Dolazak Senke

41 Među Tuata'anima

Nešto dalje ka jugu, na vidiku se ukaza skupina zaprega sličnih kućicama ili visokim sanducima na točkovima, obojenih i lakiranih u podivljale prelive crvene, plave, zelene i žute; behu poredane u veliki, skoro pravilan krug oko nekoliko krupnijih hrastova. Odatle se čula muzika. Perin je čuo da u Dvema Rekama postoje Krpari, Putujući narod, ali do sada ih nije video. Pripeti konji pasli su visoku travu u blizini.

„Spavaću drugde“, kruto reče Gaul kad vide da Perin kreće ka zapregama, pa odjuri nekuda ne rekavši ni reč više.

Bain i Cijad su šapatom ali užurbano govorile s Failom. Perin je čuo dovoljno da shvati kako je ubeđuju da provede noć s njima u nekom udobnom žbunju, a ne sa „Zalutalima“. Zvučale su zgroženo samom pomišlju da se Krparima makar obrate, a kamoli da obeduju ili spavaju uz njih. Failina ruka mu jače steže nogu dok ih je odbijala, tiho i čvrsto. Dve Device se namrštiše jedna drugoj, plave oči sretoše sive s dubokom brigom, ali pre nego što preblizu priđoše kolima Putujućeg naroda, otkaskale su Gaulovim putem. Međutim, izgleda da im se prisustvo duha donekle povratilo. Perin je čuo kako Čijad predlaže da nateraju Gaula da zaigra neku igru zvanu Devičin poljubac. Obe su se smejale sve dok mu ne izađoše iz dometa sluha.

Logor beše pun uposlenih muškaraca i žena; šili su, opravljali jarmove, kuvali, prali veš i kupali decu, menjali točak na nekim kolima. Druga deca su razigrano trčala, ili plesala uz svirku šestorice ljudi s violinama i flautama. Od najstarijeg do najmlađeg, svi Krpari su nosili odeću još živopisniju od svojih zaprega, u zacelo naslepo biranim spojevima, bolnim za oko. Nijedan muškarac zdravog uma ne bi obukao ništa ni približno tim bojama, a ne bi ni većina žena.

Kako se odrpana družina bližila zapregama, nastade tišina. Ljudi zabrinutih pogleda ostadoše gde su se zatekli, žene prigrabiše odojčad a deca se posakrivaše iza odraslih, provirujući iza nogu, ili zaklanjajući lica suknjama. Jedan žilav, sed i onizak čovek istupi i svečano se pokloni, ruku prekrštenih preko grudi. Bio je u jarkoplavom kaputu s visokom kragnom i u čizme udenutim vrećastim pantalonama skoro svetleće zelene boje. „Dobro ste došli pred naše vatre. Znate li pesmu?“

Isprva, ne želeći da se grb i preko strele zarivene u slabinu, Perin je samo zurio. Poznavao je ovog čoveka, Mahdija ili Tragača povorke. Kakvi su izgledi?, pitao se. Kako da od svih Krpara na svetu ovo budu baš oni koje poznaje? Podudarnosti su ga uznemiravale; ako Šara stvara podudarnosti, to znači da Točak sili događaje. Počinjem da zvučim kao krvava Aes Sedai. Nije mogao da rukuje lukom, ali sećao se običaja. „Tvoja dobrodošlica greje mi dušu, Raene, kao što mi tvoje vatre greju telo, ali ne znamo pesmu.“ Faila i Ivon ga zapanjeno pogledaše, baš kao i ostali momci iz Dve Reke. Načuo je mrmljanje Bana, Tela i drugih, i sudeći po njemu upravo im je pružio novi povod za ogovaranje.

„Onda ćemo i dalje tragati“, zapevušio je žilavi čovek. „Kako nekad beše, ponovo će biti, samo ako se setimo, potražimo i pronađemo.“ Prešao je pogledom preko krvavih lica naspram sebe, mršteći se naročito kad vide oružje. Putujući narod nikad ne dodiruje ono što smatra oružjem, „Dobrodošli ste kraj mojih vatri. Imaćete tople vode, zavoja i melema. Znaš moje ime“, dodao je, odmeravajući Perina. „Naravno. Tvoje oči.“

Dok je to govorio, uz Raena stade njegova žena, bucmasta, sedokosa i glatkih obraza, za glavu viša od muža. Crvena košulja, jarkožuta suknja i zeleno obrubljen šal boli su oči, ali imala je nešto majčinsko u sebi.

„Perine Ajbara!“, progovori ona. „U pravu sam – znam tvoje lice. Je li Elijas s tobom?“

Perin odmahnu glavom. „Odavno ga nisam video, Ila.“

„Živi životom nasilja“, tužno kaza Raen. „Kao i ti. Život nasilja je ukaljan, koliko god dugo trajao.“

„Zašto stojiš tu trudeći se da ga privoliš Putu lista, Raene?“, upita Ila oštro, ali ne i neljubazno. „Povređen je. Svi su povređeni.“

„Šta mi bi?“, promuca Raen. Podigao je glas: „Hajde, narode. Dođite i pomozite. Ima ranjenih. Dođite da pomognete.“

Muškarci i žene se brzo okupiše, uz saosećajno mrmljanje poskidaše ljude s konja i povedoše, a neke i ponesoše prema svojim zapregama. Vil i neki drugi izgledali su zabrinuto što se razdvajaju, ali Perin nije. Nasilje je nešto daleko izvan mogućnosti Tuata’ana. Ni na koga ne bi digli ruku, čak ni u odbranu sopstvenih života.

Perin je morao da prihvati Ivonovu pomoć da siđe iz sedla. Sjahao je probadan zaslepljujućim bolom u boku. „Raene“, kaza skoro bez daha, „nije dobro što si ovde. Borili smo se protiv Troloka na manje od pet milja odavde. Povedi svoje ljude u Emondovo Polje. Tamo će biti bezbedni.“

Raen je oklevao – naizgled iznenađen – ali na kraju odmahnu glavom. „Čak i da ja to želim, narod ne bi želeo, Perine. Trudimo se da ne logorujemo blizu sela, čak ni najmanjeg, i ne samo zato što nas seljani lažno optužuju da krademo sve što im nedostaje ili da im vrbujemo decu da traže Put. Gde god ljudi zajedno izgrade deset kuća, postoje svi uslovi za nasilje. Tuata’ani to znaju još od Slamanja. Bezbednost leži u našim zapregama, u večitom putu i traganju za pesmom.“ Lice mu je poprimilo sumoran izraz. „Svuda čujemo vesti o nasilju, Perine. Ne samo u tvoje Dve Reke. U svetu se oseća dolazak promene, uništenja. Očito, moramo veoma brzo pronaći pesmu. Inače sumnjam da će se to ikada dogoditi.“

„Pronaći ćete pesmu“, tiho odvrati Perin. Možda su se gnušali nasilja toliko da je i ta’veren nemoćan; možda čak ni ta’veren ne može da prevagne nad Putem lista. Nekada se i Perin zanimao za njega. „Istinski se nadam da hoćete.“

„Kako bude, biće“, kaza Raen. „Sve umire u svoje vreme. Možda čak i pesma.“ Ila je tešila muža grleći ga, ali i njene oči behu brižne kao i njegove.

„Hodite“, kaza ona trudeći se da skrije nelagodu. „Moramo vas uvesti unutra. Muškarci bi samo da pričaju, pa makar im gorelo pod nogama.“ Obratila se Faili: „Dete, baš si lepa. Možda bi trebalo da se pričuvaš Perina. Otkad ga znam, viđam ga samo u društvu lepih devojaka.“ Faila ga hladno odmeri, pa brže-bolje napravi umilno lice.

Uspeo je da stigne do Raenove zaprege – žute, crveno obrubljene, s crvenim i žutim paocima na crvenim točkovima i crvenim i žutim kovčezima privezanim sa spoljašnje strane; stajala je kraj velike vatre u sredini logora – ali čim je kročio na prvi od drvenih stepenika pozadi, kolena ga izdadoše. Ivon i Raen su ga manje-više uneli i položili na krevet ugrađen u prednju stranu, jednim kliznim vratancima odvojen od kočijaškog sedišta, a za njima pohitaše i Faila i Ila.

Zaprega zaista beše nalik maloj kući; na obe strane imala je po jedan prozorčić s bledoružičastim zavesama. Ležao je i gledao u tavanicu. Kipari su i unutra umešali svoje boje; tavanica je bila lakirana u nebeskoplavo, visoki ormari u zeleno i žuto. Faila mu raskopča kaiš i skide mu sekiru i tobolac, a Ila potraži nešto u ormaru. Izgledalo je da Perina ni najmanje ne zanima šta god da one rade.

„Svako može biti napadnut iznenada“, reče Ivon. „Neka ti to bude pouka, ali ne primaj to k srcu. Čak ni Artur Hokving nije pobedio u svim bitkama.“

„Artur Hokving.“ Perin htede da se nasmeje, ali završi ječanjem. „Da“, jedva izgovori. „Nisam ni blizu Artura Hokvinga, zar ne?“

Ila je prišla krevetu sa smotuljkom zavoja, namrgođeno gledajući Zaštitnika – tačnije, njegov mač; izgleda da joj je smetao i više nego Perinova sekira. Kad mu je podigla košulju s patrljka strele, trže se. „Teško da mogu da otklonim ovo. Duboko je zariveno.“

„Nazubljena strela“, sasvim opušteno kaza Ivon. „Troloci retko koriste lukove, ali strele su im uvek nazubljene.“

„Napolje“, reče debeljuškasta žena odlučno ga gledajući. „Izlazi i ti, Raene. Vidanje rana nije muški posao. Idi proveri je li Mošej konačno opravio točak.“

„Ta ti je dobra“, reče Raen. „Možda sutra krećemo. Neumorno smo putovali protekle godine“, poverio se Perinu. „Sve do Kairhijena, pa nazad do Geldana i gore u Andor. Verovatno sutra.“

Kada se crvena vrata zatvoriše iza njega i Ivona, Ila se okrenu Faili, zabrinutog lica. „Ako je nazubljena, mislim da je uopšte ne mogu izvaditi. Pokušaću ako moram, ali ako u blizini postoji iko ko više zna o tome...“

„Postoji, u Emondovom Polju“, uteši je Faila. „Samo, da li je opasno ako se ne izvadi do sutra?

„Možda je to sigurnije nego da je ja sečem. Umutiću mu nešto da popije protiv bolova i zamešaću mast protiv zaraze.“

Ljutito ih gledajući Perin reče: „Izvinite? Jeste li na mene zaboravile? Evo me ovde. Prekinite da govorite preko moje glave.“

Gledale su ga bez reči.

Potom Ila reče Faili: „Ne daj mu da mrda. Neka slobodno priča, ali ne daj mu da se pokreće. Možda će se još više povrediti.“

„Postaraću se za to“, odvrati Faila.

Perin steže zube i dade sve od sebe da im pomogne dok su mu skidale kaput i košulju, ali ipak su one morale da obave veći deo posla. Osećao se slabašno poput najlošijeg lima, gotov da se savije pri najmanjem pritisku. Četiri palca drveta štrčala su iz krzave rupe prekrivene skorenom krvlju, blizu njegovog najtanjeg rebra. Okrenule su mu glavu prema jastuku. Iz nekog razloga nisu želele da gleda. Dok je Ila spremala melem u avanu od običnog, glatkog sivog kamena – prvi predmet u logoru Krpara koji nije bio bleštavo obojen – Faila mu je čistila ranu. Namazale su melem oko strele i previle ga zavojima.

„Noćas ćemo Raen i ja spavati ispod zaprege“, najzad progovori Tuata’anka brišući ruke. Odmahnula je glavom, mršteći se na ulomak strele koji je virio iz zavoja. „Nekada sam verovala da će on pronaći Put lista. Mislim da je bio nežan dečak.“

„Put lista nije za svakoga“, blago reče Faila, ali Ila opet odmahnu glavom.

„Jeste za svakoga“, rekla je podjednako blago, s pomalo tuge. „Kada bi samo znali.“

Tada je otišla, a Faila sede na ivicu kreveta i obrisa mu lice maramicom. Izgleda da se zbog nečega preznojavao.

„Zabrljao sam“, konačno je progovorio. „Ne, to je preslaba reč. Ne znam pravi izraz.“

„Nisi zabrljao“, čvrsto mu je odgovorila. „Učinio si ono što je izgledalo najpametnije. I bilo je pametno; ne shvatam kako su se našli iza nas. Gaul nije mogao pogrešiti položaj neprijatelja. Ivon je u pravu, Perine. Svakom se može desiti da otkrije da su se okolnosti promenile. Ti si nas sve držao na okupu. Ti si nas izveo.“

Naglo je odmahnuo glavom, a slabina ga jače zabole. „Ivon nas je izveo. Ja sam odveo dvadeset sedam ljudi u smrt“, reče s gorčinom, trudeći se da se pridigne. „Neki od njih su mi bili prijatelji, Faila, a odveo sam ih u smrt.“

Faila mu se svom težinom navali na ramena i gurnu ga natrag. To mu pokaza koliko je zaista slab. Tako ga je lako sputala. „Biće vremena za to sutra ujutru“, reče gledajući ga nepokolebljivo, „kada budemo morali da te popnemo na konja. Ivon nas nije izveo; mislim da ga nije bilo previše briga hoće li iko osim tebe i njega izvući živu glavu. Oni momci bi se raspršili na sve strane da nije bilo tebe, a tada bi nas sve pohvatali. Ne bi se svi okupili oko Ivona, potpunog neznanca. Što se tiče tvojih prijatelja...“ Uzdahnula je i ponovo sela. „Perine, moj otac kaže da vojskovođa može da se brine o živima ili da žali za mrtvima, ali oboje ne može.“

„Ja nisam vojskovođa, Faila. Ja sam glupavi kovač koji je umislio da može koristiti druge da istera pravdu, ili možda osvetu. Još uvek to želim, ali više mi niko drugi nije potreban.“

„Misliš da će se Troloci povući ako se tebi čini da ti porivi nisu dovoljno čisti?“ Jarost u njenom glasu natera ga da podigne glavu, ali ona je skoro grubijanski gurnu natrag na jastuk. „Ima li ičeg goreg od njih? Treba li ti čistiji razlog da se boriš protiv njih od njih samih? Evo šta još kaže moj otac. Najgori greh koji vojskovođa može počiniti, gori od lošeg naređenja, jeste da napusti ljude koji zavise od njega.“

Neko kucnu na vrata i jedan vižljast, naočit mladi Krpar u crveno-zelenom prugastom kaputu proviri unutra. Uputio je Faili očaravajući osmeh belasajući zubima, a potom pogleda Perina. „Deda mi reče da si ti. Setio sam se da je Egvena govorila da je odavde.“ Najednom se namrštio, s negodovanjem. „Tvoje oči. Vidim da si ipak sledio Elijasa. Trčao si s vukovima. Znao sam da nikada nećeš dostići Put lista.“

Perin ga je poznavao: Aram, Raenov i Ilin unuk. Nije mu se dopadao, smešio se kao Vil. „Odlazi, Arame. Umoran sam.“

„Je li Egvena s tobom?“

„Egvena je postala Aes Sedai, Arame“, zareza Perin, „a da je upitaš za ples iščupala bi ti srce Jednom moći. Odlazi!“

Aram zatrepta i brže-bolje zalupi vrata za sobom.

Perin opusti glavu. „Previše se on smeška“, promrsio je. „Ne trpim ljude koji se toliko smeškaju.“ Faila se zagrcnu, a on je sumnjičavo pogleda. Grizla je donju usnu.

„Nešto mi je zapalo u grlo“, prigušeno je rekla i užurbano ustala. Pohitala je ka širokoj polici u podnožju kreveta, gde je Ila pripremala melem, i okrenula mu leđa dok je sipala vodu iz zeleno-crvenog bokala u plavo-zelenu šolju. „Hoćeš li i ti nešto da piješ? Ila je ostavila ovaj prah protiv bola. Pomoći će ti da se naspavaš.“

„Neću nikakav prah“, odgovori on. „Faila, ko je tvoj otac?“

Leđa joj se ukočiše. Tren potom okrenula se, stežući šolju obema rukama, s nedokučivim pogledom u krupnim očima. Još jedan minut prođe pre no što konačno odgovori: „Moj otac je Davram od kuće Bašer, lord od Bašera, Tajra i Sidone, Čuvar granice Pustoši, Branitelj unutrašnjosti zemlje, Vrhovni vojskovođa kraljice Tenobije od Saldeje. I njen ujak.“

„Svetlosti! Šta ti je značilo sve ono o trgovcu drvenom građom i krznima? Jednom si, čini mi se, rekla i da je prodavač ledenih papričica.“

„Nisu to bile laži“, ljutito je odgovorila. Potom slabijim glasom nastavi: „Samo... nije bila cela istina. S poseda mog oca zaista stiže drvna građa, i ledene papričice, i krzna, i još toga. A upravnici njegovih imanja trguju umesto njega, tako da je i on trgovac. Na neki način.“

„Zašto mi jednostavno nisi rekla? Prikrivaš. Lažeš. Ti si gospa!“ Njegov mrki pogled ju je optuživao. Na ovo nije računao. Otac joj je mogao biti sitni trgovac, možda bivši vojnik, ali ne i ovo. „Svetlosti, zašto jurcaš okolo predstavljajući se kao Lovkinja na Rog? Nemoj mi reći da te je lord od Bašera i svega ostalog tek tako poslao da goniš vetar.“

Sela je kraj njega, i dalje držeći solju, zbog nečega pomno zagledana u njegovo lice. „Dva starija brata su mi poginula, Perine; jedan u boju s Trolocima, a drugi je pao s konja u lovu. Tako sam ostala najstarija, što znači da sam morala da učim računovodstvo i trgovinu. Dok su moja mlađa braća učila ratničke veštine, dok su se spremali na pustolovine, ja sam morala da se spremam za upravljanje posedom! To je dužnost najstarijeg. Dužnost! Tupa, suva i dosadna. Pretrpana papirima i činovnicima.

Kada je otac odveo Mejdina na granicu Pustoši – on je dve godine mlađi od mene – nisam više mogla da izdržim. Devojkama se u Saldeji ne pokazuje mačevanje niti veština ratovanja, ali otac mi je za telohranitelja postavio jednog starog vojnika; Eran je uvek bio više nego rad da me uči baratanju noževima i pesničenju. Mislim da ga je to zabavljalo. U svakom slučaju, kada je otac odveo Mejdina, stigao je glas o Velikom lovu na Rog, pa... tako sam otišla. Napisala sam majci pismo s objašnjenjem, i... tako sam otišla. I stigla sam u Ilijan na vreme da položim zakletvu Lovca...“ Ponovo je uzela maramicu i pokupila mu znoj s lica. „Stvarno bi trebalo da spavaš, ako možeš.“

„I tako, ti si gospa od Bašera, ili nešto slično?“, upita on. „Kako ti se uopšte dopao jedan prosti kovač?“

„To se zove ljubav, Perine Ajbara.“ Krutost njenog glasa nimalo se nije slagala s nežnošću s kojom mu je brisala lice. „A mislim da ti nisi tako prost kovač.“ Maramica zastade. „Perine, šta je onaj momak hteo da kaže onim trčanjem s vukovima? Raen je takođe pominjao tog Elijasa.“

Za tren on ostade zamrznut; nije ni disao. Upravo ju je prekorio zbog tajni koje je čuvala od njega. Eto kuda vode bes i nepromišljenost. Ako si brzoplet s čekićem, obično se udariš po prstu. Polako je izdahnuo i ispričao joj sve.

Kako je upoznao Elijasa Mačeru i shvatio da može da razgovara s vukovima. Kako su mu oči promenile boju i izoštrile se, i kako je uz njih stekao vučji sluh i njuh. I sve o vučjem snu. O tome šta bi ga zadesilo ako bi izgubio dodir sa svojom ljudskošću. „To je tako lako. Ponekad, naročito u snu, zaboravim da sam čovek. Ako se jednom ne prisetim dovoljno brzo, ako izgubim dodir, postaću vuk. Barem u svojoj glavi. Neka vrsta napola pogrešne predstave o vuku. Ništa neće ostati od mene.“ Zastao je, čekajući da se trgne i udalji od njega.

„Ako su ti uši toliko oštre“, smireno je rekla, „moraću da pripazim šta govorim u tvojoj blizini.“

Uhvatio je njenu šaku da ga više ne bi brisala. „Jesi li ti čula išta od ovoga? Šta će ti otac i majka reći, Faila? Kovač koji je napola vuk. Svetlosti! Ti si gospa!“

„Čula sam sve. Otac će se složiti. Uvek je govorio da nam je krv u porodici previše blaga; nije kao u starim danima. Znam da me smatra užasno nežnom.“ Nasmešila mu se ratoborno kao vučica. „Naravno, majka je uvek želela da se udam za nekog kralja koji jednim zamahom mača šeće Troloke napola. Valjda će tvoja sekira biti dovoljna, ali možeš li joj reći da si kralj vukova? Teško da će iko istupiti da ti ospori pravo na taj presto. Uistinu, majci će biti dovoljno to raspolućivanje Troloka, ali verujem da bi je i ovo drugo obradovalo.“

„Svetlosti!“, reče on promuklo. Zvučala je gotovo ozbiljno. Ne, zaista je bila ozbiljna. Čak i da se šalila, dobro bi razmislio da li bi se radije predao Trolocima ili njenim roditeljima.

„Izvoli“, rekla je, prinoseći šolju vode njegovim usnama. „Zvučiš kao da ti se grlo osušilo.“

Otpio je, i ispljunuo zbog gorkog ukusa. Umešala je Ilin prah! Pokušao je da odbije, ali ona mu napuni usta, i mogao je da bira samo između gutanja i davljenja. Dok je uspeo da odgurne šolju, već ga je naterala da popije pola. Zašto su lekovi uvek ovako odurnog ukusa? Sumnjao je da žene to namerno čine. Opkladio bi se da ono što same piju nema takav ukus. „Rekoh ti da neću to da pijem. Pih!“

„Jesi li? Mora da nisam čula. I da jesi, i da nisi, potreban ti je san.“ Milovala je njegovu kovrdžavu bradu. „Spavaj, moj Perine.“

Pokušao je da joj kaže da je zaista rekao i da ga je ona sasvim dobro čula, ali reči su mu se zaplitale oko jezika. Oči su želele da se sklope. Zapravo, nije mogao da ih drži otvorene. Poslednje što je čuo beše njen nežan šapat.

„Spavaj, moj kralju vukova. Spavaj.“