Dolazak Senke

24 Ruidean

Oblutak u Metovim ustima već duže vremena nije stvarao vlagu. Met ga ispljunu, čučnu pored Randa i zagleda se ka sivom kovitlacu na tridesetak koraka ispred njih. Magla. Nadao se da će tamo, ako ništa drugo, biti hladnije. A prijalo bi mu i malo vode. Usne su mu ispucale. Met skide šal s glave i obrisa lice, ali tkanina ne upi mnogo znoja. Već se sav iznojio. Bilo mu je potrebno da malo sedne i odmori se. Noge su mu se skuvale u čizmama. Doduše, sav se skuvao. Magla se s leve i desne strane pružala duže od jedne milje, i dizala u vazduh kao neka okomita litica. Litica stvorena od guste izmaglice posred gole, spržene doline. Mora da tamo ima vode.

Zašto se ne raziđe? To mu se ni najmanje nije dopadalo. Glupiranje s Jednom moći ga je i dovelo tu gde je sad, a izgleda da će ponovo morati da se glupira sa njom. Svetlosti, kad bih se samo oslobodio Moći i Aes Sedai. Oganj me spalio, što bi to bilo lepo! Sve samo da ne zađe u tu maglu, bar još neki trenutak. „Ono je zaista bila ona Egvenina Aijelka“, promuklo graknu. Trčala je! Po ovoj vrelini. Noge ga zaboleše samo na tu pomisao. „Avijenda. Tako se, valjda, zvaše.“

„Ako ti tako kažeš“, odvrati Rand dok je pomno posmatrao maglu. Zvučao je kao da su mu usta puna prašine. Lice mu je izgorelo od sunca i pomalo se zanosio dok je čučao. „Ali šta bi ona ovde tražila? I to gola?“ Met odustade. Rand je nije ni video – nije skidao pogled s uskomešane magle još otkako su počeli da silaze niz planinu – niti je verovao da jue Met video. I to kako juri kao poludela, držeći odstojanje od njih dvojice. Činilo mu se da se zaputila ka toj čudnoj izmaglici. Po svemu sudeći, ni Rand nije bio preterano željan da zađe u maglu pred njima. Met se zapita da li i sam izgleda loše kao Rand. Dodirnu se po obrazu i žacnu. Izgleda da jeste tako. „Hoćemo li čitavu noć provesti ovde? Ova dolina je prilično duboka. Mrak će pasti za svega dva sata. Možda će tada biti malo hladnije, ali ne bih voleo da se susretnem s noćnim zverkama. To bi verovatno bili lavovi. Čuo sam da u Pustari ima lavova.“

„Jesi li siguran da želiš ovo da uradiš, Mete? Čuo si šta su Mudre rekle. Tamo možeš da pogineš ili poludiš. Mogao bi da se vratiš do šatora. Ostavio si mešinu s vodom na Kockičinom sedlu.“

Met požele da ga Rand nije podsetio na to. Najbolje da ne razmišlja o vodi. „Vatra me spalila, ne, ne želim. Ali moram. A šta je s tobom? Zar ti nije dosta što si krvavi Ponovorođeni Zmaj? Zar moraš da budeš i aijelski poglavica, plamen ga spalio? Šta ćeš ovde?“

„Moram da budem ovde, Mete. Moram.“ U Randovom promuklom glasu čulo se mirenje sa sudbinom, ali i nešto drugo – trunčica žudnog iščekivanja. Pa on je zaista poludeo; on želi to da uradi.

„Rande, možda je to odgovor koji svima daju. Mislim, oni zmijoliki ljudi. Idi u Ruidean. Možda uopšte ne moramo da budemo ovde.“ Zapravo, ni sam nije verovao u to, ali ona magla...

Rand se okrete i ćutke ga pogleda. Nešto kasnije reče: „Meni Ruidean nisu ni spomenuli, Mete.“

„Oh, oganj me sagoreo“, progunđa on. Nameravao je da se nekako vrati do onog dovratka u Tiru. Mislima odsutan, Met izvadi iz džepa tarvalonsku zlatnu marku i stade da se igra njome. Oni zmijoliki će mu dati još neke odgovore, hteli to ili ne. Nekako.

Bez ijedne reči više, Rand se diže i teturavo pođe ka magli, pogleda nepomično uprtog pravo pred sebe. Met požuri za njim. Spaljen nek sam. Spaljen nek sam. Ja ovo ne želim.

Rand zaroni pravo u gustu izmaglicu, ali Met je na tren oklevao pre no što pođe za njim. Napokon, mora da Moć održava tu maglenu zavesu, čiji se obod neprestano komeša – ali nikada ne odstupa niti se povlači, ni za palac. Krvava Moć, a on nema krvavog mu izbora. Taj prvi korak donese mu pravo olakšanje. Uneo ga je u jedan svet svežine i vlage. Met otvori usta da bi mu magla ovlažila jezik. Međutim, tri koraka kasnije poče da se brine. Nije video ni prst pred nosom. Randa nije ni razaznavao.

„Rande?“ Skoro da nije ni čuo sopstveni glas; magla oko njega kao da ga je progutala pre no što mu stiže do ušiju. Više nije bio siguran ni gde se nalazi, a oduvek je bio u stanju da zapamti kuda bi trebalo da ide. Svašta bi moglo da bude pred njim. Ili ispod njega. Stopala nije ni video; magla ga je potpuno okruživala. Međutim, on svejedno ubrza korak. I odjednom izađe iz magle i nađe se pored Randa, osvetljen nekom čudnom svetlošću koja nije bacala senke.

Magla je činila ogromnu kupolu što je skrivala nebo, a njena uskovitlana unutrašnja strana odavala je neku oštru bledoplavu svetlost. Ruidean nije bio ni izbliza veliki kao Tir ili Kaemlin, ali puste ulice bile su široke kao u tim gradovima, sa širokim trakama gole zemlje po sredini, kao da je nekada tu raslo drveće, i s vodoskocima s kipovima. Duž ulica pružale su se ogromne zgrade – neobične palate od mermera, stakla i kristala, koje su se dizale stotinama stopa u vazduh. Nigde se nije videla neka mala zgrada, ništa što bi moglo biti obična krčma, gostionica ili konjušnica. Samo ogromne palate – sa sjajnim stubovima, crvenim, belim ili plavim, pedeset stopa debelim i stotinu koraka visokim – i veličanstvene kule, od kojih su neke prodirale u blistave oblake iznad svega toga.

Iako veličanstven, videlo se da grad nikada nije dovršen. Mnoštvo tih strahotno veličanstvenih građevina završavalo se napuštenim skelama. Neki prozori bili su zastakljeni preko trideset stopa visokim vitražima, na kojima behu prikazani dostojanstveni i veličanstveni muškarci i žene, blistave zore ili noćno nebo posuto zvezdama; drugi su zjapili nedovršeni i davno napušteni. U fontanama nije bilo vode. Gradom je vladala mrtva tišina. Bilo je svežije no napolju, ali jednako suvo. Pesak je škripao pod koracima po bledom i glatkom pločniku.

Met svejedno pritrča najbližem vodoskoku, tek reda radi, i nagnu se preko do struka visokog belog oboda. Tri nage žene, dvostruko više od njega, s nekom čudnom širokoustom ribom iznad glava, gledale su široki prašnjavi bazen fontane, suv kao njegova usta.

„Naravno“, kaza iza njega Rand. „Trebalo je da se ranije setim.“

Met se osvrnu. „A čega to?“ Zagledan u fontanu, Rand se sav tresao od nemog smeha. „Saberi se, Rande. Nemoguće da si tek tako odjednom poludeo. Čega je to trebalo da se setiš?“

Met odjednom začu šuplje klokotanje i munjevito se ponovo okrete ka fontani. Mlaz vode debeo kao njegova noga suknu iz ribljih usta. On preskoči obod i potrča da stane ispod mlaza, zabacivši glavu i razjapivši usta. Hladna slatka voda – dovoljno hladna da se naježi, a slađa od vina.

Natopila mu je kosu, kaput i pantalone. Toliko je pio, da je mislio kako će se udaviti. Naposletku se zadihano zatetura i osloni na jednu kamenu nogu.

Rand je i dalje stajao i blenuo u fontanu. Lica izgorelog od sunca i ispucalih usana on se tiho smejao. „Bez vode, Mete. Rekle su kako ne smemo da ponesemo vodu, ali ničim nisu spomenule ono što je već ovde.”

„Rande? Zar ti nećeš da piješ?“

Rand se trže, pa zakorači u bazen s vodom što je sada dopirala do članaka, priđe mlazu, pa kao i Met zabaci glavu i otvori usta da se napije.

Met ga je zabrinuto gledao. Nije poludeo – ne još. Ali koliko bi dugo Rand tamo stajao i smejao se, umirući od žeđi, da on nije progovorio? Met ga ostavi i izađe iz fontane. Nešto vode što mu se cedila s odeće ušlo mu je u čizme. Nije obraćao pažnju na šljapkanje koje je pratilo svaki njegov korak; nije bio siguran da bi uspeo ponovo da obuje čizme ako ih sada izu je. Sem toga, prijalo mu je.

Zagledavši se u grad, on se zapita šta traži tu. Oni zmijoliki ljudi rekli su da će u suprotnom umreti, ali da li je dovoljno da samo bude u Ruideanu? Moram li nešto i da uradim? Šta?

Bledoazurna svetlost nije bacala senke duž praznih ulica i po poludovršenim palatama. On se naježi između plećaka. Svi ti prazni prozori kao da su ga gledali, a krezubi zidovi kao da su mu se cerili. Tu bi moglo svašta da se krije... Krvavo svašta. Kad bi bar imao noževe iz čizama. Ali one žene, one Mudre, gledale su ga kao da znaju da ih krije od njih. Sem toga, u stanju su da usmeravaju. Bar jedna, ako ne i sve. Nije pametno stati na žulj ženama koje mogu da usmeravaju, ako je to već moguće izbeći. Vatra me spalila, kad bih samo mogao da se otarasim Aes Sedai, ništa više ne bih tražio u životu. Pa, bar ne neko duže vreme. Svetlosti, pitam se da li se nešto zaista krije ovde.

„Srce mora da je ovamo, Mete.“ Rand izađe iz fontane, mokar do gole kože.

„Srce?“

„Mudre rekoše da moram ići u srce. Mora da su mislile na središte grada.“ Rand ponovo pogleda fontanu i voda odjednom stade. „Ispod nas je čitavo more dobre vode. Ali duboko. Toliko duboko da je skoro nisam pronašao. Kad bih mogao da je dovučem gore... Ali ne moramo da je traćimo. Možemo ponovo da se napijemo kad dođe vreme za odlazak.“

Met se mučno premesti s noge na nogu. Budalo! A šta si mislio, odakle ta voda? Naravno da je krvavo usmeravao. Zar si mislio da je tek tako potekla, nakon Svetlost zna koliko dugo? „Središte grada. Naravno. Samo napred.“

Držali su se sredine široke ulice, idući duž ivica one trake gole zemlje. Usput su prolazili pored suvih fontana. Neke su se sastojale samo od kamenih bazena i mermernih postolja na kojima bi trebalo da su statue. Ništa u tom gradu nije bilo slomljeno, samo... nedovršeno. Palate su se duž ulice dizale kao litice. Unutra mora da ima nečega. Možda nameštaja, ako nije istruleo. Možda i zlata. Noževi. Na ovako suvom vazduhu noževi ne bi zarđali, ma koliko dugo stajali na otvorenom.

A možda je unutra i neki krvavi Mirdraal. Svetlosti, zašto sam toga morao da se setim? Da se samo setio da sa sobom iz Kamena ponese štap. Možda bi mogao da ubedi Mudre kako je to štap za šetnju. Sad više nema svrhe razbijati glavu oko toga. Poslužilo bi mu i drvo, kad bi imao čime da odseče granu. Eto, ponovo kad i ako. Zapita se da li je onaj ko je sagradio ovaj grad, ko god to bio, uspeo da uzgaji neko drvo. Dovoljno je dugo radio na očevom imanju da bi prepoznao dobru zemlju kad je vidi. Te duge trake golog zemljišta bile su toliko jadne da tu ne bi raslo ništa sem korova, pa čak ni to u nekim većim količinama. Međutim, sada ni korova nije bilo.

Posto su tako prešli jednu milju, ulica se odjednom okonča ogromnim trgom, otprilike milju širokim, i okruženim palatama od mermera i kristala. Iznenađujuće, ali posred tog ogromnog trga stajalo je dobrih stotinu stopa visoko drvo i širilo debele lisnate grane iznad prašnjavog belog pločnika, blizu koncentričnih krugova načinjenih od providnih i svetlucavih staklenih stubova, tankih kao igle u poređenju sa svojom visinom, koja beše skoro jednaka visini drveta. Da nije bio toliko opčinjen stvarima kojima je ostatak trga bio zatrpan, Met bi se pitao kako to da drvo raste bez sunčeve svetlosti.

Koliko je Met mogao da vidi, od svih ulica što su izlazile na trg pa do prstena od kristalnih stubova pružala se po jedna staza, ali između njih behu razbacane statue od kamena, kristala ili metala – i to bez postolja. A među njima... Isprva nije znao kako da ih nazove. Pljosnati srebrni prsten, deset stopa u prečniku i tanak kao oštrica noža. Šiljak od nekog blistavog crnog metala, uzan kao koplje i toliko i dugačak, koji je stajao kao da je jednim krajem ukopan u zemlju. Bilo je tu na stotine drugih stvari, pa i hiljade, svih mogućih oblika i od svakog mogućeg materijala.

Ogromni trg bio je zakrčen njima.

Zahvaljujući onom crnom metalnom koplju, koje je tako neprirodno stajalo uspravno, Met odjednom shvati šta je sve to. Ter’angreali. Ili neke druge stvari koje su u vezi s Jednom moći. Mora da je tako. I onaj kameni dovratak u Velikom skladištu Kamena Tira stajao je uspravno, i to ničim poduprt.

Taman se spremao da se okrene i vrati, kad Rand produži, ni ne dajući oko sebe. Zastao je svega jednom i zagledao se u dve figurice koje teško da su zaslužile da budu među svim tim stvarima. Statue su bile možda po stopu visoke, čovek i žena sa kristalnom kuglom u ruci. On se napola saže da ih dodirne, ali se uspravi tako brzo da Met skoro pomisli kako mu se učinilo.

Trenutak kasnije, Met pođe za njim i požuri da ga sustigne. Što su bliže bivali prstenovima svetlucavih stubova, to on beše napetiji. Sve te stvari oko njega u nekoj su vezi s Moći, a i stubovi. Bio je siguran u to. Ti nemoguće visoki tanki kristalni stubovi blistali su na plavičastoj svetlosti. Samo su rekli kako moram da dođem ovamo. Pa, ovde sam. Ničim nisu spomenuli krvavu Moć.

Rand se ukopa u mestu tako naglo da Met pređe još tri koraka ka prstenovima pre no što to shvati. Zurio je u drvo, vide Met. Drvo. Met pođe napred kao omamljen. Nijedno drvo nema trostruko lišće. Sem jednog – drveta iz legende.

„Avendesora“, tiho kaza Rand. „Drvo života. Ovde je.“ Pod razgranatom krošnjom, Met skoči da uhvati jedan list, ali omanuo je za čitav korak od najnižeg. Zadovoljio se time da zađe dublje pod lisnati krov i nasloni se na deblo. Trenutak kasnije sede na zemlju, tako oslonjen o drvo. Stare priče bile su istinite. Osećao je... Ispunjenost. Mir. Spokoj. Čak su ga i noge manje bolele.

Rand prekrštenih nogu sede do njega. „Sada verujem u priče. Kako je Goetam četrdeset godina sedeo pod Avendesorom da bi stekao mudrost. Sada verujem u to.“

Met pusti glavu da se osloni o deblo. „Ja se, vala, ne bih baš nadao da će mi ptice donositi hranu. Ponekad bi morao da ustaneš.“ Ali jedno sat vremena ne bi bilo loše. Pa ni čitav dan. „To je svejedno besmislica. Kakvu bi hranu ptice ovde mogle da nađu? Koje ptice?“

„Možda Ruidean nije uvek bio ovakav, Mete. Možda... Ne znam. Možda je Avendesora bila negde drugde.“

„Negde drugde“, promrmlja Met. „I ja bih voleo da sam negde drugde.“ Ali... osećaj je... dobar.

„Negde drugde?“ Rand se okrete i pogleda visoke tanane stubove, kako blistaju tako blizu. „Dužnost je teža od planine“, uzdahnu.

Bio je to deo izreke koju je pokupio u Krajinama. „Smrt je lakša od pera, a dužnost teža od planine.“ Za Meta je to bila čista glupost, ali Rand je već ustajao. Met se nevoljno povede za njegovim primerom. „Šta misliš da ćemo tamo naći?“

„Mislim da dalje moram sam“, polako odgovori Rand.

„Kako to misliš?“ – ljutito zatraži da čuje Met. „Stigao sam dovde, zar ne? Neću sada da odustanem.“ Ali bih baš voleo!

„Ne govorim o tome, Mete. Ako stupiš tamo, izađeš kao poglavar klapa ili umreš. Ili izađeš lud. Mislim da drugog izbora nema. Sem ako, možda, i Mudre ne ulaze tamo.“

Met je oklevao. Umreti i živeti ponovo. Tako su mu rekli. Ali nije nameravao da postaje aijelski poglavar; Aijeli bi ga verovatno načičkali kopljima. „Prepustićemo to sreći“, kaza i izvadi iz džepa tarvalonsku marku. „Ovo će mi postati srećni novčić. Plamen i idem s tobom; glava – ostajem.“ On brzo baci zlatnik u vazduh, pre no što Rand stiže da se pobuni.

Ali nekako omaši da ga uhvati; marka se odbi o njegove prste, zveknu o pločnik, dvaput odskoči... I zaustavi se na ivici.

On namrgođeno pogleda Randa. „Je l’ ti to namerno radiš?“

„Ne.“ Novčić pade, i otkri bezvremeno žensko lice okruženo zvezdama. „Izgleda da ostaješ ovde, Mete.“

„Jesi li ti to upravo...?“ Voleo bi da Rand ne usmerava u njegovoj blizini. „Oh, plamen me sagoreo, ako baš hoćeš da ostanem ovde – ostaću.“ Met zgrabi zlatnik i gurnu ga u džep. „Slušaj, ti idi tamo, uradi šta god moraš da uradiš, i izlazi napolje. Hoću da odem odavde, i nemam namere da te doveka čekam. I nemoj da misliš da ću poći za tobom, stoga bolje pazi šta radiš.“

„Ni u snu ne bih pomislio da bi ti to uradio, Mete“, kaza mu Rand. Met ga sumnjičavo pogleda. Zašto se ceri? „Samo da si ti to shvatio. Aaah, hajde idi i postani krvavi aijelski poglavar. Ionako ličiš.“

„Ne ulazi tamo, Mete. Šta god da se desi, nemoj.“ On sačeka da Met klimne pre no što se okrete.

Met je stajao i posmatrao ga kad je zakoračio među blistave stubove. Učinilo mu se kao da je smesta nestao u blesku. Samo varka, reče Met sebi.

To je sve. Samo krvava varka.

On se zagleda među stubove, držeći se podalje i naprežući se da ponovo ugleda Randa. „Pazi šta krvavo radiš“, povika. „Zadaviću te ako me ostaviš u Pustari s Moirainom i krvavim Aijelima. Baš me briga što si Ponovorođeni Zmaj!“ Trenutak kasnije, dodade: „Neću da te vadim iz nevolja! Čuješ li?“ Odgovora nije bilo. Ako ne izađe za jedan sat... „Lud je što je i ušao tamo“, progunđa. „Pa, ja neću da mu vadim kestenje iz vatre. On je taj što može da usmerava. Ako je gurnuo glavu u osinje gnezdo, neka se usmeravanjem izvuče.“ Dajem mu sat vremena. A onda će otići,ratio se Rand ili ne. Samo će se okrenuti i otići. Naprosto otići. Eto šta će uraditi. Baš to.

Glava ga je zabolela od prelamanja plavičaste svetlosti kroz tanke staklene stubove. On se okrete i besciljno zaputi stazom kojom su i došli, nelagodno odmeravajući ter’angreale – ili šta god da su – po trgu. Šta on traži ovde? I zašto?

Odjednom se ukopa, zagledan u jedan od tih neobičnih predmeta. Bio je to veliki dovratak od uglačanog crvenog kamena, nekako čudno izvitoperen, tako da je pogled klizio s njega. On mu polako priđe, zaobišavši neke blistave šiljke njegove visine i niske zlatne ramove ispunjene staklom. Jedva da ih je i primetio, koliko se zagledao u dovratak.

Bio je isti. Isti uglačani crveni kamen, ista veličina, isti izvitopereni uglovi. Duž dovratka pružala su se tri reda trouglova, vrhova okrenutih nadole. Da li je to bilo i na onom u Tiru? Nije mogao da se seti; prošli put nije pokušavao da upamti sve sitnice. Bio je isti; mora da jeste. Možda kroz onaj ne može ponovo da prođe, ali kroz ovaj ovde... Eto prilike da dohvati one zmijolike i natera ih da mu odgovore na još nekoliko pitanja.

Zaškiljivši zbog prelamanja svetlosti, on se ponovo zagleda ka stubovima. Dao je Randu sat vremena. To je dovoljno da prođe kroz taj dovratak i da se vrati. Možda neće ni raditi, pošto se poslužio njegovim blizancem iz Tira. Oni jesu isti. A opet, možda i hoće. Ali to znači ponovni susret s Jednom moći.

„Svetlosti“, progunđa. „Ter’angreali. Putni kamenovi. Ruidean. Šta smeta još jednom?“

I zakorači. Kroz zid zaslepljujuće bele svetlosti i gromoglasnu riku koja je gušila svaki drugi zvuk.

Trepnuvši, Met se zagleda oko sebe i proguta najpoganiju psovku koju je znao. Gde god da se našao, to nije isto mesto na kome je ranije bio.

Izvitopereni dovratak nalazio se posred ogromne odaje koja je izgleda bila zvezdolika, koliko je on mogao da razazna kroz pravu šumu debelih osmostranih stubova, čije su oštre žute ivice odavale meku svetlost. Crni kao noć, izuzev blistavih ivica, dizali su se iz prljavobelog poda sve do tmine daleko iznad njegove glave, u kojoj su se čak i žute pruge gubile. Stubovi i pod kao da su bili od stakla, ali kad se saže i šakom pređe preko poda, Met napipa kamen. I to prašnjav kamen. Obrisao je ruku o kaput. Vazduh je bio ustajao, a u prašini na podu videli su se samo njegovi tragovi. Dugo već tu nikoga nije bilo.

Razočaran, on se okrete da se vrati kroz ter’angreal.

„Veoma dugo vremena.“

Met se munjevito okrenu, zagrabivši u rukav za nožem koji nije bio tu. Čovek među stubovima pred njim nimalo nije ličio na one zmijolike ljude. Kad ga Met ugleda, zažali što je Mudrima predao i one noževe iz čizama.

Čovek pred njim bio je visok, viši no Aijeli, i vižljast, ali ramena preširokih u odnosu na uzani struk, i kože bele kao najfinija hartija. Ruke i gole grudi bile su obmotane kaiševima od neke blede kože, ukrašenim srebrom, a crni kilt padao mu je do kolena. Oči su mu bile prekrupne, skoro bezbojne, i upale u uzano lice. Kratka bledoriđkasta kosa bila je nakostrešena kao četka, a usi priljubljene uz glavu i pomalo šiljate. On se nagnu ka Metu i duboko udahnu, razjapivši usta da uvuče više vazduha, što otkri njegove oštre zube. Odavao je utisak lisice koja se sprema da skoči na pile.

„Veoma dugo vremena“, kaza on i ispravi se. Glas mu beše grub, skoro kao režanje. „Jesi li saglasan sa sporazumima? Nosiš li sa sobom gvožđe, muzičke instrumente ili svetiljke?“

„Ništa od toga“, polako odgovori Met. Ovo nije ono isto mesto, ali ovaj postavlja ista pitanja. A i isto se ponaša. Udiše njegov miris. Pretura po mojim krvavim iskustvima, je li? Pa, neka ga. Možda će olabaviti nešto, pa ću se i ja nečeg setiti. A onda se zapita da li ponovo govori Starim jezikom. Bilo mu je teško što ne zna i ne može da oceni. „Ako možeš da me odvedeš negde gde mogu dobiti odgovore na nekoliko pitanja, samo napred. Ako ne, ja idem, a ti izvini na smetnji.“

„Ne!“ Te krupne bezbojne oči razdraženo trepnuse. „Ne smeš da odeš. Hajde. Odvešću te tamo gde hoćeš. Hajde.“ A onda ustuknu, mahnuvši obema rukama. „Hajde.“

Obazrevši se ka ter’angrealu, Met pođe za njim. Samo kad se taj ne bi cerio. Možda je hteo da ga ohrabri, ali ti zubi... Met se reši da više nikada ne preda sve svoje noževe – ni Mudrima, pa ni samoj Amirlin Tron.

Veliki petostrani dovratak više je podsećao na ulaz u tunel, jer je hodnik iza njega bio istovetne veličine i oblika, s onim blistavim žutim prugama duž ivica. Kao da se pružao unedogled, gubeći se u sumraku, mestimično isprekidan velikim petostranim dovracima. Čovek u kiltu nije se okrenuo da povede sve dok se obojica nisu našli u hodniku, a i tada se stalno osvrtao, kao s namerom da se uveri da je Met još tu. Vazduh više nije bio ustajao; umesto toga osećao se neki slabašni neprijatni miris, nešto golicavo prisno, ali neprepoznatljivo.

Kad prođoše prvi dovratak Met zaviri kroz njega i uzdahnu. Iza osmostranih crnih stubova, posred prljavobelog staklastog poda nalazio sezvitopereni dovratak od crvenog kamena, a u prašini se videli tragovi čizama i uzanih bosih stopala kako vode od ter’angreala do ulaza u hodnik. Osvrte se iza sebe. Umesto da se posle pedesetak koraka završi u istoj takvoj odaji, hodnik se gubio u daljini. Slika beše istovetna s onim što je video ispred sebe. Vodič mu uputi oštrozubi osmeh; delovao je gladno.

Znao je da bi trebalo da očekuje nešto nalik onome s čim se sreo na drugoj strani dovratka u Kamenu. One kule menjale su mesta. Ako mogu kule, zašto ne i sobe. Trebalo je da ostanem tamo i sačekam Randa. Eto šta je trebalo. Trebalo je mnogo toga. Bar neće imati muka da ponovo nađe ter’angreal, ako su svi dovraci pred njim isti.

Zagleda se kroz sledeći kraj koga je prošao i ponovo vide crne stubove, ter’angreal od crvenog kamena i tragove u prašini. Kada se njegov vodič s uzanom vilicom ponovo osvrnu, Met mu se iskezi. „Nemoj da misliš da si uhvatio u zamku neko malo dete. Ako pokušaš da me prevariš, živog ću te odrati.“

Čovek se trže, blede oči se razrogačiše, a onda slegnu ramenima i namesti kaiševe ukrašene srebrom što su mu se pružali preko grudi. Podrugljivim osmehom kao da je privlačio pažnju na to što radi. Met se odjednom zapita kakva je to bleda koža. Nije valjda... Oh, Svetlosti, mislim da jeste. Jedva mu pođe za rukom da se ne zagrcne. „Samo ti vodi, pasji sine. Tvoja koža ne vredi srebrnih ukrasa. Vodi me tamo kuda želim da idem.“

Čovek zareža i ukočeno požuri napred. Met nije mario da li se njegov vodič uvredio. Ali voleo bi da ima makar jedan nož. Vatra me spalila ako će neka budala s lisičjim licem da pravi kaiševe od moje kože.

Nije znao koliko su dugo hodali. Hodnik je sve vreme bio isti, sa zakrivljenim zidovima i blistavim žutim prugama. Kroz svaki dovratak videla se ista odaja, s ter’angrealom i otiscima stopa u prašini. Zbog te jednoličnosti teško je bilo primetiti protok vremena. Met je počeo da se brine koliko je već tu. Sigurno je prošlo više od jednog sata, koliko je sebi odredio. Odeća mu je sada bila samo vlažna, a čizme više nisu šljapkale. Ali svejedno je hodao dalje, zagledan u vodičeva leđa, i dalje.

Odjednom, hodnik se završi novim dovratkom. Met trepnu. Zakleo bi se da se samo tren ranije hodnik pružao u beskraj. Ali pomnije je gledao oštrozubog vodiča no ono što je bilo pred njim. A onda se osvrnu i skoro opsova. Hodnik se iza njega pružao toliko daleko da se činilo kao da se blistave pruge skupljaju u jednu tačku. A nigde duž njega nije bilo nikakvog prolaza.

Kada se okrete, bio je sam ispred velikog petostranog dovratka. Vatra me spalila, ne volim kad to rade. Duboko udahnuvši, on prođe kroz njega.

I nađe se u još jednoj zvezdastoj odaji beloga poda, mada ne onako velikoj kao ona – ili one – sa stubovima. Bila je kao osmokraka zvezda sa staklastim crnim postoljem na svakom kraku, nalik na dva hvata širok režanj uzet iz nekog od onih stubova. Blistave žute pruge tekle su duž oštrih ivica odaje i postolja. Met tada shvati da je onaj neprijatni miris tu snažniji, i prepoznade ga. Bio je to miris legla neke divlje životinje, ali nije obraćao pažnju na njega, jer je odaja bila potpuno prazna.

Polako se okrećući u mestu, on namršteno pogleda postolja. Valjda bi na njima trebalo da bude neko da mu odgovori na pitanja. Varaju ga. Kad je već došao dotle, trebalo bi da dobije odgovore.

Odjednom se okrete, a pogled mu polete ne prema postoljima, već prema glatkim sivim zidovima. Dovratak je nestao; nije bilo izlaza odatle.

Ali pre no što se on do kraja okrete, na postoljima se pojaviše ljudi nalik njegovom vodiču, ali drugačije odeveni. Četiri muškarca i četiri žene, s kosom koja se dizala u kreste a potom im padala niz leđa. Svi su na sebi imali duge bele suknje koje su im skrivale stopala. Žene su bile u belim bluzama do butina, s visokim čipkanim okovratnicima i bledom čipkom na rukavima. Muškarci su nosili još više kaiševa no Metov vodič, i to širih i ukrašenih zlatom. Kaiševi svakog muškarca nosili su po dva gola noža. Sudeći po boji, Met bi rekao da su im sečiva bronzana, ali dao bi sve svoje zlato za makar jedan od njih.

„Govori“, reče jedna od žena, onim režećim glasom. „Po drevnom sporazumu, ovde se sklapa dogovor. Šta ti je potrebno? Govori.“

Met je oklevao. Oni zmijoliki nisu to rekli. Ovi ovde gledali su ga kao lisice svoju večeru. „Ko je Kćer Devet meseca, i zašto moram njome da se oženim?“ Nadao se da se to računa kao jedno pitanje.

Niko mu ne odgovori. Niko nije ni progovorio. Samo su ga i dalje gledali tim krupnim bledim očima.

„Trebalo bi da mi odgovorite“, kaza. Tišina. „Vatra vam kosti sagorela, odgovorite mi! Ko je Kćer Devet meseca, i zašto moram njome da se oženim? Kako ću to umreti i ponovo živeti? Šta znači odreći se pola svetlosti sveta? To su moja tri pitanja. Recite nešto!“

Mrtva tišina. Čuo je sopstveno disanje i krv kako mu tutnji u ušima.

„Nemam namere da se ženim. Niti da umirem, živeo ponovo nakon toga ili ne. Šetam se s rupama u pamćenju, rupama u životu, a vi me gledate kao budale. Da se ja pitam, hteo bih da se te rupe ispune, ali bar će odgovori na moja pitanja možda popuniti neke buduće rupe. Morate da...“

„Gotovo“, proreža jedan muškarac, a Met trepnu.

Gotovo? Šta je gotovo? Šta time hoće da kaže? „Plamen vas oslepeo”, progunđa. „Duše vam izgorele! Isti ste kao Aes Sedai. Pa, ja hoću da budem slobodan od Aes Sedai i Moći, i hoću da odem odavde i vratim se u Ruidean, ako nećete da mi odgovorite. Otvorite vrata i pustite me da...”

„Budalo“, režeći prošapta jedna od žena, a ostali ponoviše. Budalo. Budalo. Budalo.

„Mudro od tebe što si zatražio da odeš, kad nisi odredio ni cenu, ni uslove.“

„Ali budala si što se najpre nisi saglasio sa cenom.“

„Mi ćemo odrediti cenu.“

Govorili su tako brzo da Met nije mogao da odredi ko šta priča.

„Ono što je traženo biće dato.“

„Cena će biti plaćena.”

„Oganj vas sagoreo“, viknu on, “o čemu to...“

Tama se sklopi oko njega. Nešto mu je bilo oko grla. Nije mogao da diše. Vazduha. Ne može da...