Dolazak Senke

51 Otkrovenja u Tančiku

Elejna je trapavo stezala dva tanka crvena štapića, trudeći se da ih pravilno postavi među prste. Surse, podsetila se. Nisu to štapići, već surse. Glupav način jela, kako god da se zove.

Naspram nje, za stolom u Odaji uvelih cvetova, i Egeanin se mrštila na svoje surse, držeći po jednu u obe ruke, kao da su stvarno štapovi. Ninaeva je svoje ugnezdila u dlan onako kako im je Rendra pokazala, ali do sada je uspela da podigne do usta samo jedan komadić mesa i nekoliko parčića narezane paprike; oči su joj bile tako odlučne da nije treptala. Na stolu je bilo mnoštvo belih zdelica punih narezanog i iseckanog mesa i povrća, a ponešto je bilo i u tamnim i svetlim umacima. Elejni se činilo da neće dovršiti obed ovog dana. Zahvalno se osmehnula gostioničarki kose boje meda, kada joj se nagla preko ramena i ispravila držanje sursi.

„Vaša zemlja je u ratu s Arad Domanom“, skoro ljutito kaza Egeanin. „Zašto poslužujete jela svojih neprijatelja?“

Rendra sleže ramenima i napući usta ispod vela; danas je bila odevena u najbleđe moguće crveno, a kroz tanke pletenice beše joj propleteno mnoštvo perlica is.te boje, koje su zveckale kad bi pomerila glavu. „To je sada u modi. Započelo je pre četiri dana u Bašti srebrnog lahora, i sad skoro svaka mušterija traži domansku hranu. Mislim da bismo, kad već ne možemo da osvojimo Domance, mogli bar da osvojimo njihovu kuhinju. Šta mislite, da li u Bandar Ebanu jedu jagnjetinu s medom i ušećerenim jabukama? Da? Za četiri dana verovatno će jesti nesto drugo. Jela sada rzo izlaze iz mode; ako neko podbuni narod zbog toga...“ Ponovo sleže ramenima.

„Mislite li da će biti novih nereda?“, upita Elejna. „Izazvanih hranom koja se služi po gostionicama?“

„Ulice su pune napetosti“, reče Rendra i raširi ruke glumeći očajanje. „Ko bi znao šta sve može ponovo zapaliti narod? Sva ona jučerašnja buka potekla je od glasina da je Marakru prihvatio Ponovorođenog Zmaja, ili možda pao u šake Zmaju zakletih ili pobunjenika nema veze kako ali da li se rulja okreće protiv Marakruanaca? Ne. Vršljaju ulicama, napadaju ljude u nosiljkama, i na kraju zapale Veliku dvoranu Saveta. Možda će, kad stignu vesti da je vojska dobila neku bitku ili izgubila svetina ustati protiv onih koji poslužuju domansku hranu. Ili će možda spaljivati stovarišta na dokovima Kalpene. Ko to zna?“

„Nema tu zakona“, promrmlja Egeanin i čvrsto steže surse između prstiju desne šake. Lice joj je bilo kao da drži bodeže koje će zabosti u činije. Jedan komadić mesa ispade s Ninaevinih sursi tik ispred njenih usana; gunđajući, podigla ga je s krila i obrisala svilu maramicom.

„Ah, zakon“, nasmeja se Rendra. „Sećam se zakona. Možda će ga jednog dana ponovo biti. Neki misle da će panarh Amatera vratiti gradsku stražu na dužnost, ali da sam ja na njenom mestu, posle onolike gužve na dan ustoličenja... Deca Svetla su pobila veliki broj bundžija. Možda je to znak da pobuna više neće biti, ali možda i da će biti, i to dvaput ili deset puta jačih. Čini mi se da bih i ja držala i stražu i Decu što bliže sebi. Ali da ne prekidam obed takvim pričama.“ Pregledala je sto, pa s odobravanjem klimnu, a perlice joj zazveckaše u kosi. Pošla je ka vratima, pa zastade i osmehnu se. „Domanska hrana se po poslednjoj modi jede sursama, a modu svakako treba ispratiti. Ali... ovde ste samo vi, zar ne? Ako ipak poželite kašike i viljuške, eto ih ispod salveta. Uživajte.“

Ninaeva i Egeanin su sačekale da gostioničarka zatvori vrata, pa se nasmešiše jedna drugoj i nedolično željno posegoše za poslužavnikom. Elejna je ipak prva stigla do kašike i viljuške; ostalima obed nikad nije ograničavan na nekoliko minuta, kao polaznicama između poslova i časova.

„Nije neukusno“, kaza Egeanin posle prvog zalogaja, „kad uspeš da ubaciš malo u usta.“ Ninaeva se nasmeja s njom.

Prošlo je sedam dana otkada su upoznale tamnokosu ženu oštrih plavih očiju i razvučenog naglaska, i obe su je zavolele. Bila im je osveženje posle Rendrinog blebetanja o kosi, odeći i tenu, i pogleda uličara koji kao da bi im presekli grkljan za bakrenjak. Ovo beše njena četvrta poseta od tog prvog susreta, a Elejna je uživala u svakoj. Divila se njenoj otvorenosti i nezavisnosti. Možda je ta žena bila samo sitan trgovac raznolikom robom, ali je mogla da se poredi i s Garetom Brinom po tome kako je govorila šta misli i kako se nikome nije klanjala.

Opet, Elejni ne beše milo što su posete toliko učestale, odnosno, što su ona i Ninaeva tako često u Dvoru tri šljive da ih Egeanin uvek pronađe. Ipak, od Amaterinog ustoličenja neredi skoro da nisu ni prestajali, i kretanje gradom je postalo bezmalo nemoguće uprkos njihovoj družini Domonovih snažnih mornara. Čak je i Ninaeva to priznala kada su bežale pod kišom kamenica velikih poput pesnice. Tom je tvrdio da i dalje traži kočiju i konje, ali nije bila sigurna u njegov trud. I njemu i Džuilinu beše nepodnošljivo drago što su ona i Ninaeva zaglavile u gostionici. Oni dolaze prebijeni i krvavi, a nama ne daju ni da se ubodemo u prst, ogorčeno je razmišljala. Zašto muškarci smatraju da treba više da brinu o ženama nego o sebi? Zašto smatraju da njihove povrede nisu toliko važne?

Sudeći po ukusu mesa, pomislila je da bi Tom mogao da svrati do kuhinje ako traži konje. Pri pomisli da jede meso konja, želudac poče da je tišti. Izabrala je zdelu samog povrća, crvenih papričica i nekog razbarušenog zeleniša uz komadiće crnih pečuraka u belom, oporom umaku.

„O čemu ćemo danas pričati?“, upita Ninaeva Egeanin. „Pitala si o gotovo svemu čega mogu da se setim.“ Ili svemu na šta su umele da odgovore. „Ako želiš da naučiš više o Aes Sedai, moraćeš da postaneš polaznica u Kuli.“

Egeanin se nesvesno zgrčila, kao i svaki put kad bi je nekom rečju dovele u vezu s Moći. Promutila je sadržaj jedne zdelice, namrgođena. „Niste se zaista potrudile“, polako je progovorila, „da sakrijete od mene kako nekoga tražite. Neke žene. Ako vam ne zalazim u tajne, želela bih da znam...“ Kucanje na vratima je prekide.

Bejl Domon ulete i ne čekajući odgovor, sa sumornim zadovoljstvom i nelagodom izmešanima na licu. „Pronašla sam ih“, zausti, i trže se čim ugleda Egeanin. „Ti!“

Egeanin ih sablazni; prevrnula je stolicu i skočila, zamahnuvši pesnicom ka Domonovom debelom stomaku skoro brže od oka. Domon joj nekako ščepa zglob svojom krupnom šakom i iskrivi ga za tren su grabili nogama oko gležnjeva jedno drugom; Egeanin pokuša da ga udari u grlo – i najednom se nađe potrbuške na zemlji; Domonova čizma pritisla joj je rame, a ruka joj beše grubo istegnuta do njegovog kolena. Uprkos tome isukala je bodež iz pojasa.

Elejna ih obavi tkanjem Vazduha, nesvesna da je uopšte i prigrlila saidar; zarobila ih je u pokretu. „Šta ovo znači?“, upita svojim najledenijim tonom.

„Kako se usuđuješ, gazda Domone?“ Ninaevin glas je bio podjednako hladan. „Pusti je!“ Nešto toplije, zabrinuto dodade: „Egeanin, zašto si pokušala da ga udariš? Rekoh ti da je pustiš, Domone!“

„Ne može, Ninaeva.“ Elejna je zaista žalila što Ninaeva, ukoliko nije besna, čak i ne vidi tokove saidara. I zaista ga je prva napala. „Zašto, Egeanin?“

Tamnokosa žena je ležala sklopljenih očiju i stegnutih usana; zglobovi prstiju su joj pobeleli od čvrstine stiska oko drške bodeža.

Domon ih obe gnevno pogleda, a neobična ilijanska brada mu beše skoro nakostrešena. Elejna mu je sputala sve osim glave. „Ova gospa vam je Seanšanka!“, zarežao je.

Elejna se preplašeno zgleda s Ninaevom. Egeanin? Seanšanka? Nemoguće. Sigurno je nemoguće.

„Jesi li siguran?“, upita Ninaeva tiho i polako. Glas joj je bio potresen koliko i Elejnino srce.

„Lik joj nikad zaboravit’ neću“, grubo odgovori Domon. „Kapetan lađe je ona. Ona me sprovede u Falme, mene i lađu moju, ko zatočenike Seanšana.“

Egeanin se nije ni trudila da porekne, samo je snažno stiskala bodež. Seanšanka. Ali ona mi se dopada!

Elejna pažljivo razmota tkanje oko Egeaninine desne ruke i otkri je do zgloba. „Pusti to, Egeanin“, reče ona i kleknu kraj žene. „Molim te.“ Tren potom, njena šaka se rastvori. Elejna podiže nož i odmače se, pa razvi i ostatak tokova. „Podigni je, gazda Domone.“

„Al’ ona je Seanšanka, gazdarice“, pobuni se on, „tvrda je ko gvozden ekser.“

„Pusti je da ustane.“

Negodujući, pustio je Egeanininu ruku i odskočio, očekujući da se ona ponovo ustremi na njega. Tamnokosa žena Seanšanka ipak samo ustade. Okušavala je prignječeno rame, zamišljeno gledajući Domona; potom se obazre ka vratima, podiže glavu i ostade tako, naizgled sasvim smirena. I dalje nije bilo teško diviti joj se.

„Seanšanka“, zareža Ninaeva. Stegla je šakom svoje duge pletenice, ali zbunjeno pogleda ruku i ispusti ih. Čelo joj je ipak i dalje bilo nabrano, a oči besne. „Seanšanka! Glumila si prijateljstvo da bi kao crv upuzala među nas. Mislila sam da ste se svi vratili tamo odakle potičete. Zašto si ovde, Egeanin? Je li naš susret zaista bio slučajnost? Zašto si nas tražila? Da bi nam tvoje odvratne sul’dam vezale lance oko vrata?“ Egeaninine plave oči se neznatno raširiše. „Oh, da“, grubo nastavi Ninaeva. „Znamo sve vašim Seanšanima, sul’dam i damane. Znamo više nego ti. Bacate usmeriteljke u lance, ali one koje njima upravljaju i same usmeravaju, Egeanin. Na svaku ženu koju vodite vezanu poput životinje ima ih još deset ili dvadeset s kojima se srećete svakog dana a da to i ne primećujete.“

„Znam“, jednostavno odvrati Egeanin, i Ninaeva zinu u čudu.

Elejna pomisli da će i njoj samoj oči iskočiti iz glave. „Znaš?“ Udahnula je, pa nastavi odagnavši zapanjeno piskutanje iz glasa. „Egeanin, mislim da lažeš. Nisam upoznala mnogo Seanšana, i nikog na duže od nekoliko minuta, ali poznajem neke koji jesu. Seanšani čak i ne mrze usmeriteljke. Smatraju ih životinjama. Ne bi ti to tako lako primila da znaš, ili makar veruješ u ovo.“

„Narukvicu nose žene koje se mogu naučiti da usmeravaju“, kaza Egeanin. „Nisam znala da se to da naučiti govorili su mi da žena ili može ili ne može ali kada ste mi vi rekle da devojkama bez urođenog dara treba vođstvo, dokučila sam to i sama. Smem li da sednem?“ Tako opušteno.

Elejna klimnu, a Domon podiže Egeanininu stolicu i prinese joj je da sedne. Tamnokosa žena se osvrnu i reče: „Nisi bio tako... žestok protivnik prošlog puta.“

„Imala si ti dva’est oklopljenih ratnika na mojoj palubi, i damane pride, da mi razbije lađu s Moći. To što s lađe umem d’ upecam ajkulu, ne znači da ću skakat’ u vodu da se rvem s njome.“ Začudo, nasmešio joj se trljajući bok, gde je očito primio udarac koji Elejna nije primetila. „Nisi ni ti baš slabašna ko što mišljah da ćeš bit’ bez oklopa i mača.“

Ova žena je sopstvenim razmišljanjem preokrenula svoj svet naopako, ali je i to primala staloženo. Elejna nije mogla da zamisli šta bi njoj moglo toliko izmeniti stvari, ali nadala se da će, ako se to ikad dogodi, moći da se suoči s tim mirno kao Egeanin. Ne smem više da je cenim. Ona je Seanšanka. Oni bi me držali kao životinju, samo da mogu. Svetlosti, kako protiv nekog ko ti je drag?

Ninaeva očito nije patila od takvih poteškoća. Naslonila je pesnice na sto i nagnula se prema Egeanin. Pletenice su joj se žestoko njihale među zdelicama. „Zašto si u Tančiku? Mislila sam da ste svi povili rep posle Falmea. Zašto si pokušala da ugmižeš među nas kao neka zmija što proždire jaja? Prevarila si se ako si mislila da nam nabaciš uzice!“

„To mi nikad nije bila namera“, kruto reče Egeanin. „Samo sam želela da mi pričate o Aes Sedai. Ja...“ Prvi put je ispoljila oklevanje, nesigurnost. Stisnutih usana pogledala je Ninaevu, pa Elejnu, i odmahnula glavom. „Niste onakve kao što su me učili. Neka me Svetlost ne napusti, ali... drage ste mi.“

„Drage smo ti“, ponovi Ninaeva kao da je to nekakav greh. „To nije odgovor ni na jedno moje pitanje.“

Egeanin je ponovo oklevala, pa podiže glavu, prkosno i izazovno. „Ostavili smo neke sul’dam za sobom u Falmeu. Neke su pobegle posle propasti. Nekoliko nas poslali su da ih vratimo. Otkrila sam samo jednu, ali sam shvatila da a’dam ima moć da je zarobi.“ Videla je kako Ninaeva steže pesnice, pa hitro dodade: „Sinoć sam je oslobodila. Gorko ću se pokajati ako to iko otkrije, ali posle razgovora s vama, nisam mogla...“ Odmahnula je glavom, izmučenog lica. „Zato sam i ostala s vama kada mi se Elejna predstavila. Znala sam da je Betamin sul’dam. Otkriće da je a’dam može zarobiti, da ona može... Morala sam to da shvatim, da razumem žene koje usmeravaju.“ Duboko je udahnula. „Šta ćete sa mnom?“ Njene šake, skupljene na stolu, nisu podrhtavale.

Ninaeva ljutito zausti, pa polako zatvori usta. Elejna je znala šta je muči. Ninaeva sada možda mrzi Egeanin, ali šta mogu s njom? Nije počinila nikakav očigledan zločin u Tančiku, a gradsku stražu ionako zanima samo da sačuva kožu na vlastitim leđima. Ona je Seanšanka, koristila je sul’dam i damane, ali s druge strane,‘tvrdi kako je oslobodila tu Betamin. Za kakav bi je zločin mogle kazniti? Za postavljanje pitanja na koja su joj rado odgovarale? Za to što je stekla njihovu naklonost?

„Volela bih da te šibam dok se ne zacrveniš kao zalazak sunca“, zareža Ninaeva. Naglo je okrenula glavu prema Domonu. „Pronašao si ih? Rekao si da si ih pronašao. Gde?“ Promeškoljio se i značajno pogledao Egeanin, upitno dižući obrve.

„Mislim da ona nije Prijatelj Mraka“, progovori Elejna, pošto se Ninaeva snebivala.

„Naravno da nisam!“ Egeaninin pogled beše vatren i uvređen.

Ninaeva prekrsti ruke da ne bi cimala pletenice i ljutito se zagleda u ženu, pa se namršti na Domona, kao da ga optužuje za čitavu ovu zbrku. „Nemamo gde da je zaključamo“, konačno reče, „a i Rendra bi verovatno tražila da čuje razlog. Nastavi, gazda Domone.“

On još jednom sumnjičavo pogleda Egeanin. „Jedan moj čovek vide dve žene s vašeg spiska u Panarhovoj palati. Onu s mačkama, i onu Saldejku.“

„Je li to sigurno?“, upita Ninaeva. „U Panarhovoj palati? Volela bih da si se lično uverio. Ne voli samo Marilin Gemalfin mačke. Ni Asne Zeramen nije jedina žena iz Saldeje u Tančiku.“

„Žena duguljasta lica, plavooka, s povećim nosom, što hrani desetinu mačaka u ovom gradu gde ljudi mačke jedu? Sa još jednom što ima saldejski nos i izbuljene oči? Ne viđa se baš često takav dvojac, gazdarice al’Mera.“

„Istina“, složila se. „Ali Panarhova palata? Gazda Domone, u slučaju da si zaboravio, to mesto čuva petsto Belih plaštova pod komandom Inkvizitora Šake Svetla! Džaihim Karidin i njegove starešine sigurno prepoznaju Aes Sedai več na prvi pogled. Zašto bi bili tu ako panarh pruža utočište Aes Sedai?“ Zaustio je, ali Ninaeva je dovoljno rekla, te ućuta.

„Gazda Domone“, progovori Elejna, „šta je jedan od tvojih ljudi tražio tamo?“

Posramljeno je pogladio bradu, pa protrlja gornju usnu jednim krupnim prstom. „Vid’te, panarh Amatera, zna se, vrlo voli ledene papričice, onu belu sortu, jako ljutu; ne mari ni da li ona voli darove, jer kad carinici čuju ko ih deli, ima i sami bolje da ih pri’vataju.“

„Darovi?“, upita Elejna, najprekornije što je mogla. „Na dokovima si bio pošteniji, nazvao si to podmićivanjem.“ Začudo, i Egeanin se okrenula u stolici i preneraženo ga gledala.

„Sreća me ne izdala“, promucao je, „niste me terale da se odričem poslovanja. Ne bi’ to uradio ni da jeste, ma ni da mi staru majku dovedete da me moli. Čovek ima pravo na svoj poso.“ Egeanin frknu i ispravi se.

„Njegovo potkupljivanje nije naša briga, Elejna.“ Ninaeva je zvučala beznadežno. „Baš me briga, može i da podmiti čitav grad, i da prokrijumčari...“ Prekinulo ju je kucanje na vratima. Opomenula ih je pogledom, pa zapovedi Egeanin: „Ne mrdaj se!“ Potom je povisila glas. „Uđite.“

Džuilin proviri u sobu sa onim glupavim duguljastim šeširom na glavi, i kao i obično, namršti se videvši Domona. Ni već zgrušana rasekotina na njegovom tamnom obrazu nije bila neočekivana; ulice su sada danju bile opasnije nego u noćima kada tek bejahu stigli. „Mogu li da porazgovaram s vama nasamo, gazdarica al’Mera?“, upitao je kad vide da Egeanin sedi za stolom.

„Ma, ulazi“, odbrusi Ninaeva. „Šta je sve do sada čula, neće joj škoditi još malo. Jesi li ih i ti otkrio u Panarhovoj palati?“

Dok je zatvarao vrata, uputio je jedan stegnut, uzdržan pogled Domonu. Krijumčar se nasmeši, otkrivajući previše zuba. Za tren je delovalo kao da će se potući.

„Tako dakle, Ilijanac me je preduhitrio“, gorko promrsi Džuilin. Ne mareći za Domona, obratio se Ninaevi: „Rekao sam ti da će me žena s belim trakama odvesti do njih. To ne može biti jasnije. Video sam tamo i Domanku, iz daljine nisam lud da zagazim u baru punu sabljarki ali ne mogu da verujem da u čitavom Tarabonu ima ijedne Domanke osim Džeane Kaide.“

„Hoćeš reći da su zaista u Panarhovoj palati?“, uskliknu Ninaeva.

Džuilin nije promenio izraz, ali tamne oči mu se pomalo raširiše i trepnuše prema Domonu. „Tako dakle, nije imao nikakav dokaz“, zadovoljno promrmlja.

„Nego šta nego sam imo.“ Domon je izbegavao da pogleda u Tairenca. „A to što ga niste ’tele čut’ pre no što je ovaj ribar banuo, gazdarice al’Mera, ja tu ništa nisam kriv.“

Džuilin se nakostreši, ali Elejna upade pre nego što je lovac na kradljivce uspeo da progovori. „I jedan i drugi ste ih pronašli i doneli dokaze. Vrlo je verovatno da samo jedna strana ne bi bila dovoljna. Sada zahvaljujučj vama obojici, znamo gde su.“ Sada su samo izgledali još ljuće. Muškarci umeju da budu potpuno budalasti.

„Panarhova palata.“ Ninaeva je šakom potegla pletenice, pa ih brzo zabaci iza leđa zamahom glave. „Sigurno je ono za čim tragaju tamo. Ali ako su ga se dokopale, zašto su i dalje u Tančiku? Palata je ogromna. Možda ga još nisu pronašle. Što nam ipak ne pomaže, jer mi smo ovde, a one su unutra!“

Tom, po običaju, uđe bez kucanja, i sve ih premeri jednim pogledom. „Gazdarice Egeanin“, pozdravio je uz otmen naklon, nimalo umanjen njegovom hromosću. „Ninaeva, imam važne vesti, ako bismo mogli da porazgovaramo nasamo.“

Nova modrica na njegovom ostarelom licu razljutila je Elejnu još više nego poderotina na finom smeđem ogrtaču. Prestar je on da luta ulicama Tančika. Ili bilo kojim opasnim ulicama, uostalom. Došlo je vreme da ga pošalje u mirovinu, negde gde ga čeka udoban i bezbedan život. Dosta je zabavljačkog putovanja od sela do sela. Postaraće se ona za to.

Ninaeva ga oštro pogleda. „Nemam sad vremena za to. Crne sestre su u Panarhovoj palati, a koliko znam, možda im čak i Amatera pomaže«u pretrazi od podruma do tavana.“

„Otkrio sam to pre manje od sat vremena“, reče on u neverici. „Kako si...?“ Osvrnuo se ka Domonu i Džuilinu; još uvek su bili razdraženi kao dečaci posvađani oko toga kome će pripasti cela torta.

Očigledno je odbio mogućnost da su oni izvor Ninaevinog znanja. Elejna se oseti razgaljeno. Toliko se dičio svojim poznavanjem podzemlja i svih skrivenih događaja. „Kula ima svoje puteve, Tome“, odgovorila mu je hladno i tajanstveno. „Najbolje je ne uplitati se previše u sredstva Aes Sedai.“ Njegove namrštene sede obrve pokazivale su sumnju. Kakvo zadovoljstvo. Shvatila je da je i Džuilin i Domon tako posmatraju, pa se i sama namršti da se ne bi zacrvenela. Ako progovore, napraviće od nje budalu. A progovoriće, pre ili kasnije; muškarci ne mogu protiv sebe. Najbolje je brzo preći preko toga i zadržati nadu.

„Tome, jesi li čuo išta što bi ukazalo da je Amatera Prijatelj Mraka?“

„Ništa.“ Nervozno je sukao dugački brk. „Izgleda da nije videla Andrika otkada je natukla Krunu od Drveta. Možda su neredi na ulicama otežali put između Kraljeve i Panarhove palate. Možda je jednostavno shvatila da mu je sada ravna po moći, pa više ne sarađuje kao nekad. Nemam pojma o tome s kim je u savezu.“ Prešao je pogledom preko tamnokose žene za stolom, pa dodade: „Zahvalan sam gazdarici Egeanin što vam je pomogla sa onim lupežima, ali do sada sam mislio da je ona samo draga poznanica. Smem li da pitam ko je ona kada ste je uputile u ovo? Čini mi se da si pominjala kako ćeš sve neoprezne jezike vezati u čvor, Ninaeva “

„Ona je Seanšanka“, odgovori Ninaeva. „Zatvori usta, Tome, pre nego što ti moljac uleti u njih, i sedi. Uz jelo ćemo razmišljati šta da činimo.“

„Pred njom?“, upita Tom. „Pred Seanšankom?“ Čuo je deo priče o Falmeu samo jedan deo od Elejne, a svakako je znao ovdašnje glasine; odmerio je Egeanin kao da se pita gde skriva rogove. Džuilin kao da se gušio, ako je verovati iskolačenim očima; sigurno je i sam čuo tančikanska govorkanja.

„Predlažeš li da pozovem Rendru da je zaključa u ostavu?“, mirno upita Ninaeva. „Zar to ne bi dalo povoda glasinama? Sigurna sam da će tri velika, kudrava čoveka uspeti da zaštite Elejnu i mene ako ova izvuče vojsku Seanšana iz torbice. Sedi Tome, ili jedi stojeći, ali prestani da buljiš. Sedite svi. Hoću da jedem, dok se nije ohladilo.“

Poslušaše je. Tom beše zlovoljan koliko i Džuilin i Domon. Ninaevino siledžijsko ponašanje ponekad bi i urodilo plodom. Možda bi i Randu godio grub pristup, povremeno.

Elejna izbaci Randa iz glave, i prosudi da je vreme da doprinese razgovoru. „Ne vidim kako bi Crne sestre mogle biti u Panarhovoj palati a da Amatera to ne zna“, rekla je izvlačeći stolicu. „Kako ja to vidim, postoje tri mogućnosti. Prva: Amatera je Prijatelj Mraka. Druga: ubeđena je da su Aes Sedai. Treća: ona je njihova zarobljenica.“ Tom orno zaklima glavom, a njoj zbog nečeg postade toplo oko srca. Glupost. Iako je poznavao Igru kuća, bio je samo budalasti bard koji se svega odrekao da postane zabavljač. „U bilo kom slučaju, pomoći će im da pronađu ono što im je potrebno, ali čini mi se da bismo, ako veruje da su one Aes Sedai, mogle da steknemo njenu pomoć nudeći joj istinu. Ako je zarobljenica, mogle bismo je steći tako što bismo je oslobodile. Čak ni Lijandrin i njene drugarice ne bi mogle da ospore panarhovo naređenje da se palata isprazni, a to bi nam dalo odrešene ruke u potrazi.“

„Biće teško otkriti da li je ona saveznik, zarobljenik ili su je nasankali“, kaza Tom, razmahujući se sursama. Koristio ih je savršeno spretno!

Džuilin odmahnu glavom. „Prava poteškoća će biti da stignemo do nje, bez obzira na okolnosti. Džaihim Karidin ima pet stotina Belih plaštova u krugu palate, a kruže kao galebovi u pristaništu. Panarhova legija je skoro dvaput tolika, kao i gradska straža. Malo je spoljašnjih tvrđava koje su i upola toliko dobro čuvane.“

„Nećemo se boriti protiv njih“, procedi Ninaeva. „Prekinite da razmišljate dlakavim prsima. Ovo je vreme za mudrost, ne za mišiće. Ja mislim...“

Rasprava se produžila za sve vreme obeda, pa čak i pošto su ispraznili poslednju činiju. Nakon dužeg ćutanja, iako se činilo da ne sluša, čak i Egeanin ponudi neke ubedljive opaske. Bila je oštroumna, i Tom drage volje prihvati sve sa čim se slagao, a ostalo tvrdoglavo odbi, baš kao što je činio u svačijem društvu. Čak je, na opšte iznenađenje, i Domon podržao Egeanin kada je Ninaeva pokušala da je ućutka. „Ima tu razbora, gazdarice al’Mera. Budala je taj što razbor odbacuje, ma otkud dolazio.“

Nažalost, nije vredelo što znaju gde su Crne sestre kad ne znaju da li je Amatera uz njih, niti šta je to za čim tragaju. Na kraju, skoro dvosatna rasprava je donela samo dva-tri predloga o tome kako saznati više o Amateri. Svi su, kako se ispostavilo, bili namenjeni muškarcima i njihovim paukovim mrežama doušnika satkanim u Tančiku.

Niko od tvrdoglavih muškaraca nije želeo da ih ostavi same sa Seanšankom sve dok se Ninaeva nije toliko razljutila da ih je zamotala u tri zasebna tkanja vazduha i odnela do vrata. „Zar vam se ne čini“, ledeno je prozborila, okružena sjajem saidara, „da bismo isto ovo mogle učiniti čim bi pokušala nešto?“ Nije ih pustila dok nisu klimnuli; jedino su glave i mogli pomerati.

„Niste blage prema posadi“, kaza Egeanin čim su se vrata zatvorila.

„Tišina, Seanšanko!“ Ninaeva čvrsto prekrsti ruke; izgleda da je odlučila da se odvikne od čupanja pletenica kada je ljuta. „Sedi i umukni!“

Ne bese im lako da sede unutra, da zure u šljivik i cvetove na vetru naslikane na slepim zidovima, niti da gledaju kako Ninaeva korača ukrug, dok su Tom, Džuilin i Domon zaista radili nešto. Još gore beše što su se povremeno vraćali da ih obaveste kako im se još jedan trag izjalovio, još jedna nit pukla, da čuju dokle su ostali stigli, pa da ponovo odjure.

Prvi put kada se Tom vratio s novom modricom, na drugom obrazu Elejna upita: „Zar ti ne bi bilo bolje ovde, Tome, gde ćeš čuti sve što Džuilin i gazda Domon dojave? Procenićeš to mnogo bolje nego Ninaeva i ja.“

Glupavo je odmahnuo sedom, kudravom glavom, a Ninaeva frknu tako glasno da su je čuli i u hodniku. „Našao sam trag ka jednoj kući na Verani, u koju je Amatera navodno krišom dolazila noćima pre nego što je postala panarh.“ Otišao je pre no što je stigla da uzvrati.

Sledeći put primetno je šepao još jače reče im da je kuća posed Amaterine nekadašnje dadilje. Elejna najodlučnijim glasom kaza: „Tome, hoću da sedneš. Ostaćeš ovde. Ne želim da se povrediš.“

„Da se povredim?“, ponovi on. „Dete, nikada mi u životu nije bilo bolje. Reci Džuilinu i Bejlu da sam čuo za neku ženu zvanu Cerindra, živi negde u gradu i tvrdi da zna svakakve mračne tajne o Amateri.“ I opet odšepa, vijoreći ogrtačem. I na njemu je imao novu poderotinu. Tvrdoglavi, tvrdoglavi glupi starac.

Jednom se kroz debele zidove začula buka, surovo urlanje i vika sa ulice. Elejna se baš spremila da proveri šta je u pitanju kad Rendra upade u sobu: „Neka sitna svađa napolju. Ne brinite. Ljudi Bejla Domona neće dozvoliti da nam se približi, znate. Ne želim da se brinete.“

„Neredi, ovde?“, odsečno upita Ninaeva. Neposredno susedstvo gostionice bilo je jedna od mirnijih oblasti grada.

„Nema brige“, utesi je Rendra. „Možda žele hranu. Reći ću im gde je kuhinja Bejla Domona, i otići će.“

Buka je uskoro zaista utihnula, a Rendra im posla vina. Tek kada je poslužitelj pošao, smrknutog lica, Elejna primeti da je to isti onaj mladić predivnih smeđih očiju. Ponašao se kao da su njeni ledeni pogledi isto što i osmesi. Zar je glupak mislio da ona sad ima vremena za očijukanje?

Iščekivanje, koračanje, iščekivanje, koračanje. Ispostavilo se da je Cerindra neka krojačica oslobođena optužbe za krađu. Nimalo zadovoljna što nije skončala u zatvoru, bila je spremna da optuži Amateru za sve što joj predlože. Jedan čovek je tvrdio da je Amatera Aes Sedai iz Crnog ađaha, te da ima papire koji dokazuju da je kralj Andrik Ponovorođeni Zmaj. Zene s kojima se Amatera tajno susretala bile su Andrikove prezrene družbenice, a zapanjujuće otkriće da je novčano podržala nekoliko krijumčarskih brodova nije vodilo nikuda. Skoro svaki plemić osim samog kralja bio je umešan u krijumčarenje. To je bio kraj svih tragova. Najgore što je Tom uspeo da pronađe beše to da je Amatera ubedila dva naočita mlada lorda kako su i jedan i drugi ljubav njenog života, dok je Andrik samo sredstvo za dostizanje cilja. S druge strane, mnoge su velmože primane u Panarhovu palatu, kako sami tako i u društvu raznih žena od kojih su neke i ličile na Lijandrin i druge sa spiska, i panarh je tražila i prihvatala od njih savete za svoje odluke. Saveznica ili zarobljenica?

Kada se Džuilin vratio, dobra tri sata posle sutona, vrteći debeli kvrgavi štap i pominjući kako je neki svetlokosi lupež pokušao da ga odžepari, Tom i Domon su već bili klonuli. Sedeli su za stolom uz Egeanin.

„Ovo ima ponovo d’ izađe na Falme“, zareža Domon u prazno. Podebela palica koju je odnekud dobavio ležala je pred njim, a sad mu i o pojasu beše kratak mač. „Aes Sedai. Crni ađah. Uplitanje s panarhom. Ako do sutra ništa ne iznađemo, ima da se nosim iz Tančika. Prek’sutra najdalje, ma me i rođena sestra molila d’ ostanem!“

„Sutra“, umorno prozbori Tom, nalakćen na sto, držeći bradu na pesnicama. „Preumoran sam sad da zdravo razmišljam. Zatekao sam sebe kako slušam nekog slugu iz Panarhove palate koji tvrdi da je čuo Amateru kako peva skaredne pesme, od one najgore sorte iz pristanišnih krčmi. Čak sam i njega saslušao.“

Džuilin obrnu stolicu i zajaha je. „Što se mene tiče, nastaviću potragu večeras. Pronašao sam jednog zidara koji tvrdi da mu je trenutna milosnica bila Amaterina sobarica. Kako on kaže, Amatera je iste večeri kad je ustoličena bez najave otpustila sve sobarice. Povešće me da razgovaram s njom čim svrši neki lični posao kod nekog trgovca.“

Ninaeva stade pred drugim krajem stola i podboči se. „Nikud nećeš izlaziti večeras, Džuiline. Sva trojica ćete na smenu čuvati naša vrata,“ Muškarci se bučno pobuniše, naravno svi uglas.

„Imam ja svoj poso da radim, a kad već moram dane da provodim u raspitivanju...“

„Gazdarice al’Mera, od svih na koje sam naisao, samo je ova žena videla Amateru od njenog...“

„Ninaeva, teško da ću sutra uhvatiti kakve glasine, a još teže im pratiti trag, ako se noćas budem igrao...“

Pustila ih je da se isprazne. Kada su počeli da zastajkuju, očito uvereni da su je ubedili, ona reče: „Pošto nemamo kuda sa Seanšankom, moraće da spava s nama. Elejna, hoćeš li zamoliti Rendru da nam pribavi posteljinu? Može i na podu.“ Egeanin je pogleda, ali bez reči.

Muškarci su sređeni; čas su neposredno odbijali i otvoreno kršili reč da će slušati Ninaevu, čas su nastavljali raspravu, vajkajući se. Žestili su se i brbljali i povinovali.

Rendra je bila vidno iznenađena što su zatražile samo posteljinu, ali je prihvatila priču da se Egeanin pribojava ulica po noći. Izgledala je pomalo uvređeno kada je videla da Tom sedi ispred vrata. „Ona rulja, koliko god da se trudila, nije uspela da uđe. Rekoh vam da će ih sirotinjska kuhinja ukloniti s puta, zar ne? Gosti Dvora tri šljive nemaju potrebe za telohraniteljima pred svojim sobama.“

„Sigurno nemaju“, odvrati joj Elejna, pažljivo je gurajuči kroz vrata. „Ali Tom i ostali mnogo brinu. Znate več kakvi su muškarci.“ Tom je odnieri kao sokolovim okom pod gustim belim veđama, ali Rendra šmrknu i potvrdi da zna, pa dopusti da Elejna zatvori vrata.

Ninaeva se smesta okrenu prema Egeanin, koja je več prostirala posteljinu dalje od kreveta. „Skini odeču, Seanšanko. Hoču da se uverim da nisi sakrila još neki bodež.“ Egeanin mirno ustade i skide sve osim lanene podsuknje. Ninaeva joj revnosno pretraži haljine, pa grubo pretrese i samu Egeanin. Nije pronašla ništa, ali nije bila zadovoljna.

„Stavi ruke iza leđa, Seanšanko. Elejna, sputaj je.“

„Ninaeva, mislim da ona neče...“

„Iskoristi Moč i sputaj je, Elejna“, grubo uzvrati Ninaeva, „ili ću joj iseći haljinu na trake i vezati joj ruke i noge. Seti se kako je sredila one grubijane na ulici. Verovatno su bili njeni najamnici. Verovatno je kadra da nas ubije na spavanju, golim rukama.“

„Stvarno, Ninaeva, Tom je ispred...“

„Ona je Seanšanka! Seanšanka, Elejna!“ Zvučala je kao da mrzi tamnokosu ženu zbog neke lične nepravde, što je bilo besmisleno. Egvena im je nekada bila u rukama, ali Ninaeva nije. Po stisnutoj vilici videlo se da se neće predomisliti, bilo da to bude Moć ili konopac, ako ga pronađe.

Egeanin je već spojila zglobove na krstima; bila je voljna da sarađuje, ali ne i pokorna. Elejna izatka niti Vazduha oko njih i veza ih, pošto je to barem bilo udobnije od traka isečenih s haljine. Egeanin blago savi ruke, okušavajući nevidljive okove, i strese se. Kao da su bili čelični lanci. Slegla je ramenima, trapavo se spustila na posteljinu i okrenula im leđa. Ninaeva poče da raskopčava haljinu. „Daj mi prsten, Elejna.“

„Jesi li sigurna, Ninaeva?“ Značajno je pogledala prema Egeanin. Žena kao da im nije pridavala pažnju.

„Neće ona noćas pobeći da nas izda.“ Zastala je, svukla haljinu preko glave i sela na ivicu kreveta samo u tankoj tarabonskoj svili, da skine čarape. „Noćas je ugovorena noć. Egvena očekuje jednu od nas, a na mene je red. Biće zabrinuta ako se ne pojavimo.“

Elejna izvuče kožnu ogrlicu iz nedara. Kameni prsten, istačkan i iscrtan plavo, smeđe i crveno bio je na sigurnom kraj zlatnog prstena sa zmijom što proždire sopstveni rep. Razvezala je traku samo da bi dodala Ninaevi ter’angreal, pa je ponovo veza i obesi oko vrata. Ninaeva okači karaeni ter’angreal kraj svog prstena Velike zmije i Lanovog debelog zlatnog prstena, i položi ih u nedra.

„Kad budeš sigurna da spavam, daj mi jedan sat“, reče opruživši se na plavi čaršav. „Neće mi valjda trebati više od toga. I motri na nju.“

„Šta može da učini kad je vezana, Ninaeva?“ Elejna uz oklevanje dodade: „Mislim da nas ne bi povredila ni da je oslobodimo.“

„Ni slučajno!“ Ninaeva podiže glavu, ljutito prostreli Egeaninina leđa i vrati se među jastuke. „Jedan sat, Elejna.“ Sklopila je oči i ugnezdila se da joj bude prijatnije. „To će biti više nego dovoljno“, mrmljala je.

Elejna zevnu i sakri usta rukom. Prinela je stoličicu podnožju kreveta, odakle je mogla da posmatra i Ninaevu i Egeanin, iako je to verovatno bilo nepotrebno. Žena je ležala povijenih kolena i čvrsto vezanih ruku. Bio je to neočekivano zamoran dan, s obzirom na to da nisu napuštale gostionicu. Ninaeva je već sanjivo mrmljala. A laktovi su joj štrčali. Egeanin podiže glavu i osvrnu se. „Mislim da me ona mrzi.“

„Spavaj.“ Elejna priguši još jedan zev.

„A ti me ne mrziš.“

„Ne budi tako samouverena“, odlučno joj je odvratila. „Prilično smireno podnosiš sve ovo. Kako si tako mirna?“

„Mirna?“ Ruke joj se nevoljno pomeriše, izvijajući Vazduhom satkane okove. „Toliko sam prestravljena da mi se plače.“ Nije tako zvučala. Ipak, zvučalo je kao jednostavna istina.

„Nećemo te povrediti, Egeanin.“ Šta god Ninaeva htela, za ovo će se ona lično postarati. „Spavaj.“ Tren potom, Egeanin spusti glavu.

Jedan sat. Ne bi bilo lepo da bespotrebno stvaraju brige Egveni, ali zažalila je što taj sat neće biti proveden nad njihovim problemom, umesto u besciljnom lutanju kroz Tel’aran’riod. Ako ne budu mogle da otkriju da li je Amatera zarobljenica ili saveznica... Moraću da ostavim to na stranu; neću to ovako resiti. Čak i kada budu saznale sve, kako će ući u palatu pored tolikih vojnika i gradske straže, i naravno, Lijandrin i ostalih?

Ninaeva je tiho hrkala, što je inače poricala s još većim žarom nego razbacivanje laktovima. Egeanin je, činilo se, disala sporo i duboko, čvrsto usnula. Elejna zevnu u ruku, promeškolji se na drvenom sedalu i poče da kuje plan o ulasku u Panarhovu palatu.