Dolazak Senke

48 Odbijena ponuda

- Zar ti se takve žene dopadaju? – prezrivo ga upita Avijenda. Rand je pogleda odozgo iz sedla. Išla je uporedo sa Džedenom u teškoj suknji, sa smeđom maramom oko glave. Ispod široke marame bleštao je plavozeleni pogled, ogorčen, činilo se, što je lišena koplja. Mudre su je prekorile što se mašila oružja za vreme troločkog napada.

Ponekad mu je bilo neprijatno što jaše dok ona pešači, ali jednom je pokušao da joj se pridruži i stopala su mu zavapila za konjem. Povremeno veoma retko uspevalo mu je da je nagovori da se popne iza njega u sedlo, tako što se žalio da mu se grči vrat kad razgovara sa njom. Ispostavilo se da jahanje ne znači baš kršenje običaja, ali da je ne koristiti sopstvene noge prilična sramota, te je ona većim delom puta ipak pešačila. Osmeh bilo kog Aijela, naročito neke od Devica, čak i skrenut pogled bio bi dovoljan da ona za tren oka sjaše sa Džede’ena.

„Ona je meka, Rande al’Tore. Slaba.“

Osvrnuo se prema belim kolima nalik kutiji na čelu torbarske povorke slične izuvijanoj, umornoj zmiji na prašnjavom, jalovom tlu. Danas su ih čuvale Džindo Device. Isendra beše s Kaderom i kočijašem; sedela je krupnom torbaru u krilu, s glavom na njegovom ramenu, dok je on držao maleni suncobran od plave svile da zaštiti i nju i sebe od surovog sunca. Čak i u belom kaputu, Kader je neprestano posušivao lice velikom maramicom. Vrelina mu je smetala više nego njoj, odevenoj u tanku, pripijenu haljinu iste boje kao i suncobran. Rand nije bio siguran, bilo je predaleko, ali kao da su te tamne oči iznad izmaglice marame umotane oko lica i glave bile uprte u njega. Obično je tako izgledalo. Kader se nije bunio.

„Ne slažem se da je Isendra meka“, tiho je odgovorio, prepovijajući šoufu oko glave; nekako je sprečavala da mu glava proključa od sunca. Klonio se drugih odevnih predmeta Aijela, koliko god da su u ovom podneblju bili korisniji od njegovog crvenog vunenog kaputa. Kakva god da mu je krv, bez obzira na znamenje na rukama, nije bio Aijel, i nije želeo da glumi. Šta god morao učiniti, moći će da se pridrži za taj komadić pristojnosti. „Ne, ne bih se složio.“

Na kočijaškom sedištu druge zaprege debela Keila i zabavljač Natael ponovo su se svađali. Natael je držao uzde, iako nije vozio tako dobro kao čovek koji je obično bio zadužen za to. Povremeno bi pogledali Randa, veoma hitro, i odmah se vratili prepirci. Ali Randa su svi gledali. Duga povorka Džindoa sa obe strane, Mudre iza njih, kao i Moiraina, Egvena i Lan. Činilo mu se da i ona dalja, gušća grupa Šaidoa okreće glave ka njemu. Njega to nije čudilo ništa više nego pre. Bio je Onaj Koji Dolazi sa Zorom. Svi su iščekivali šta će da uradi. Uskoro će doznati.

„Meka“, progunđa Avijenda. „Elejna nije meka. Pripadaš Elejni; ne bi smeo pogledom da miluješ ovu razvratnicu mlečne kože “ Ljutito je zatresla glavom, mrmljajući skoro sebi u bradu: „Naše ponašanje je zaprepašćuje. Ne može da ga prihvati. Zašto ja da brinem o tome? Ne želim da budem deo toga! Ne može biti! Samo da mogu, napravila bih od tebe gai’šaina i poklonila te Elejni!“

„Zašto bi Isendra prihvatala običaje Aijela?“

Toliko ga je razrogačeno pogledala da se umalo nije nasmejao. Smesta se namrštila kao da ju je razbesneo. Aijelke je bilo teško razumeti kao i ostale žene.

„Ti svakako nisi meka, Avijenda “ Trebalo je to da shvati kao pohvalu; ponekad je bila tvrda kao kameni brus. „Objasni mi ponovo sve o gospodarici krova. Ako je Ruark poglavar klana Taardad, i poglavar uporišta Hladne stene, kako to da uporište pripada njegovoj ženi, a ne njemu?“ Još neko vreme je bila besna, a usne su joj se pomerale kao da nečujno psuje, dok mu na kraju ne odgovori: „Zato što je ona gospodarica krova, tupoglavi mokrozemce. Muškarac ne može da poseduje krov, kao što ni zemlju ne može! Ponekad mi vi mokrozemci zvučite kao divljaci.“

„Ali ako je Lijana g'ospodarica krova Hladnih stena zato što je Ruarkova žena...“

„To je drugačije! Zar nikad nečeš shvatiti? I deca shvataju.“ Duboko je uzdahnula i podesila maramu oko lica. Bila je lepa žena, premda ga je dobrim delom vremena posmatrala kao da joj je za nešto kriv. Šta je to moglo biti, nije znao. Belokosa Bair, čije je lice bilo kao uštavljeno, i dalje ćutljiva kad je reč bila o Ruideanu, konačno mu je i preko svoje volje objasnila da Avijenda nije prošla kroz staklene stubove, niti će, dok ne bude spremna da postane Mudra. Zašto ga je onda mrzela? Beše to zagonetka na koju je odgovor žarko priželjkivao.

„Objasniću d to s druge strane“, progunđa ona. „Kada se žena udaje, ako još uvek nema krov, njena porodica joj sačini krov. Na dan venčanja, novi muž je diže preko ramena i odnosi od porodice, dok njegova braća zadržavaju njene sestre, ali kad stignu pred vrata, on je spušta i moli za dozvolu da uđe. Krov je njen. Ona može...“

Ova predavanja su mu bila nešto najprijatnije. Čitavih jedanaest dana i noći od troločkog napada. Isprva nije želela da govori ni o čemu, već ga je samo grdila sto, navodno, nipodaštava Elejnu, a jednom ga je i postidela ubeđujući ga da je Elejna savršena žena. Tek kada je u prolazu rekao Egveni da Avijenda ne mora da razgovara s njim, ali da ne mora ni da zuri u njega, jedan gai’šain u beloj odori prišao je Avijendi i ona je prekinula ćutnju.

Šta god da su joj Mudre poručile, vratila mu se uzdrhtala od besa, sa zahtevom zahtevom! da joj dopusti da ga podučava o aijelskim običajima. Bez sumnje, da bi postavljanjem pitanja otkrio nešto o svojim namerama. Posle onog zmijskog spletkarenja u Tiru, otvorenost s kojom su Mudre uhodile bila je pravo osveženje. Ipak, bez sumnje je bilo najmudrije da nauči koliko može, a razgovori sa Avijendom umeli su da budu i prijatni, ako bi zaboravila da ga iz nekog razloga prezire. Naravno, čim bi shvatila da su počeli da razgovaraju kao dvoje ljudi umesto kao rob i robovlasnik, prsla bi u usijan gnev, baš kao da ju je namamio u klopku.

Pa čak i uz to, njihovi razgovori su bili prijatni, naročito u poređenju s ostatkom putovanja. Njeni besni ispadi počeli su da ga zabavljaju, ali bio je dovoljno mudar da joj to ne da do znanja. Ako ga i mrzi, barem nije zaokupljena Onim Koji Dolazi sa Zorom niti Ponovorođenim Zmajem. Samo Random al’Torom. U svakom slučaju, znala je šta misli o njemu. Ne kao Elejna, s jednim pismom od koga su mu se uši crvenele i drugim zbog kog se zapitao da mu možda nisu izrasle kljove i rogovi kao u Troloka.

Min beše otprilike jedina njegova poznanica koja mu nije zaplitala razum. Ali ona je daleko, u Kuli barem je tamo bezbedna a to mesto je namerio da izbegava. Ponekad mu se činilo da bi život bio jednostavniji kada bi naprosto zaboravio žene. Sada mu se i Avijenda uvlačila u snove, kao da Min i Elejna nisu dovoljne. Žene su mu vezivale osečanja u čvor, a sada mu je bila neophodna čista glava. Čista i hladna.

Shvatio je da ponovo gleda ka Isendri. Ona mu, grleći Kadera, zapreti svojim nežnim prstom; bio je siguran da su joj se pune usne raširile u osmeh. Oh, da. Opasno. Moram biti hladan i čvrst kao čelik. Oštar čelik.

Jedanaest dana i noći, bližila se i dvanaesta, a nista se nije menjalo. Dani i noći neobičnih kamenih gromada i tupih stenovitih kula i brežuljaka uzdignutih nad raspuknutom, sprženom zemljom naizgled nasumično prošaranom planinama. Dani upeklog sunca i plamenog vetra, noći hladnoće što prodire do kosti. Sve što raste imalo je trnje i čekinje, ili je na dodir svrbelo do besa. Avijenda je rekla da su neke biljke otrovne; bilo ih je više od onih jestivih. Voda se nalazila samo u skrovitim rupama i potočićima, ali ona mu je pokazala i biljke ispod kojih ima dovoljno vode za dva čoveka, i druge od kojih se žvakanjem dobija gorka vodena kaša.

Jedne noći, lavovi su ubili dva tovarna konja Šaidoa. Urlali su dok su ih ljudi terali natrag u tamu, među stenje, uskrativši im plen. Jedan kočijaš je četvrte večeri, dok su spremali logor, uznemirio neku malu smeđu zmiju. Avijenda ju je kasnije prepoznala kao dvokoračnicu, što beše sasvim prikladno ime. Čovek je kriknuo i potrčao ka zapregama iako je Moiraina požurila ka njemu; pao je ničice posle drugog koraka, a bio je mrtav i pre nego što je Aes Sedai stigla da sjaše sa svoje bele kobile. Avijenda je nabrajala otrovne zmije, pauke i guštere. Otrovni gušteri! Nedugo potom našla mu je jednog, dugačkog dve stope, debelog, sa žutim prugama preko bronzane krljušti. Opušteno ga je pritisla mekom čizmom i zarila mu bodež u široko teme, pa ga podiže i pokaza Randu. Providna, uljana tečnost cedila se preko oštrog okoštalog tkiva u gušterovim ustima. Gara, kako je objasnila, može da progrize i čizmu; takođe i da usmrti bika. Drugi su, naravno, bili još gori. Gara je spora, i ne previše opasna osim ako si toliko glup da je nagaziš. Zbacila je ogromnog guštera sa oštrice, a žuta i bronzana boja se smesta stopiše s popucalom glinom. Oh, da. Samo bi je budala nagazila.

Moiraina je delila vreme između Mudrih i Randa, uglavnom da bi, kako đolikuje Aes Sedai, pokušavala da ga nagna da joj otkrije šta smera. „Točak tka kako Točak želi“, rekla mu je tog jutra, hladnim i mirnim glasom, spokojnog bezvremenog lica, ali vrelih tamnih očiju uprtih preko Avijendine glave. „Ali budalast čovek može da se zadavi u Sari. Čuvaj se, đa ne bi istkao omču za svoj vrat.“ Nabavila je bled plašt koji je blestao na suncu, beo skoro poput gai’šainskog, a pod dubokom kapuljačom nosila je i vlažan snežnobeli šal obmotan oko čela.

„Ne stvaram ja omče za svoj vrat“, nasmejao se, a ona zaokrenu Aldijeb tako brzo da je kobila zamalo oborila Avijendu i odgalopira natrag u društvo Mudrih, dok se plast vijorio iza nje.

„Nije mudro rasrditi Aes Sedai“, promrsi Avijenda trljajuči rame. „Nisam mislila da si glup čovek

„Tek čemo videti jesam li ili nisam“, odvrati joj on, sad već neraspoložen za smeh. Glup? Ponešto mora i da se stavi na kocku. „Moraćemo da sačekamo.“

Egvena je retko napuštala Mudre, i u istoj meri je hodala sa njima i jahala Maglu. Povremeno bi i primila neku od njih na leđa svoje sive kobile. Konačno je dokučio da se ponovo predstavlja kao punosnažna Aes Sedai. Amis, Bair, Seana i Melaina su to očito prihvatile bez pogovora, brzo kao i Tairenci, ali na sasvim drugačiji način. S vremena na vreme neka od njih bi se tako glasno posvađala s njom da je i udaljen sto koraka čuo skoro sve. Ophodile su se prema njoj slično kao prema Avijendi, ali s daleko manje siljenja i više razgovora. Opet, povremeno su vodile užarene razgovore i s Moirainom. Najviše od svih, suncokosa Melaina.

Desetog jutra, Egvena je najzad prestala da nosi dve pletenice, mada je to bilo vrlo čudno. Mudre su pričale s njom sve vreme dok su gai’šaini svijali šatore, a Rand sedlao Džede’ena. Znao je dovoljno da Egvenina povijena glava nije pokušaj krotkosti, jer je nju tom rečju moguće opisati samo u poređenju s Ninaevom. Možda i Moirainom. Egvena je naprasno pljesnula rukama, nasmejala se i izgrlila sve Mudre redom, da bi potom žurno razvezala pletenice.

Kada je upitao Avijendu šta se događa sedela je pred njegovim šatorom kada se probudio ona ogorčeno promuca: „Prosudile su da je dorasla...“ Najednom je ućutala i odmerila ga, a potom prekrsti ruke i hladnokrvno nastavi: „To su posla Mudrih, Rande al’Tore. Pitaj njih ako želiš, ali budi spreman da prihvatiš da te se to ne tiče.“

Egvena je dorasla za šta? Šta joj je s kosom? Nije imalo nikakvog smisla. Avijenda nije više progovarala o tome; umesto toga, zgulila je nešto sivkastih lišajeva s jedne stene i počela da mu objašnjava kako se uz njihovu pomoć vidaju rane. Ova žena se prebrzo pretvarala u Mudru. Mudre, naravno, nisu na njega obraćale mnogo pažnje. Nisu ni morale, pošto mu je Avijenda moglo bi se reći visila nad ramenom.

Ostatak Aijela, ili barem Džindoi, svakim su mu danom postajali pomalo bliži; možda su se pomirili s onim što Onaj Koji Dolazi sa Zorom znači za njihov narod, ali Avijenda mu beše jedina prava sagovornica. Svake večeri, Lan je vežbao mačevanje s njim, a Ruark ga je učio koplju i neobičnoj aijelskoj veštini borbe obema šakama i nogama. Zaštitnik je znao nešto i o tome, pa se priključio vežbama. Svi drugi su uglavnom izbegavali Randa, naročito kočijaši: čuli su da je on Ponovorođeni Zmaj, muškarac koji ume da usmerava; kada je uhvatio pogled jednog od njih, čovek ogrubelog lica preblede kao da gleda u samog Mračnog. To ipak nije važilo za Kadera niti zabavljača.

Skoro svakog jutra od njihovog polaska, torbar je dojahivao na jednoj muli iz zaprega koje su Troloci zapalili. S dugom belom maramom obmotanom oko glave i vrata izgledao je još tamnoputiji. Pred Random je pokazivao suštu bojažljivost, ali hladne, nepromenljive oči od nosa su mu zaista činile orlujski kljun.

„Moj gospodaru Zmaju“, zaustio je ujutru posle napada, da bi odmah obrisao znoj uvek prisutnom maramicom i nelagodno se promrdao u izubijanom starom sedlu koje je negde našao za mulu. „Mogu li tako da vas zovem?“

Ugljenisane olupine tri zaprege postajale su sve manje u daljini ka jugu, a sa njima i grobovi dvojice Kaderovih ljudi i poprilično više Aijela. Troloci su odvučeni iz logora i ostavljeni strvinarima lajavim, ušatim stvorenjima Rand nije znao da li su krupnije lisice ili manji psi; izgledali su kao nešto između i lešinarima crveno obrubljenih krila; neki su još uvek kružili nebom kao da se plaše da slete u metež.

„Zovite me kako hoćete“, odgovori mu Rand.

„Moj gospodaru Zmaju, razmišljao sam o onome što ste juče rekli.“ Kader se osvmu kao da se boji da ga neko ne prisluškuje, iako je Avijenda bila s Mudrima, a najbliže uši pedeset koračaja dalje, u njegovoj povorci kola. Uprkos svemu, počeo je da šapuće, nervozno brišući lice. „Ono što ste rekli o vrednosti znanja, kako stvara put ka uzvišenosti. To je istina.“

Rand ga bolje odmeri, ne trepćući, bezizražajnog lica. „To nisu moje reči, nego vaše“, konačno kaza.

„Pa, možda i jesu. Ali istinite su, zar ne, moj gospodaru Zmaju?“ Rand klimnu, a torbar nastavi šapatom, tražeći pogledom prisluškivače. „Pa opet, u znanju može biti i opasnosti. Ako dajete više nego što dobijate. Čovek koji prodaje znanje mora, osim svoje cene, i da se osigura. Da se osigura i obezbedi u slučaju... loših posledica. Zar se ne slažete?“

„Imaš li neko znanje... na prodaju, Kadere?“ Krupni čovek pogleda ka svojoj povorci, pa se namršti. Keila beše sišla da protegne noge, uprkos sve večoj vručini, sva u belom i s belim čipkanim šalom na češljevima od slonovače u gruboj crnoj kosi. Cesto je gledala ka njima dvojici, ali bila je predaleko da bi se video izraz na njenom licu. Ipak je bilo čudno da se neko tako krupan kreće tako lagano. Isendra je sedela kraj kočijaša na predvodničkim kolima i sasvim otvoreno gledala ka njima, izvirujući sa strane belo obojene zaprege; držala se da ne padne pri drmusanju i skretanju puta.

„Ova žena će mi glave doći“, promumla Kader. „Možda ćemo kasnije moći ponovo da razgovaramo, moj gospodaru Zmaju, ako vam je volja.“ Žestoko je mamuznuo mulu, vratio se do predvodničke zaprege i iznenađujuće spretno naskočio na sedište. Privezao je muline uzde za čeličnu alku na ćošku kola, u koja i on i Isendra uđoše da bi ponovo izašli tek kada je došlo vreme da se zanoći.

Prišao mu je i sledećeg dana, i narednih, svaki put kada bi video da je Rand sam, i svaki put je nagoveštavao da zna nešto što bi prodao za odgovarajuću cenu, ali ne bez odgovarajućih mera bezbednosti. Jednom je čak pomenuo da se u zamenu za znanje sve može oprostiti ubistvo, izdaja, baš sve i prilično se oneraspoložio kada je Rand izjavio da se ne slaže. Šta god da je prodavao, bila mu je potrebna Randova zaštita za svako nedelo koje je ikad mogao počiniti.

„Ne znam hoću li otkupiti to znanje“, više puta mu je govorio Rand. „Uvek postoji pitanje cene, zar ne? Postoje cene koje možda ne bih platio.“

Natael je odvukao Randa na stranu te prve večeri, baš kada su se logorske vatre rasplamsale, a miris kuvanja zaplovio među niskim šatorima. Zabavljač je izgledao podjednako uznemireno kao i Kader. „Mnogo sam razmišljao o vama“, reče posmatrajući Randa postrance. „Vaš život je vredan velikog epa. Ponovorođeni Zmaj. Onaj Koji Dolazi sa Zorom. Čovek iz ko zna koliko proročanstava, u ovom i minulim Dobima.“ Povukao je ogrtač oko sebe; raznobojne zakrpe lepršale su na povetarcu. Sumrak je kratko trajao u Pustari; noć i mraz spuštali su se zajedno, hitro. „Kakav je osećaj kad je čoveku prorečena takva sudbina? Moram da znam ako mislim da spevam taj ep.“

„Kakav je osećaj?“ Rand se osvrnuo prema logoru i Džindoima koji su se kretali između šatora. Koliko li će njih poginuti pre kraja? „Umor. Osećaj umora.“

„Teško da to priliči junaku“, promrmlja Natael. „Ali nije neočekivano s obzirom na vašu sudbu. Nosite svet na plećima, većina bi vas ubila đa može, ostali su budale koje nameravaju da vas iskoriste da ih povedete do moći i slave.“

„Gde ti spadaš, Nataele?“

„Ja? Ja sam običan zabavljač.“ Podigao je rub svog šarenog plašta kao dokaz. „Ne bih se menjao za vaše mesto ni da mi se nudi ceo svet, kada uz njega ide takva sudba. Smrt, ludilo ili i jedno i drugo. ’Njegova krv na stenama Sajol Gula.J Tako kaže Karetonski ciklus, to su Zmajska Proročanstva, zar ne? Da morate umreti da biste spasli budale koje će odahnuti kad doznaju za vašu smrt. Ne, ne bih to prihvatio ni za vašu moć, ni za više od nje.“

„Rande“, progovori Egvena iskoračivši iz duboke tame ogrnuta bledim plaštom s dignutom kapuljačom, „došle smo da vidimo kako se oporavljaš posle lečenja, i jednog ovako vrelog dana.“ S njom beše i Moiraina, lica skrivenog u senci duboke kukuljice, kao i Bair, Amis, Melaina i Seana, glava zamotanih crnim maramama; sve su ga posmatrale, hladne i spokojne kao sama noć. Čak i Egvena. Još nije imala lice Aes Sedai, ali imala je njihove oči.

Isprva nije primetio Avijendu na njihovom začelju. Za tren rau se učinilo da joj vidi sažaljenje na licu, ali i ako je bilo tu, nestalo je čim je opazila njegov pogled. Umišlja. Umoran je.

„Drugi put“, kaza Natael Randu, ali gledao je u žene, onako neobično nakrivljene glave. „Pričaćemo drugi put.“ Uz najblaži naklon, on ode.

„Mori li te budućnost, Rande?“, tiho upita Moiraina kada je zabavljač nestao. „Proročanstva govore kitnjastim, tajanstvenim jezikom. Ne misli se uvek ono što se kazuje.“

„Točak tka kako Točak želi“, odvrati joj on. „Učiniću što moram. Upamti to, Moiraina. Učiniću ono što moram.“ Delovala je zadovoljno, mada se to teško moglo proceniti kod Aes Sedai. Ne bi bila zadovoljna da zna sve.

Natael je dolazio i sledeće večeri, i sledeće, i one posle nje, i svaki put je govorio o epskoj priči koju želi da speva; pokazivao je neku mračnu znatiželju, želeo je da zna kako će se Rand suočiti s ludilom i smrću. Ispostavilo se da je njegova priča zamišljena kao tragedija. Rand svakako nije nameravao da otkriva svoje strahove. Sadržaj njegovog srca i misli može i da ostane unutra. Zabavljač se konačno zamorio slušajući reči: „Učiniću ono što moram“, i prestao je da ga posećuje. Očito bi mu odgovarao samo ep prepun bolnih osećanja. Kada se, razdražen, poslednji put okrenuo i otišao, plašt mu se žestoko zavijorio iza leđa.

Čudan čovek, ali sudeći po Tomu Merilinu, svi zabavljači su takvi. Natael je svakako pokazao i druge zabavljačke osobine. Na primer, imao je veoma visoko mišljenje o sebi. Rand nije mario da li ga zabavljač oslovljava sa svim poštovanjem ili ne, ali Ruarku i Moiraini, kada bi se našao u njenoj blizini, Natael se obraćao kao da im je savršeno jednak. To je baš ličilo na Toma. Takođe, prestao je da zabavlja Džindoe i večeri je većinom provodio u logoru Šaidoa. Šaidoi su brojniji, objasnio je Ruarku kao da je to nešto najočiglednije na svetu. Više publike. Nijednom Džindou se to nije svidelo, ali čak je i Ruark bio nemoćan. U Trostrukoj zemlji, zabavljačima se osporavalo samo pravo na ubistvo.

Avijenda je provodila noći, a povremeno i po nekoliko sati danju, s Mudrima. Sve su se okupljale oko nje, čak i Moiraina i Egvena. Rand je najpre pomislio da je savetuju kako da rukuje njime, kako da mu izvuče ono što žele iz glave. Potom se jednog dana, pod usijanim suncem, ispred družine Mudrih s praskom ukaza plamena kugla velika kao konj, zavrte se i otkotrlja ostavljajući brazdu u sparušenoj zemlji, i na kraju se umanji i zagasi.

Neki od kočijaša zaustaviše preplašene mule i ispratiše kuglu pogledom, dovikujući se u strahu i bunilu uz oštre psovke. Zamor kao talas pređe preko Džindoa, i svi se zagledaše tamo, baš kao i Šaidoi, ali kolone Aijela nisu zastale duže od jednog trena. Tek je među Mudrima bilo osetno pravo uzbuđenje. Sve četiri su se zbile oko Avijende, nadvikujući se i mašući rukama. Moiraina i Egvena su čuvale konje i pokušavale nešto da kažu; premda Rand nije čuo ništa, znao je da im Amis ljutito preti prstom da se ni po koju cenu ne mešaju.

Zagledao se u ogaravljenu rasekotinu pravu poput strele, dugu pola milje, i skrasio se u sedlu. Uče Avijendu da usmerava. Naravno. Eto šta rade. Obrisao je znoj sa čela nadlanicom; nije se oznojio od vreline. Kada se ta plamena kugla stvorila, nagonski je posegnuo za Istinskim izvorom. Kao da je pokušao da zahvati vodu pocepanim sitom. Koliko god da je grabio za saidinom, mogao je grabiti i za vazduhom. To bi mu se jednom moglo dogoditi i kada mu Moć očajnički ustreba. I sam je morao da uči, ali nije imao učitelja. Morao je da uči ne samo zato što ga u suprotnom Moć može usmrtiti i pre nego što nastupe brige o ludilu, već i stoga što je morao da je koristi. Naučiti da je koristi, koristiti je da bi učio. Tako se glasno nasmejao da ga neki Džindoi s nelagodom pogledaše.

Bio je željan Metovog društva svih tih jedanaest dana i noći, ali Met, sa očima u senci zaravnjenog šešira i crnim kopljem neobične oštrice nalik povijenom maču sa izrezbarenim gavranovima koju je Moć načinila, glavljenim iza jabuke Kockičinog sedla, nikada nije ostajao blizu njega duže od nekoliko minuta.

„Ako ti lice jos malo pocrni od sunca, postaćeš Aijel“ tako je nešto mogao reći sa osmehom, ili: „Zar nameravaš da provedeš ceo život ovde? Ceo svetčeka s drugestrane Zmajevog zida. Vino? Žene? Sećaš li se njih?“ Ali bio je vidno uznemiren i nevoljan da govori o Ruideanu i svemu što mu se tamo desilo čak i više nego Mudre. Pri samom pomenu maglovitog grada ruka mu je stezala crnu dršku; tvrdio je da se ne seća ničega što je doživeo prošavši kroz ter’angreal da bi sam sebi protivrečio govoreći: „Kloni ga se, Rande. Nije nimalo nalik onome u Kamenu. Varaju. Spaljen da sam, žalim što ga ikad videh!“

Rand je jednom pomenuo i Stari jezik, ali Met planu: „Spaljen bio, nemam pojma o krvavom Starom jeziku!“, i galopom odjaha natrag ka torbarskim zapregama.

Tamo je zapravo provodio najveći deo vremena, kockajući se s kočijašima sve dok nisu shvatili da mnogo češće pobeđuje nego što gubi, ma čije kockice koristio i svakog časa zapodevajući razvučene razgovore s Kaderom i Nataelom, ne bi li se približio Isendri. Još od jutra nakon troločkog napada, kada joj se prvi put nasmešio i podigao šešir, bilo je jasno šta mu je na umu. Svake večeri pričao je s njom koliko god je mogao, a jednom se, berući bele pupoljke neke trnovite biljke, tako gadno izbo da je sledeća dva dana jedva držao uzde; uprkos tome nije dozvolio Moiraini da ga Izleči. Isendra ga nije otvoreno ohrabrivala, ali teško ga je mogla oterati uz tako lak, vreo osmeh. Kađer je sve primećivao i nije progovarao, premda je s vremena na vreme gledao u Meta kao lešinar. Ostali su ogovarali.

Jednog kasnog popodneva, dok su mule razvezivane, a šatori podizani, dok je Rand rasedlavao Džede’ena, Met je otišao sa Isendrom u slabašni hlad jedne zaprege pokrivene platnom. Stajali su vrlo blizu jedno drugom. Rand odmahnu glavom i stade timariti svog šarca. Horizont se užario od sunca, a visoke stene su bacile dugačke senke preko logora.

Isendra se poigravala svojom prozračnom maramom kao da razmišlja da li da je skine; smešila se polunapućenih usana, spremna na poljubac. Met joj se, ohrabren, još više primače, samouvereno se smešeći. Spustila je ruku i odmahnula glavom, ali taj izazovni poljubac nije nestao. Ni on ni ona nisu čuli Keilu da prilazi, tako joj je i pored stasa korak bio lagan.

„Je li to ono što želiš, dobri gospodine? Ona?“ Začuvši njen milozvučni glas, oboje poskočiše i razdvojiše se. Nasmejala se podjednako raspevano, tako neobično za takvo lice. „Evo dobre pogodbe za tebe, Metrime Kautone. Jedna marka Tar Valona, i biće tvoja. Takvo derle ne možeš naći ispod dve marke, tako da si na čistom dobitku.“

Met se namršti, kao da bi radije bio ma gde, samo ne tu.

Isendra se pak polako okrenu prema Keili, kao ris prema medvedu. „Previše si slobodna, starice“, blago reče, ali pogled joj beše oštar iznad vela. „Neću više da trpim takve reči. Pripazi malo. Ili bi možda više želela da ostaneš u Pustari.“

Keila se široko nasmešila, ali u očima poput ugljena iza debelih obraza nije bilo ni trunke veselja. „A ti bi želela?“

Isendra odlučno klimnu glavom i reče: „Tarvalonska marka.“ Glas joj beše poput čelika. „Urediću da ti ostane jedna marka kad te ostavimo. Mogu samo da ti zamislim lice kad budeš pokušala da je popiješ.“ Okrenula je leđa i žurno, nimalo zanosno otišla do predvođničkih kola, i nestala u njima.

Keila je s nejasnim izrazom čekala da se bela vrata zatvore, pa se najednom okrenu Metu. Već je krenuo da se otkrade. „Malo je ljudi koji su odbili moju ponudu jednom, a još manje dvaput. Treba da ti bude drago što ništa ne preduzimam zbog toga.“ Nasmejala se i uštinula mu obraz debelim prstima, tako jako da se namrštio, pa se okrenula Randu. „Kažite mu, moj gospodaru Zmaju. Osećam da znate kako je opasno uvrediti ženu. Ona ljutita Aijelka koja vas prati uokolo... Čujem da pripadate drugoj. Možda se ona uvredila jer ste je odbili

„Sumnjam, gazdarice“, procedi on. „Avijenda bi mi zabola nož u rebra kad bi joj se učinilo da tako razmišljam o njoj.“

Ogromna žena se grohotom nasmeja. Posegla je prema Metu i on se zgrči, ali ona ga samo potapša po obrazu koji je malopre štipala. „Vidiš, dobri gospodine? Odbij ženinu ponudu, i možda se neće uvrediti; ali možda“ zamahnula je pesnicom „sleduje nož. Valjana pouka za svakog muškarca. Zar ne, moj gospodaru Zmaju?“ Jedva dišući od smeha, odjurila je da proveri ljude zadužene da brinu o mulama.

Met protrlja obraz i promuca: „Sve su one lude“, pa i sam ode. Ipak, nije se odrekao nasrtanja na Isendru.

Tako je proteklo jedanaest dana i načeo se dvanaesti, u putu preko jalove, spečene zemlje. Naišli su na još dva skloništa, grube nevelike kuće od kamena nalik skloništu Imre, radi lake odbrane naslonjene uz strmu stranu visoke kamene igle ili brda. Pred jednom je bilo preko trista ovaca, čije su čuvare zapanjile vesti o Randu, kao i o Trolocima u Trostrukoj zemlji. Druga beše prazna; ne opustošena već napuštena. Rand je nekoliko puta ugledao poneku kozu, ovcu ili dugorogu kravu u daljini. Avijenda mu je objasnila da ta krda pripadaju obližnjim uporištima septi, ali on ne vide ni ljude niti ikakvo zdanje koje bi se moglo nazvati uporištem.

Osvanuo je dvanaesti dan; ogromne kolone Džindoa i Šaidoa hodale su razdvojene družinom Mudrih, torbarske zaprege su se kotrljale i pored svađa između Keile i Nataela, i pogleda koje je Isendra slala Randu s Kaderovog krila.

„...i to je tako“, kaza Avijenda i zaklima glavom, sama za sebe. „Sad sigurno razumeš sve o gospodaricama krova.“

„Ne baš“, priznao je Rand. Shvatio je da več neko vreme sluša samo zvuk njenog glasa, ne i reči. „Ali siguran sam da im ništa ne fali “

Tiho je zarežala. „Kada se budeš ženio“, stisnuto progovori, „hočeš li slediti to poreklo koje zmajevi na tvojim rukama dokazuju, ili ćeš zahtevati, kao neki mokrozemski divljak, da sve osim haljine tvoje supruge bude tvoje imanje?“

„Uopšte nije tako“, pobunio se. „Svaka žena iz mog kraja razbila bi glavu muškarcu koji tako razmišlja. Uostalom, zar ne misliš da bi to trebalo da ostane između mene i moje buduće supruge, ko god ona bila?“ Samo se još više natmurila.

Na njegovo olakšanje, sa čela Džindoa dotrča Ruark. „Stigli smo“, osmehnuo se Aijel. „Uporište Hladne stene.“