Dolazak Senke

14 Majenski običaji

Perin odmahnu glavom kada se vrata zatvoriše za Metom. Taj bi se pre udario čekićem po glavi no vratio u Dve Reke. Ne ako ne mora.

Perin požele da i on nekako može da izbegne povratak kući. Ali nije imao izlaza. Razlika između Meta i njega bila je u tome da je on bio spreman da to prihvati, čak i ako ne želi.

Zastenja kad skide košulju, iako je bio veoma pažljiv. Jedna velika modrica, već požutela, pružala mu se preko celog levog ramena. Jedan Trolok mu se provukao pored sekire. Da nije bilo Faile i njenog brzog noža, ne bi se to završilo samo modricom. Pranje je zbog ramena bilo bolno, ali u Tiru bar nije nedostajalo tople vode.

Bio je spreman za polazak. Samo jednu preobuku, koju će ujutru obući, nije utrpao u bisage. Čim zora svane, otići će da pronađe Loijala. Nema svrhe da večeras smeta Ogijeru. Verovatno je već u krevetu. Perin je nameravao da i sam uskoro legne. Jedino nije smislio kako da izađe na kraj s Failom. Za nju bi bolje bilo čak i da ostane u Tiru nego da pođe s njim.

Iznenadi se kada se vrata otvoriše. Čim se odškrinuše, zapahnu ga zanosan miris. Podsećao ga je na cvetove puzavica po vreloj letnjoj noći. Bese to omamljujući miris, nimalo težak, nikome sem njemu, ali Faila to ne bi nosila. Svejedno, još više se iznenadi kada u sobu uđe Berelajn.

Zastavši na vratima, ona trepnu, a Perin shvati koliko je svetlo unutra prigušeno za nju. „Ideš nekuda?“ – s oklevanjem ga upita ona. Budući da su svetiljke iz hodnika bacale svetlost neposredno iza nje. Perinu je bilo veoma teško da je ne merka pogledom.

„Da, moja gospo.“ A onda se pokloni. Ne baš vešto, ali najbolje što je umeo. Faila je mogla da frkće koliko hoče, ali Perin nije video razloga da ne bude učtiv. „Ujutru.“

„I ja.“ Ona zatvori vrata i prekrsti ruke. Perin skrenu pogled, posmatrajuči je samo krajičkom oka, da ne bi pomislila kako blene u nju. Nastavila je ni ne primetivši njegov postupak. Ona jedna pripaljena sveča blistala je u njenim tamnim očima. „Posle onoga što se noćas odigralo... Sutra ću kočijom poći za Godan, a odatle brodom za Majen. Trebalo je odavno da odem, ali mislila sam kako mora da postoji neki način da se stvari razreše. Samo što, naravno, nisam bila u pravu. Trebalo je to ranije da shvatim. Ovo što se noćas odigralo ubedilo me je u to. Kako je on... Sve one munje, što su letele niz hodnike. Sutra ću poći.“

„Moja gospo“, zbunjeno kaza Perin, „zašto mi to govoriš?“

Način na koji ona zabaci glavu podseti ga na jednu ždrebicu koju je ponekad potkivao u Emondovom Polju. Ta je imala običaj da pokušava da grize. „Da bi mogao da kažeš gospodaru Zmaju, naravno.“

To za njega nije imalo nikakvog smisla. „Možeš mu i sama reći“, kaza joj on, prilično razdraženo. „Ja nemam vremena za raznošenje poruka pre no što odem.“

„Ja... mislim da on ne bi želeo da me vidi.“

Nema tog muškarca koji ne bi želeo da je vidi, jer je bila prelepa za gledanje. Znala je to. Perin pomisli da je zaustila nešto drugo da kaže. Da li je moguće da ju je ono što se odigralo u Randovim odajama toliko prestravilo? Ili možda noćašnji napad i način na koji ga je Rand suzbio? Možda, ali tu ženu nije bilo lako uplašiti, sudeći po hladnom pogledu kojim ga je odmeravala. „Predaj svoju poruku nekom slugi. Ne verujem da ću ponovo videti Randa. Ne pre no što odem. Bilo koji sluga će mu odneti tvoju poruku.“

„Bolje bi bilo da dođe od tebe, prijatelja gospodara...“

„Daj to nekom slugi. Ili Aijelu.“

„Nećeš učiniti ono što tražim od tebe?“ – upita ga s nevericom ona.

„Ne. Zar me nisi slušala?“

Ona ponovo zabaci glavu, ali ovog puta nekako drugačije, mada nije mogao da oceni po čemu. Zamišljeno ga pogledavši, ona promrmlja sama sebi: „Kakve upečatljive oči.“

„Šta?“ Perin naglo shvati da stoji tu nag do pojasa. Njeno temeljno odmeravanje najednom mu se učini kao merkanje konja pre kupovine.

Samo što nije počela da mu opipava članke i zagleda zube. On s kreveta zgrabi košulju koju je spremio za sutra i navuče je preko glave. „Predaj svoju poruku nekom slugi. Sada hoću na spavanje. Nameravam sutra rano da ustanem. Pre zore.“

„A kuda to ideš?“

„Kući. U Dve Reke. Kasno je. Ako i ti sutra ideš, pretpostavljam kako hoćeš da se naspavaš. Ja, života mi, jesam umoran.“ A onda zevnu što je više mogao.

Međutim, ona se ni ne mrdnu ka vratima. „Ti si kovač? Potreban mi je jedan kovač u Majenu. Za ukrasno gvožđe. Kratak boravak pre povratka u Dve Reke? U Majenu bi ti bilo... zabavno.“

„Ja idem kući“, odlučno joj odvrati on, „a ti se vraćaš u svoje odaje.“

Slegla je ramenima neznatno, zbog čega Perin žurno skrenu pogled. „Možda neki drugi put. Ja na kraju uvek dobijem ono što želim. A mislim da želim..Zastade i odmeri ga od glave do pete. „...ukrasno gvožđe. Za prozore mojih spavaćih odaja.“ A onda mu se tako nevino nasmeši da mu u glavi zazvoni na uzbunu.

Vrata se ponovo otvoriše i uđe Faila. „Perine, bila sam do grada da te potražim, i čula sam neke glasine..Pa stade u mestu i ošinu Berelajn pogledom.

Prva nije obraćala pažnju na nju. Približivši se Perinu, pređe prstima duž njegove ruke, pa preko ramena. Na tren mu se učini da će pokušati da mu povuče glavu i poljubi ga – svakako je izvila vrat kao da se nada poljupcu – ali samo mu je prstima kliznula preko lica, kratko ga pomilovavši, i odstupila. Sve se završi pre no što on stiže da je zaustavi. „Zapamti“, tiho mu reče, „ja uvek dobijem ono što želim.“ S tim recima, ona prođe pored Faile i izađe iz sobe.

Perin je očekivao da će Faila prasnuti, ali ona samo pogleda natrpane bisage na krevetu i kaza: „Vidim da si već čuo glasine. To jesu samo glasine, Perine.“

„Ono spominjanje žutih očiju govori suprotno.“ Trebalo bi da je do sada planula kao suvo granje. Zašto je tako hladna? „U redu. Znači, sledeća je Moiraina. Hoće li pokušati da te spreči?“

„Ne ako ne zna. Čak i da pokuša, svejedno ću otići. Imam porodicu i prijatelje, Faila – neću da ih prepustim Belim plaštovima. Ali nadam se da ću to sakriti od nje sve dok ne odem iz grada.“ Čak su joj i oči bile spokojne, kao neka tamna jezerca u šumi. Sav se nakostrešio zbog toga.

„Ali bile su potrebne nedelje da ta glasina dopre do Tira. Još će sedmica proteći dok ne stignemo do Dve Reke. Beli plaštovi će do tada možda otići. Pa, želela sam da odeš odavde. Ne bi trebalo da se žalim. Jedino hoću da znaš šta da očekuješ.“

„Neće mi biti potrebno toliko vremena ako krenem Putevima“, kaza. joj on. „Dva dana, možda tri.” Dva dana. Valjda se ne može brže.

„Ti si lud kao Rand al’Tor“, ote joj se. Glas joj bese preplavljen nevericom. Spustivši se na podnožje njegovog kreveta, ona prekrsti noge i obrati mu se kao malom detetu: „Ako stupiš nogom na Puteve, izaći ćeš potpuno lud. Ako uopšte i izađeš, što nije toliko vero vatno. Putevi su izopačeni, Perine. U mraku su – koliko već? – tri stotine godina? Četiri stotine? Pitaj Loijala. On ti može reći. Ogijeri su sagradili Puteve, ili ih uzgajili – ili šta već. Čak ih ni oni više ne koriste. Ma, i da ti pođe za rukom da prođeš kroz njih bez ikakvih posledica, samo Svetlost zna gde bi izašao.” „Već sam putovao kroz njih, Faila.“ I toga se sećao s užasom. „Loijal može da mi bude vodič. Ume da čita putokaze – tako smo ranije putovali. Ponovo će to učiniti za mene, kad mu objasnim šta se događa.“ I Loijal je bio željan da ode iz Tira. Izgleda da se plašio kako njegova majka zna gde se nalazi. Perin je bio siguran da će mu Loijal pomoći.

„Pa“, kaza ona, oštro protrljavši ruke. „Pa. Tražila sam pustolovine, i dobila sam ih. Odlazak iz Kamena Tira i od Ponovorođenog Zmaja. Prolazak kroz Puteve radi borbe protiv Belih plaštova. Pitam se da li bismo mogli da ubedimo Toma Merilina da nam se pridruži. Poslužiće i zabavljač, kad već nemamo barda. Mogao bi da osmisli priču u čijem ćemo srcu biti nas dvoje. Neće biti Ponovorođenog Zmaja ni Aes Sedai da skreću pažnju. Kada polazimo? Ujutru?“

On duboko udahnu da bi se smirio. „Ići ću sam, Faila. Samo Loijal i ja.“

„Biće nam potreban tovarni konj“, kaza ona, kao da Perin ništa nije rekao. „Bolje dva. U Putevima je mračno. Biće nam potrebni i fenjeri, i mnogo ulja. Tvoji Dvorečani... Šta su oni, seljaci? Hoće li biti voljni da se bore protiv Belih plaštova?“

„Faila, rekoh..

„Čula sam šta si rekao“, odreza ona. Igra senki na njenom licu istakla je njene kose oči i visoke jagodice, tako da je dobila opasan izraz. „Čula sam, ali to je bezumno. Šta ako ti seljaci neće da se bore? Ili ne umeju? Ko će tome da ih nauči? Ti? Sam?“

„Učiniću šta god se mora“, strpljivo kaza on. „I to bez tebe.“

Faila skoči na noge tako brzo da Perin pomisli kako će ga napasti. „Zar misliš da će Berelajn poći s tobom? Misliš da će ti ona čuvati leđa? Ili bi radije da ti sedi u krilu i ciči? Upaši košulju, čupavi vole! Zar ovde mora da bude toliko mračno? Berelajn voli prigušeno svetlo, je li? Mnogo će ti ona vredeti protiv Dece Svetla!“

Perin zausti da se pobuni, a onda se predomisli i reče nešto drugo: Ona baš lepo izgleda. Koji to muškarac ne bi voleo da mu sedi u krilu?“ Kada ugleda izraz bola na njenom licu, srce mu se steže, ali natera sebe ja nastavi. „Kad završim posao kod kuće, možda ću i otići u Majen. Zamolila me je da dođem. Možda ću i otići tamo.“

Faila je ćutala. Neko vreme ga je gledala kamenog lica, a onda se munjevito okrete i istrča, snažno zalupivši vrata za sobom.

perin pođe za njom. Bese to jače od njega. A onda stade i uhvati se za dovratak, tako snažno da ga prsti zaboleše. Zagleda se u usek koji je njegova sekira načinila u vratima, a iz njega pohrli sve ono što nije mogao da joj kaže. „Ubio sam neke Bele plaštove. Ubili bi me da nisam, ali oni to svejedno smatraju umorstvom. Idem kući da bih poginuo, Faila. Jedino tako mogu da sačuvam svoj narod da ga ne povrede. Pustiću ih da me obese. Ne mogu dozvoliti da to gledaš. Ne mogu. Ti bi možda pokušala da ih sprečiš, a onda bi...“

Glava mu klonu o vrata. Sada joj neće biti žao što mu vidi leđa – jedino to je bitno. Negde drugde će pronaći pustolovine. Biće bezbedna od Belih plaštova, ta’verena i mehura zla. Jedino je to bitno. Samo da mu nije došlo da zavija od tuge.

Faila je skoro trčala kroz hodnike, ne obazirući se na to kraj koga prolazi, i ko mora da joj se sklanja s puta. Perin. Berelajn. Perin. Berelajn. Želi bledoliku zavodnicu, koja se šeta polugola, je li? Ma, ne zna on šta hoće. Čupava volina! Vunoglavi mamlaz! Kovač! A ona lukava krmača, Berelajn. Koza jedna!

Nije ni shvatila kuda ide, sve dok nije ugledala Berelajn kako prosto klizi odevena u onu haljinu što ništa nije prepuštala mašti. Njihala se u hodu, tačno sračunato da privuče muške poglede. Pre no što Faila shvati šta radi, projuri pored Berelajn i na raskrsnici dva hodnika okrete se da se suoči s njom.

„Perin Ajbara pripada meni“, prosikta. „Gledaj da držiš svoje šape i osmehe podalje od njega!“ A onda pocrvene kao bulka kad shvati šta je rekla. Obećala je sebi da nikada neće učiniti tako nešto, da se nikada neće, kao neka seljančura, boriti za muškarca.

Berelajn je hladno pogleda. „Tebi pripada? Baš čudno, nisam videla da nosi ogrlicu. Vi služavke – ili si možda seljačka ćerka? – imate veoma neobične zamisli.“

„Služavka? Služavka! Ja sam...“ Faila se ugrize za jezik da bi zaćutala. Prva od Majena, nije nego. U Saldeji je bilo imanja većih od celog Majena. Na saldejskim dvorovima ona ne bi izdržala ni nedelju dana. Da li je u stanju da govori poeziju dok lovi sa sokolovima? Može li čitav dan da jaše u lovu, a onda čitave noći da svira biternu dok raspravlja kako suzbiti troločke napade? Misli da se razume u muškarce, je li? Pa poznaje li onda jezik lepeza? Ume li da kaže muškarcu da dođe ili ode, i stotinu drugih stvari, sve pokretom zgloba i čipkanom lepezom? Svetlost me obasjala, o čemu ja to razmišljam? Zaklela sam se da više nikada neću držati lepezu! Ali bilo je i drugih saldejskih običaja. Iznenadi se kad shvati da joj se nož stvorio u ruci – učili su je da ne vadi nož iz korica ako ne namerava da ga upotrebi. „Seljanke u Saldeji znaju kako da se pobrinu za žene što kradu tuđe muškarce. Ako se ne zakuneš da ćeš zaboraviti na Perina Ajbaru, ošišaću te na ćelavo, pa ćeš izgledati kao jaje. Možda će onda dečaci koji paze na kokošinjce venuti za tobom!“

Nije primetila kad ju je Berelajn zgrabila za zglob, ali odjednom polete kroz vazduh. Tresnula je o pod tako snažno da joj vazduh izlete iz pluća.

Berelajn se samo smešila i sečivom Failinog noža lupkala o dlan. „Majenski običaj. Tairenci zaista vole da šalju ubice, a straža ne može biti stalno uz tebe. Mrzim da me napadaju, seljančuro, pa ću stoga postupiti na sledeći način: oteću kovača od tebe i držati ga kao ljubimca – sve dok mi to bude bilo zanimljivo. Ogijersku zakletvu ti dajem da će tako biti, seljančuro. On je zapravo prilično zgodan – ta ramena i ruke; a pogotovo one oči – iako je malo prost. Ali to se može popraviti. Moji dvorani mogu ga naučiti kako da se oblači, i da se otarasi one užasne brade. Možeš ga ponovo dobiti kada završim s njim. Naravno, ako te i dalje bude želeo.“ Napokon uspevši da udahne, Faila se teturavo diže na noge, izvadivši još jedan nož. „Pošto posečem sa tebe tu tvoju nazovi odeću, odvući ću te do njega i naterati da mu kažeš kako si obična krmača!“ Svetlost mi pomogla, zaista se ponašam kao neka seljančura, a tako i govorim! Najgore je bilo što je tako zaista mislila.

Berelajn se oprezno postavi. Očigledno je nameravala da se služi rukama, a ne nožem. Držala ga je kao lepezu. Faila na vrhovima prstiju pođe ka njoj.

Odjednom, među njima se stvori Ruark i ugrabi im noževe pre no što njih dve i postadoše svesne da je tu. Nadnosio se nad njih. „Zar vam noćas nije dosta krvi?“ – ledeno upita. „Od svih za koje sam mislio da bi noćas mogli prekršiti mir, vas dve bih poslednje naveo.“

Faila ga preneraženo pogleda. Bez upozorenja, ona se okrete u mestu i zadade jedan munjeviti udarac uperen ka Ruarkovim rebrima. To bi zabolelo i najsnažnijeg čoveka na svetu.

Ruark se pomeri ni ne pogledavši je, uhvati je za šaku i uvrnu joj ruku. Odjednom je Faila stajala veoma pravo i nadala se da joj neće iščašiti ruku iz ramena.

Kao da se ništa nije dogodilo, Ruark se obrati Berelajn: „Vratićeš se u svoju sobu, i nećeš ponovo izaći sve dok sunce ne grane. Videću da za tebe ne bude doručka. Malo gladi podsetiće te da za borbu postoji i vreme i mesto.“

Berelajn se uvređeno ukoči. „Ja sam Prva od Majena. Nikome ne dozvoljavam da mi naređuje kao da sam.. “

„Vratićeš se u svoje odaje. Smesta“, preseče je Ruark. Faila se zapita da li bi mogla da ga udari nogom. Mora da se napela, jer čim na to pomisli, on pojača pritisak na njen zglob, tako da se ona prope na nožne prste. „Ako ne poslušaš“, reče Ruark Berelajn, „ponovićemo naš prvi razgovor. Na licu mesta Berelajnino lice preblede pa pocrvene. „U redu“, ukočeno kaza. „Ako baš hoćeš, možda ću...“

„Nisam tražio raspravu. Ako te još vidim dok izbrojim do tri... Jedan.“

Oštro udahnuvši, Berelajn zadiže suknje i potrča. Pošlo joj je za rukom da se njiše čak i dok trči.

Faila je zabezeknuto zurila za njom. Taj prizor skoro da je bio vredan iščašenog ramena. I Ruark je posmatrao Berelajn kako odlazi, i to s malim smeškom na usnama.

„Zar misliš da me čitave noći držiš ovako?“ – ljutito upita Faila. On je pusti – i zadenu njene noževe za pojas. „To je moje!“

„Zaplenjeno”, odvrati on. „Berelajnina kazna zbog borbe bila je da ti vidiš da je šaljem na spavanje kao neposlušno dete. Tvoja kazna je da izgubiš ove noževe do kojih ti je stalo. Znam da imaš druge. Ako počneš da se raspravljaš sa mnom, možda ću ti i te oduzeti. Neću trpeti da se mir narušava.“

Ona ga osinu pogledom, ali znala je da on to zaista misli. Te noževe za nju je iskovao jedan čovek koji zna šta radi. Bili su uravnoteženi baš kako treba. „Kakav ste to prvi razgovor vas dvoje vodili? Zašto je onako pobegla?“

„To je između mene i nje. Nećeš joj se ponovo približiti, Faila. Ne verujem da je ona započela vaš sukob – njeno oružje nisu noževi. Ako ma koja od vas dve ponovo počne da pravi nevolje, obe ću vas odrediti da nosite balegu. Neki Tairenci su takođe mislili đa mogu da vode svoje dvoboje pošto sam ja proglasio da ovim mestom vlada mir, ali smrad taljiga s balegom naučio ih je da su pogrešili. Pazi da i ti tako ne naučiš.“

Ona sačeka da Ruark ode pre no što se uhvati za rame. Podsećao ju je na njenog oca. Doduše, otac joj nikada nije uvrtao ruku, ali nije imao strpljenja s onima što stvaraju nevolje, ma kakvog položaja oni bili. I niko ga nikada nije iznenadio. A onda se zapita da li bi nekako mogla da namami Berelajn da nešto učini, samo da bi videla Prvu od Majena kako se preznojava među taljigama s izmetom. Ali Ruark reče da to važi za njih obe. I njen otac je imao običaj da misli ono što kaže. Berelajn. Nešto što je Berelajn rekla nije joj davalo mira. Ogijerska zakletva. To je to. Ogijer nikada ne krši datu reč. Reči „ogijerski krivokletnik“ bilo bi isto kao kazati „hrabra kukavica“ ili „pametna budala“.

Nije mogla a da se naglas ne nasmeje. „Ti ćeš ga oteti od mene, glupa kokoško? Kada ga ponovo budeš videla, ako to ikada bude, on će ponovo biti moj.“ Tiho se smejući i povremeno trljajući rame, ona laka srca nastavi niz hodnik.