Dolazak Senke

19 Morski igrač

Zlatno sunce tek što se diglo iznad obzorja kad se na početku keja crna kočija zaustavila. U nju behu upregnuta dva para sivih konja, a jedan koščat tamnokos kočijaš u crnom i zlatnom prugastom kaputu skoči da otvori vrata. Na kočiji nije bilo nikakvog znaka – naravno. Tairenski plemiči pomagali su Aes Sedai samo pod pritiskom, ma koliko se smešili. Niko od njih nije želeo da bude doveden u vezu s Kulom.

Elejna izađe iz kočije, ne sačekavši Ninaevu, pa namesti lagani plašt za putovanje od plavog lana. Ulice Maula behu zakrčene taljigama i kolima, a sedišta u kočiji nisu valjala ni najmanje. Povetarac što je duvao preko reke Erinin činio se osvežavajućim posle vreline Kamena. Nameravala je da prikrije kako je nezgodna vožnja uticala na nju, ali kad je izašla iz kočije nije izdržala a da se ne uhvati za vrat. Bar nema prašine u vazduhu, zahvaljujući sinoćnoj kiši, pomisli. Pretpostavljala je da im je namerno data kočija bez zavesa.

Severno i južno od nje, još se dokova pružalo u reku, nalik na široke kamene prste. U vazduhu se osećao miris katrana i konoplje, ribe, začina i maslinovog ulja, kao i bezimenih stvari što su se raspadale u ustajaloj vodi između dokova, i nekog čudnog žutozelenog voća poslaganog u gomile ispred kamenog skladišta iza nje. Iako je bilo veoma rano, muškarci s kožnim jelecima preko golih grudi teglili su ogromne zavežljaje ili gurali ručna kolica natrpana buradima ili sanducima. Povremeno bi je neko natmureno pogledao, smesta skrenuvši tamne oči i nevoljno klimnuvši u znak pozdrava. Većina je nije ni pogledala. Rastužila se zbog toga.

Tairenske velmože očigledno loše postupaju prema svojim ljudima. Zapravo, daleko je bolje reći da ih ugnjetavaju. Da je u Andoru, očekivala bi da naiđe na vesele osmehe i pozdrave pune poštovanja, slobodno upućene od ponosnih ljudi, svesnih sopstvene vrednosti, kao i njene. Skoro da je zbog toga zažalila što odlazi. Od malih nogu učena je da će jednoga dana predvoditi ponosan narod i vladati njime, i osećala je poriv da ovaj svet ovde nauči dostojanstvu. Ali to je bio Randov posao, a ne njen. A ako ga ne uradi kako treba, ja ću uši da mu izvučem! Kao magarcu. Ako ništa drugo, bar je počeo sa time, služeći se njenim savetima. Morala je da prizna kako je umeo da se ophodi s ljudima. Bilo bi zanimljivo videti šta će sve postići dok se ona ne vrati. Ako bude bilo svrhe vraćati se.

S mesta gde je stajala videlo se desetak brodova, a znala je da je iza njih još više plovila. Ali pogled joj privuče jedna lađa ukotvljena na samom kraju doka naspram koga je ona bila. Oštri pramac beše joj uprt uzvodno. Brod Morskog naroda bio je stotinu koraka dug, ako ne i duži – najmanje upola veći od ma kog drugog broda na vidiku – s tri ogromna jarbola po sredini, i jednim kraćim na uzdignutoj palubi kod krme. I ranije je bivala na brodovima, ali nikada na nekom tako velikom, niti na brodu koji plovi morem. Čak je i ime njegovih vlasnika govorilo o dalekim zemljama i neobičnim lukama. Ata’an Mijere. Morski narod. Čudesne priče uvek su pripovedale o Morskom narodu, ako ne o Aijelima.

Ninaeva izađe iz kočije i priveza za vratom zeleni putnički plašt, sve vreme gunđajući sebi u bradu, ali i koči jašu. „Ispreturana sam kao kvočka u oluji! Izubijana kao prašnjavi čilim! Kako ti je samo pošlo za rukom da pronađeš svaku rupu od Kamena dovde, valjani čoveče? Za to beše potrebno pravo umeće. Šteta što ono nije posvećeno boljem poznavanju konja.“ On pokuša da joj pomogne da siđe, ali ona natmurenog lica odbi njegovu pomoć.

Elejna uzdahnu i udvostruči broj srebrnih novčića što ih je vadila iz kese. „Hvala ti što si nas dovezao brzo i bezbedno.“ Nasmeši se kada mu ih pritisnu o dlan. „Rekle smo ti da brzo voziš, i ti si postupio kao što smo tražile od tebe. Nisi ti kriv što su ulice zakrčene. Valjano si odradio posao pod ovako jadnim okolnostima.“

Uopšte ne gledajući novac, čovek joj se duboko pokloni, pogleda je sa zahvalnošću i promrmlja: „Hvala, moja gospo.“ Elejna beše sigurna da je to zbog lepih reči koliko i zbog novca. Odavno je shvatila da se ljubaznost i pohvala cene koliko i srebro, ako ne i više. Mada je, naravno, i srebro samo po sebi veoma cenjeno.

„Svetlost vam dala bezbedan put, moja gospo“, dodade on. Gotovo neprimetan pogled upućen Ninaevi jasno reče da ta želja važi samo za Elejnu. Ninaeva će morati da nauči da uzima u obzir okolnosti oko sebe. Zaista će morati.

Kada im kočijaš dodade zavežljaje i izvadi njihove stvari iz kočije, pa je okrete i ode, Ninaeva nevoljno kaza: „Nije trebalo da prasnem na njega. Ni ptica se ne bi s lakoćom spustila niz one ulice. Svakako ne u kočiji. Ali pošto sam se ovoliko istruckala, osećam se kao da sam čitavu sedmicu provela u sedlu.“

„Nije on kriv zbog tvojih nagnječenih... leđa“, odgovori Elejna, nasmešivši se da je ne bi uvredila, i podiže svoje stvari.

Ninaeva se kiselo nasmeja. „Za to sam ga optužila, je li? Ne očekuješ, nadam se, da potrčim za njim kako bih se izvinila. Ona šaka srebra što si mu je dala trebalo bi da zaleči sve moguće rane, sem smrtnih. Zaista bi trebalo da budeš pažljivija s novcem, Elejna. Nemamo na raspolaganju sve bogatstvo Kraljevine Andor. Porodica bi mogla mesec dana sasvim lepo da živi od para što ih ti deliš ljudima već plaćenim za posao koji rade.“ Elejna je uvređeno pogleda – Ninaeva kao da je uvek mislila kako bi trebalo da žive gore od slugu, sem ako nema nekog posebnog razloga da ne bude tako, umesto suprotno, kao što je razumno – ali starija žena izgleda uopšte nije primetila izraz zbog koga bi Kraljevski gardisti uvek stali u stav mirno. Umesto toga, Ninaeva podiže svoje zavežljaje i vreće od grubog platna, pa pođe niz dok. „Bar ćemo ovim brodom bolje putovati. Nadam se. Hoćemo li da se ukrcamo?“

Dok su se gurale niz kej, provlačeći se između radnika, naslaganih buradi i taljiga s robom, Elejna reče: „Ninaeva, učili su me da Morski narod ume lako da se uvredi, dok te ne upoznaju. Da li bi mogla da budeš malo...“

„Šta?“

„Taktična, Ninaeva.“ Elejna preskoči jedan korak jer neko pljunu pred nju. Nije se moglo reći ko je to učinio. Kad se osvrnu, vide da su sve glave povijene i da svi marljivo rade. Ugnjetavali njih visoki lordovi ili ne, povela bi ona jedan veoma oštar razgovor s prestupnikom, samo kad bi mogla da ga pronađe. „Bar jednom pokušaj da budeš malo taktična.“

„Naravno.“ Ninaeva pođe uz drveni mostić što je vodio na brod Morskog naroda. „Sve dok se ne truckam.“

Elejnina prva pomisao kada se popeše na palubu beše da brod izgleda veoma uzano za svoju dužinu. Zapravo, nije se preterano razumela u brodove, ali ličio joj je na neki ogromni iver. Oh, Svetlosti, ovde ćemo se truckati gore nego u onoj kočiji, ma koliko brod bio veliki. A onda se seti posade. Slušala je priče o Morskom narodu, ali nikada ih ranije nije videla. Zapravo, čak su i priče o njima bile retke, i malo govorile. Bio je to tajnovit narod, tajanstven skoro kao Aijeli. Jedino su zemlje s one strane Pustare bile čudnije. O njima se jedino znalo da Morski narod otuda donosi svilu i slonovaču.

Ovi Ata’an Mijere bili su tamnoputi, bosonogi i gologrudi. Svi behu glatko izbrijani, prave crne kose i tetoviranih šaka. Kretali su se sa sigurnošću ljudi koji se razumeju u svoj posao toliko da ga mogu i u snu obavljati, ali svejedno dobro paze šta rade. U pokretima im se očitavala neka zatalasana skladnost, kao da i dalje osećaju kretanje mora, iako je brod ukotvljen. Većina je oko vrata nosila zlatne ili srebrne ogrlice, kao i prstenje u ušima, ponekad po dva ili tri u jednom uvu. Neko prstenje bilo je i s kamenjem.

Među posadom bilo je i žena, isto koliko i muškaraca. Zatezale su konopce i radile na čekrcima rame uz rame s muškarcima. Šake im takođe behu tetovirane, i takođe su nosile vrečaste pantalone od neke tamne, nauljene tkanine, opasane šarenim uzanim tkanicama i nogavica širokih kod članaka. Ali žene su, sem toga, na sebi imale široke šarene bluze, sve u jarkim crvenim, plavim i zelenim bojama. Nosile su ogrlice i naušnice isto kao muškarci. Elejna se pomalo prenerazi kada vide dve ili tri žene s prstenjem u nosevima.

Žene su se kretale lepše i skladnije čak i od muškaraca. To Elejnu podseti na neke priče koje je slušala kao dete, a nije trebalo. U tim pričama žene Ata’an Mijere, Morskog naroda, bile su oličenje zamamne lepote i iskušenja, koje svi muškarci progone. Zapravo, žene na ovom brodu nisu bile ništa lepše od žena drugih naroda, ali mogla je da poveruje u te priče samo zbog načina na koji su se kretale.

Dve žene na uzdignutoj palubi kod krme očigledno nisu bile obične članice posade. I one behu bosonoge, a njihova odeća istog kroja kao kod ostalih, ali jedna beše u potpunosti odevena u plavu svilu i brokat, a druga u zelenu. Starija od njih dve, ona u zelenom, nosila je po četiri zlatna prstenčića u svakom uvu i jedan u levoj nozdrvi. Prstenje je bilo tako obrađeno da je prosto blistalo na jutarnjem suncu. Tanani lanac spajao je sićušni prsten u nozdrvi s jednom naušnicom, a sa njega je visio niz maleckih zlatnih medaljona. S jednog od lanaca oko njenog vrata visila je rupičasta zlatna kutija, nalik na kitnjastu zlatnu čipku, koju je ona povremeno njuškala. Ona druga žena, viša, imala je ukupno šest naušnica, i manje medaljona. Ali rupičasta kutija koju je ona njuškala takođe je bila od prelepog kovanog zlata. Zaista čudesno. Elejna se žacnu i na samu pomisao na to prstenje u nosu. I onaj lanac!

A onda primeti nešto čudno u vezi s krmom, ali isprva nije mogla da odredi šta je to. A onda shvati. Nigde nije bilo rude za kormilo. Videla je neku vrstu točka iza one dve žene, ali ne i rudu. Kako li upravljaju? I najmanji rečni brodić koji je ona u životu videla imao je rudu i kormilo. To je važilo i za sve brodovlje u luci – sve je imalo kormila. Ovaj Morski narod je baš tajanstven.

„Zapamti šta ti je Moiraina rekla“, upozori ona Ninaevu dok su išle ka krmi. To nije bilo nešto preterano; Čak i Aes Sedai malo znaju o Ata’an Mijere. Ali Moiraina im je rekla kako da postupaju i šta da kažu. Bilo je nekih stvari koje su se morale reći, uljudnosti radi. „I pazi šta pričaš“, dodade čvršćim šapatom.

„Zapamtiću“, oštro joj odvrati Ninaeva. „Umem ja da budem taktična.“

Elejna se ponada da je tako.

Dve žene čekale su ih navrh stepenica – lestava, seti se Elejna, čak i kad su u pitanju stepenice. Nije shvatala zašto se na brodovima i najobičnije stvari drugačije zovu. Pod je pod, bilo u ambaru, gostionici ili u palati. Zašto ne i na brodu? Dve žene obavijao je oblak zanosnog mirisa, koji je pomalo vukao na mošus, a dopirao je iz čipkastih zlatnih kutija. Šake im behu tetovirane zvezdama i morskim pticama, okruženim krivim linijama i kovitlacima što su predstavljali talase.

Ninaeva klimnu glavom. „Ja sam Ninaeva al’Mera, Aes Sedai iz Zelenog ađaha. Tražim gospu od jedara ovog plovila, i prevoz, ako je Svetlosti tako drago. Ovo je moja saputnica i prijateljica, Elejna Trakand, takođe Aes Sedai iz Zelenog ađaha. Svetlost obasjala vas i vaše plovilo, i odaslala vetrove da vas ubrzaju.“ Beše to skoro tačno ono što im je Moiraina rekla da kažu. Ne ono o Aes Sedai iz Zelenog ađaha – pre bi se moglo reći da je to Moiraina bespomoćno prihvatila, i da joj je njihov izbor Ađaha bio smešan – već ono ostalo.

Starija žena, prosede crne kose i tananih bora u uglovima krupnih smeđih očiju, svečano klimnu glavom. Svejedno, odmeri ih od glave do pete, a pogotovo prsten Velike zmije koji su nosile na desnoj ruci. „Ja sam Koina din Džubai Divlji vetar, gospa od jedara Morskog igrača. Ovo je Jorina din Džubai Belo krilo, moja sestra po krvi i vetrotragač Morskog igrača. Ako je svetlosti drago, možda smo slobodni za prevoz. Svetlost vas obasjala i dala da bezbedno dospete na kraj svoga putovanja.“

Bilo je iznenađenje što su njih dve sestre. Elejna primeti njihovu međusobnu sličnost, ali Jorina je delovala znatno mlađe. A onda požele da može da pregovara s vetrotragačem. Obe žene bile su jednako uzdržane, ali nešto u vezi s vetrotragačem podseti je na Avijendu. To je, naravno, bilo potpuno besmisleno. Ove žene nisu bile ništa više od nje, a po puti i boji kose nisu mogle biti različitije od Aijelke. Sem toga, jedino oružje koje su imale bio je po jedan široki nož zadenut u tkanicu. Iako su drške noževa bile izrezbarene i zlatna žica umetnuta u njih, delovali su kao svakodnevno oruđe. Ali Elejna je i dalje osečala tu neku sličnost – ako ništa drugo, između Jorine i Avijende.

„Pričajmo onda, gospo od jedara, ako ti je drago“, kaza Ninaeva, sledeči Moirainina uputstva, „o plovidbi i lukama, i daru prevoza.“ Prema Moiraini, Morski narod ne naplaćuje prevoz. Bio je to dar, koji će pukom slučajnošću biti zamenjen za dar jednake vrednosti.

Koina onda skrenu pogled ka Kamenu i belom barjaku što se vijorio iznad njega. „Ako ti je drago, Aes Sedai, pričaćemo u mojoj kabini.“ A onda im pokaza ka otvorenom kapku iza onog čudnog točka. „Budite dobrodošle na moj brod, i neka vas milost Svetlosti obasjava sve dok ne napustite njegove palube.“

Još jedne uzane lestve – stepenice – odvedoše ih do jedne uredne sobe, šire i više no što je Elejna imala prilike da vidi na manjim plovilima. Prozori su se pružali duž krme, a na zidovima su bile pričvršćene svetiljke. Izgleda da je skoro sve bilo izrađeno kao sastavni deo sobe, izuzev nekoliko lakiranih kovčega različitih veličina. Krevet beše prostran i nizak, smešten odmah ispod prozora, a uzani sto okružen naslonjacama nalazio se tačno posred sobe.

Bilo je veoma malo nereda. Na stolu su bile zamotane karte, na policama nekoliko rezbarija od slonovače u vidu nekih neobičnih životinja, i pet-šest mačeva ogoljenih sečiva, najrazličitijih oblika, okačeno na zidove. Elejna je prvi put videla neke od njih. S grede iznad kreveta visio je neobičan četvrtasti bronzani gong, a tačno ispred prozora, kao na počasnom mestu, nalazio se jedan kalpak, postavljen na bezizražajnu glavu izrezbarenu od drveta, baš u tu svrhu. Kalpak je podsećao na glavu neke čudovišne bube, oslikan crveno i zeleno, s dve uzane bele perjanice. Jedna od njih beše polomljena.

Elejna ga smesta prepozna. „Seanšani“, izusti. Ninaeva je razdraženo pogleda. I to sasvim zasluženo. Složile su se da će biti pametnije, i zvučati istinitije ako Ninaeva – budući starija – preuzme vodstvo i pregovara.

Koina i Jorina se zgledaše, ali Elejna nije mogla da pogodi njihove misli. „Znate za njih?“ – upita gospa od jedara. „Naravno. I moglo bi se očekivati da Aes Sedai znaju takve stvari. Ovako daleko istočno čuli smo bar dvadeset priča o njima. Najistinitija je bila svega napola istinita.

Elejna je znala da bi tu trebalo da stane, ali jezik ju je svrbeo od radoznalosti. „Kako ste došle do tog kalpaka? Ako mogu da pitam.“

Morski igrač je prošle godine naleteo na seanšahski brod“, odgovori Koina. „Želeli su da ga zarobe, ali ja nisam imala namere da ga se odreknem.“ A onda neznatno sleže ramenima. „Ja imam kalpak da me na to podseća, a more je uzelo Seanšane, Svetlost se smilovala svima koji plove. Više se nikad neću primaći nijednom plovilu s rebrastim jedrima.“

„Imali ste sreće“, oštro kaza Ninaeva. „Seanšani drže zatočenice koje su u stanju da usmeravaju, i prisiljavaju ih da usmeravanje koriste kao oružje. Da je jedna od njih bila na tom brodu, zažalile biste što ste ga videle.“

Elejna se namršti na nju, ali prekasno. Nije mogla da oceni da li su se žene Morskog naroda uvredile na Ninaevine reči. Zadržale su iste, neobavezujuće izraze lica, ali Elejna poče da shvata kako one ne pokazuju mnogo pred strancima.

„Pričajmo o prevozu“, kaza Koina. „Ako je Svetlosti drago, možda stajemo tamo kuda vi želite da putujete. Svetlost je dala da je sve moguće. Sedimo.“

Stolice oko stola nisu mogle da se pomere. I one i sto behu zakovane za pod – palubu. Mesto toga, nasloni za ruke mogli su da se raskrile kao kapije, pa da se ponovo vrate kada čovek sedne. Izgleda da je to govorilo đa je Elejna bila u pravu što se nadala strahobnom ljuljanju. Naravno, ona ga je sasvim dobro podnosila, ali Ninaevi se utroba prevrtala i tokom rečne plovidbe. Na moru će biti znatno gore nego na reci, a što Ninaevi bude lošije, to će joj i narav biti gora. Prema Elejninom iskustvu, nije bilo ničeg goreg od Ninaeve kojoj je loše, a istovremeno je i loše naravi.

Ona i Ninaeva sedoše za jednu stranu stola, a gospa od jedara i vetro-tragač na krajeve. To joj se isprva učini čudnim, ali onda shvati da će njih dve gledati onu koja priča, dok će ih druga neprimećeno posmatrati. Da li se uvek tako ophode prema putnicima, ili je ovo samo zato što smo mi Aes Sedai? Odnosno, jer tako misle. Morala je biti na oprezu. Moguće je da ovi ljudi nisu tako jednostavni kako se njih dve nadaju. Nadala se da je i Ninaeva to primerila.

Elejna nije videla da je neka naredba data, ali utom se pojavi jedna vitka devojka s po jednim prstenom u oba uva, i unese poslužavnik na kome beše beli čajnik s bronzanom drškom i velike šolje, ali bez drškica. Ne od porcelana Morskog naroda, kao što bi se moglo očekivati. Bila je to debela grnčarija, verovatno manje lomna za vreme oluja, sumorno se mislila Elejna. Ali pažnju joj zapravo privuče ta devojka. Skoro se prenerazi kad je ugleda. Bila je naga sve do pojasa, baš kao muškarci na palubi. Elejna pomisli kako joj je pošlo za rukom da sakrije zaprepašćenje, ali Ninaeva glasno frknu.

Gospa od jedara sačeka da devojka naspe crni čaj, pa reče: „Jesmo li zaplovili, Dorela, dok ja nisam gledala? Zar se kopno izgubilo s vidika?“

Vitka devojka sva pocrvene. „Vidi se kopno, gospo od jedara“, jadno prošapta.

Koina klimnu. „Sve dok se kopno ne izgubi s vidika, i tako bude čitav jedan dan, radićeš na čišćenju potpalublja, gde odeća samo smeta. Možeš da ideš.“

„Da, gospo od jedara“, odgovori devojka, još jadnije. Dok se okretala, poče utučeno da odvija tkanicu i izađe.

„Podelite sa nama ovaj čaj, ako vam je drago“, kaza gospa od jedara, „da bismo pričale u miru.“ Srknu iz svoje šolje, pa nastavi dok su Elejna i Ninaeva probale. „Molim vas da oprostite ako je došlo do uvrede, Aes Sedai. Dorela je do sada putovala samo između ostrva. Mladi često zaborave običaje onih što su vezani za kopno. Ako ste suviše uvređene, kazniću je još ozbiljnije.“

„Nema potrebe“, žurno odvrati Elejna, iskoristivši tu priliku da spusti šolju. Čaj je bio još jači no što je izgledao, veoma vreo, nimalo zaslađen i krajnje gorak. „Zaista, nismo uvređene. Razni narodi imaju razne običaje.“ Svetlost dala da im nisu svi takvi! Svetlosti, šta ako uopšte ne nose odeću kad su na pučini? Svetlosti! „Samo bi se budala vređala zbog običaja koji se razlikuju od njenih.“

Ninaeva je ravno pogleda – baš kao da je prava Aes Sedai – i duboko otpi iz svoje šolje. Ona jedino reče: „Molim vas, nemojte se dalje opterećivati time.“ Nije se moglo zaključiti da li su reči upućene Elejni ili ženama Morskog naroda.

„Onda ćemo pričati o prevozu, ako vam je drago“, kaza Koina. „Do koje luke želite da putujete?“

„Tančiko“, odgovori Ninaeva, malo oštrije no što je trebalo. „Znam da možda ne plovite tamo, ali potrebno nam je da brzo putujemo, koliko god je vas brod u stanju, i to bez zastajanja, ako je moguće. Nudim vam ovaj mali dar, jer vas ometamo u vašim namerama.“ Ona izvadi neku hartiju iz torbice za pojasom, razvi je i gurnu ka gospi od jedara.

Moiraina im je to dala, i još jednu istu takvu. Bila su to pisma koja su donosiocu davala pravo da povuče do tri hiljade zlatnih kruna od zelenaša i trgovaca u raznim gradovima, mada je bilo malo verovatno da iko od tih ljudi i žena zna da kod sebe drži novac koji pripada Beloj kuli. Elejna je izbečila oči na tu sumu – a Ninaeva se otvoreno prenerazila – ali Moiraina im je rekla kako će im to možda biti potrebno da bi ubedile gospu od jedara da skrene s puta i ne baca sidro u lukama u koje je naumila.

Koina jednim prstom primače pismo i pročita ga. „Velika suma za dar prevoza“, promrmlja, „Čak i ako se uzme u obzir da od mene tražite da promenim plan plovidbe. Sada sam još više iznenađena no ranije. Znate da veoma retko prevozimo Aes Sedai. Veoma retko. Od svih koji traže prevoz, samo se Aes Sedai mogu odbiti, i skoro uvek bivaju odbijene. Tako je od prvog dana prve plovidbe. Aes Sedai to znaju, i stoga skoro nikada ne traže prevoz.“ Pogled joj beše uprt u njenu šolju, a ne u njih, ali Elejna skrenu pogled i primeti kako vetrotragač posmatra njihove šake na stolu. Ne, več njihovo prstenje.

Moiraina ništa od svega toga nije spomenula. Istakla im je da su brodovi Morskog naroda najbrži koji postoje i ohrabrila ih da se posluže ovim. Međutim, dala im je ta novčana pisma, čiji je ukupan iznos vrlo verovatno bio dovoljan da se kupi čitava flota takvih brodova. Pa, bar nekoliko njih. Možda zato jer je znala da će nam toliko novca biti potrebno da ih podmitimo da nas prime? Ali zašto je neke stvari čuvala u tajnosti? E sad, to je već glupo pitanje. Moiraina stalno nešto taji. Ali zašto im je traćila vreme?

„Nameravate li, onda, da nas odbijete?“ Ninaeva se manu taktičnosti i odluči za neposrednost. „Ako ne prevozite Aes Sedai, zašto ste nas dovele ovamo dole? Zašto nam to niste na palubi rekle, i gotovo?“

Gospa od jedara pomeri u stranu jedan naslon za ruku, ustade, pa priđe prozorima i zagleda se ka Kamenu. Njene naušnice i medaljoni što su padali preko levog obraza blistali su na svetlosti izlazećeg sunca. „Čula sam da vlada Jednom moći i u rukama drži Mač Koji Se Ne Može Dotaći. Aijeli su na njegov poziv prešli Zmajev zid. Videla sam nekoliko njih na ulicama, a priča se da ih je Kamen pun. Kamen Tira je pao, a kopneni narodi upuštaju se u ratove. Vratili su se oni što su nekad vladali, i prvi put njihov napad je odbijen. Proročanstvo je ispunjeno.“

Ninaeva i Elejna behu potpuno zbunjene na tu promenu toka razgovora. „Zmajska Proročanstva?“ – posle jednog trena upita Elejna. „Da, ispunjena su i ispunjavaju se. On je Ponovorođeni Zmaj, gospo od jedara.“ On je jedno tvrdoglavo muško stvorenje, koje tako duboko krije svoja osećanja da ja ne mogu da ih pronađem. Eto šta je on!

Koina se okrete. „Ne Zmajska Proročanstva, Aes Sedai. Džendai proročanstvo – proročanstvo o Koramuru. Ne o onome koga vi iščekujete i koga se užasavate, već o onome za kojim mi tragamo – o vesniku novog Doba. Prilikom Slamanja sveta, naši preci behu pobegli u bezbedni zagrljaj mora, dok se zemlja njihala i kršila kao morski talasi. Kaže se da se nimalo nisu razumeli u brodove na koje se behu ukrcali da pobegnu, ali Svetlost bejaše s njima, pa preživeše. Kopno ponovo videše tek kad se sve smirilo, a tada se mnogo toga beše promenilo. Sve – baš sve – čitav svet -plutalo je na vodi i bilo nošeno vetrom. U godinama koje potom uslediše prvi put je izgovoreno Džendai proročanstvo. Moramo lutati vodama sve dok se Koramur ne vrati, i naša sudbina je da mu tada služimo.

Mi smo vezani za more. Venama nam teče slana voda. Većina nas nikada ni ne kroči nogom na kopno, sem da sačeka drugi brod i drugu plovidbu. Snažni i stameni muškarci jecaju kada moraju da služe na kopnio Žena koja se zadesi na čvrstoj zemlji ide na brod da se porodi – makar i u običan čamac – jer mi se moramo roditi na vodi, na njoj umreti, i njoj se po smrti predati.

Proročanstvo se ispunjava. On je Koramur. Aes Sedai mu služe. Vi ste dokaz toga. Nalazite se ovde, u ovom gradu. I to je u Proročanstvu. Bela kula biće slomljena njegovim imenom, i Aes Sedai će pasti na kolena da mu peru stopala i suše ih svojom kosom.“

„Dugo ćete se načekati ako mislite mene da vidite kako nekom muškarcu perem noge“, jetko kaza Ninaeva. „Kakve to veze ima s našom plovidbom? Hoćete li nas primiti ili ne?“

Elejna se žacnu, ali gospa od jedara odgovori jednako neposredno. „Zašto želite da putujete u Tančiko? To je sada veoma neprijatna luka. Pristala sam tamo prošle zime. Ljudi su skoro preplavili moj brod tražeći da pobegnu odatle. Bilo kuda. Nije im bilo bitno, samo da odu iz Tančika. Ne verujem da je sada nešto bolje.“

„Da li uvek tako ispitujete svoje putnike?“ – oštro upita Ninaeva. „Ponudila sam vam dovoljno novca da se kupi celo selo. Dva sela! Ako tražite još, recite koja vam je cena.“

„Ne cena“, prosikta joj Elejna na uvo. „Dar!“

Koina ničim ne pokaza da se uvredila, pa čak ni da je čula Ninaevine reči. „Zašto?“

Ninaeva čvrsto steže svoju pletenicu, ali Elejna je dodirnu po ruci. Nameravale su da neke tajne zadrže za sebe, ali za tim stolom saznale su dovoljno toga da promene sve što su namerile. „Lovimo Crni ađah, gospo od jedara. Verujemo da su neke od njih u Tančiku.“ Spokojno pogleda besnu Ninaevu pravo u oči. „Moramo ih pronaći, inače je moguće da će povrediti... Ponovorođenog Zmaja. Koramura.“

„Svetlost nas odvela do bezbedne luke“, preneraženo izusti vetro-tragač. Beše to prvi put da je nešto rekla, i Elejna je iznenađeno pogleda. Jorina se namršti, nikoga ne gledajući, ali obrati se gospi od jedara. „Možemo ih primiti, sestro moja. Moramo.“ Koina klimnu.

Elejna se zgleda s Ninaevom i vide da je i ona zbunjena. Zašto je vetro-tragač ta koja odlučuje? Zašto ne gospa od jedara? Ona je kapetan, ma kako joj titula glasila. Bar će ih prevesti. Ali za koliko novca? - zapita se Elejna. Koliko veliki „dar“? Samo da Ninaeva nije otkrila kako imaju više novca no što stoji u onom jednom pismu. A meni priča da se razbacujem.

Vrata se otvoriše i u sobu uđe jedan sedokos čovek širokih ramena, odeven u široke pantalone od zelene svile i dolamu. Držao je nekoliko listova hartije. U ušima je imao po četiri zlatna prstena, a oko vrata su mu visila tri debela zlatna lanca, uključujući i jedan s mirisnom kutijom. Niz obraz mu se pružao dug namreškani ožiljak, a za pas su mu bila zadevena dva zakrivljena noža, zbog čega je delovao pomalo opasno. Nameštao je na uši neki neobičan žičani okvir koji je nosio jasna sočiva. Morski narod, negde na svojim ostrvima, pravi najbolja sočiva i tome slične stvari, ali Elejna nikada nije videla tako nešto. On pogleda kroz ta sočiva na hartiju u rukama i poče da priča, ne dižući pogled.

„Koina, ova budala je voljna da mi da pet stotina krzna snežne lisice iz Kandora za ona tri burenceta dvorečanskog duvana što sam ih nabavio u Ebou Daru. Pet stotina. Može da ih donese do podneva.“ A onda diže pogled i trže se. „Oprosti mi, ženo moja. Nisam znao da imaš goste. Svetlost bila sa svima vama.“

„Do podneva, mužu moj“, odgovori Koina, „ploviću nizvodno. Do sumraka biću na pučini.“

On se ukoči. „Jesam li ja i dalje tovarmajstor, ženo, ili mi je položaj oduzet dok nisam gledao?“

„I dalje si tovarmajstor, mužu, ali sada se mora stati s trgovinom i početi sa pripremama za dizanje sidra. Plovimo za Tančiko.“

„Tančiko!“ Hartije se zgužvaše u njegovoj stisnutoj pesnici, i on tek s vidljivim trudom povrati vlast nad sobom. „Ženo – ne! Gospo od jedara, rekla si mi da je Majen naša sledeča luka, a da onda plovimo na istok – ka Šari. Trgovao sam sa time na umu. Šara, gospo od jedara, a ne Tarabon. Ono što sada imam u potpalublju malo će novca doneti u Tančiku. Možda ništa! Mogu li da pitam zašto će moja trgovina biti upropašćena, a Morski igrač osiromašen?“

Koina na tren stade da okleva, ali odgovori i dalje ozbiljnim glasom: „Ja sam gospa od jedara, mužu moj. Morski igrač plovi kada ja kažem i kuda ja kažem. To za sada mora biti dovoljno.“

„Kako kažeš, gospo od jedara“, promuklo izusti on, „tako i jeste.“ Dodirnu se po srcu – Elejni se učini da se Koina trznu – i izađe leđa pravih poput jarbola.

„Moraću ovo da mu nadoknadim“, tiho promrmlja Koina, zagledavši se ka vratima. „Naravno, to je veoma prijatno. Obično. Pozdravio me je kao mali od palube, sestro.“

„Žao nam je što smo izazvale nevolje, gospo od jedara“, oprezno kaza Elejna. „I žalimo što smo bile svedoci ovome. Ako smo ikoga posramile, molimo te da prihvatiš naša izvinjenja.“

„Posramile?” Koina je zvučala iznenađeno. „Aes Sedai, ja sam gospa od jedara. Sumnjam da se Toram posramio. Čak i da je tako, zbog toga mu se ne bih izvinila. Trgovina je njegova, ali ja sam gospa od jedara. Moraću to da mu nadoknadim – a neće biti lako, budući da razlog za ovu odluku moram držati u tajnosti – jer je u pravu, a ja nisam mogla dovoljno brzo da se setim nekog dobrog obrazloženja, pa sam mu izdala sirovu naredbu. Onaj ožiljak na licu zaradio je čisteči Igračeve palube od Seanšana. Ima i starije ožiljke, od rana koje je zadobio braneći moj brod, a ruke su mi pune zlata zahvaljujući njegovom trgovanju. Moram da mu se iskupim zbog stvari koje mu ne mogu reći, jer zaslužuje da zna.“

„Ne razumem“, reče Ninaeva. „Zatražile bismo da čutiš o Crnom ađahu...“ – a onda jednim oštrim pogledom saopšti Elejni da će nasamo popričati o tome; i Elejna je imala na umu da malo popriča s njom, i to o značenju reči taktičnost - „...ali tri hiljade kruna svakako je dovoljan razlog za plovidbu do Tančika.“

„Moram da vas držim u tajnosti, Aes Sedai. Ono što ste, i razlog vašeg putovanja. Mnogi među mojom posadom smatraju da Aes Sedai donose nesreću. Ako saznaju da ne samo što Aes Sedai plove sa nama, već i plovimo ka luci gde druge Aes Sedai možda služe Oca oluja... Svetlost nas je obasjala svojom milošću što niko nije čuo kako sam vas na palubi oslovila. Da li će vas uvrediti ako vas zamolim da što je više moguće boravite u potpalublju, i da ne nosite svoje prstenje na palubi?“

Umesto odgovora, Ninaeva skide svoj prsten Velike zmije i spusti ga u torbicu za pojasom. Elejna učini isto, mada malo nevoljnije. Volela je da joj se prsten vidi. Pošto nije u potpunosti verovala Ninaevinom umeću diplomatije, progovori pre nje: „Gospo od jedara, ponudile smo dar prevoza, ako vam je drag. Ako tako nije, mogu li pitati šta će biti?“

Koina se vrati do stola i ponovo pogleda pismo, a onda ga gurnu Ninaevi. „Ovo činim zbog Koramura. Ako je Svetlosti drago, bezbedno ću vas iskrcati na ma koju obalu koju kažete. To će biti učinjeno.” A onda prstima desne ruke dodirnu usne. „Dogovoreno je, pod Svetlošću.“

Jorina se zagrcnu. „Sestro moja, da li se ikada tovarmajstor pobunio protiv svoje gospe od jedara?“

Koina je bezizražajno pogleda. „Izvadiću dar prevoza iz sopstvenog kovčega. A ako Toram ikada čuje za to, sestro moja, strpaću te s Dorelom u potpalublje. Možda kao balast.“

Videlo se da su se dve žene iz Morskog naroda odrekle ozbiljnosti kad se vetro tragač glasno nasmej a. „A onda će tvoja sledeča luka biti Čačin, sestro moja, ili Kaemlin, jer bez mene nećeš pronaći vodu.“

Gospa od jedara se sa žaljenjem obrati Elejni i Ninaevi. „Pošto služite Koramuru, trebalo bi da vam odam počast kao da ste gospa od jedara i vetrotragač nekog drugog broda. Trebalo bi da se zajedno kupamo, pijemo vino zaslađeno medom i pričamo jedna drugoj priče od kojih bismo se smejale i plakale. Ali moram da se pripremim za plovidbu i...“

Morski igrač poskoči kao da zaista pleše, i udari o dok. Elejna se, drmajući se u stolici, zapita da li joj je u njoj išta bolje nego da je ipak prostrta po palubi.

A onda se okončalo. Ljuljanje je usporavalo i smanjivalo se. Koina skoči na noge i potrča ka lestvama, a Jorina za njom. Gospa od jedara već je na sav glas uzvikivala naredbe da se proveri je li trup oštećen.