Dolazak Senke

56 Zlatooki

Tišinu trpezarije u gostionici Kod vinskog izvora paralo je samo škrabanje Perinovog pera. Beše tiho i pusto, izuzev njega i Arama. Kasno jutarnje svetlo prelivalo se preko prozora. Iz kuhinje nije dolazio miris hrane, nigde u selu nije bilo vatre, a čak je i ugljevlje bilo zagašeno. Nema smisla da dozvole neprijatelju da se posluži vatrom. Krpar je – pitao se ponekad da li uopšte da tako naziva Arama, ali čovek ne može da porekne sebe, bez obzira na mač – naslonjen na zid pored ulaznih vrata posmatrao Perina. Šta je očekivao? Šta je želeo? Perin zamoči pero u malu kamenu mastionicu, pa odbaci treči list i započe sa četvrtim.

Ban al’Sin se progurao kroz vrata s lukom u ruci, nervozno češući svoj veliki nos. „Aijeli su se vratili”, tiho reče, ali noge su mu se micale kao da ne može da se smiri. „Dolaze Troloci, sa severa i juga. Hiljade, lorde Perine.“

„Ne zovi me tako“, odsutno reče Perin, mršteći se na list. Nije umeo s rečima. Nikako nije razumeo kako ženama uspeva da se onako kitnjasto izražavaju. Umeo je samo da piše kako oseća. Ponovo je umočio pero i dodao još dva-tri reda.

Odvojio je tren da pogleda šta je napisao. Nije rekao mnogo, ali moraće da se zadovolji ovim. Nije imao ni pravih reči, ni vremena.

Pažljivo je posuo vlažno mastilo peskom, pa savi papir. Umalo da napiše „Faila Baser“ na spoljašnjoj strani, ali odlučio se za „Faila Ajbara“. Shvatio je da i ne zna da li Saldejke uzimaju muževljevo prezime; u nekim zemljama žene to nisu radile. Pa, udala se za njega u Dve Reke, i moraće da se nosi sa dvorečanskim običajima.

Stavio je pismo iznad kamina – možda če nekako i stići do nje – pa popravi široku mladenačku traku oko kragne. Trebalo je da je nosi sedam dana, da bi svako ko ga bude video znao da se nedavno venčao. „Pokušaću“, došapnuo je pismu. Faila je želela da mu uplete jednu traku i u bradu; zažalio je što joj nije dozvolio.

„Molim, lorde Perine?“, reče Ban, i dalje nervozno trupkajući nogama. „Nisam te čuo.“ Aram je grizao usne, razrogačenih, preplašenih očiju.

„Vreme je da se vratimo svakodnevnim poslovima”, odvrati Perin. Možda će pismo stići u njene ruke. Nekako. Podigao je luk sa stola i prebacio ga preko leđa. Sekira i tobolac su mu već visili o pojasu. „I ne zovi me tako!“

Sadrugovi su bili ispred gostionice, na konjima; Vil al’Sin je nosio onaj glupi vučji barjak, a dugo koplje mu beše oslonjeno na čeličnu uzengiju. Hoće li se ikad odreći te budalaštine? Preživeli članovi njegove prvobitne družine sada su ljubomorno čuvali to pravo. S lukom na leđima i mačem o pojasu, Vil je izgledao ponosno kao maloumnik.

Ban se uzvera uredio, a Perin naču kako kaže; „Čovek je hladan kao jezero u zimu. Kao led. Možda nećemo proći tako loše danas.“ Skoro da nije ni obratio pažnju. Žene su se okupile na Zelenilu.

Napravile su petostruk, možda šestostruk krug oko visokog koplja s velikim stegom na kome je vučja glava plovila na vetru. Pet ili šest obručeva, rame uz rame, naoružane srpovima, vilama i bradvama; neke su držale i velike kuhinjske noževe i satare.

Stegnutog grla, on zajaha Koraka i pođe ka njima. Deca su bila zbijena unutar kruga žena. Sva deca Emondovog Polja.

Dok je polako jahao oko njih, osetio je kako ga žene i deca prate pogledima. Miris straha i brige; deci se videlo i na prebledelim licima, ali svi su mirisali na to. Zastao je ispred Marin al’Ver, Dejzi Kongar i ostalih iz Ženskog kruga; bile su jedna uz drugu. Alsbet Luhan je držala jedan od muževljevih čekića na leđima, a kalpak Belih plaštova – zaplenjen u noći njenog spasenja – beše joj pomalo nakrivljen zbog debele pletenice. Nejsa Ajelin je čvrsto stezala dugački mesarski nož, a za pojasom je imala još dva slična.

„Sve smo razradile“, reče Dejzi, kao da je očekivala od njega negodovanje, pa ne želi da ga trpi. Nosila je vile nakalemljene na motku skoro tri stope višu od njene glave. „Ako se Troloci bilo gde probiju, vi muškarci ćete biti prezauzeti, pa ćemo mi povesti decu. Stariji već znaju šta treba da rade, svi su igrali žmurke u šumi. Samo da ostanu na sigurnom dok ne budu mogli da izađu.“

Stariji dečaci i devojčice od trinaest i četrnaest godina nosili su odojčad na leđima, i držali manju decu za ruke. Starije devojčice su stajale zajedno sa ženama; Bod Kauton je imala sekiru, a njena sestra Eldrin koplje sa širokom zašiljenom glavom. Stariji dečaci su bili uz muškarce, ili na slamnatim krovovima, naoružani lukovima. Krpari su bili među decom. Perin obori pogled prema Aramu, koji mu je stajao kraj uzengije.

Nisu nameravali da se bore, ali svako ko može nosio je po dve bebe na leđima i još jednu u naručju. Raen i Ila, zagrljeni, nisu hteli da ga pogledaju. Samo da ostanu na sigurnom dok ne budu mogli da izađu.

„Žao mi je.“ Morao je da zastane i pročisti grlo. Nije želeo da dođe do ovoga. Koliko god da je lupao glavom, nije mogao ništa bolje da učini. Čak i da se sam preda Trolocima, ubijanje i spaljivanje ne bi prestalo. Svršilo bi se na isti način. „Nije pravično to što sam učinio sa Failom, ali morao sam. Molim vas, shvatite to. Morao sam.“

„Ne budi glup, Perine“, odvrati Alsbet, odsečno, ali toplo nasmešenog lica. „Ne trpim tvoju glupost. Zar misliš da smo išta drugo očekivale?“

Marin, sa ogromnom satarom u ruci, priđe i potapša ga po kolenu. „To bi učinio svaki muškarac kome vredi kuvati ručak.“

„Hvala vam.“ Svetlosti, kako mu je glas napukao. Još malo pa će šmrcati kao devojčica. Ali nekako nije mogao da umiri glas. Sigurno ga smatraju budalom. „Hvala vam. Nije trebalo da vas varam, ali ne bi otišla da je nešto posumnjala.“

„Oh, Perine“, nasmeja se Marin. Zaista se nasmejala, uprkos svemu što ih očekuje, uprkos mirisu straha; zažalio je što nema bar pola njene hrabrosti. „Znale smo šta si naumio i pre nego što si je popeo na konja, a čini mi se da je i ona naslutila. Žene ponekad rade i protiv svoje volje da bi zadovoljile muškarce. Sad odlazi i radi ono što moraš. Ovo su posla Ženskog kruga“, čvrsto reče.

Nekako je uspeo da joj uzvrati osmeh. „U redu, gazdarice.“ Pozdravio ih je rukom. „Izvin’te, molim. Znam da ne smem tu da guram nos.“ Žene oko nje se nasmejaše, pomalo razgaljene, i on okrenu Koraka.

Shvatio je da su Ban i Tel odmah iza njega, a da su se ostali Sadrugovi nanizali iza Vila i barjaka. Pozvao ih je da jašu uporedo s njim. „Ako danas pođe po zlu“, reče čim su dojahali, „Sadrugovi su dužni da se vrate ovamo i pomognu ženama.“

„Ali...“

Presekao je Telov prigovor. „Naređujem vam! Ako pođe naopako, spašavajte žene i decu! Je li jasno?“ Preko volje klimnuše glavama, ali pristali su.

„Šta če biti s tobom?“, tiho upita Ban.

Perin nije odgovarao. „Arame, ti ćeš ostati sa Sadrugovima.“

Hodajući uporedo s Korakom i Telovim kudravim konjem, Krpar i ne podiže glavu. „Ja idem gde i ti.“ Jednostavno se izrazio, ali po glasu se znalo da nema mesta za raspravu; činiće kako želi šta god Perin rekao. Perin se zapita imaju li i pravi lordovi ovakvih muka.

Na zapadnom kraju Zelenila, svi Beli plaštovi su bili u sedlima, blistavih plaštova sa zlatnim suncem, sjajnih šlemova i oklopa, uglačanih konjičkih kopalja. Duga kolona, četiri jahača u širinu, protezala se do obližnjih kuća. Mora da su čitave noći glancali opremu. Dain Bornhald i Džaret Bajar okrenuše konje da se suoče s Perinom. Bornhald je bio uspravan u sedlu, ali smrdeo je na jabukovaču. Bajarovo ispijeno lice krivilo se od mržnje, još gore nego inače.

„Mislio sam da ste već na svojim mestima“, reče Perin.

Bornhald je zurio u grivu svog konja. Nije odgovarao. Tren potom, Bajar ispljunu: „Odlazimo odavde, Senkin skote.“ Sadrugovi ljutito zažamoriše, ali taj čovek praznog pogleda nije mario za njih kao ni za to što je Aram posegao preko ramena za drškom mača. „Proseći ćemo put do Stražarskog Brda kroz vaše prijatelje i spojiti se s našim ljudima.“

Odlaze. Preko četiristo vojnika odlazi. Jesu Beli plaštovi, ali i obučeni konjanici; nisu seljaci, već vojnici koji su pristali – Bornhald je pristao! – da podrže Dvorečane u najljućoj bici. Ako Emondovo Polje ima ikakvu šansu, ovi ljudi ne smeju da odu. Korak zamahnu glavom i frknu, kao da oseća jahačevo raspoloženje. „Zar još veruješ da sam Prijatelj Mraka, Bornhalde? Koliko si napada video do sada? Troloci su napadali mene kao i svakoga drugog.“

Bornhald polako diže pogled, izgubljenih i u isti mah staklastih očiju. Šake u čeličnim rukavicama nesvesno su stezale uzde. „Misliš da do sada nisam čuo da je odbrana spremljena bez tebe? Ničim nisi pomogao, zar ne? Neću da moji vojnici gledaju kako hraniš Troloke svojim narodom. Hoćeš li igrati nad njihovim kostima kad svemu dođe kraj, Senkin skote? Nad našim nećeš! Namerio sam da poživim dovoljno dugo da te isteram pred lice pravde!“

Perin potapša Koraka po vratu, da bi smirio pastuva. Morao je da zadrži ove ljude. „Želiš mene? Dobro. Kad sve bude svršeno, kad pobedimo Troloke, neću se opirati ako budeš želeo da me uhapsiš.“

„Ne!“, povikaše Ban i Tel u isti glas, a pridružilo im se i režanje ostalih. Aram ožalošćeno pogleda Perina.

„Prazno obećanje“, naruga se Bornhald. „Želiš da poginu svi osim tebe!“

„Kako možeš to da znaš ako ne ostaneš?“ Perin je dao čvrstu i prezrivu boju glasu. „Ja ću svoje obećanje održati, ali ako pobegnete, možda me više nikada nećete naći. Bežite, ako želite. Bežite, i pokušajte da zaboravite šta se ovde dogodilo. Samo pričate kako štitite narod od Troloka. Koliko ih je izginulo od troločkih ruku otkada ste ovde? Moja porodica nije prva, i sigurno nije poslednja. Bežite! Ili ostanite, ako niste zaboravili da ste muškarci. Ako tražiš hrabrost, pogledaj ove žene, Bornhalde. Svaka je hrabrija od svih Belih plaštova zajedno!“

Bornhald se tresao kao da ga svaka reč šiba bičem; Perinu se učinilo da će ispasti iz sedla. Pridigavši se, Bornhald ga prostreli pogledom. „Ostaćemo“, prošistao je.

„Ali, lorde Bornhalde“, pobuni se Bajar.

„Čistih ruku“, zaurla Bornhald na njega. „Ako moramo da izginemo ovde, izginućemo čistih ruku!“ Ponovo je okrenuo glavu prema Perinu, upljuvanih usana. „Ostaćemo ovde. Ali na kraju će te stići smrt, Senkin skote! Zbog moje porodice, zbog mog oca, stići-će-te-smrt!“ Silovito obrnuvši konja, on odjaha nazad prema koloni Belih plaštova. Bajar zaškrguta zubima na Perina, pa i sam pođe.

„Ne misliš valjda da održiš to obećanje?“, ustreptalo upita Aram. „Ne smeš.“

„Moram da obiđem ostale“, kaza Perin. Teško da će poživeti dovoljno dugo da ga održi. „Nema mnogo vremena.“ Prilegao je Korakove slabine i konj pojuri prema zapadnom obodu sela.

Iza ostrog kolja uperenog ka Zapadnoj šumi klečali su muškarci naoružani kopljima, bradaticama i oštroperima koje je iskovao Haral Luhan. Kovač je takođe bio tu, u svom prsluku, s kosom navrh motke duge osam stopa. Iza njih su u redovima stajali strelci; među njima behu i četiri katapulta. Abel Kauton je polako koračao među njima i obraćao se svakom ponaosob.

Perin prijaha do Abela i priteže uzde. „Kažu da dolaze sa severa i juga“, tiho reče, „ali širom otvorite oči.“

„Hočemo. Spreman sam i da pošaljem pola ljudi gde god zatreba. Shvatiće oni da Dvorečani nisu lak zalogaj.“ Abel je imao isti osmeh kao Met.

Na Perinov golemi stid, ljudi su mu bučno klicali dok je prolazio sa Sadrugovima i barjakom iza leda. „Zlatooki! Zlatooki!“, i ponegde: „Lord Perin!“ Znao je da je trebalo od početka da bude stroži u tom smislu.

Na južnom kraju, glavni deo posla obavijao je Tam, sumornije raspoložen nego Abel; kretao se skoro kao Zaštitnik, s rukom na balčaku. Taj vučji, smrtonosni korak nije se mogao očekivati od krupnog, sedokosog seljaka. Pa ipak, ono što je rekao Perinu nije bilo mnogo drugačije od Abelovih reči. „Jači smo mi Dvorečani nego što mnogi misle“, tiho reče. „Ne brini, nećemo se danas obrukati.“

Alana je, za jednim od šest katapulta, žustro naređivala ljudima da ubace ogroman kamen u ruku na vrhu debele poluge. Ivon je bio u njenoj blizini; sedeo je u sedlu, obavijen plastom nestalnih boja, vitak kao oštrica mača, budan kao jastreb. Bez sumnje, izabrao je da bude gde i ona, i jedini cilj mu je bio da ona preživi. Jedva da je i pogledao Perina. Ali Aes Sedai zastade s rukama iznad kamena i odmeri ga dok je prolazio. Skoro da je osetio kako ga vaga i ocenjuje. I ovde ga je pratilo klicanje.

Na mestu gde je ograda od kolja obilazila oko onih nekoliko kuća istočno od gostionice Kod vinskog izvora, na čelu su bili Džon Tejn i Samel Krou. Perin im reče isto što i Abelu, i opet dobi skoro isti odgovor. Džon, u verižnjači tu i tamo načetoj rđom, reče da je video dim iz pravca svog mlina; Samel, konjskog lica i dugog nosa, beše siguran da gori i njegovo imanje. Nisu očekivali lagan dan, ali nosili su kamenu nepokolebljivost umesto štita.

Perin je naumio da se bori na severnoj strani. Opipao je traku ispod kragne i zagledao se prema Stražarskom Brdu, u pravcu u kome je Faila pošla, pa se zapitao zašto je izabrao severnu stranu. Leti u slobodu, Faila. Leti u slobodu, srce moje. Valjda je svako mesto dobro za smrt.

Ovde je, navodno, Bran bio glavni. S čeličnim kalpakom i u prsluku s ušivenim metalnim pločicama obilazio je ljude uz ogradu, ali čim vide Perina, zastade i nakloni se koliko mu je stomak dozvoljavao. Gaul i Cijad su bili spremni; nosili su šoufe oko glava, a crni velovi im samo oči nisu skrivali. Rame uz rame, primeti Perin; šta god da se dogodilo između njih, gurnulo je krvnu zavadu njihovih klanova u stranu. Loijal je držao par dugih sekira, majušnih za njegove ogromne šake; čupave uši su mu ratoborno štrcale uvis, a široko lice mu beše namračeno.

Zar si mislio da ću pobeći?, odgovorio je kada mu je Perin predložio da se iskrade za Failom iste noći. Uši mu behu klonule od umora i žalosti. Došao sam s tobom, Perine, i kada odeš ti, odlazim i ja. Tada se duboko i gromko nasmejao tako da su sudovi podrhtavali. Možda će jednog dana neko pričati priče čak i o meni. Moj narod ne razmišlja o takvim stvarima, ali valjda bi mogao postojati junak i među Ogijerima. Šala, Perine. Našalio sam se. Smej se. Hajde, pričaćemo jedan drugom šale, i smejati se, i zamišljati kako Faila leti u slobodu.

„Nije to šala, Loijale“, promrmlja Perin jašući kroz redove ljudi. Trudio se da ne sluša klicanje. „Junak si, hteo ne hteo.“ Ogijer se silom nasmeši i okrenu glavu natrag ka čistini iza ograde. Štapovi s belim prugama označavali su razmake od sto koračaj a, sve do pet stotina. Dalje od toga ležala su široka polja duvana i ječma, uglavnom ugažena u prethodnim napadima, živice i kamene ograde i šumarci kožolista, bora i hrasta.

Koliko je samo lica Perin poznavao u redovima ovih ljudi. Debeli Evard Kandvin i Pet al’Kaar sa isturenom vilicom držali su koplja. Belokosi Bjuel Dautri, streličar, stajao je, naravno, uz strelce. Bio je tu krupni, sedokosi Džek al’Sin sa ćelavim rođakom Vitom, pa čvornovati Flan Lijuin, mršav kao baštenska motka, kao i svi njegovi muški rođaci. Džaim Torfin i Hu Marvin, jedni od prvih koji su mu se pridružili; bilo im je neprijatno da se pridruže Sadrugovima, kao da je to što su propustili zasedu u Vodenoj šumi napravilo nekakav jaz između njih. Elam Dautri, Dav Ajelin i Evin Fingar. Hari Koplin i njegov brat Dart, i stari Bili Kongar. Berin Tejn, mlinarev brat, i debeli Ejtan Dern, i Kevrim al’Azar, koji je već imao čukununuke, i Tak Padvin, drvodelja, i...

Perin natera sebe da prestane s brojanjem i ode do Verin. Stajala je kraj katapulta, pod budnim okom Tomasovim. Bucmasta Aes Sedai u smeđem ruhu odmeri Arama pa podiže ptičji pogled prema Perinu, začuđena, kao da se pita zašto je uznemirava.

„Malo sam se začudio što ste ti i Alana još uvek ovde“, rekao joj je. „Potraga za devojkama koje umeju da usmeravaju ne može biti vredna života. Ne može biti ni održavanje veze s ta’verenom.“

„Zar smo zato ovde?“ Skrstila je ruke preko struka i zamišljeno nakrivila glavu. Najzad reče: „Ne. Mislim da još ne možemo da odemo. Zanimljiv si predmet izučavanja, na svoj način, baš kao i Rand. I mladi Met. Kad bih samo mogla da se podelim na tri dela, privezala bih se za svu trojicu i danonoćno vas pratila, pa makar morala i da se udam za vas.“

„Već sam oženjen.“ Zvučalo je čudno. Čudno, i prijatno. Imao je ženu, a ona je bila na sigurnom.

Srušila mu je taj trenutak sanjarenja. „Jesi. Ali zar ne znaš šta podrazumeva venčanje sa Zarinom Bašer?“ Prišla je i obrnula mu sekiru okačenu o pojas, pregledajući je. „Kada ćeš se odreći ovoga u ime čekića?“

Zurio je u Aes Sedai, pa nesvesno odmače Koraka i otrže joj sekiru iz ruku. Šta podrazumeva venčanje s Failom! Odreći se sekire? Šta je htela da kaže? Koliko je znala?

„ISAM!“, prasnuše grleni krici poput udara groma i Troloci banuše, svaki upola veći i širi od čoveka. Zastali su u poljima, izvan domašaja lukova. Beše to grdna gomila ogromnih crnih oklopa. Nije joj se nazirao kraj, a prostirala se celom dužinom sela. Tiskalo se tu na hiljade ogromnih brnjica unakaženih kljovama i njuškama, rogatih ili pernatih glava, sa šiljcima po laktovima i ramenima. Nosili su mačeve krive poput srpova i šiljate sekire, kukasta koplja i krzave trozupce, skoro nepregledno more opakog oružja. Mirdraali su ih obilazili u galopu, na ponoćnocrnim konj ima. Njihovi vrani plaštovi se nisu savijali ni kada su zaokretali pastuve.

„ISAM!“

„Zanimljivo“, promrmlja Verin.

Perin ne bi upotrebio tu reč. Ovo beše prvi put da su Troloci zaurlali nešto razgovetno. Ipak, pojma nije imao šta to znači.

Pogladio je mladenačku traku i napregnuo se da mirno pojaše do središta dvorečanskih redova. Sadrugovi se zbiše oko njega; vetar je uzdigao barjak s crvenom vučjom glavom. Aram je obema rukama stezao mač. „Spremi se!“, viknu Perin. Glas mu je bio snažan, što ga prilično iznenadi.

„ISAM!“ Crna plima pokulja napred uz divljački urlik.

Faila je na sigurnom. Ništa drugo nije bilo važno. Nije želeo da gleda lica ljudi postrojenih sa strana. Začuo je iste urlike s juga. Obe strane istovremeno. Do sada to nisu pokušavali. Faila je na sigurnom.

„Na četiristo koraka...!“ Svi lukovi se podigoše u isti mah. Telesine su proždirale zemlju snažnim nogama, urličući. Sve bliže. „Gađaj!“

Prasak struna na lukovima prigušila je rika Troloka, ali tuča guščjih pera prelete nebo i zasu hordu crnih obličja. Iz katapulta poleteše stene i rascvetaše se u plamene lopte i kišu oštrih kamenica. Troloci su padali. Perin je gledao kako padaju, kako ih čizme i kopita gaze. Padali su čak i Mirdraali. Ipak, smrtonosni talas nije bio oslabljen, već je jurio dalje, zatvarajući sopstvene rupe.

Nije morao da izda naređenje za sledeči plotun. Ljudi su napinjali strele što su brže mogli, i druga kiša šiljaka polete još pre nego što se prva sručila. Za drugom treča, pa četvrta, pa peta. Vatra je zasipala Troloke onom brzinom kojom su poluge katapulta mogle biti napete. Verin je galopirala od jedne do druge sprave i previjala se preko sedla. A grdne prilike su nadirale praćene rikom, urlanjem nekog jezika nerazumljivog Perinu; ipak se u njemu čula žeđ za krvlju, glad za ljudskim mesom. Ljudi klekoše iza kolja i spremiše se, stežući oružje.

Perin oseti ledene trnce. Video je zemlju koju su Troloci ostavili za sobom, zatrpanu mrtvima i ranjenima, ali jurišnika kao da nije bilo ništa manje. Korak se vrpoljio, ali kulaševo njištanje se nije čulo od grmljavine troločkih urlika. Sekira mu kliznu u ruku, a sunce odsevnu s duge zakrivljene oštrice i šiljka. Još nije bilo podne. Volim te zauvek, Faila. Činilo mu se da kolje ovog puta neće...

Prvi red Troloka nije ni usporavao, već nalete na oštre kočeve. Nakazna lica su im se mučno krivila u bolne krike. Urlali su, probodeni, dok su im se ostala zverska obličja pentrala preko leđa. Neki od njih su se takođe naboli na kolce, ali novi ih smeniše; novih nije nedostajalo. Poslednji pljusak strela pogodio je pravo u metu – već su mogli da im gađaju glave – a potom nastupiše koplja, bradatice i ručno pravljeno oružje velikog dometa; gurali su i nabadali ogromne prilike u crnim oklopima, pa bi povremeno odstupili da strelci lakše naciljaju neljudska lica nadvijena nad njihove prijatelje. I dečaci s krovova su gađali u ludilo, smrt i gromoglasne urlike. Polako, neumitno, dvorečanski stroj se uvijao, na preko deset mesta. Ako bi igde pukao...

„Povlačenje!“, zaurla Perin. Jedan svinjoliki Trolok, već okrvavljen, probio se kroz redove ljudi, i pomamno mlatio debelom, povijenom oštricom. Perinova sekira mu je rascepila glavu do usta. Korak je pokušavao da se propne, nemo njišteći usred meteža. „Povlačenje!“ Darl Koplin je pao, držeći se za preponu probodenu kopljem širokim poput pesnice; stari Bili Kongar pokušao je da ga odvuče, trapavo preteći lovačkim kopljem; Hari Koplin je zamahivao. bradaticom ne bi li odbranio brata, a usta su mu zjapila u kriku koji se nije čuo. „Povlačite se među kuće!“

Nije mogao da proceni da li su ostali čuli i proneli naređenje, ili ih je jednostavno gurala planina Troloka, ali su ljudi polako, ogorčeno, odstupali korak po korak. Loijal je, stegnutih zuba, zamahivao krvavim sekirama kao čekićima. Bran je uz Ogijera beznadežno ubadao kopljem; kalpak mu beše spao, a kroz oskudnu sedu kosu slivala se krv. Tomas je, na svom pastuvu, čistio prostor oko Verin; raščupana Aes Sedai ostala je bez konja. Iz ruku su joj sevale plamene kugle, i svaki Trolok koji bi im se našao na putu goreo je kao nakvašen uljem. Nisu mogli da izdrže. Dvorečani su uzmicali, tiskajući se oko Koraka. Gaul i Cijad su se borili leda uz leda; njoj je ostalo samo jedno koplje, dok je on sekao i probadao ogromnim nožem. Natrag. Ljudi sa zapada i istoka su se izvili upolje, da spreče bočni napad Troloka zasipajući ih strelama. Nije bilo dovoljno. Natrag.

Najednom, ogromna prilika s kozjim rogovima povuče Perina iz sedla, kao da hoće da se popne gore. Korak pade, batrgajući se pod dodatnom težinom. Perinova noga ostade prikleštena i bolna kao da će pući, ali pokušao je da uzvrati sekirom, da se izbori s rukama većim od ogijerskih koje su mu grabile prema vratu. Trolok vrisnu, primivši Aramov mač u grlo. Telesina pade preko Perina, bljujući krv, a Krpar se glatko iskrenu i probode sledećeg Troloka kroz stomak.

Perin je mumlao od bola dok se kotrljao u stranu; Korak mu je pomogao tako što se izborio da ustane, ali nije imao vremena da ponovo uzjaše. Jedva je stigao da ukloni glavu s puta kopitima jednog crnog konja. Upinjao se da ustane, dok se bledo bezoko lice kezilo i naginjalo prema njemu, vitlajući smrtonosnim crnim mačem. Izbegao je udarac, ali sečivo mu okrznu kosu. Nemilosrdno je zamahnuo sekirom i odsekao jednu nogu crnom konju. Jahač i životinja padoše zajedno; još u padu, Perin zari Polučoveku sekiru tamo gde je trebalo da ima oči.

Iščupao je sekiru na vreme da vidi kako vile Dejzi Kongar probadaju grkljan jednog kozolikog Troloka. Zver ščepa vile jednom rukom, a druga ruka zamahnu nazubljenim kopljem, ali Marin al’Ver mu mirno zakopa sataru u nogu; noga pokleče, a ona mu podjednako mirno prelomi kičmu udarcem u vrat. Jedan Trolok počupa Bod Kauton za kosu i podiže je; užasnuto je vrištala dok mu je zarivala sekiru u oklopljeno rame. Njena sestra Eldrin nalete mu lovačkim kopljem na grudi, a seda Nejsa Ajelin ga probode mesarskim nožem.

Žene nisu poklekle, koliko je Perin video, ni na jednoj strani. Da ne beše njih, ljudi ne bi ostali u stroju. Žene među muškarcima, rame uz rame; neke među njima bile su devojčice, ali opet, neki od tih „muškaraca“ još se nisu brijali. Neki nikada i neće. Gde su Beli plaštovi? Deca! Ako su žene ovde, niko ne čuva decu. Gde su krvavi Beli plaštovi? Kad bi sada došli, izdržali bi još nekoliko minuta. Dovoljno da sklone decu na sigurno.

Okrenuo se da potraži Sadrugove; oni će morati da probiju put za decu. Poslaće ih tamo, a on će ostati da učini šta može. Jedan dečak, isti onaj tamnokosi trkač koji ga je tražio prethodne noći, povuče ga za rukav. „Lorde Perine!“, povika dečak kroz zaglušujuću buku. „Lorde Perine!“

Perin je pokušao da ga se otrese, pa ga na kraju podiže pod ruku; batrgao se, ali mesto mu je bilo uz ostalu decu. Razdvojeni u redove između kuća, Ban, Tel i ostali Sadrugovi gađali su lukovima iznad glava muškaraca i žena. I Vil je zario koplje s barjakom u zemlju da bi mogao da gađa. Tel je nekako uspeo da uhvati Koraka; kulaševe uzde bile su privezane za njegovo sedlo. Dečak može da odjaše na Koraku.

„Lorde Perine! Molim vas, slušajte! Gazda al’Tor kaže da je neko napao Troloke! Lorde Perine!“

Perin već bese odšepao na pola puta do Tela kad je ovo doprlo do njega. Nagurao je dršku sekire kroz remen, ščepao dečaka za ramena i podigao ga. „Neko ih je napao? Ko?“

„Ne znam, lorde Perine. Gazda al’Tor kaže da mu se učinilo da je čuo kako neko viče ’Devonovo Jahanje’.”

Aram zgrabi Perina za ruku i bez reči pokaza krvavim mačem. Perin se okrenu na vreme da vidi kako tuča strela zasipa Troloke. Sa severa. Istim lukom polete još jedna kiša.

„Vrati se ostaloj deci“, reče on i spusti dečaka. Morao je da se popne, da bi video. „Idi! Svaka čast, momče!“, dodao je trapavo jureći prema Koraku. Dečko otrča natrag u selo sa osmehom na licu. Svaki korak probadao je Perinovu nogu bolom; možda je bila slomljena. Nije imao vremena da brine o tome.

Tel mu dobaci uzde, a on ih dograbi i uzvera se u sedlo. Potom se zapitao da li vidi ono što želi ili ono što je zaista tu.

Na obodima nekadašnjih polja stajali su redovi seljana pod barjakom crvenog orla i spretno gađali lukovima. Pored barjaka stajala je Lastavica s Failom u sedlu i Bain uz nju. Mora da je pod tim crnim velom bila Bain, ali Failino lice se jasno videlo. Bila je uzbuđena, preplašena, užasnuta i prelepa. Bila je divna.

Mirdraali su pokušavali da okrenu deo Troloka, da povedu juriš na ljude Stražarskog Brda, ali uzalud. Čak i oni Troloci koji su ih poslušali nisu mogli da pređu više od pedeset koraka. Jedna Sen pade zajedno s konjem, ali ne od strela, već od ruku i oružja izbezumljenih Troloka. Sada kada su i Dvorečani stigli da podignu lukove, Troloci počeše da se povlače mahnitim trkom, zasuti strelama s obe strane. Troloci beže, Mirdraali padaju. Bila je to prava klanica, ali Perin je nije posmatrao. Faila.

Isti onaj dečak mu je stao uz nogu. „Lorde Perine!“, viknu da nadjača muškarce i žene koje su klicale od radosti i olakšanja dok su poslednji Troloci u dometu strela padali. Perin je verovao da ih je preživeo samo neznatan broj, ali jedva da je mogao da razmišlja. Faila. Dečak ga povuče za nogavicu. „Lorde Perine! Gazda al’Tor kaže da su Troloci slomljeni! I viču ’Devonovo Jahanje’! Mislim, ljudi viču. Čuo sam i ja!“

Perin se savi i pogladi dečaka po kovrdžavoj kosi. „Kako se zoveš, momče ?“

„Džaim Ajbara, lorde Perine. Mislim da sam vam u rodu. Bar nekom daljem, u svakom slučaju.“

Perin čvrsto stisnu oči da zadrži suze. Kad je progledao, ruka mu je još drhtala u dečakovoj kosi. „Pa, rođače Džaime, pričaj svojoj deci o današnjem danu. Pričaj i unucima, i njihovoj deci.“

„Neću ih imati“, ljutito reče Džaim. „Devojčice su odvratne. Smeju ti se, ne rade ništa pametno, i nikad ne razumeš šta pričaju.“

„Mislim da ćeš jednog dana razumeti da nisu odvratne, baš naprotiv. Možda se druge stvari neće promeniti, ali to hoće.“ Faila.

Džaim ga sumjičavo pogleda, ali se potom razvedri i nasmeja: „Uh, kad kažem Hadu da me je lord Perin nazvao rođakom!“ I odjuri da kaže Hadu, koji će i sam odgajati decu, i ostalim dečacima koji će to jednog dana činiti. Sunce je bilo u zenitu. Prošao je, možda, jedan čas. Sve je potrajalo jedan čas. Činilo se kao čitav život.

Korak pođe napred, i Perin dokuči da ga je verovatno sam poterao. Veseli ljudi su se sklanjali s puta kulašu, ali Perin ih je jedva čuo. Troloci su čistom težinom i brojnošću probili ogromne rupe u ogradi. Prošao je kroz jednu takvu rupu, preko hrpe mrtvih Troloka, ne gledajući naniže. Leševi Troloka, načičkani strelama, zastrli su zemlju kao tepih. Ponegde se grčila i poneka isprobadana Sen. Ništa nije video. Imao je oči samo za jedno. Faila.

Istupila je pred ljude Stražarskog Brda, zastala da zadrži Bain, pa pojahala prema njemu. Vitka i uspravna, jahala je tako ljupko kao da je crna kobila deo nje; vodila je Lastavicu kolenima, a uzde je, tek onako, držala jednom rukom. Crvena traka joj je još bila upletena u kosu; krajevi su padali niz ramena. Moraće da joj pronađe cveće.

Iskošene oči ga odmeriše, a usne... Nije moguće da je osećala nesigurnost, ali mirisala je tako. „Obećala sam da ću ići“, najzad reče, uzdignute glave. Lastavica zaigra u stranu, izvijajući vrat, a Faila je sputa, ne skrećući pažnju. „Nisam rekla dokle. Znaš da nisam.“

Nije mogao ništa da kaže. Bila je toliko lepa. Samo je želeo da je gleda, da je vidi, dražesnu, živu, ovde s njim. Osećala se na svež znoj pomešan s trunkom biljnog sapuna. Nije znao da li da se smeje ili da plače. Možda je želeo oboje. Želeo je da uvuče sav njen miris u sebe.

Namrštila se i nastavila. „Bili su spremni, Perine. Zaista, bili su. Nisam morala da ih nagovaram. Troloci skoro da im nisu ni smetali, ali videli su dim. Bain i ja smo požurile, pa smo stigle na Stražarsko Brdo i pre zore. Pošli smo natrag čim je svanulo.“ Zamenila je mrgodan pogled osmehom, ponosnim i živahnim. Kakav divan osmeh. Tamne oči su joj iskrile. „Pošli su za mnom, Perine. Pošli su za mnom! Čak ni Tenobija nikad nije povela ljude u bitku. Želela je to, jednom, kada sam imala osam godina, ali je otac porazgovarao s njom u njenim odajama, pa je ipak ostala, a on je odjahao u Pustoš.“ Pomalo se snuždeno osmehnula, pa dodade: „Mislim da ti i on ponekad postupate na isti način. Tenobija ga je izgnala, ali imala je samo šesnaest godina, pa je Savet lordova posle nekoliko nedelja uspeo da je natera da promeni odluku. Poplaveče od ljubomore kad joj budem rekla.“ Ponovo je zastala, ovog puta da bi se podbočila, i duboko udahnula. „Zar ćeš samo da ćutiš?“, upitala je nestrpljivo. „Zar ćeš samo da sediš tu kao neka dlakava gromada? Nisam obećala da ću napustiti Dve Reke. To su bile tvoje reči, ne moje. Nemaš prava da se ljutiš na mene što nisam učinila nešto što nisam obećala! I to što si me oterao misleći da ćete svi izginuti! Vratila sam se da...“

„Volim te.“ Samo je to mogao da kaže, ali, začudo, bilo je dovoljno. Tek što je prozborio, priterala je Lastavicu bliže, obgrlila ga i privila glavu uz njegove grudi; kao da se trudila da ga prelomi stiskom. Nežno joj je pomilovao tamnu kosu, samo da oseti tu svilu, samo da je oseti.

„Uplašila sam se da će biti prekasno“, govorila mu je u kaput. „Ljudi iz Stražarskog Brda marširali su najbrže što su mogli, ali kad smo stigli već je bilo toliko Troloka među kućama, kao da je lavina zatrpala selo, a tebe nigde nije bilo...“ Drhtavo je udahnula, i polako se opustila. Kada je ponovo progovorila, glas joj beše mirniji. Neznatno. „Jesu li stigli ljudi iz Devonovog Jahanja?“

Trgao se, a ruka kojom ju je milovao zastade. „Jesu. Otkud znaš? Nisi valjda odgovorna i za to?“ Zadrhtala je; tek za tren je shvatio da je to zbog smeha.

„Ne, srce moje, ali bih, da sam mogla. Kada je onaj čovek doneo poruku – ’Dolazimo’ – pomislila sam – ponadala sam se – da je mislio na to.“ Podigla je glavu i ozbiljno ga pogledala. „Nisam smela da ti kažem, Perine. Nisam smela da ti dajem nadu, jer nisam imala ništa osim pretpostavke. Bilo bi previše surovo da... Nemoj da se ljutiš na mene, Perine.“

Nasmejao se, pa je podiže iz sedla i postavi popreko ispred sebe; negodovala je, smejući se, ali se previla preko jabuke njegovog sedla i obgrlila ga obema rukama. „Nikad se neću ljutiti na tebe, kun...“ Ućutkala ga je rukom.

„Moja majka kaže da je najgore što joj je otac ikad uradio to što se zakleo da se nikada neće naljutiti na nju. Tek posle godinu dana uspela je da ga natera da povuče reč; kaže da je postao nesnošljiv koliko se uzdržavao. Ljutićeš se ti na mene, Perine, i ja ću na tebe. Ako želiš da položiš još jedan mladenački zavet, zakuni se da nećeš skrivati bes, Ne mogu da se borim protiv nečega što mi ne daš da vidim, mužu moj. Mužu moj“, zadovoljno je ponovila, umiljavajući mu se. „Baš mi se sviđa kako zvuči.“

Primetio je da nije pomenula kako će i ona njemu govoriti kada je ljuta; iz iskustva je znao da će u dobrom delu slučajeva morati sam to da procenjuje. Nije obećala ni da će prestati da čuva tajne pred njim. U ovom trenu, nije ga bilo briga, jer je bila uz njega. „Znaćeš kad budem ljut, ženo moja“, obećao je. Popreko ga je pogledala, kao da nije sigurna kako to da shvati. Nikad ih nećeš razumeti, rođače Džaime, ali nećeš ni mariti.

Najednom je postao svestan troločkih leševa svuda oko sebe. Mirdraali su se divlje batrgali u crnom polju načičkanom pernatim strelama; odbijali su da se upokoje. Polako je poveo Koraka natrag. Klanica, gomila naslaganog mesa nakota Senke protezala se stotinama koraka u svim pravcima. Vrane su već skakutale po zemlji, a ogroman, uskomešan oblak lešinara kružio je nebom. Nije bilo gavranova. Isto ovako bilo je i na jugu, tvrdio je mali Džaim; jato lešinara na drugoj strani sela bilo je dokaz. Ipak, životi Desele, Adore, malog Peta... nisu osvećeni. Nisu dovoljno; nikad i neće biti. Ništa ih ne može vratiti. Zagrlio je Failu toliko snažno da je zaječala, ali nije mu dala da popusti već i sama zagrli njegove ruke, da ostanu tu gde su. Ona mu je bila dovoljna.

Iz Emondovog Polja tekla je reka ljudi; Bran je hramao, ali se poštapao kopljem, a nasmejana Marin ga je pridržavala; Dejzi se grlila s mužem Vitom, a Gaul i Cijad su se držali za ruke, spuštenih velova. Loijalove uši su umorno visile, Tamovo lice beše krvavo, a Flan Lijuin je jedva stajao na nogama, i to zahvaljujući supruzi Adini; skoro svi su bili okrvavljeni i navrat-nanos previjeni. Ali izlazilo je sve više njih: Elam i Dav, Evin i Aram, Evard Kandvin i Bjuel Dautri, Hu, Tad i konjušari iz gostionice Kod vinskog izvora i Ban, Tel i Sadrugovi s neizbežnim barjakom. Ovog puta nije brojao lica koja nedostaju, već ona koja su ostala tu. Tomas i Ivon su jahali tik iza Verin i Alane. Stari Bili Kongar je mahao krčagom, verovatno punim piva ili, još bolje, rakije. Čen Bjui, zgužvanog lica, bio je u modricama. Džek al’Sin je grlio svoju suprugu, a njegovi sinovi i kćeri behu sa svojim ženama i muževima. Raen i Ila su još nosili odojčad na leđima. Još ljudi. Lica koja uopšte nije poznavao; sigurno narod iz Devonovog Jahanja i s okolnih imanja. Uokolo su trčali nasmejani dečaci i devojčice.

Podelili su se na dve strane i stvorili veliki krug oko ljudi sa Stražarskog Brda, a Faila i on se nađoše u središtu. Niko nije želeo da gleda Seni na samrti, ali oni kao da nisu ni bili svesni tolikog mrtvog nakota Senke. Oči su bile uprte samo u njih dvoje i Koraka, i tiho su ih posmatrale dok se Perin nije uznemirio. Zašto svi ćute? Zašto nas tako gledaju?

Beli plaštovi su polako izjahali iz sela, po četvorica u redu, u bleštavoj koloni, Dain Bornhald i Džaret Bajar na čelu. Svi beli ogrtači sijali su kao da su tek očišćeni; sva koplja behu iskošena pod istim uglom. Začulo se neraspoloženo mrmljanje, ali ljudi ih propustiše u krug.

Bornhald podiže ruku u oklopnoj rukavici, i kolona zastade uz zveckanje uzengija i škripu sedala. Okrenuo se prema Perinu: „Gotovo je, Senkin skote.“ Bajarove usne su podrhtavale od mržnje, ali Bornhaldovo lice se nije menjalo, a glas mu beše jednoličan. „Troloci su poraženi. Kao što smo se dogovorili, sada te hapsim kao Prijatelja Mraka, kao ubicu.“

„Ne!“ Faila se okrenu i ljutito pogleda Perina. „Šta on to priča, šta ste se dogovorili?“

Reči joj skoro potonuše u buku sa svih strana. „Ne! Ne!“, čulo se i: „Nećete ga uzeti!“ i: „Zlatooki!“

Perin pogleda Bornhalda u oči, podiže ruku, i uskoro nastade tišina. Tada je progovorio: „Rekao sam da se neću protiviti ako nam pomognete.“ Čudilo ga je što mu glas beše tako stamen; iznutra ga je rastapao potmuli, ledeni bes. „Ako nam pomognete, Beli plašte. Nisam vas video.“ Čovek nije odgovarao.

Dejzi Kongar istupi iz kruga ljudi zajedno s Vitom, koji se držao za nju kao da je više nikad neće pustiti. Uistinu, i njena debela ruka je stezala Vitova ramena na sličan način. Bili su čudan prizor – polako se naslonila na vile, grleći svog znatno nižeg muža kao da ga štiti. „Bili su na Zelenilu“, glasno je rekla, „svi poredani u sedla, sređeni kao devojčice pred nedeljnu igranku. Nisu se ni pomakli. Zbog njih smo i priskočile...“ Na ovo zabruja ratoborni žamor ženskih glasova, „...kad smo videle da ćete propasti, a oni su samo sedeli kao panjevi!“

Bornhald je i dalje netremice gledao Perina. „Zar si mislio da ti verujem?“, naruga se. „Tvoja namera je propala samo zato što je pristiglo pojačanje – zar ne? – a za to nemaš nikakvu zaslugu.“ Faila se trže, ali Perin joj, i ne skrećući pogled, nasloni prst na usne. Snažno ga je ugrizla, ali ništa nije rekla. Bornhaldov glas konačno poče da se žari. „Videću ja tebe na vešalima, Senkin skote. Videću te, koliko god me koštalo! Videću te na vešalima, pa makar čitav svet morao da bacim u oganj!“ Sada je već vrištao. Bajarov mač je počeo da klizi iz korica, a jedan ogromni Beli plašt iza njega – Faran, koliko se Perin sećao – već beše isukao oružje i, za razliku od Bajara, zadovoljno se smeškao.

Istog časa su se ukočili – strele izleteše iz tobolaca i zazveketaše o lukove širom kruga, a strelci napeše pera do ušiju i uperiše ubojite šiljke u Bele plaštove. Kroz čitavu kolonu pronese se škripa sedala dok su se jahači uznemireno osvrtali. Bornhald nije pokazao nikakav znak straha, a nije tako ni mirisao; osećao se na čistu mržnju. Pogledao je Dvorečane koji su ih okružili skoro grozničavo, i vratio još vreliji i prezriviji pogled na Perina.

Perin obori ruku i strune lukova se, uz malo oklevanja, polako opustiše. „Niste priskočili u pomoć.“ Glas mu bese kao hladan čelik, čvrst kao nakovanj. „Otkad ste došli u Dve Reke, gotovo sva pomoć koju ste pružili bila je slučajnost. Nikada zaista niste marili što ljude ubijaju i proteruju vatrom, jer sve što želite jeste neko koga možete zvati Prijateljem Mraka.“ Bornhald zadrhta, ali oči su mu još uvek gorele. „Sada je vreme da odete. Ne samo iz Emondovog Polja. Vreme je da pokupite svoje Bele plaštove i nosite ih van Dve Reke. Smesta, Bornhalde. Odlazite.”

„Ipak ćeš visiti jednog dana“, prošapta Bornhald. Trgao je uzde i poveo kolonu, pa mamuznu konja prema Perinu kao da želi da ga pregazi.

Perin povede Koraka u stranu; želeo je da im vidi leđa, dosta mu je bilo ubijanja. Dozvolio je tom čoveku poslednji gest prkosa.

Bornhald nije okretao glavu, ali je Bajar, sasušenih obraza, gledao Perina s tihom mržnjom, a Faran, iz nekog razloga, sa sažaljenjem. Ostali su gledali pravo pred sebe, zveckajući opremom i kloparajući kopitima. Krug se tiho otvorio i propustio ih ka severu.

Kad poslednji Beli plaštovi projahaše, desetak pešaka priđe Perinu; neki su nosili zbrda-zdola skupljene komade izanđalog oklopa, ali svi su se radosno cerili. Nije prepoznao nikog od njih. Predvodnik im je očito bio jedan počrneli čovek širokog nosa, sed i gologlav, u zarđaloj verižnjači do kolena, ali sa seljačkom kragnom oko vrata. Trapavo se poklonio preko svog luka. „Ja sam Džerinvar Barster, moj lorde Perine. Zovu me Džer.“ Žurno je nastavio, kao da se plaši da će ga prekinuti. „Izvinjavam se što ti smetam. Neki od nas bi da isprate Bele plaštove, ako ti ne smeta. Ima nas dosta koji želimo i da se vratimo kući, pa makar i ne stigli do mraka. Ima isto ovoliko Belih plaštova na Stražarskom Brdu, ali nisu hteli da pođu. Rekoše da im je naređeno da se ne mrdaju. Budale, ako mene ko pita, i dosta smo ih gledali. Samo zabadaju noseve ljudima u kuće i prave zavadu među susedima. Ispratićemo ih, ako ne mariš.“

Posramljeno je pogledao Failu i savio glavu, ali bujica reči nije zastajala. „Izvinite, moja gospo Faila. Nisam želeo da prekidam vas i vašeg lorda. Samo sam hteo da mu dam na znanje da smo sa njim. Divnu ženu imaš, moj lorde. Divnu ženu. Nemojte se uvrediti, moja gospo. Pa, još je dan, a pričom se ovce ne strižu. Izvinite što sam smetao, moj lorde Perine, moja gospo Faila.“ Ponovo se poklonio, a ostali su ga oponašali; potom. je poterao svoje ljude, govoreći: „Nemaju lord i njegova gospa vremena da ih mi zadržavamo. Imamo još posla.“

„Ko je ovo?“, upita Perin, pomalo zbunjen tom bujicom. Čak ni Dejzi i Čen ne mogu ovoliko da pričaju. „Poznaješ li ga, Faila? Neko iz Stražarskog Brda?“

„Gazda Barster je gradonačelnik Stražarskog Brda, a oni ostali su Seoski savet Ženski krug Stražarskog Brda poslaće izaslanstvo na čelu s njihovom Mudrosti, čim bude bezbedno. Kažu, žele da vide da li je taj ’lord Perin’ pravi čovek za Dve Reke; ipak, terale su me da ih naučim kako da ti se naklone, a Mudrost, Edela Gaelin, hoće da ti donese malo svoje suve pite s jabukama.“

„Oh, spaljen da sam!“, dahnu on. Širilo se na sve strane. Znao je da je od početka trebalo više to da suzbija. „Ne zovite me tako!“, povikao je za putnicima. „Ja sam samo kovač! Čujete li me? Kovač!“ Džer Barster se okrenu, mahnu rukom, zaklima glavom i požuri ostale.

Faila se zakikota i povuče ga za bradu. „Ti si slatka budala, moj lorde Kovaču. Prekasno je sad da se okreneš.“ Osmeh joj najednom postade stvarno opak. „Mužu, ima li nade da u dogledno vreme malo budeš sam sa svojom ženom? Otkako sam se udala, postala sam drska kao kakva Domanka! Znam da si umoran, ali...“ Ciknula je i stegla ga za kaput, jer je poterao Koraka galopom prema gostionici Kod vinskog izvora. Prvi put, klicanje mu uopšte nije smetalo.

„Zlatooki! Lord Perin! Zlatooki!“

Ordejt je zurio na jug, ka Emondovom Polju, s debele grane jednog lisnatog hrasta na obodu Zapadne šume. Nemoguće. Bičuj ih. Oderi im kožu. Sve se odvijalo prema zamisli. Čak je i Isam igrao kako je on želeo. Zastoje glupak prestao da dovodi Troloke? Trebalo je da ih dovede toliko da se čitave Dve Reke zacrne! Pljuvačka mu se cedila sa usana, ali nije to primetio; nije primetio ni da grabi rukom prema pojasu. Muči ih dok im srca ne popucaju! Zdrobi ih sa zemljom, neka vrište! Sve je dao da dovuče Randa al’Tora ovamo, a ovako se završilo! Dve Reke nisu ni okrznute. Ono nekoliko spaljenih poseda se ne računa, kao ni nekoliko seljana živih odranih pred troločkim kotlovima. Želim da Dve Reke proguta vatra, da gore takvom vatrom da se pamti još hiljadu godina!

Pogledao je barjak koji se vijorio iznad sela, i onaj nešto bliži. Skerletna vučja glava na skerletno obrubljenoj belini, i crveni orao. Crven kao krv koju Dve Reke moraju pustiti da bi Rand al’Tor kriknuo. Maneteren. To bi trebalo da je barjak Maneterena. Neko im je, izgleda, pričao o Maneterenu. Šta ove budale znaju o slavi Maneterena! Maneteren. Da. Postojali su i drugi načini da ih namuči. Toliko se zasmejao da umalo ne pade s hrasta – shvatio je da se više ne pridržava obema rukama, već da je jednom rukom zgrabio opasač na kome više nije bilo bodeža. Smeli se iskrivi u izraz mržnje dok je gledao u šaku. Bela kula mu je otela ono što mu pripada, po pravu starijem i od Troločkih ratova.

Spustio se na zemlju i uzverao na konja, pa pogleda svoje saputnike. Svoje pse. Tridesetak preostalih Belih plaštova više nisu nosili bele plaštove. Sada su bili u rđom načetim oklopima, a Bornhald im nikad neće prepoznati sumorna, podozriva lica, neumivene i neobrijane obraze. Ljudi su posmatrali Ordejta sumnjičavo, ali bez straha..Nisu se osvrtali ni na Mirdraala koji beše među njima, s ljigavim bledim licem, bezokog i krutog izraza poput njihovih. Polučovek se plašio da će ga Isam pronaći; Isam nije bio nimalo zadovoljan kada je napad na Tarensku Skelu dozvolio tolikom izbeglom narodu da pronese glas o događajima u Dve Reke. Ordejt se zakikota, zamišljajući Isama na muci. Taj čovek je problem za neko drugo vreme, ako je uopšte preži veo.

„Idemo prema Tar Valonu“, viknuo je. Čeka ih naporno jahanje ako misle da stignu na skelu pre Bornhalda. Barjak Maneterena, uzdignut u Dvema Rekama posle tolikih vekova. Kako ga je Crveni Orao nosio nekada davno. „Ali prvo do Kaemlina!“ Bičuj ih! Oderi im kožu! Neka najpre ispaštaju Dve Reke, pa Rand al’Tor, a potom...

Nasmejao se i poterao konja u galop kroz šumu, prema severu. Nije se osvrtao da pro veri da li ga ostali prate. Pratiće ga. Sada nemaju izbora.