Dolazak Senke

3 Odrazi

Iako je bilo veoma kasno, kroz široke hodnike Kamena jurilo je prilično ljudi. Većina njih bila je odevena u crno i zlatno – boje slugu u Kamenu – ili livreju nekog visokog lorda. Povremeno bi se pojavio i poneki Branitelj, gologlav i nenaoružan, poneki i u raskopčanom kaputu. Sluge bi se klanjale Perinu i Faili ako bi im se njih dvoje približilo, a onda ne zastajkujući žurno produžile. Većina vojnika koji su ih sreli iznenađeno bi se trgli. Neki su se ukočeno klanjali, s desnicom preko srca, ali svi do jednog su nakon toga ubrzali korak. Kao da im je stalo da se što pre udalje.

Samo je trećina ili četvrtina svetiljki bila upaljena. U sumračnim delovima hodnika između visokih svetiljki senke su padale preko tapiserija na zidovima i povremeno skrivale poneki kovčeg. Za sve, sem za Perina. Njegove oči su u hodniku ispunjenom tminom sijale kao žeženo zlato. Brzo je hodao od svetiljke do svetiljke, pogleda uprtog u pod, sem kad je bio na osvetljenim delovima hodnika. Većina ljudi u Kamenu već je nekako saznala za njegove neobične oči. Naravno, niko to pred njim nije spomenuo. Izgleda da je čak i Faila pretpostavljala da je boja njegovih očiju nekako u vezi sa Aes Sedai. Za nju, pa i za sve ostale, to je bilo nešto što jednostavno jeste – što valja prihvatiti, bez objašnjenja. Svejedno, kad god bi shvatio da neko nepoznat vidi kako mu oči sijaju u mraku, Perin bi se naježio. Čak i kada su ćutali, to je samo još više isticalo njegovu različitost.

„Voleo bih da me ne gledaju tako“, promrmlja kad jedan prosedi Branitelj, dvostruko stariji od njega, skoro potrča pošto su ga mimoišli. „Kao da me se boje. Ranije nije bilo tako. Ne na ovaj način. Zašto svi ovi nisu u svom krevetu?“ Jedna žena s mokrom krpom i vedrom prljave vode brzo pade u naklon i spuštenog pogleda požuri dalje. Držeći ga za ruku, Faila ga pogleda. „Rekla bih da stražarima nije dopušteno da borave u ovom delu Kamena kad nisu na dužnosti. Ovo je dobro vreme da se na stolici nekog velmože pomazi njegova sluškinja, a možda i da se njih dvoje pretvaraju kako su plemić i njegova gospa, dok ovi spavaju. Verovatno su zabrinuti da ćeš ih prijaviti. A sluge veći deo svojih poslova obavljaju noću. Ko bi hteo da se oni u po bela dana motaju ovuda i čiste, brišu prašinu i ribaju?“

Perin sumnjičavo klimnu. Valjda je ona te stvari naučila u očevoj kući, Uspešan trgovac verovatno je imao sluge, i stražare koji su mu čuvali kola. Ako ništa drugo, nije sav ovaj svet iz kreveta isteralo isto što se dogodilo njemu. Da je to bio slučaj, već bi pobegli iz Kamena, i vrlo verovatno nastavili da beže. Ali zašto je on izdvojen kao meta? Nije se baš radovao što će se suočiti s Random, ali morao je da sazna. Faila ubrza hod kako bi održala korak s njim.

Iako raskošna, ukrašena zlatom, rezbarijama i intarzijama, unutrašnjost Kamena bila je predviđena za ratovanje isto kao i spoljašnjost. Na svakom ukrštanju hodnika tavanica je bila načičkana prorezima. Prorezi za strele, koji nikada nisu bili upotrebljeni, bili su razmešteni tako da pokrivaju čitav hodnik. On i Faila peli su

se uz mnoštvo uzanih kružnih stepeništa, napravljenih u sklopu zidova, ili potpuno zatvorenih. U svakom slučaju, i stepeništa su bila puna proreza za strele, koji su gledali na hodnike ispod njih. Naravno, ništa od svega toga nije omelo Aijele, prve neprijatelje kojima je pošlo za rukom da prođu spoljne zidine.

Dok su trčali uz jedno od tih stepeništa – Perin nije ni shvatio da trči, iako bi se kretao i brže da ga Faila nije držala za ruku – on na tren oseti miris ustajalog znoja i tračak bolesno slatkog parfema, ali nije obratio pažnju na to. Sav je bio obuzet onim što će reći Randu. Zašto si pokušao da me ubiješ? Jesi li već počeo da ludiš? Nije postojao način da s lakoćom postavi to pitanje, niti se nadao lakim odgovorima.

Zakoračivši u zatamnjeni hodnik skoro pri vrhu Kamena, nađe se iza leđa jednog visokog lorda i dvojice njegovih ličnih stražara. Samo je Braniteljima bilo dopušteno da u Kamenu nose oklop, ali ova trojica imala su mačeve za pojasom. Naravno, to samo po sebi nije bilo neobično. Ali njihovo prisustvo na ovom spratu, i to što su skriveni u senkama napeto posmatrali jarko svetlo na suprotnom kraju hodnika, bilo je potpuno neuobičajeno. Ta svetlost dopirala je iz predvorja ispred odaja koje je Rand dobio. Ili zauzeo. Ili ga je, možda, Moiraina tamo ugurala.

Perin i Faila nimalo se nisu trudili da budu tihi dok su se peli uz stepenište, ali trojica ljudi ispred njih toliko su napeto posmatrali šta se dešava na kraju hodnika da ih nisu ni primetili. A onda jedan od telohranitelja u plavim kaputima okrete glavu, kao da mu se ukočio vrat. Kada ih ugleda, zapanjeno otvori usta. Progutavši psovku, munjevito se okrete ka Perinu i posegnu da isuče mač. Drugi telohranitelj je bio tek nešto malo sporiji. Obojica su bili napeti i spremni da se bace na njega, ali bojali su se da ga pogledaju u oči. Perin je osećao kako smrde na strah. Isto kao visoki lord, mada je on čvrsto vladao svojim strahom.

Visoki lord Torean kretao se sasvim opušteno, kao da je na balu. Tamna šiljata brada bila mu je prošarana snežnobelim vlasima. Izvadivši iz rukava maramicu koja je bazdila na neki jak miris, on je prinese kvrgavom nosu koji u poređenju s njegovim ušima nije delovao preveliko. Prelep svileni kaput sa manžetnama od crvenog satena samo je jos više naglasio neupečatljivost njegovog lica. Torean odmeri Perinovu košulju i ponovo prinese maramicu nosu pre no što neznatno nakloni glavu. „Svetlost te obasjala“, učtivo reče. Na tren pogleda Perinove žute oči i smesta skrete pogled, iako mu se izraz lica nije promenio. „Verujem da si dobro?“ A možda je bio i previše učtiv.

Perin ne obrati pažnju na njegov glas. Kada vide kako Torean opušteno odmerava Failu, od besa stisnu pesnice. Međutim, uspelo mu je da se to ne oseti kada je progovorio. „Svetlost te obasjala, visoki lorde Toreane. Drago mi je što vidim kako pomažeš u motrenju na odaje gospodara Zmaja. Nekima bi na tvom mestu smetalo što je on tu.“

Toreanove tanke obrve odjednom se trznuše. „Proročanstvo je ispunjeno, a Tir obavio svoju ulogu u njemu. Možda će Ponovorođeni Zmaj povesti Tir u još slavniju sudbinu. Kome bi to moglo da smeta? Ali, već je kasno. Laku noć ti želim.“ On ponovo odmeri Failu, napući usne, i nekako previše žurno ode niz hodnik – dalje od osvetljenog predvorja. Njegovi telohranitelji pođoše za njim kao dobro uvežbani psi.

„Nije bilo potrebe da se ponašaš nepristojno“, ljutito kaza Faila kada se visoki lord udalji. „Zvučao si kao da ti je jezik od smrznutog gvožđa. Ako zaista nameravaš da ostaneš ovde, bolje bi ti bilo da naučiš kako da se slažeš s plemićima.“

„Gledao te je kao da mu je došlo da te ljulja na kolenima – i to ne očinski.“

Ona frknu, kao da je to nevažno. „Nije on prvi muškarac koji me je pogledao. Da je pronašao hrabrosti da pokuša nešto više od toga, pokazala bih mu jednim namrštenim pogledom da me to ne zanima. Ne moraš da me braniš, Perine Ajbara.“ Svejedno, zvučala je kao da joj je pomalo drago zbog toga.

Počešavši se po bradi, Perin se zagleda za Toreanom posmatrajući kako visoki lord i njegovi stražari zalaze za jedan daleki ugao. Zapita se kako je tairenskim plemićima polazilo za rukom da ne crknu od znojenja. „Jesi li primetila, Faila? Ona njegova pseta nisu pomerila šake sa balčaka sve dok se nisu udaljili deset koraka od nas.“

Ona se namršti ka njemu, a onda pogleda niz hodnik za onom trojicom, pa lagano klimnu. „U pravu si. Ali ne razumem. Ne padaju ničice pred tobom kao pred njim, ali svi su oprezni kada ste ti i Met u blizini. Ponašaju se prema vama jednako kao prema Aes Sedai.“

„Možda prijateljstvo s Ponovorođenim Zmajem više nije dobra zaštita.“ Nije mu ponovo predložila da ode iz Kamena. Ne rečima. Ali pogled joj je bio pun te želje. Perin je međutim bio uspešniji u pokušaju da ne obrati pažnju na njen neizgovoreni predlog no onda kad su o tome razgovarali.

Pre no što stigoše do kraja hodnika, iz jarko osvetljenog predvorja izjuri Berelajn, obema rukama stežući belu odoru obavijenu oko sebe. Prva od Majena skoro da je trčala.

Da bi pokazao Faili kako može biti učtiv, Perin se duboko pokloni – bio je spreman da se opkladi kako ni Met ne bi mogao bolje. Za razliku od njega, Failin naklon sastojao se od najmanjeg mogućeg klimanja glavom i povijanja kolena. Perin to primeti tek krajičkom oka. Nozdrve mu se trznuše od smrada sirovog straha kada Berelajn projuri ni ne primetivši ih. Naspram njenog, Toreanov strah nije bio ništa. Ovo je bila razuzdana panika uvezana iskrzanom nadom. Perin se polako ispravi i zagleda za njom. „Pariš oči?“ – tiho upita Faila.

Usredsređen na Berelajn, pitajući se šta ju je toliko izludelo, i ne razmišljajući reče: „Mirisala je na...“

Daleko niz hodnik, Torean odjednom izađe iz nekog poprečnog prolaza i zgrabi Berelajn za ruku. Velmoža stade žurno nešto da govori, ali Perin je razaznao svega šačicu nepovezanih reči. Izgleda da ju je Torean prekorevao jer je u svojoj gordosti dala sebi prekomernu slobodu, a zatim joj je ponudio svoju zaštitu. Njen odgovor je bio kratak, odsečan i još tiši. Berelajn je te reči izgovorila visoko podignute glave. Grubo se otrgnuvši od tairenskog velmože, Prva od Majena nastavi niz hodnik, ali pravih leđa i naizgled potpuno vladajući sobom. Spremajući se da pođe za njom, Torean vide Perina kako gleda. Prinevši maramicu nosu, visoki lord ponovo nestade u poprečnom prolazu.

„Nije me briga i da je mirisala na rođenje sunca“, namršteno odreza Faila. „Nju ne zanima lov na medveda, ma koliko njegova koža lepo izgledala razapeta na zidu. Ona lovi sunce.“

Perin se namršti na nju. „Sunce? Medved? O čemu to pričaš?“

„Idi ti dalje sam. Mislim da ću ipak poći na spavanje.“

„Ako tako želiš“, polako odgovori Perin. „Ali mislio sam da ti je stalo da saznaš šta se dogodilo – kao i meni.“

„Mislim da ne. Neću se pretvarati kako jedva čekam da vidim... Randa... i to pošto sam ga sve ovo vreme izbegavala. Tek mi sada do toga nije stalo. Ne sumnjam da ćete se vas dvojica lepo ispričati bez mene. Pogotovo ako bude vina.“

„Pričaš besmislice“, promrmlja Perin, prošavši prstima kroz kosu. „Ako želiš da ideš na spavanje, dobro. Ali voleo bih kad bi govorila tako da te razumem.“

Ona ga na jedan dugi trenutak pogleda pravo u lice, a onda se odjednom ugrize za usnu. Perinu se učini kako se suzdržava da se ne nasmeje. „Oh, Perine, ponekad mislim da mi se kod tebe najviše sviđa ta tvoja nevinost.“ Naravno, glas joj beše posrebren tragovima smeha. „Samo ti idi... svom prijatelju. Ujutru ćeš mi sve ispričati. Koliko god budem htela da čujem.“ Ona ga uhvati za glavu i dodirnu mu usne poljupcem, a onda otrča nazad niz hodnik, jednako brzo kao što ga je poljubila.

Odmahnuvši glavom, Perin ju je posmatrao sve dok nije krenula niz stepenište. Od Toreana nije bilo ni traga. Ponekad, kao da su njih dvoje govorili različitim jezicima. A zatim, Perin pođe ka svetlu.

Predvorje je bilo jedna okrugla odaja, preko pedeset koraka u prečniku. S visoke tavanice visilo je stotinu pozlaćenih svetiljki, obešenih o zlatne lance. Uglačani stubovi od crvenog kamena činili su središnji prsten, a pod kao da je bio od jednog komada crnog mermera, prošaranog zlatom. Bilo je to predvorje kraljevih odaja, iz vremena kada je Tir imao kraljeve – pre no što je Artur Hokving sve od Kičme sveta do Aritskog okeana ujedinio pod jednim vladarom. Posle sloma Hokvingovog carstva Tirom nisu ponovo zavladali kraljevi. Hiljadu godina jedini stanovnici tih odaja bili su miševi što trčkaraju po prašini. Nijedan visoki lord nikada nije bio dovoljno silan da se usudi da se tu useli.

Na sredini prostorije bio je prsten od pedeset Branitelja u stavu mirno. Oklopni prsnici i kalpaci sa čeličnom krestom po sredini presijavali su se na svetlosti, a sva koplja bila nagnuta pod istovetnim uglom. Budući okrenuti u svim pravcima, njihov zadatak bio je da trenutnog gospodara Kamena štite od svih uljeza. Njihov zapovednik, jedan kapetan koji se odlikovao dvema kratkim belim perjanicama na kalpaku, držao se tek nešto manje ukočeno. Jedna ruka bila mu je na balčaku mača, a drugom se podbočio, sav uobražen zbog dužnosti koju je obavljao. Međutim, svi su se osećali na strah i nesigurnost, kao ljudi što žive pod nekonm liticom što se mrvi – a pošlo im je za rukom da sebe ubede kako im se nikada neće sručiti na glavu. Ili bar ne noćas. Ne sledećeg sata.

Perin prođe pored njih. Koraci su mu odjekivali u odaji. Zapovednik krete ka njemu, a onda zastade kada se Perin nije zaustavio. Naravno, znao je ko je Perin. U najmanju ruku, znao je koliko i ostali Tairenci. Saputnik Aes Sedai, prijatelj gospodara Zmaja. Nije to bio čovek kome će na put stati puki zapovednik Branitelja Kamena. Naravno, očigledno je bilo šta je njegov zadatak – da pazi da niko ne uznemirava gospodara Zmaja dok se on odmara. Ali iako verovatno ni sam sebi to nije želeo da prizna, morao je znati da je, sa svojim uglačanim oklopom, on samo ukras. Perin je prave stražare sreo kada je prošao stubove i približio se vratima Randovih odaja.

Ti stražari su tako nepomično sedeli iza stubova da su se skoro stopili s kamenom, iako su ih njihovi kaputi i pantalone – obojeni sivo i smeđe, sa ciljem da ih skrivaju u Pustari – isticali čim bi se mrdnuli. Šest Devica koplja, Aijelki koje su odabrale da vode život ratnica, a ne domaćica, isprečilo se između njega i vrata sa svega nekoliko koraka u mekim čizmama što su im sezale do kolena. Sve su bile veoma visoke za žene, najviša jedva šaku niža od njega, preplanule od sunca i kratke kose – zlatne, riđe, ili negde između. Dve su u rukama imale zakrivljene rožane lukove s napetim strelama, mada ih nisu zategle, Ostale su nosile male kožne štitove i svaka po tri ili četiri kratka koplja. Koplja su možda bila kratka, ali glave su im bile toliko dugačke da proburaze čoveka i vrškom izlete na drugu stranu.

„Mislim da te ne mogu pustiti unutra“, reče mu jedna žena plamene kose, nasmešivši se da ublaži svoje reči. Aijeli se nisu široko smejali kao ostali svet. Niti su preterano pokazivali bilo kakva osećanja. „Mislim da večeras nikoga ne želi da vidi.“

„Ja ulazim, Bain.“ Ne obazirući se na njena koplja, Perin je uhvati za mišice. Međutim, tada je već morao da obrati pažnju, pošto mu je skoro zarila vrh koplja u grlo. Sem toga, jedna žena nešto svetlije kose, po imenu Čijad, odjednom je jedno od svojih kopalja prinela drugoj strani njegovog vrata, kao da su njih dve želele da ukrste glave kopalja, sa njegovim vratom u sredini. Ostale žene su samo gledale, uverene da će se Bain i Čijad postarati za sve što mora da se uradi. Svejedno, Perin se potrudi. „Nemam vremena da se raspravljam s tobom. Mada, koliko se sećam, ti ni ne slušaš ljude što se s tobom raspravljaju. Ja ulazim.“ Što je nežnije mogao, Perin podiže Bain i skloni je u stranu.

Čijad je trebalo samo da udahne pa da mu pusti krv svojim kopljem, ali pošto iznenađeno razrogači svoje tamnoplave oči, Bain odjednom spusti koplje i isceri se. „Da li bi želeo da naučiš jednu igru po imenu ’devičin poljubac’? Mislim da bi je dobro igrao. Ako ništa drugo, naučio bi ponešto.“ Jedna od ostalih Aijelki glasno se nasmeja, a Čijad spusti koplje.

Perin duboko udahnu, nadajući se kako Aijelke neće primetiti da mu je to prvi put otkako su prinele koplja njegovom vratu. Nisu zaklonile lica – šoufe su im bile obmotane oko vratova, kao tamni šalovi – ali nije znao da li Aijeli to moraju da učine pre no što ubiju. Jedino je znao da su spremni na to kada su im lica zaklonjena.

„Možda neki drugi put“, učtivo odgovori. Sada su se sve Aijelke široko smešile, kao da je Bain rekla nešto veoma smešno, a zbog toga što on to nije razumeo – sve je bilo još smešnije. Tom je bio u pravu. Čovek može da poludi pokušavajući da razume žene, ma iz kog naroda one bile i ma kakav položaj imale. Lepo je to Tom rekao.

Perin pođe rukom ka kvaki na vratima, u obliku zlatnog lava koji se propinje, kada Bain dodade: „Onda, na tvoju glavu. Već je isterao osobu koju bi većina muškaraca smatrala boljim društvom od tebe.“

Naravno, pomisli dok je otvarao vrata. Berelajn. Išla je odavde. Izgleda da se večeras sve okreće oko...

Već posle jednog jedinog pogleda po sobi Perin zaboravi na Prvu od Majena. Sva ogledala na zidovima bila su polomljena, a pod prekriven slomljenim staklom, krhotinama smrskanog porcelana i perjem iz rasečenih dušeka. Otvorene knjige bile su razbacane među preturenim stolicama i klupama. A Rand je sedeo u podnožju svog kreveta, mlitavo oslonjen o jedan potporni stub baldahina, sklopljenih očiju i ruku mlitavo položenih povrh Kalandora, koji mu beše prebačen preko kolena. Izgledao je kao da se kupao u krvi.

„Dovedite Moirainu!“ – viknu smesta Perin Aijelkama. Da li je Rand još živ? Ako jeste, potrebno mu je Lečenje jedne Aes Sedai da to i ostane. „Recite joj da požuri!“ Začu iznenađene uzdahe iza sebe, a onda stopala u mekim čizmama kako se dadoše u trk.

Rand diže glavu. Lice mu je bilo potpuno umrljano krvlju. „Zatvori vrata.“

„Moiraina će uskoro doći, Rande. Samo se odmori. Ona će...“

„Zatvori vrata, Perine.“

Mrmljajući međusobno, Aijelke se namrštiše, ali odstupiše. Perin zatvori vrata, presekavši zbunjeni povik zapovednika s belom perjanicom.

Staklo mu se mrvilo pod čizmama dok je gazio po ćilimu da bi prišao Randu. Pokidavši rasečeni laneni čaršav, on prinese to platno rani na Randovom boku. Na njegov dodir, Rand čvrsto steže providni mač na svojim kolenima, a onda se opusti. Platno se skoro smesta natopilo krvlju. Rand je od glave do pete bio pokriven ranama i posekotinama; većina njih bila je puna staklenih krhotina. Perin bespomoćno slegnu ramenima. Nije znao šta još da uradi, sem da čeka Moirainu.

„Tako ti Svetlosti, šta si to pokušavao, Rande? Izgledaš kao da si pokušao sam sebe da odereš. A i mene si skoro ubio.“ Na tren je pomislio da mu Rand neće odgovoriti.

„Ne ja“, naposletku kaza Rand, skoro šapatom. „Neko od Izgubljenih.“ Na te reči, Perin se sav ukoči. Pokuša da se opusti, ali to mu samo delimično pođe za rukom. Pomenuo je Izgubljene kada je razgovarao s Failom, i to ne baš reda radi, ali uglavnom je pokušavao da ne razmišlja šta bi Izgubljeni mogli da urade kada otkriju gde je Rand. Ako bi neko od njih uspeo da zaustavi Ponovorođenog Zmaja, bio bi izdignut iznad ostalih kada se Mračni oslobodi. Mračni bi bio slobodan, a poslednja bitka izgubljena i pre no što počne.

„Jesi li siguran?“ – podjednako tiho upita Randa.

„Mora da jeste, Perine. Mora da je tako.“

„Ako je neko od njih napao ne samo tebe, već i mene... Gde je Met, Rande? Ako je još živ, a preživeo ono što i ja, onda će i pomisliti što i ja. Da si to bio ti. Do sada bi već bio ovde da te ispsuje.“

„Ili u sedlu i na pola puta do gradske kapije.“ Rand pokuša da se uspravi. Skorele rane popucaše, i sveži potočići krvi obliše mu grudi i ramena. „Ako je mrtav, Perine, najbolje bi ti bilo da pobegneš što dalje možeš. Mislim da ste ti i Loijal u pravu.“ Zastade i pogleda Perina. „Ti i Met mora da želite da se nisam ni rodio. Ili da me nikad niste upoznali.“

Nije bilo svrhe proveravati šta je s Metom. Ako mu se išta desilo, do sada je gotovo. A imao je neki osećaj da je njegov priručni zavoj pritisnut o ranu na Randovom boku jedino što ga drži u životu dok Moiraina ne stigne. „Izgleda da te nije briga da li je otišao ili ne. Oganj me spalio, i on je bitan. Šta ćeš da radiš ako je otišao? Ili poginuo, Svetlost dala da nije.“

„Ono što najmanje očekuju.“ Randove oči podsećale su na jutarnju izmaglicu koja krije svitanje sunca – plavosive, s grozničavim sjajem što se probija kroz to plavetnilo. Glas mu je rezao kao nož. „Tako moram u svakom slučaju. Da uradim ono što svi najmanje očekuju.“

Perin duboko udahnu. Rand je u potpunosti imao pravo da bude napet. Nije to bio znak predstojećeg ludila. Morao je da prestane da traži znake toga. Ionako će se uskoro pojaviti. Ako ih bude unapred tražio, jedino će postići da ga želudac neprestano peče. „A šta je to?“ – tiho upita.

Rand sklopi oči. „Samo znam da ih moram iznenaditi. Sve moram iznenaditi“, odlučno promrmlja.

Vrata se otvoriše i u odaju uđe jedan visoki Aijel. Tamnoriđa kosa beše mu prošarana sedinama. Iza njega videlo se kako se perjanica tairenskog zapovednika trese dok se raspravljao s Devicama. Kada je Bain odlučno zatvorila vrata, on se i dalje raspravljao.

Ruark oštrim pogledom pređe po sobi, kao da očekuje neprijatelje iza svake zavese ili prevrnute stolice. Plave oči behu mu ledene. Plemenski poglavar Taardad Aijela nikakvog oružja nije imao, sem jednog širokog noža za pojasom, ali nosio je ugled i samopouzdanje kao da su i to oružja – tiho – ali kao da su mu nadohvat ruke, isto kao nož. A njegova šoufa padala mu je po ramenima. Svako ko bar nešto zna o Aijelima bio bi svestan koliko je taj čovek opasan kada na sebi ima nešto čime može da zakloni lice.

„Ona tairenska budala napolju odaslala je vest svom nadređenom da se ovde nešto desilo“, kaza Ruark, „a glasine već kuljaju kao voda iz dubokog izvora. Svakakve priče kruže. Od toga da je Bela kula pokušala da te ubije, pa sve do Poslednje bitke koja se odigrala u ovoj sobi.“ Perin otvori usta, međutim Ruark diže ruku da predupredi njegove reči. „Slučajno sam sreo Berelajn. Izgledala je kao da joj je neko saopštio kada će umreti. Ispričala mi je šta se zaista odigralo. Izgleda da je bila iskrena sa mnom, mada joj nisam potpuno poverovao.“

„Poslao sam po Moirainu“, reče Perin. Ruark klimnu. Naravno da su mu Device rekle sve što znaju.

Rand se nakratko bolno nasmeja. „Rekao sam joj da ćuti. Izgleda da gospodar Zmaj ne vlada Majenom.“ Zvučao je kao da mu je to smešno, a ne kao da je ljut zbog toga.

„Imam kćeri starije od te devojke“, odvrati Ruark. „Ne verujem da će nekome drugom išta reći. Čini mi se da bi najradije zaboravila šta se ovde odigralo.“

„A ja bih to volela da saznam“, kaza Moiraina dok je dostojanstveno ulazila u sobu. Iako je bila niska i vitka, i Ruark se nadnosio nad nju isto kao i čovek što je za njom ušao u sobu – Lan, njen Zaštitnik – Aes Sedai je vladala prostorijom. Sigurno je trčala, pošto je tako brzo stigla, ali sada je bila staložena kao zaleđeno jezero. Mnogo toga moralo bi da se desi pa da se Moirainin spokoj naruši. Bila je u plavoj svilenoj haljini s visokim čipkanim okovratnikom i rukavima ukrašenim tamnoplavim somotom, ali izgleda da joj vrelina i vlažnost nisu smetali. S kose joj je na čelo padao tanani zlatni lančić s plavim kamičkom po sredini. Kamen se presijavao na svetlu, naglašavajući činjenicu da na njenom licu nije bilo ni jedne jedine graške znoja.

Kao i uvek kad bi se sreli, Lan i Ruark ukrstiše svoje ledenoplave poglede. Skoro da su varnice zaigrale. Lanova tamna kosa, na slepoočnicama prošarana sedim vlasima, bila je povezana uzicom od pletene kože. Lice kao da mu beše isklesano od kamena – sve u tvrdim ravnima i oštrim uglovima – a mač za pojasom kao da je činio sastavni deo tela. Perin nije bio siguran ko je od te dvojice smrtonosniji, ali bio je siguran da bi i miš umro od gladi ako bi se hranio razlikom.

Zaštitnikov pogled pođe ka Randu. „Mislio sam da si dovoljno odrastao da se briješ bez pomoći.“

Ruark se nasmeši. Beše to majušni smešak, ali prvi koji je Perin na njegovom licu video u Lanovom prisustvu. „Još je mlad. Naučiće.“

Lan ponovo pogleda u Aijela, a onda mu uzvrati osmeh – jednako majušan.

Moiraina ih obojicu prostreli pogledom. Zaputila se pravo preko ćilima. Izgledalo je da ne gleda kuda staje, ali koraci joj behu tako laki – odigla je suknje od poda da ih ne uprlja – da se pod njenim papučicama nijedna staklena krhotina nije slomila. Pogledom prelete po sobi. Perin beše siguran da je zapazila i najmanju sitnicu. Aes Sedai odmeri i njega, kratko ali pažljivo – on joj ne uzvrati pogled; premnogo je znala o njemu – pa se sruči na Randa kao neka tiha svilena lavina, ledena i nezaustavljiva.

Perin spusti ruku i skloni joj se s puta. Presavijena tkanina zalepila se za Randov bok. Držala ju je usirena krv. Od glave do pete krv na njemu počela je da se suši i da stvara crne mrlje. Stakleno iverje na njegovoj koži svetlucalo je pod svetiljkama. Moiraina vrhovima prstiju dodirnu tkaninu natopljenu krvlju, a onda spusti ruku kao da se predomislila. Perin se zapita kako Aes Sedai uopšte može da tako bezizražajno gleda Randa, ali njeno lice i dalje beše spokojno. Slabašno je mirisala na ružinu vodicu.

„Bar si živ.“ Glas joj beše melodičan, ali u tom trenutku bila je to ledena i gnevna melodija. „Kasnije ćeš mi ispričati šta se dogodilo. Pokušaj da dotakneš Istinski izvor.“

„Zašto?“ – umorno upita Rand. „Čak i da znam kako da Lečim, ne mogu Izlečiti samoga sebe. Niko to ne može. Bar toliko znam.“

Na jedan tren činilo se kao da će Moiraina planuti, ma koliko to bilo čudno, ali već sledećeg trenutka ponovo ju je obmotao spokoj tako dubok da ga jamačno ništa ne bi moglo narušiti. „Samo deo snage potrebne za Lečenje dolazi od Lekara. Moć može da zameni ono što Izlečeni daje. Bez nje, ceo sutrašnji dan provešćeš iscrpljen u krevetu, a možda i sledeći. Sad, povuci Moć, ako možeš, ali nista ne čini sa njom. Jednostavno je drži. Ako moraš, upotrebi ovo.“ Nije morala duboko da se nagne da bi dotakla Kalandor.

Rand izmače mač da ga ne bi dotakla. „Samo da je držim, kažeš.“ Kao da se skoro naglas nasmejao. „U redu.“ Ništa se nije desilo što bi Perin mogao da vidi, mada to i nije očekivao. Rand je samo sedeo kao preživeli učesnik neke izgubljene bitke i gledao Moirainu. Ona nije ni trepnula. Dvaput je obrisala prste o dlan, kao da nije ni svesna da to radi.

Posle nekog vremena Rand uzdahnu. „Ni Prazninu ne mogu da dosegnem. Ne mogu da se usredsredim.“ Brz osmeh ozari mu lice tako da skorela krv ispuca. „Ne znam zašto.“ Jedna debela crvena nit skliznu mu pored levog oka.

„Onda ću raditi kao što sam oduvek činila“, kaza Moiraina i obema rukama uhvati Randa za glavu, ne mareći za krv što joj je tekla preko prstiju.

Rand teturavo skoči na noge i zaurla, kao da mu je sav dah napustio pluća, i izvi kičmu tako snažno da je skoro istrgnuo glavu iz njenog hvata. Jedna ruka mu beše široko zabačena, prstiju raširenih i toliko iskrivljenih da se činilo kako će se polomiti, a druga tako čvrsto stisnuta oko balčaka Kalandora da su se mišići na njoj potpuno zgrčili. Tresao se kao zavesa nošena vihorom. Pahuljice skorene krvi popadaše s njega, a staklene krhotine zazveckaše po kovčegu i podu, izbačene iz posekotina i rana što su se zatvarale i isceljivale.

Perin zadrhta kao da je onaj vihor protutnjao kraj njega. I ranije je video Lečenje – veće, jače i gore od ovoga ovde – ali nikad nije mogao da bude spokojan dok gleda ili zna da se Moć koristi, čak ni u ovakve svrhe. Priče koje su trgovački stražari i vozari pričali o Aes Sedai urezale su mu se u glavu davno pre no što je sreo Moirainu. Naravno, samo se Lan ponašao kao da se ništa naročito ne događa. Lan i Moiraina.

Sve završilo bezmalo u trenu. Moiraina skloni ruke, a Rand se skljoka i uhvati za krevet da se ne bi sručio na pod. Teško je bilo reći da li se snažnije držao kreveta ili Kalandora. Kada Moiraina pokuša da uzme mač i vrati ga na kitnjasti stalak kraj zida, on joj ga odlučno, pa čak i grubo otrže.

Ona na tren stisnu usne, ali samo skide smotuljak tkanine s njegovog boka i njime počisti mrlje oko njega. Stara rana ponovo je postala nedovoljno zarasli ožiljak. Ostale povrede jednostavno su nestale. Uglavnom skorela krv kojom je i dalje bio prekriven kao da nije ni bila njegova.

Moiraina se namršti. „I dalje nije prijemčiva“, promrmlja ona, napola se obraćajući sama sebi. „Neće da se u potpunosti isceli.“

„Ova će me rana ubiti, zar ne?“ – tiho upita Rand, a onda stade da navodi reči Proročanstva: Njegova krv na stenama Šajol Gula spraće Senku i biti žrtva prineta za spasenje čovečanstva.

„Previše čitaš“, odreza ona, „a premalo toga razumeš.“

„Jesi li ti nešto bolje shvatila? Ako je tako, onda mi reci.“

„On samo pokušava da pronađe svoj put“, iznenada se oglasi Lan. „Nema tog čoveka što voli da naslepo trči, kada zna da je provalija negde pred njim.“

Perin se iznenađeno trže. Lan skoro nikada nije protivurečio Moiraini, bar ne pred drugima. Međutim, on i Rand su proveli mnogo vremena zajedno vežbajući mačevanje.

Moirainine tamne oči blesnuše na Lanove reči, ali ona samo kaza: „On mora da legne. Hoćeš li zatražiti da se donese voda za kupanje i da se pripremi druga odaja za spavanje? Ova mora temeljno da se očisti – a i dušek mora da se promeni.“ Lan klimnu, a onda na trenutak proturi glavu u predvorje i stade nešto tiho da govori.

„Spavaću ovde, Moiraina.“ Rand pusti krevet i s mukom se ispravi, zarivši Kalandor u ćilim posut staklom i položivši obe ruke na balčak. Nije bilo preterano primetno da se pomalo oslanja na mač. „Više neću da bežim. Čak ni iz kreveta.“

„Tai’šar Maneteren“, promrmlja Lan.

Ovog puta čak je i Ruark delovao iznenađeno, ali Moiraina ničim ne pokaza da je čula pohvalu koju je Zaštitnik uputio Randu. Samo je posmatrala Randa. Lice joj beše spokojno, ali pogled smrknut. Rand se zagonetno smešio, kao da se pita šta li će ona sledeće učiniti.

Perin se odmače ka vratima. Radije bi bio negde drugde ako ima izgleda da dođe do sučeljavanja volja između Randa i Aes Sedai. Lan izgleda nije mario šta će se desiti. Međutim, zahvaljujući njegovom držanju – bilo je teško reći šta zapravo misli. Iako mu je kičma bila potpuno prava, činilo se kao da lenstvuje. Može biti da mu je nasmrt dosadno, ili da je spreman da smesta isuče mač. Ruark je bio u prilično sličnom stavu, mada se i on obazirao ka vratima.

„Ne miči se!“ Moiraina nije skrenula pogled s Randa, a prst joj beše uperen negde između Perina i Ruarka, ali Perin se svejedno ukopa na mestu. Ruark sleže ramenima i prekrsti ruke.

„Tvrdoglavog li stvorenja“, promrmlja Moiraina. Ovog puta, to je bilo upućeno Randu. „U redu. Ako hoćeš da stojiš dok ne padneš, onda bi to vreme mogao da iskoristiš i da mi ispričaš šta se dogodilo. Ja ne mogu da te podučavam, ali ako mi ispričaš šta se desilo možda ću moći da shvatim u čemu si pogrešio. Mali su izgledi za to, ali možda će mi poći za rukom.“ A onda joj glas postade još oštriji. „Moraš naučiti da vladaš time, i to ne samo zbog ovakvih stvari. Moć će te ubiti ako ne ovladaš njome. Toga si svestan. Bezbroj puta sam ti to ponovila. Moraš sam sebe naučiti. Moraš u sebi otkriti kako da se izboriš s time.“

„Ništa nisam učinio – sem što sam preživeo“, odvrati joj on suvim glasom. Moiraina otvori usta, ali on nastavi: „Misliš li da sam mogao nesvesno da usmeravam? Nisam to učinio u snu. Sve se ovo odigralo na javi.“ Rand se zatetura, ali se podboči mačem.

„Čak ni ti nisi u stanju da u snu usmeravaš bilo šta sem Duha“, hladno odvrati Moiraina, „a ovo nije učinjeno Duhom. Nameravala sam da te pitam šta se jeste dogodilo.“

Perin se naježi dok je Rand pričao svoju priču. Ona sekira bila je i preveliko zlo, ali bar je bila čvrsta i stvarna. Da tvoji odrazi iskoče iz ogledala oko tebe i napadnu te... Perin se nesvesno promeškolji, pokušavajući da se izmakne od staklenih krhotina.

Ubrzo pošto je počeo da govori, Rand se krišom obazre na kovčeg iza sebe, kao da ne želi da to iko primeti. Trenutak kasnije, krhotine posrebrenog stakla što su bile posute po poklopcu kovčega promeškoljiše se i skliznuše na ćilim, kao da ih je počistila neka nevidljiva metla. Rand i Moiraina se pogledaše, a onda on polako sede i nastavi. Perin nije bio siguran ko je od njih dvoje počistio poklopac. U Randovoj priči nije bilo ni pomena o Berelajn.

„Mora da je to bio neko od Izgubljenih“, kaza naposletku Rand. „Možda Samael. Rekla si da je on u Ilijanu. Sem ako neko od njih nije i ovde, u Tiru. Da li bi Samael iz Ilijana mogao da dosegne Kamen?“

„Ne. Čak ni kad bi on u svojim rukama držao Kalandor“, odgovori mu Moiraina. „Postoje neke granice. Samael je samo čovek, a ne Mračni.“ Samo čovek? Perin je mislio da to i nije najbolji opis. Čovek u stanju da usmerava, ali koji nekako nije poludeo. Ili bar ne još – koliko se zna.

Čovek možda jednako snažan kao Rand. Ali Rand se još upinje da nauči, dok Samael već sve zna o svojim talentima. Bio je to neko ko je poslednjih tri hiljade godina proveo zatočen u zatvoru Mračnoga, neko ko je svojom voljom prešao na stranu Senke. Ne. „Samo čovek“ nije bio dobar opis Samaela, niti bilo koga od Izgubljenih, muškarca ili žene. „Onda je neko od njih ovde. U gradu.“ Rand na tren prisloni glavu uz šake, ali smesta se trže i uspravi, streljajući pogledom prisutne. „Neću ponovo da bežim. Sada ću ja biti lovački pas. Pronaći ću ga – ili nju – a onda ću...“

„Ne Izgubljeni“, preseče ga Moiraina. „Mislim da ne. Ovo je bilo suviše jednostavno. I suviše složeno.“

Rand mirnim glasom kaza: „Bez zagonetki, Moiraina. Ako niko od Izgubljenih nije odgovoran za ovo, onda ko jeste? Ili šta?“

Lice Aes Sedai kao da beše nakovanj, ali svejedno je oklevala. Nije se moglo reći da li nije bila sigurna u svoj odgovor, ili se premišljala koliko da otkrije.

„Kako pečati zatvora u kome je Mračni zatočen slabe“, progovori ona posle nekog vremena, „može se pokazati neizbežnim da neka... pogan... pobegne iako je on i dalje zatočen. Kao kad mehuri izbijaju na površinu bare zbog truleži na njenom dnu. Ali ovi mehuri plutaju kroz Šaru sve dok se ne pribiju uz neku nit i ne prsnu.“

„Svetlosti!“ – izlanu Perin. Moiraina ga pogleda, „Hoćeš da kažeš da će ono što se desilo... Randu početi svima da se događa?“

„Ne svima. Ili bar ne još. Mislim da će u početku biti svega nekoliko tih mehura, koji se provlače kroz procepe u zatvoru Mračnoga. A kasnije, ko to može znati? Ali mislim da će ta’vereni, baš kao što oko sebe povijaju druge niti u Šari, tako i snažnije privlačiti te mehure.“ U njenom pogledu jasno se videlo da zna kako nije samo Rand doživeo taj košmar na javi. Majušan osmeh koji joj slete na usne i izgubi se skoro pre no što ga on primeti reče mu kako može da ćuti ako ne želi da i ostali to saznaju. Ali ona je znala. „U mesecima pred nama, međutim – godinama, ako imamo sreće pa toliko istrajemo – bojim se da će priličan broj ljudi videti stvari od kojih će osedeti. Ako prežive.“

„Met“, kaza Rand. „Znaš li da li je... da li je...“

„Uskoro ću saznati“, mirno odgovori Moiraina. „Što je učinjeno ne može se raščiniti, ali možemo da se nadamo.“ Međutim, ma koliko joj glas bio spokojan, Perin je po njenom mirisu znao da je uznemirena i usplahirena. To se promenilo tek kad je Ruark progovorio. „On je dobro. Ili je bar bio. Video sam ga kada sam dolazio ovamo.“

„Kuda se zaputio?“ – oštro upita Moiraina.

„Izgleda da je pošao u odaje gde živi služinčad“, reče joj Aijel. Znao je da su njih trojica ta’vereni, mada je o drugim stvarima u vezi s njima znao manje no što je mislio da zna. A i dovoljno je dobro poznavao Meta da doda: „Nije išao ka konjušnicama, Aes Sedai, već na drugu stranu – ka reci. A na dokovima Kamena nema privezanih čamaca.“ Za razliku od većine Aijela, nije zastao kod reči „čamac“ i „dok“, iako su u Pustari takve stvari postojale samo u predanjima.

Ona klimnu kao da je upravo to i očekivala. Perin odmahnu glavom. Toliko je često skrivala šta zaista misli da joj je to izgleda postalo navika.

Jedno krilo vrata Randovih odaja odjednom se otvori i Bain i Čijad uđoše, ali bez svojih kopalja. Bain je nosila veliki beli lavor i debeli ibrik iz koga se dizala para. Čijad je nosila peškire.

„Zašto vi to nosite?“ – ljutito upita Moiraina.

Čijad slegnu ramenima. „Ona nije htela da uđe.“

Rand se kratko i oštro nasmeja. „Čak su i sluge dovoljno pametne da me se klone. Spustite to bilo gde.“

„Ističe ti vreme, Rande“, kaza mu Moiraina. „Tairenci se na neki način već navikavaju na tebe, a niko se ne plaši poznatoga koliko nepoznatog. Koliko će sedmica, ili možda dana proći pre no što neko pokuša da te ustreli s leđa ili otruje? Koliko pre no što neki Izgubljeni napadne, ili još neki mehur sklizne niz Saru?“

„Nemoj da mi dosađuješ, Moiraina.“ Bio je sav prljav, prekriven skorelom krvlju, polunag, i morao je da se osloni na Kalandor da bi ostao u sedećem položaju, ali svejedno mu je pošlo za rukom da te reči ispuni tihom zapovešću. „Ni od tebe neću bežati.“

„Bolje bi ti bilo da uskoro odabereš put kojim ćeš ići“, odvrati mu ona. „A ovog puta, obavesti me šta smeraš da uradiš. Moje znanje ne može ti pomoći ako odbiješ moju pomoć.“

„Tvoju pomoć?“ – umorno ponovi Rand. „Prihvatiću tvoju pomoć. Ali odlučivaću ja, a ne ti.“ Zatim pogleda Perina, kao da pokušava da mu nešto bez reči saopšti, nešto što nije želeo da ostali čuju. Ali Perin nije imao pojma šta bi to moglo biti. Trenutak kasnije Rand uzdahnu, a glava mu klonu. „Hoću da spavam. Svi vi, idite. Molim vas. Sutra ćemo pričati.“ Pogled mu ponovo polete ka Perinu, naglasivši te reči.

Moiraina pređe preko sobe do Bain i Čijad. Dve Aijelke nakloniše se da bi mogla da im šapne šta hoće. Perin je čuo samo zujanje, i pitao se da li se ona to služi Jednom moći da bi ga sprečila da prisluškuje. Znala je koliko mu je sluh oštar. Kada joj je Bain nešto odgovorila, a on i dalje ništa nije čuo, uverio se u svoje mišljenje. Međutim, Aes Sedai ništa nije učinila u vezi s njegovim čulom mirisa, Aijelke pogledaše Randa dok su slušale Moirainu, i po njihovom mirisu reklo bi se da su odjednom bile na oprezu. Nisu se bojale, već pre kao da je Rand bio neka krupna zver koja bi mogla postati opasna ako se sa njom loše ophodi.

Aes Sedai se ponovo okrete Randu. „Mi ćemo sutra popričati. Ne možeš samo da čučiš ovde kao fazan što čeka lovce.“ S tim rečima, pođe ka vratima pre no što Rand stiže da odgovori. Lan pogleda Randa kao da nešto hoće da mu kaže, ali potom bez reči pođe za Moirainom.

„Rande?“ – reče Perin.

„Radimo ono što se mora.“ Rand nije ni digao pogled s providnog balčaka što ga je držao u rukama. „Svi radimo ono što moramo.“ Njegov miris beše ispunjen strahom.

Perin klimnu i pođe za Ruarkom iz sobe. Moiraina i Lan nigde se nisu videli. Tairenski zapovednik posmatrao je vrata s deset koraka daljine, pokušavajući da se pretvara kako je on tako odlučio, i da to ni u kakvoj vezi nije sa četiri Aijelke što ga gledaju. Perin shvati da su one druge dve Device i dalje u Randovim odajama. A onda ču glasove iz sobe.

„Idite“, umorno kaza Rand. „Samo spustite to i idite.“

„Ako možeš da ustaneš“, veselo mu odvrati Čijad, „onda hoćemo. Samo ustani.“

A onda se začu pljuskanje vode. „I ranije smo brinule o ranjenima“, umirujućim glasom reče mu Bain. „A ja sam prala svoju braću dok su bili mali.“

Ruark zatvori vrata, prigušivši ostatak razgovora.

„Vi se ne ponašate prema njemu kao Tairenci“, tiho kaza Perin. „Nema klanjanja i puzanja. Mislim da nijednog od vas nisam čuo da ga zove gospodar Zmaj.“

„Proročanstva mokrozemaca govore o Ponovorođenom Zmaju“, odgovori Ruark. „Naša govore o Onome Koji Dolazi Sa Zorom.“

„Mislio sam da je to jedno te isto. Inače, zašto ste došli u Kamen? Oganj me spalio, Ruarče, vi Aijeli ste Zmajev narod, baš kao što Proročanstva kažu. Skoro da si to priznao, iako nećeš otvoreno da kažeš.“

Ruark je zanemario poslednju rečenicu. „U vašim Zmajskim Proročanstvima pad Kamena i uzimanje Kalandora znak su da je Zmaj ponovo rođen. Naša proročanstva kažu da Kamen mora pasti pre no što se Onaj Koji Dolazi Sa Zorom pojavi da nas povede ka onome što je naše. Možda je to jedan te isti čovek, ali sumnjam da su čak i Mudre sigurne u to. Ako je Rand taj, onda to mora i dokazati.“

„Kako?“ – odlučno upita Perin.

„Ako je on taj, znaće, i učiniće to. A ako nije, onda će se naša potraga nastaviti.“

Perin načulji uši zbog nečeg u Aijelovom glasu što nije mogao da protumači. „A ako on nije čovek za kojim tragate? Šta onda, Ruarče?“

„Spavaj dobro i bezbedno, Perine.“ Ruarkove meke čizme bile su nečujne dok je hodao po crnom mermeru.

Tairenski zapovednik i dalje je gledao nekud pored Devica, i bazdio na strah. Nije mu pošlo za rukom da na licu prikrije bes i mržnju. Ako Aijeli odluče da Rand nije Onaj Koji Dolazi Sa Zorom... Perin pogleda Tairenčevo lice i pomisli šta bi bilo da Device nisu tu – da u Kamenu nema nijednog Aijela. A potom zadrhta. Moraće da se postara da Faila odluči da ode. Jedino mu je to preostalo. Ona mora odlučiti da ode, i to bez njega.