. Neverovatna pomisao. Pitam se...“ Potapšala je Tomasa po nozi na isti način kao i konja, pa se okrete, već izgubljena u mislima. Zaštitnik je okrenuo konja za njom.

„Ako samo korakneš ka Zapadnoj šumi“, mirno reče Faila, „lično ću te za uvo odvući natrag u gostionicu i strpati u krevet.“

„Nisam ni pomišljao na to“, slaga Perin okrećući Koraka, i obrćući leđa šumi. Jedan čovek i jedan Ogijer mogu proći neprimećeno, mogu bezbedno stići do planina. Možda mogu. Kapija mora biti trajno zaključana da bi Emondovo Polje imalo ikakve šanse. „Ti si me odgovorila, sećaš se?“ Jedan čovek bi im mogao ući u trag, ako zna gde su. Tri para očiju motrilo bi oštrije od dva para, naročito ako je jedan par njegov; ovde ionako ništa ne radi. Isto bi bilo kada bi postavio i slamnato strašilo na Koraka.

Najednom, preko radosne vike koja ga je okruživala začu oštriju viku, buku s juga, od Starog puta.

„Rekao je da neće tako brzo ponovo doći!“, zareža on i snažno mamuznu Koraka.