Dolazak Senke

47 Istina čitanja

Sijuan Sanče je bila istrajna, iako je papiri razbacani po njenom stolu nisu previše zanimali. Naravno, svakodnevni uobičajeni poslovi Bele kule bili su dužnost drugih, dok je Amirlin Tron donosila važnije odluke, ali oduvek je imala naviku da svakog dana bez najave proveri ovo ili ono, i nije nameravala da sada prekine s tim. Nije nameravala da dopusti brigama da joj odvuku pažnju. Sve se odvijalo kako je zamišljeno. Popravila je svoju prugastu ešarpu, pa pažljivo zamoči pero u mastilo i obeleži još jedan ispravljen zbir.

Danas je pregledala spiskove kuhinjske kupovine i zidarev izveštaj o proširenju biblioteke. Uvek se čudila koliko je sitno potkradanje često i kako ljudi misle da se mogu provući s njim. Čudila se i kako to prolazi pored žena zaduženih da nadgledaju te poslove. Na primer, Laras je očito smatrala da je pregledanje računa ispod njene časti, jer joj je zvanje promenjeno od obične glavne kuvarice u gazdaricu kuhinje. S druge strane, Danela, mlada Smeđa sestra koja je trebalo da motri na gazda Džovarina, zidara, verovatno nije odolela knjigama koje joj je čovek pronalazio. Samo se tako mogao objasniti njen neuspeh u ispitivanju brojnog stanja radnika koje je Džovarin navodno unajmio čim su u Severnu luku stigle prve isporuke kamenja iz Kandora. Sa ovoliko radnika mogao je da sagradi čitavu biblioteku. Danela je bila naprosto prevelika sanjarka, čak i među Smeđima. Možda bi je probudilo da po kazni radi neko vreme na imanju. Laras se ne bi tako lako popravila; nije Aes Sedai, tako da verovatno uživa ogroman ugled među drugim kuvaricama, praljama i pomoćnicima. Ipak, možda bi i nju mogla da pošalje na „odmor“ u selu. To bi...

Sijuan zgađeno šmrknu i baci pero, pa se namršti pred mrljom koju je napravila na strani punoj uredno poređanih brojeva. „Gubim vreme razmišljajući o tome da li da pošaljem Laras da čupa korov“, progunđa. „Ionako je toliko debela da ne može ni da se sagne!“

Nije nju Larasina gojaznost razdražila, i bila je svesna toga; ta žena je oduvek i bila gojazna, ili se bar tako činilo, ali to joj nikada nije smetalo u kuhinjskim poslovima. Nikakvih novosti. Zato ona besni kao morska ptica kojoj je neko ukrao ribu. Od Moiraine je stigla samo jedna poruka – da je dečak al’Tor preuzeo Kalandor – i od tada već nekoliko nedelja ništa, iako su ulične glasine sve tačnije pronosile njegovo ime. I dalje ništa.

Podigla je okovani poklopac bogato izrezbarene kutije od crnog bagrema, gde je držala svoje najtajnije spise, i pročešljala njen sadržaj. Jedan mali vez zaštite oko kutije bio je osiguranje da nijedna ruka do njene ne može bezbedno da je otvori.

Prvi papir koji je izvukla beše izveštaj da je polaznica koja je videla Minin dolazak nestala sa imanja na koje je poslata, i vlasnica imanja s njom. Nije nečuveno da polaznica pobegne, ali odlazak vlasnice već je neprijatnost. Sahru svakako moraju da pronađu – nije dovoljno odmakla u obuci da bude puštena – ali nije bilo stvarnog povoda da se izveštaj drži u kutiji. Nije se pominjalo ni Minino ime, ni razlog zbog kog je devojka poslana da okopava bašte, ali ona ga bez obzira na to vrati. Takvi su dani došli da se mora brinuti i o nečemu što bi pod drugačijim okolnostima izgledalo nerazumno.

Opis skupa u Geldanu, gde je govorio neki samozvani Prorok Gospodara Zmaja. Valjda mu je ime bilo Masema. Čudno. To je šijenarsko ime. Skoro deset hiljada ljudi došlo je u podnožje jednog brda da čuje njegov govor kojim je proglašavao povratak Zmaja; po svršetku govora izbila je bitka s vojnicima koji su terali ljude da se raziđu. Pored toga što su vojnici izvukli deblji kraj, zanimljivo je da je Masema znao ime Randa al’Tora. Ovo se moralo vratiti u kutiju.

Izveštaj da se još ništa nije otkrilo o Mazrimu Taimu. Nema razloga da to ostane unutra. Još jedan, o sve gorem stanju u Arad Domanu i Tarabonu. Brodovi nestaju uz obale Aritskog okeana. Glasine tairenskim pohodima na Kairhijen. Stekla je naviku da sve trpa u ovu kutiju; ništa od ovoga nije morala da skriva. Dve sestre nestale u Ilijanu, i još jedna u Kaemlinu. Zadrhtala je, pitajući se gde Ii su sada Izgubljeni. Preveliki broj njenih uhoda više joj se ne javlja. Ronila je kroz tamu, okružena proždrljivim ribama. Evo ga, poput svile tanak svitak papira. Pucketao je dok ga je razvijala.

Dvorana Kule je glasala kako je ona i očekivala, jednoglasno; nije ih primoravala, a svakako se nije pozivala na svoju punomoć. Ako je muškarac izvukao Kalandor, sigurno je Ponovorođeni Zmaj i Bela Kula mora rukovoditi njime. Tri predstavnice tri različita Ađaha preduhitrile su je predlozima da sve zamisli ostanu pri Dvorani; začudo, jedna od njih bese Elaida, ali opet, Crvene i žele najčvršću užad oko muškarca-usmeritelja. Jedino je morala da spreči odlazak izaslanstva koje bi ga preuzelo u Tiru, a i to nije bilo preteško, budući da je mogla da kaže kako joj je vesti dostavila jedna Aes Sedai već bliska s muškarcem.

Ali šta on sada čini? Zašto Moiraina ne šalje nove vesti? U Dvorani se osećalo tako snažno nestrpljenje da joj se činilo da će vazduh zaiskriti. Čvrsto je suzdržavala svoj bes. Spaljena bila ta žena! Zašto ne pošalje vesti?

Vrata se s treskom otvoriše i ona se uspravi, razjareno gledajući kako ulazi preko deset žena na čelu sa Elaidom. Sve su nosile svoje šalove, većinom crveno obrubljene, ali hladnokrvna Alvijarin, jedna od Belih, Džolina Maza, vižljasta Zelena, punačka Semerin od Žutih i Danela, nimalo sanjivih plavih očiju, sve behu uz Elaidu. Zapravo, bar po jedna žena iz svakog Ađaha izuzev Plavog. Nekima očito beše nelagodno, ali većina je pokazivala sumornu odlučnost, dok su Elaidine tamne oči odavale strogo samopouzdanje, čak i likovanje.

„Šta bi ovo trebalo da znači?“, odseče Sijuan zatvarajući crnu kutiju uz oštar prasak. Hitro ustade na noge i obiđe sto. Prvo Moiraina, pa još i ovo! „Ako su u pitanju tairenska posla, Elaida, valjda ti je jasno da ne smeš uplitati druge u njih. Valjda ti je jasno i da ne smeš upadati ovamo kao u materinu kuhinju! Izvini se i odlazi, ili ćeš poželeti da ponovo budeš neuka polaznica!“

Trebalo je da se razbeže pred njenim ledenim gnevom, ali premda se nekolicina nelagodno promeškoljila, nijedna ne pođe ka vratima. Mala Danela, štaviše, napravi podrugljiv izraz. Elaida smireno posegnu i strže prugastu ešarpu sa Sijuaninih ramena. „Ovo ti više neće biti potrebno“, kaza. „Nikada je i nisi bila vredna, Sijuan.“

Ovaj udarac joj je okamenio jezik. To je bilo suludo. Nemoguće. Razjarena, posegla je za saidarom – i pretrpela novi udarac. Od Istinskog izvora delila ju je barijera nalik zidu od neprobojnog stakla. Zapanjeno je gledala Elaidu.

Možda da bi je ismejala, ona se ozrači sjajem saidara. Dok joj je Crvena sestra splitala tokove Vazduha od ramena do struka pritežući joj ruke uz telo, Sijuan je, bespomoćna, jedva i disala. „Poludela si!“, prosikta. „Sve ste poludele! Odraću vam kožu zbog ovoga! Oslobodite me!“ Nijedna se ne odazva; skoro da se nisu ni obazirale.

Alvijarin pretrese papire na stolu, brzo ali temeljno. Džolina, Danela i ostale već su počele da pretražuju knjige na postoljima za čitanje; istresale su ih da vide hoće li ispasti nešto zavučeno među strane. Bela sestra srdito uzdahnu, jer na stolu nije bilo onoga što je tražila. Potom je otvorila poklopac crne kutije, a kutija se u istom trenu razbukta u vatrenu loptu.

Alvijarin vrisnu i odskoči unazad, tresući ruku već prekrivenu opekotinama. „Zaštićena“, promrsila je, bližeći se otvorenom gnevu više no bilo koja Bela sestra do tada. „Tako sitno tkanje da sam ga prekasno osetila.“ Od kutije i njene sadržine ostade samo gomilica sivog pepela sred crne gareži na stolu.

Elaida nije bila razočarana. „Kunem ti se, Sijuan, otkrićeš mi izgorele reči, sve do jedne; kome su bile namenjene i u koju svrhu.“

„Mora da te je Zmaj zaposeo!“, prasnu Sijuan. „Platićeš za ovo, Elaida. Sve ćete platiti! Bićete srećne ako Dvorana Kule ne odluči da sve budete umirene!“

Elaida se osmehnu, samo usnama. „Dvorana se sastala pre manje od sat vremena – dovoljno Sestara da zadovolji naše zakone – i prema jednoglasnoj odluci, kao što je neophodno, više nisi Amirlin. Svršeno je, i tu smo da to sprovedemo u delo.“

Sijuan oseti trnce u želucu, i začu slabašan krik u glavi. Šta one znaju? Svetlosti, koliko znaju? Glupačo! Slepa, glupa ženo! Ipak, izraz joj ostade nepromenjen. Ovo nije bio prvi put da je morala da se izvlači iz tesnaca. Imala je petnaest godina i ništa osim malenog noža kada su je četiri tupooka lupeža opijena jeftinim vinom odvukla u neku tamnu uličicu; to je bilo teže od ovoga. Tako je govorila sama sebi.

„Dovoljno da zadovolji zakone?“, naruga se ona. „Jedva si okupila dovoljno sestara, i to među svojim prijateljicama i onima koje možeš da obrlatiš ili zaplašiš.“ Grlo joj se sušilo od same pomisli da je Elaida ubedila čak i ovako mali broj predstavnica, ali nije to nameravala da pokaže. „Kada se sastane cela Dvorana, sa svim predstavnicama, otkrićeš koliko si grešila. Prekasno je! Kula ne pamti nijednu pobunu; kroz hiljadu godina tvoja će sudba polaznicama biti pouka o tome šta biva s pobunjenicama.“ Tragovi sumnje počeše da se prevlače preko nekih lica; izgleda da Elaida ne vlada svojim zaverenicama onako kako je mislila. „Vreme je da prekinete da ljuljate brod, i da tražite spas. Čak i tvoje uvrede mogu biti oproštene, Elaida.“

Elaida je hladno i smireno čekala da završi. Tada svom snagom ošamari Sijuan; ova se zatetura, a pogled joj se zamuti od razigranih srebrno-crnih pahuljica.

„Gotovo je s tobom“, kaza Elaida. „Zar si mislila da ću – da ćemo – dozvoliti da uništiš Kulu? Vodite je!“

Dve Crvene je poguraše. Sijuan posrnu i jedva ostade na nogama. Besno ih je pogledala, ali pošla je kuda su je vodile. Koga je trebalo da obavesti? Kakve god optužbe bile iznete, s vremenom će uspeti da ih opovrgne. Čak i optužbe u vezi s Random; ne mogu da joj prikače više od glasina, a predugo je igrala Veliku igru da bi joj glasine naškodile. Osim ako nisu dograbile Min; Min bi mogla preobući glasine u istinu. Škrgutala je zubima. Spaljena da mi je duša, sve će mi ove biti mamac za pecanje!

U predsoblju je ponovo posrnula, ali ovog puta niko je nije gurao. Polusvesno se nadala da Leana nije bila na svom mestu, ali čuvar beše u istom stanju kao i Sijuan; otvarala je usta zapušena Vazduhom u nemom gnevu, čvrsto vezanih ruku. Sigurno je osetila kad su sputale Leanu, ali nije shvatila; usmeravanje se u Kuli uvek osećalo.

Ali nije izgubila korak videvši Leanu, već visokog, vitkog, sedokosog čoveka prostrtog na podu, s nožem zabodenim u leđa. Alrik joj je bio Zaštitnik skoro dvadeset godina, i nikada se nije žalio što kao Amirlinin Zaštitnik predugo ostaje u Kuli, da bi povremeno bio odvajan od nje stotinama liga; a to se nijednom Gaidinu nije dopadalo.

Pročistila je grlo, ali glas joj ipak beše hrapav: „Usoliću ti kožu i osušiti je na suncu zbog ovoga, Elaida, kunem se!“

„Razmišljaj o sopstvenoj koži, Sijuan“, odvrati Elaida, prilazeći da joj pogleda u oči. „Mnogo šta još nije otkriveno. Znam to. I reći ćeš mi sve do poslednje mrvice. Sve – do – poslednje – mrvice.“ Iznenadna ćutnja bila je strasnija nego svi njeni grubi pogledi. „Obećavam ti to, Sijuan. Vodite je dole!“

Oko podneva, Min prođe kroz Severnu kapiju noseći zamotuljke plave svile, spremna da se osmehne i detinjasto zavrcka zelenom haljinom pred stražarima s Plamenom Tar Valona na grudima kao što i dolikuje Elmindredi. Zapravo, već je počela da vijori skutom kad primeti da stražara nema. Teška, gvožđem okovana vrata stražarnice u obliku zvezde bila su otvorena i unutra kao da nikog nije bilo. Nemoguće. Nijedna kapija pred Kulom nikada nije ostala bez čuvara. Na pola puta ka ogromnom, koštanobelom stubu same Kule, primetila je tračak dima iznad drveća. Činilo se da dopire iz blizine prostorija gde prebivaju mladi učenici Zaštitnika. Možda zbog požara stražari nisu na mestu.

I dalje uznemirena, pošla je niz nepopločanu stazu, pošumljenim delom poseda oko Kule. Stezala je zamotuljke svile. Nije joj bila potrebna nova haljina, ali Laras joj beše dala kesu srebra da je utroši baš na tu tkaninu koju je videla; tvrdila je da će ta boja lepo istaći „Elmindredin“ ten. Larasina dobra volja bila je važnija od njenog mišljenja o isticanju tena.

Začula je zveket mačeva. Mora da su Zaštitnici primorali učenike da vežbaju napornije nego inače.

Sve ju je to ljutilo. Laras i njeni saveti o lepoti. Gavin sa svojim šalama, Galadova stalna laskanja bez ikakve svesti o tome šta njegovo lice i osmeh čine ženskom srcu. Zar je to Rand želeo? Da Ii bi je zaista pogledao ako bi nosila haljine i smeškala mu se kao pritupo detence?

Nema prava da očekuje tako nešto, rasrđeno je razmišljala. Za sve je on kriv. Da nije njega, ne bi ona ovde nosila budalastu odeću i maloumni osmeh. Nosim kaput i pantalone, i to je to! Možda ću povremeno obući i suknju – možda! – ali ne da bi me neki muškarac gledao! Kladim se da baš sada bulji u neku Tairenku polugolih grudi. Mogu i ja da obučem takvu haljinu. Da vidimo šta će reći kada me vidi u ovoj plavoj svili. Biće otvorena sve do... Ma o čemu ona to razmišlja? Muškarac joj je oduzeo razum! Amirlin Tron je drži besposlenu, a Rand al'Tor joj mrači razum! Spaljen da je! Spaljen da je što mi ovo radi!

Iz daljine je ponovo dopro udar mačeva, a dalje niz put, iza drveća izbi gomila mladića naoružanih kopljima i golim sečivima, na čelu sa Gavinom, i ona zastade. Prepoznala je i druge učenike Zaštitnika. Odnegde oko Kule dopre vika, urlanje besnih ljudi.

„Gavine! Šta se događa?“

Na zvuk njenog glasa on se okrenu. Plave oči mu se ispuniše brigom i strahom, a lice mu otvrdnu da im se ne bi predalo. „Min. Šta to radiš? Bezi iz dvorišta, Min. Nije bezbedno.“ Šačica mladića otrčala je dalje, ali : većina ga je nestrpljivo čekala. Izgleda da je dobar deo zaštitničkih učenika bio među njima.

„Reci mi šta se događa, Gavine!“

„Amirlin je jutros svrgnuta. Odlazi, Min!“

Svileni zamotuljci joj ispadoše iz ruku. „Svrgnuta? Ne može biti! Kako? Zašto? Za ime Svetlosti, zašto?“

„Gavine!“, dozivao je jedan od mladića, a ostali mu se pridružiše dižući oružje. „Gavin! Beli Vepar! Gavin!“ „Nemam vremena“, užurbano joj reče on. „Bitka posvuda besni. Kažu da Hamar pokušava da oslobodi Sijuan Sanče. Moram u Kulu, Min. Molim te, odlazi!“

Okrenuo se i potrčao ka Kuli. Ostali su ga sledili, naoružani do zuba. Neki su i dalje bodrili: „Gavin! Beli Vepar! Gavin! Napred, Omladinci!“

Min je zurila za njima. „Nisi mi rekao na čijoj si strani, Gavine“, prošaptala je.

Sad kada je obratila pažnju, zvuke bitke čula je jače i jasnije, a vika i urlikanje i udar čelika o čelik kao da su dopirali sa svih strana. Ježila se od te buke i kolena su joj drhtala; ovo ne može biti istina, ne na ovom mestu. Gavin je bio u pravu. Bilo bi znatno bezbednije, znatno pametnije da se smesta udalji od Kule. Samo što nije mogla da zna kada će joj, i da li će joj uopšte biti dozvoljeno da se vrati, a nije znala šta bi to vredno mogla učiniti spolja.

„Kakve koristi od mene može biti unutra?“, ratoborno se upitala.

Ipak nije pošla natrag ka kapiji. Ostavila je svilu na zemlji i potrčala ka drveću, da pronađe neko skrovito mesto. Teško da bi iko želeo da nabode „Elmindredu“ na ražanj kao kakvu gusku – zadrhtala je, koreći sebe što tako razmišlja – ali od nepromišljenosti nije mogla imati koristi. Pre ili kasnije, bitka će morati da zamre, a do tada će odlučiti šta joj je dalje činiti.

Sijuan otvori oči u neprozirnoj tami ćelije, pomeri se, pa se zgrči i najzad umiri. Je li napolju svanulo? Ispitivanje je dugo trajalo. Pokušala je da zaboravi bol uživajući u tome što i dalje diše. Međutim, ležala je na grubom kamenu koji joj je pozleđivao podlive i modrice na leđima. Znoj joj je pekao povrede – osećala je zgusnut bol sve od kolena do ramena – a pored toga, drhtala je od hladnog vazduha. Mogli su mi barem ostaviti podsuknju. Vazduh se osećao na prastaru prašinu i suvu buđ, na starost. Jedna od dubljih ćelija. Ovde niko nije zatvaran još od vremena Artura Hokvinga. Još od Bonvina.

Namrštila se na mrak; nije mogla da zaboravi. Stegla je zube i uspravila se u sedeći položaj na kamenom pođu. Potražila je prstima zid da bi se naslonila. Kamen joj je hladio leđa. Male stvari, podsećala se. Misli o malim stvarima. Toplo. Hladno. Pitam se kada će mi doneti vodu. Ako uopšte donesu.

Morala je da posegne za prstenom Velike zmije. Nije ga više bilo na njenom prstu. Nije ga ni očekivala; kao da se sećala trena kada su ga otrgle. Posle nekog vremena sve je postalo zamućeno. Blagosloveno zamućeno. Ali sećala se da im je na kraju sve rekla. Skoro sve. Ponos što je tu i tamo sakrila poneku sitnicu. U prekidima između vriskova kojima je usrdno odgovarala, samo da prestanu, bar na tren, samo da... Obgrlila se rukama ne bi li prestala da drhti; nije joj pošlo za rukom. Ostaću mirna. Nisam mrtva. Moram to upamtiti iznad svega ostalog. Nisam mrtva.

„Majko?“ U tami se začuo Leanin drhtav glas. „Jesi li budna, majko?“

„Budna sam“, uzdahnu Sijuan. Nadala se da su pustili Leanu, da su je prognali iz grada. Probode je griža savesti što joj njeno prisustvo u ćeliji pruža izvesno olakšanje. „Žao mi je što sam te uplela u ovo, kće...“ Ne, sada nije imala pravo da je tako naziva. „Žao mi je, Leana.“

Tišina potraja malo duže. „Jesi li... dobro, majko?“

„Sijuan, Leana. Samo Sijuan.“ U inat je pokušala da prigrli saidar. Nije bilo ničega. Ničega za nju. Unutra, samo praznina. Nikada više. Beše joj to svrha celom životu, a sada je lutala bez kormilara po moru mračnijem od ove ćelije. Obrisala je suzu sa obraza, ljuta što joj je dopustila da se prolije. „Nisam više Amirlin Tron, Leana.“ Deo besa uvukao joj se u glas. „Pretpostavljam da će Elaida biti uzdignuta na moje mesto. Ako već nije. Kunem se, jednog dana ću hraniti sabljarke tom ženom!“

Leana u odgovor samo uzdahnu, duboko i očajnički.

Trenje ključa u zarđaloj gvozdenoj ključaonici podiže Sijuaninu glavu; niko se nije setio da podmaže zarđale delove kada su ih ubacili ovamo, i brava se sada nije okretala. S mukom se pridigla na noge. „Ustaj, Leana. Ustaj.“ Tren potom, čula ju je kako pristaje, uz gunđanje i tiho ječanje.

Nešto glasnije, Leana upita: „Šta nam to vredi?“

„Barem neće videti da ležimo i plačemo.“ Pokušala je da učvrsti glas. „Možemo da se borimo, Leana. Dok smo god žive, možemo da se borimo.“ Oh, Svetlosti, umirile su me! Umirile su me!

Na silu ispraznivši um, ona steže pesnice i pokuša da ukopa nožne prste u hrapavi kameni pod. Volela bi da joj glas nije tako nalikovao jecaju.

Min odloži zavežljaje na pod i zabaci plašt kako bi obema rukama uhvatila ključ. Duplo duži od njene šake, ključ beše zarđao koliko i brava, baš kao i ostali ključevi na velikom gvozdenom prstenu. Vazduh je bio hladan i vlažan kao da leto ne seže ovako duboko.

„Požuri, dete“, promrmlja Laras pridržavajući joj svetiljku i motreći na obe strane mračnog kamenog hodnika. Beše teško poverovati da je ta žena, sa svim svojim podvaljcima, ikada bila lepotica, ali Min ju je sada svakako smatrala lepom.

Odmahivala je glavom dok se borila s ključem. Srela je Laras dok se šunjala prema svojim odajama, da uzme običnu sivu haljinu za jahanje u koju je sada obučena i još ponešto. Zapravo, otkrila je da ogromna žena traži nju, obuzeta skoro bezumnom brigom za „Elmindredu“; glasno se čudila Mininoj sreći, i predlagala je da je zaključa u sobu dok nevolje ne prođu, da bi tako i ostalo. Ne beše joj jasno kako je Laras uspela da je primora da otkrije svoje namere, i nije mogla da se pribere otkad joj je žena preko volje rekla da će joj pomoći. Baš sam pustolovna cura kao i ona, zaista! Pa, nadam se da će moći – kako je ono rekla? -dame spase od lonca za kiseljenje. Krvavi ključ se nije okretao; svom težinom se bacila na njega ne bi li ga pomerila.

Uistinu, bila je zahvalna Laras za još ponešto. Sama teško da bi spremila sve što je bilo potrebno, ili čak i pronašla neke stvari, svakako ne ovako brzo. Osim toga... osim toga, kada je naišla na Laras već je grdila samu sebe što je tolika budala da i pomišlja na ovo, kako bi trebalo da, kad već ima priliku, jaše ka Tiru, dok neko ne odluči da doda njenu glavu onima što krase ulaz u Kulu. Da je pobegla, činilo joj se da nikada ne bi uspela da zaboravi. Već zbog toga se nije ni najmanje bunila što je Laras dodala dve-tri lepe haljine onima koje je sama već spakovala. Ruževi i puderi bi već mogli da se „izgube“ negde uz put. Zašto se ovaj krvavi ključ ne okreće? Možda Laras može... Ključ se najednom pokrenu i obrnu se s tako glasnim praskom da se Min uplašila da je nešto slomljeno. Ali kada je gurnula gruba drvena vrata, ona se otvoriše. Pokupila je zavežljaje i ušla u ćeliju od golog kamena – i nađe se u čudu.

Svetiljka obasja dve žene prekrivene ničim do tamnim modricama i crvenim podlivima, koje su zaklanjale oči od iznenadne svedosti. Ipak, za trenutak, Min pomisli da to nisu one koje traže. Jedna beše visoka, bakarne kože, a druga niža, snažnija, svetlije puti. Lica su ličila na njihova – ne sasvim – i behu netaknuta onim što im je učinjeno, tako da se uverila. Ipak, bezvremenost Aes Sedai kao da se otopila; bez oklevanja bi procenila ove žene kao najviše šest, sedam godina starije od sebe, nimalo nalik Aes Sedai. Lice joj se užari od sramote pri toj pomisli. Oko njih nije bilo ni prizora ni oreola; uvek je videla prizore i oreole oko Aes Sedai. Prekini s tim, naredi sama sebi.

„Gde...?“, začudi se jedna od njih, pa zastade da pročisti grlo. „Kako si našla te ključeve?“ Bio je to glas Sijuan Sanče.

„To je ona“, u neverici reče Laras. Munula je Min debelim prstom. „Požuri, dete! Prestara sam ja i prespora za pustolovine!“

Min je zgranuto pogleda; žena je htela po svaku cenu da pođe, govoreći da ne želi da bude izostavljena. Min je želela da upita Sijuan zašto obe najednom izgledaju toliko mlađe, ali nije bilo vremena za nevažna pitanja. Previše sam krvavo navikla da glumim Elmindredu!

Gurnula je obema nagim ženama po jedan zavežljaj i brzo rekla: „Odeća. Obucite se što brže možete. Ne znam koliko vremena imamo. Rekla sam stražaru da ću mu dati nekoliko poljubaca ako mi dozvoli da vam naplatim za neku nepravdu, a Laras mu se prikrala i opaučila ga oklagijom. Ne znam koliko će dugo spavati.“ Izvila se natrag ka vratima i zabrinuto provirila u hodnik, prema stražarnici. „Bolje bi bilo da požurimo.“

Sijuan je već otvorila svoj zavežljaj i počela da oblači odeću iz njega. Sve osim jedne lanene košulje bila je obična vuna u smeđim nijansama, prikladna za seljanke što posećuju Belu kulu da zatraže savet Aes Sedai, premda su skuti razdeljeni za jahanje izgledali pomalo neobično. Laras je obavila veći deo šivenja; Min se uglavnom ubadala. Leana je takođe prekrivala svoju nagost, ali očito joj je od same odeće bila zanimljivija jedna kama o pojasu.

Tri prosto odevene žene barem su imale šansu da napuste Kulu ne privlačeći pažnju. Bitka je u Kuli zarobila određeni broj molitelja i ljudi u potrazi za save tima; još tri žene koje su izmilele iz nekog skrovitog mesta biće u najgorem slučaju izbačene na ulicu. Samo ako ih ne prepoznaju. Možda će pomoći i lica ove dve žene. Verovatno niko neće zameniti dve mlade, ili bar mladolike žene za Amirlin Tron i Čuvara hronika. Bivšu Amirlin Tron i bivšeg Čuvara, podsetila je sama sebe.

„Samo jedan stražar?“, upita Sijuan dok je, mršteći se, navlačila debele čarape. „Čudno. Čak bi i nekog kradljivca bolje čuvali.“ Pogledala je Laras, pa nagura stopala u grube cipele. „Drago mi je što vidim da bar neki ne veruju optužbama protiv mene. Kakve god one bile.“

Kršna žena se namršti i povi glavu, dodajući još jedan podvaljak. „Verna sam Kuli“, grubo reče. „Takve stvari me se ne tiču. Ja sam samo kuvarica. Ova budalasta devojka me previše podseća na to kako je biti budalasta devojka. Mislim – sada kada vas vidim – da je vreme da se setim da više nisam vitko devojče.“ Gurnula je svetiljku Min u ruke.

Pošla je ka vratima, ali Min je uhvati za debelu mišicu. »Laras, nećeš nas valjda izdati? Nemoj sada, posle svega što si učinila.“

Ženino lice se rascepi u osmeh, poluzamišljen, poluogorčen. „Oh, Elmindreda, stvarno me podsećaš na to kakva sam bila u tvojim godinama. Svakakve gluposti, neke skoro da su me odvele i na vešala. Neću te izdati, dete, ali moram živeti ovde. Kad Drugi čas otkuca, poslaću jednu devojku s vinom za stražara. Ako do tada ne bude budan ili pronađen, imaćete još sat vremena.“ Okrenula se prema drugim dvema ženama, iznenada namrgođena kao da se obraća služavkama ili sličnima. „Dobro iskoristite taj sat, čujete li me! Naumile su da vas bace u perionicu, kako sam čula, pa da vas odatle izvlače kao primer za sve. Mene ni ovako ni onako nije briga – to su posla Aes Sedai, ne kuvarica; svaka Amirlin za mene je ista – ali ako zbog vas uhvate ovo dete, znajte da ću vam šibom guliti kožu od jutra do mraka, kad god dignete glavu iz masnog suđa ili otpadne vode! Pre nego što završim s vama, zažalićete što vam nisu odrubili glave. Nemojte misliti da će iko verovati da sam vam pomogla. Svi znaju da se držim svoje kuhinje. Pazite šta vam kažem, i požurite!“ Osmeh joj se vratio na lice, i ona uštinu Min za obraz. „Požuri ih, dete. Oh, kako mi je žao što te više neću oblačiti. Tako lepo dete.“ Snažno ju je uštinula poslednji put, pa skoro trkom otrupka iz ćelije.

Min razdraženo protrlja obraz; mrzela je kada joj Laras to radi. Ta žena je bila jaka kao konj. Skoro da su je obesili! Kakva je to „živahna devojka“ Laras bila?

Leana oprezno navuče haljinu preko glave i nezadovoljno šmrknu. „Kako samo sme onako da ti se obraća, majko!“ Namršteno lice joj prođe kroz okovratnik. „Čudi me da je uopšte pomogla ako onako razmišlja.“

„Ali pomogla je“, kaza joj Min. „Upamtite to. A čini mi se i đa će održati reč, da nas neće odati. Sigurna sam.“ Leana ponovo šmrknu.

Ogrnuvši plašt oko ramena, Sijuan reče: „Nije isto, Leana, jer ja više nemam pravo na tu titulu. Nije isto, kada sutradan ti i ja možemo biti njene sudopere.“ Leana steže sopstvene ruke da ne bi drhtale, i ne gledajući je. Sijuan nastavi, smireno ali suvo: „Takođe, ne sumnjam da će Laras održati reč i što se... ostalog tiče.... tako da ti, čak i ako te nije briga hoće li nas Elaida obesiti pred svetinu kao par ulovljenih ajkula, predlažem da požuriš. Lično, mrzim prljavo suđe još od malih nogu.“

Leana mrgodno nastavi da vezuje seosku haljinu.

Sijuan se obrati Min. „Možda nećeš biti toliko orna da nam pomažeš kada ti kažem da smo obe... umirene.“ Glas joj nije zadrhtao, ali bio je krut od napora da prevali tu reč preko usana, a oči joj behu izgubljene, pune bola. Min zgranuto shvati da je njena staloženost samo na površini. „Svaka Prihvaćena može nas vezati kao ovce, Min. I većina polaznica.“

„Znam“, odvrati Min trudeći se da odagna iz svog glasa i najmanji nago vesta j sažaljenja. Sažaljenje je moglo slomiti i ono malo pribranosti koliko su imale, a morala ih je održati u pribranom stanju. „Objavljeno je na svakom trgu grada, i prikucano gde god ima mesta za natpise. Ali još ste žive.“ Leana se gorko nasmeja, ali Min pređe preko toga. „Valjalo bi da pođemo. Onaj stražar će se možda probuditi, ili će ga neko obići.“

„Vodi, Min“, kaza Sijuan. „U tvojim smo rukama.“ Tren potom, Leana odsečno klimnu i hitro ogrnu plašt.

Usamljeni stražar bio je potrbuške prostrt po prašnjavom podu, u sobi na kraju mračnog hodnika. Kalpak koji ga je mogao poštedeti glavobolje stajao je na grubom daščanom stolu, kraj svetiljke – jedinog izvora svetla u prostoriji. Činilo se da nesmetano diše. Min ga samo ovlaš pogleda, ali se nadala da nije teško povređen; nije se bio osilio kada mu je iznela svoju ponudu.

Žurno je povela Sijuan i Leanu uz uske kamene stepenice, i kroz vrata od teških dasaka i širokih čeličnih šina na njihovom kraju. Nisu smele da stanu. Sličnost s moliteljkama ne bi ih spasla ispitivanja ako bi neko primetio njihov nestanak iz ćelije.

Nisu susrele nijednog više stražara, niti bilo koga drugog dok su se izvlačile iz utrobe Kule, ali Min je ipak zadržavala dah sve dok ne stigoše do malih vrata što vode do prizemlja. Odškrinula ih je tek toliko da provuče glavu, pa osmotri hodnik s obe strane.

Pozlaćene svetiljke obasjavale su ukrašene zidove od belog mermera. S desne strane, dve žene žurno nestadoše s vidika, ne osvrćući se. Po odlučnosti njihovih koraka bilo joj je jasno da su Aes Sedai, nije morala ni da im vidi lica; kroz Kulu su čak i kraljice skromno koračale. S druge strane, ugledala je leđa šestorice muškaraca, po vučjem oprezu i plaštovima što se stapaju sa okolinom očito Zaštitnika.

Sačekala je da i Zaštitnici odu, pa prođe kroz vrata. „Nema nikoga. Hodite. Navucite kapuljače i povijte glave. Ponašajte se pomalo uplašeno.“ Ona nije morala da glumi, a sudeći po ćutnji s kojom su je pratile, izgleda da nisu ni one.

Hodnici Kule retko su bili puni ljudi, ali sada su gotovo potpuno opusteli. Povremeno bi neko projurio ispred njih, ili skrenuo u neki sporedni hodnik, ali i Aes Sedai, i Zaštitnici, i sluge – svi su žurili, prezauzeti sopstvenim poslovima tako da nisu primećivali nikoga drugog. I sama Kula je bila nema.

Potom prođoše jedno raskršće hodnika na kome su bledozelene pločice na podu bile posute tamnim mrljama sasušene krvi. Dve veće mrlje behu izdužene u dva duga traga, kao da su tela nekuda odvučena.

Sijuan stade, zureći u to. „Šta se dogodilo?“, pitala je. „Reci mi, Min!“ Leana steže dršku kame i osvrnu se kao da očekuje napad.

„Bitka“, preko volje odgovori Min. Nadala se da će žene odmaći od Kule i napustiti grad pre nego što saznaju. Poterala ih je oko tamnih mrlja, gurala ih je iako su se osvrtale. „Počela je juče, čim ste zarobljene, i nije se završila sve do pre nekoliko časova. Ne sasvim.“

„Govoriš o Gaidinima?“, uskliknu Leana. „Zaštitnici su se borili jedni protiv drugih?

„Zaštitnici, stražari, svi redom. Počelo je kada su neki muškarci – zidari, kako su tvrdili, dvesta ili trista njih – pokušali da zauzmu Kulu čim je proglašeno vaše hapšenje.“

Sijuan se namršti. „Danela! Trebalo je da shvatim da to nije samo manjak pažnje.“ Lice joj se dodatno iskrivi i Min pomisli da je na ivici plača. „Artur Hokving nije mogao, ali same smo uspele.“ Premda na korak od suza, glas joj je bio ratoboran. „Neka nam Svetlost pomogne, slomile smo Kulu.“ Njen dug uzdah kao da je s vazduhom izbacio i bes. „Pretpostavljam”, tužno je dodala tren posle, „da bi trebalo da se radujem što me je deo Kule podržao, ali skoro da mi je žao zbog toga,“ Min se upinjala da ne menja izraz lica, ali ove oštre plave oči kao da su razumele svaki treptaj oka. „Jesu li me zaista podržali, Min?“

„Neki jesu.“ Nije imala nameru da joj otkriva koliko ih je malo bilo, ne još. Ali nije mogla dozvoliti da Sijuan pomisli kako ima još saboraca unutar Kule. „Elaida nije čekala da vidi hoće li Plavi ađah stati uz vas. Nema nijedne Plave sestre u Kuli, nijedne žive. U to sam sigurna.“

„Šerijam?“, napeto upita Leana. „Anaja?“

„Ne znam. Nije ostalo ni mnogo Zelenih. Bar ne u Kuli. Ostali Ađasi su se razdvojili. Većina Crvenih je još ovde. Koliko znam, ko god da se usprotivio Elaidi, pobegao je ili je poginuo. Sijuan...“ Beše neobično oslovljavati je na taj način – Leana je ljutito gunđala sebi u bradu – ali zvati je majkom sada bi bila samo poruga. „Sijuan, optužbe iznesene protiv vas kažu da ste ti i Leana pomogle beg Mazrima Taima. Logan je pobegao za vreme borbe, pa su vas i za to optužile. Nisu vas baš imenovale Prijateljima Mraka – valjda je to previše nalik Crnom ađahu – ali nisu bile ni daleko. Mislim da su se potrudile da svi shvate “

„Ne žele čak ni da priznaju istinu“, prošapta Sijuan. „Da žele da učine upravo ono zbog čega su me oborile “

„Prijatelji Mraka?“, sluđeno je mrmljala Leana. „Nazvale su nas...?“

„Zašto da ne?“, uzdahnu Sijuan. „Na šta se ne bi usudile, kada su već učinile ovoliko?“

Ramena pogruženih pod plaštovima, pustile su da ih Min vodi kuda je naumila. Ona samo požele da im lica nisu tako beznadežna.

Što su bliže bile spoljašnjim vratima, lakše je disala. Sakrila je konje u jednom šumovitom delu poseda, blizu jedne od zapadnih kapija. Ostalo je pitanje koliko će im teško biti da izjašu, ali osetila bi se slobodno čim bi stigla do konja. Stražari na kapiji svakako neće zaustaviti tri žene koje odlaze. Neprestano se tešila time.

Pred njima se ukazaše vrata koja je tražila – vratanca u ravnom drvenom ramu, prolaz do jedne retko korišćene staze, baš naspram mesta gde se ovaj hodnik ukrštao sa širokim prolazom što opasuje čitavu unutrašnjost Kule – kad krajičkom oka ugleda Elaidu kako juri prema raskršću.

Min udari kolenima o pločani pod i zgrči se, oborene glave i lica skrivenog kukuljicom, dok joj je srce udaralo kao da će joj razneti rebra. Moliteljka, eto šta sam ja. Tek priprosta žena, nemam veze sa ovim što se dogodilo. Oh, Svetlosti, molim te! Podigla je glavu tek toliko da pogledne preko ivice kapuljače; već je očekivala da vidi Elaidu kako likuje nad njom.

Elaida projuri i ne gledajući u Mininom pravcu; nosila je široku prugastu ešarpu Amirlin Tron na ramenima. Za njom je išla Alvijarin sa ešarpom Čuvara hronika, belom, po uzoru na njen Ađah. Alvijarin je sledilo petnaestak Aes Sedai, uglavnom Crvenih, premda je Min primetila i dva žuto obrubljena šala, jedan zeleni i jedan smeđi. Šest Zaštitnika nadgledalo je prolazak, s rukama na drškama mačeva, budnih očiju. Te oči su prešle preko tri žene što su klečale i otpisale ih.

Sve tri su klečale, shvatila je Min, a shvatila je i da očekuje da i Sijuan i Leana skoče i zgrabe Elaidu za vrat. Obe su podigle glave tek dovoljno da isprate povorku niz hodnik.

„Veoma je malo umirenih žena“, progovori Sijuan, kao sama sa sobom, „a nijedna od njih nije dugo poživela, ali priča se da je jedan od načina preživljavanja potraga za nečim za čim žudiš kao što si nekad žudela za usmeravanjem.“ Izgubljeni pogled nestao joj je iz očiju. „Prvo sam pomislila da želim da rasporim Elaidu i obesim je da se suši na suncu. Sada znam da mi ništa – ništa! – neće biti draže od dana kada ću toj krvopiji od žene reći da joj želim dug život dok svima pokazuje šta biva sa onima koji me prozovu Prijateljem Mraka!“

„I Alvijarin“, stegnuto dodade Leana. „I Alvijarin!“

„Pobojala sam se da će me osetiti“, nastavi Sijuan, „ali sada nema ničega što bi osetile. To je, izgleda, prednost umirenja.“ Leana ljutito trže glavu, a Sijuan nastavi: „Moramo koristiti sve prednosti koje nam se ukazu, i biti zahvalne što ih imamo.“ Ovo poslednje je zvučalo kao da pokušava da se uteši.

Poslednji Zaštitnik nestade iza udaljene krivine, i Min proguta knedlu. „Kasnije ćemo pričati o prednostima“, reče hripavo, pa zastade da ponovo proguta. „Hajdemo sad do konja. Ovo je valjda bilo najgore do sada.“

Zaista, kad istrčaše iz Kule u podnevno sunce, delovalo je kao da je najgore stvarno prošlo. Jedini znak nevolje bio je dimni stub uperen u potpuno vedro nebo istočno od Kule. Videle su grupe muškaraca u daljini, ali niko nije pridavao pažnju trima ženama dok su žurile pored biblioteke izvajane u obliku džinovskih talasa zamrznutih u kamen. Skrivena stazica je vodila dublje i zapadnije u krug Kule, do šume hrastova i zimzelenog drveća, kao preuzete iz divljine. Minin korak živnu kada je otkrila da su tri osedlana grla još uvek tamo gde su ih ona i Laras ostavile, na malom proplanku okruženom kožolistima i papirkorama. Sijuan smesta priđe jednoj snažnoj, kudravoj kobili, dve šake nižoj od ostalih. „Prikladna životinja za moje trenutno stanje. Izgleda mi i mirnije od drugih; nikad nisam bila dobra jahačica.“ Pomilovala je kobilu po gubici, a kobila joj on jusi dlan. „Kako joj je ime, Min? Znaš li?“

„Bela. Pripada...“

„Njen konj.“ Gavin istupi iza širokog stabla jedne papirkore, s rukom na dugoj dršci svog mača. Na licu mu beše krvav trag, baš onakav kakav je Min videla u svom čitanju, prvog dana u Tar Valonu. „Znao sam da nešto smeraš, Min, čim sam video njenog konja.“ Crvenozlatna kosa mu je bila umrljana krvlju, plave oči poluzamućene, ali glatko je koračao prema njima, visok i graciozan poput mačke. Mačke u lovu na miševe.

„Gavine“, zausti Min, „mi...“

Njegov mač izlete iz kanija, zbaci Sijuaninu kapuljaču i nasloni joj se oštricom uz vrat, toliko brzo da Min nije mogla ni da ga isprati pogledom. Sijuan glasno zadrža dah i ostade nepomična, naizgled spokojna kao da još nosi ešarpu.

„Nemoj, Gavine!“, zagrcnu se Min. „Ne smeš!“ Koraknula je prema njemu, ali on podiže slobodnu ruku i ne gledajući ka njoj i zaustavi je. Bio je napet poput čelične opruge, spreman da pukne u bilo koju stranu. Primetila je da Leana pomera plašt i skriva jednu ruku, i ponadala se da nije toliko glupa da potegne kamu.

Gavin se zagleda Sijuan u lice, pa polako klimnu. „To si ti. Nisam bio siguran, ali jesi. Ova... maska neće moći da...“ Nije se pokretao, ali Sijuan najednom raširi oči, što je značilo da oštrica pojačava pritisak. „Gde su moja sestra i Egvena? Šta si učinila s njima?“ Nije Min najviše preplaši lo ni okrvavljeno lice ni zamućen pogled, napeto telo ni ruka uzdignuta kao da je zaboravio na nju – već to što nijednom nije povisio glas niti pokazao ikakvo osećanje. Jednostavno je zvučao umorno, umornije nego iko koga je u životu čula.

Sijuanin glas beše skoro podjednako bezosećajan. „Po poslednjim vestima koje sam dobila, žive su i zdrave. Ne znam gde su sada tačno. Zar želiš da budu ovde, usred ove ljudožderske pometnje?“

„Bez tih igara recima Aes Sedai“, rekao je tiho. „Kaži mi gde su, smesta, da znam da mi govoriš istinu.“

„U Ilijanu“, nije oklevala Sijuan. „U samom gradu. Uče s jednom Aes Sedai po imenu Mara Tomanes. Trebalo bi da su još tamo.“

„Nisu u Tiru“, promrmljao je. Kao da je za tren promislio o tome. Najednom kaza: „Pričaju da si Prijatelj Mraka. To bi bio Crni ađah, zar ne?“

„Ako zaista veruješ u to“, mirno reče Sijuan, „odmah mi odseci glavu.“

Min umalo ne vrisnu videvši kako mu se šaka stegla oko drške mača. Oprezno je posegnula i dodirnula njegovu ispruženu šaku prstima. Trudila se da mu predoči da želi samo da ga dodirne. Kao da je prstima dotakla stenu. „Gavine, poznaješ me. Ne misliš valjda da bih pomagala Crnom ađahu?“ On nije skretao pogled sa Sijuaninog lica, nije čak ni trepnuo. „Gavine, Elejna je podržava i ceni sva njena dela. Tvoja rođena sestra, Gavine.“ Njegovo tkivo i dalje beše kamen. „I Egvena joj veruje, Gavine.“ Zglob mu zadrhta pod njenim prstima. „Kunem se, Gavine, Egvena joj veruje.“

Oči mu blesnuše ka njoj, pa se vratiše ka Sijuan. „Zašto da te sad ne uhvatim za vrat i odvučem nazad? Daj mi razlog.“

Sijuan susrete njegov pogled znatno mirnije nego Min. „Mogao bi to da učiniš, i pretpostavljam da bi me sputao kao mače čak i da se oduprem. Juče sam bila jedna od najmoćnijih žena na svetu. Možda i najmoćnija. Kraljevi i kraljice bi dolazili na moj poziv, čak i oni koji mrze Kulu i sve što ona predstavlja. Danas se plašim da neću imati šta da večeram i da ću spavati u grmlju. Za samo jedan dan, od najmoćnije žene na svetu postala sam žena s nadom da će se zaposliti u polju nekog zemljoradnika ne bi li zaradila za život. Šta god ti mislio da sam učinila, nije li to dovoljna kazna?”

Nešto potom, on odgovori: „Možda.“ Glatko je vratio mač u korice, i Min odahnu s dubokim olakšanjem „Ali to nije razlog zbog kog vas puštam. Elaida možda ipak namerava da vam skine glave, a to ne mogu da dozvolim. Želim da vaše znanje bude tu, ako mi ustreba.“

„Gavine“, progovori Min, „pođi sa nama.“ Mačevalac, učenik Zaštitnika, mogao bi biti koristan u predstojećim danima. „Tako će ti ona biti pri ruci da odgovori na sva pitanja.“ Sijuan joj dobaci hitar pogled – i dalje je motrila na Gavina, tako da nije bila sasvim uvređena – ali Min ipak nastavi da ga nagovara: „Gavine, Egvena i Elejna veru ju u nju. Zar ne možeš i ti?“

„Ne traži više nego što mogu da dam“, tiho je kazao. „Povešću vas do najbliže kapije. Nikada ne biste izašle bez mene. To je sve što mogu, Min, i više nego što bih smeo. Znaš li za naređenje da budeš uhapšena?“ Pogled mu se vratio na Sijuan. „Ako im se išta dogodi“, reče onim bezizražajnim glasom, „Egveni i mojoj sestri, pronaći ću te, gde god da se sakriješ, i postaraću se da doživiš istu sudbinu.“ Najednom se udaljio desetak koraka, povio glavu i prekrstio ruke kao da više ne može da ih gleda.

Sijuan polako prinese ruku vratu; tanana crvena linija označavala je mesto gde je oštrica dodirivala nežnu kožu. „Predugo sam koristila Jednu moć“, kaza pomalo drhtavo. „Zaboravila sam kako izgleda suočiti se s nekim ko te može podići i slomiti kao grančicu.“ Potom se zagledala u Leanu, kao da je vidi prvi put u životu, i dodirnula svoje lice, očito nesigurna kako izgleda. „Čitala sam da ovo sporo bledi, ali možda je Elaidina grubost imala neke veze s tim. Maska, tako ju je nazvao, i tako će mi i poslužiti.“ Nespretno se popela na Belina leđa, stežući uzde kao da je raščupana kobila živahan pastuv. „Još jedna prednost, izgleda, kada si... Moram naučiti da to izgovaram bez grčenja. Umirena sam.“ Namerno je sporo izgovorila te reči, pa klimnu glavom. „Eto. Ako mogu da sudim po Leani, izgubila sam dobrih petnaest godina, ako ne i više. Poznajem žene koje bi sve dale za to. Treća prednost.“ Poglednula je ka Gavinu. Još uvek je bio okrenut leđima, ali ipak je šaptala: „Kao da mi se i jezik malo razvezao, da tako kažem. Godinama nisam pomislila na Maru, drugaricu iz devojačkih dana.“

„Hoćete li sada stariti kao i mi?“, upita Min dok se pela u sedlo. Bolje nego da kaže nešto o njenoj laži. Najbolje je da zapamti kako ona sada može da laže. Leana se glatko i vesto pope na treću kobilu i povede je ukrug da joj okuša korak; beše jasno da je i ranije jahala.

Sijuan odmahnu glavom. „Zaista ne znam. Nijedna umirena žena nije dovoljno poživela da otkrije. Ja ću biti prva.“

„Hoćete li da pođete“, grubo upita Gavin, „ili da zasednete da porazgovarate?“ Nije ni sačekao odgovor, a već krenu kroz drveće. Poterale su kobile za njim. Sijuan navuče kapuljaču do kraja da sakrije lice. Premda beše prerušena, nije nameravala da se kocka. Leanino lice je već bilo skriveno u senci. Tren kasnije, i Min se povede za njihovim primerom. Elaida je nameravala da je uhapsi? Onda je zacelo znala da je „Elmindreda“ u stvari Min. Koliko je dugo znala za to? Koliko je dugo Min vršljala uokolo misleći da je skrivena, dok ju je Elaida posmatrala i rugala joj se kao budali? Jeziva pomisao.

Kad pristigoše Gavina na šljunkovitoj stazi, pojavi se još dvadesetak ili više mladih muškaraca; neki behu najviše koju godinu stariji od njega, a neki tek toliko stari da ne budu dečaci, i dolazili su im u susret. Min pomisli da od ovih poslednjih većina ne mora ni da se brije, bar ne redovno. Ipak, svi su nosili mačeve o pojasima ili na leđima, a trojica ili četvorica imala su i prsne oklope. Nekolicina beše u krvavim zavojima, a na drugima je bila okrvavljena odeća. Svi su gledali isto onako netremice kao i Gavin. Čim ga ugledaše, zastadoše i udariše se desnom pesnicom u grudi. Gavin i ne usporivši klimnu glavom da uzvrati pozdrav, a mladići pođoše za konjima žena.

„Učenici?“, promrmlja Sijuan. „I oni su učestvovali u bici?“

Min klimnu glavom, stegnutog lica. „Nazivaju se Omladincima.“

Sijuan uzdahnu. „Prikladno ime.“

„Neki su još deca“, promuca Leana.

Min nikako nije nameravala da im otkrije kako su Zaštitnici Plavog i Zelenog ađaha bili naumili da ih spasu od umirenja, te da bi možda i uspeli da Gavin nije podbunio učenike, uključujući i „decu“, i poveo ih u Kulu da to spreči. Borba između učenika i učitelja, bespoštedna i nemilosrdna, okončala se u krvi.

Visoka kapija Alindrel, okovana bronzom, bila je otvorena ali okružena stražarima. Neki od gardista nosili su Plamen Tar Valona na grudima; drugi radničke kapute i raznolike oklope i kalpake. Stražari i muškarci koji su došli prerušeni u zidare. I jedni i drugi delovali su čvrsto i umešno, vični oružju, ali klonili su se jedni drugih i sumnjičavo se zagledali. Jedan prosedi starešina istupio je ispred stražara Kule, prekrstio ruke i posraatrao ih kako prilaze.

„Pribor za pisanje!“, prasnu Gavin. „Smesta!“

„Vi mora da ste ti Omladinci o kojima se priča“, reče prosedi čovek. „Baš divno – krvava gomila sitne živine. Imam naređenje da ne dozvolim nikom da izađe iz kruga Kule. Sama Amirlin ga je potpisala. Ko si umislio da si, pa da tome protivurečiš?“

Gavin polako podiže glavu. „Ja sam Gavin Trakand od Andora“, tiho odgovori, „a ove žene če otići, ili ćeš zbog njih izgubiti glavu.” Ostali Omladinci priđoše Gavinu i raširise se prema stražarima, s rukama na balčacima mačeva, ne trepćući, možda i ne brinući što su malobrojniji.

Prosedi čovek se nelagodno promeškolji, a neko drugi promrmlja: „Kažu da je on ubio Hamara i Kulina.“ Tren potom, starešina klimnu glavom prema stražarnici, a jedan vojnik otrča tamo. Vratio se s tablom za pisanje, u čijem je uglu bila pričvršćena mesingana posuda s polurastopljenim štapićem pečatnog voska. Dok je Gavin žustro škrabao nešto, vojnik mu je pridržavao tablu.

„Ovo će vas provesti kraj stražara na mostu“, reče, pa nakapa crveni vosak ispod svog potpisa. Čvrsto je utisnuo svoj pečatni prsten u vosak.

„Ubio si Kulina?“, hladno upita Sijuan, glasom dostojnim njenog bivšeg zvanja. „I Hamara?“

Minino srce potonu. Ćuti, Sijuan! Seti se ko si sada, i umukni!

Gavin se okrete trima ženama, s plavim plamenom u očima. „Da“, zaškripa njegov glas. „Bili su mi prijatelji, i poštovao sam ih, ali stali su na stranu... Sijuan Sanče, i morao sam...“ Naprasno je gurnuo zapečaćeni papir u Minine ruke. „Odlazite! Idite pre nego što se predomislim!“ Pljesnuo je njenu kobilu – Min projuri kroz kapiju – pa pohita i udari preostale dve. „Idite!“

Min je pustila kobilu da pređe veliki trg oko dvorišta Kule u živahnom trku, a Sijuan i Leana behu tik iza nje. Trg je bio pust, kao i obližnje ulice. Konjska kopita šuplje su odjekivala na pločniku. Svi koji nisu pobegli iz grada skrivali su se.

Dok su jahale, proučavala je Gavinovu hartiju. U grudvu crvenog voska bio je utisnut divlji vepar koji juriša. „Ovde piše samo to da imamo dozvolu za odlazak. Možemo je iskoristiti i da se ukrcamo na neki brod, ne samo na mostovima.“ Najmudrije je otići nekuda van svačijeg znanja, uključujući i Gavina. Nije stvarno verovala da bi se predomislio, ali bio je krhak, gotov da se rasprsne pri pogrešnom dodiru.

„To može biti dobra zamisao“, kaza Leana. „Oduvek mi se činilo da je Galad opasniji od njih dvojice, ali više nisam sigurna. Hamar i Kulin...“ Stresla se. „Brod bi nas odveo dalje i brže no što konji mogu.“

Sijuan odmahnu glavom. „Većina odbeglih Aes Sedai su sigurno prešle mostove. To je najbrži put iz grada ako te neko goni, brži nego čekanje da brod isplovi. Moram ostati blizu Tar Valona ako mislim da ih okupim.“

„One te neće slediti“, reče Leana glasom ravnim, ali punim značenja. „Nemaš više pravo na ešarpu. Niti na šal i prsten.“

„Možda više ne mogu da nosim ešarpu“, odgovori Sijuan podjednako hladno, „ali još uvek umem da spremim posadu ako se bliži oluja. A pošto ne mogu da nosim ešarpu, daću sve od sebe da umesto mene bude izabrana valjana žena. Ne mogu dozvoliti da se Elaida naziva Amirlin. To mora biti neko duboko u Moći, neko ko ispravno uviđa.“

„Znači li to da ćeš nastaviti da pomažeš tom... tom Zmaju?“, planu Leana.

„Šta bi ti drugo htela da činim? Da se zgrčim negde i umrem?“ Leana zadrhta kao da ju je neko ošamario, pa su izvesno vreme jahale ćutke. Sve te bajkovite zgrade oko njih, kao vetrom vajane klisure, talasi i ogromna jata ptica, jezivo su se nadvijali nad opustelim ulicama na kojima nije bilo nikog izuzev njih. Jedan usamljeni čovek, nešto dalje napred, dotrča iza nekog ćoška pa produži dalje jureći od jednog do drugog dovratka, kao da im izviđa put. Nije umanjio pustoš, čak ju je dodatno naglasio.

„Šta drugo možemo?“, najzad upita Leana. Sada je bila bezvoljno povijena u sedlu, kao vreća žita. „Osećam se tako prazno. Prazno.“

„Pronađi nešto da te ispuni“, odlučno reče Sijuan. „Bilo šta. Kuvaj za gladne, brini o bolesnima, pronađi muža i podigni punu kuću dece. Ja sam rešila da Elaida ispašta za ovo. Možda bih joj i oprostila ako je zaista verovala da ugrožavam Kulu. Možda. Teško. Ali još od dana kada sam proglašena za Amirlin umesto nje, izjeda je zavist. To nju pokreće koliko i sve ostalo, i zato nameravam da je svrgnem. To me ispunjava, Leana. To i činjenica da joj Rand al’Tor ne sme pasti šaka.“

„Možda će to biti dovoljno.“ Preplanula žena je zvučala sumnjičavo, ali se ispravila. Zbog očiglednog jahačkog iskustva, u poređenju sa Sijuan koja se jedva držala u sedlu niže kobile, Leana je izgledala kao predvodnica. „Ali kako uopšte da počnemo? Imamo samo tri kobile, odeću na sebi i Mininu kesu. Teško da je to dovoljno da ugrozi Kulu.“

„Drago mi je što se nisi odlučila za muža i dom. Pronaći ćemo ostale...“ Sijuan se namršti. „Pronaći ćemo odbegle Aes Sedai, i šta god nam bude potrebno. Možda imamo više nego što misliš, Leana. Min, šta kaže ta Gavinova propusnica? Pominje li tri žene? Šta? Brže, devojko.“

Min joj prostreli leđa ljutitim pogledom. Sijuan je prešla na čelo, zureći u užurbanog čoveka u daljini, krupnog, tamnokosog muškarca u finoj ali jednostavnoj tamnosmeđoj odeći. Ova žena se ponaša kao da je i dalje Amirlin. Dobro, zar nisam želela da povrati snagu?

Sijuan se okrenu i uzvrati joj pogled svojim oštrim plavim očima; nekako nisu delovale manje opasno nego ranije. „’Nosioci imaju dozvolu da napuste Tar Valon, po mom naređenju’“, hitro se prisećala Min. „’Ko god da ih omete, odgovaraće meni.’ U potpisu...“

„Znam mu ime“, prasnu Sijuan. „Za mnom.“ Zarila je pete u Beline slabine, a kad kudrava kobila ubrza do lakog galopa, ona umalo ne ispade iz sedla. Ipak je uspela da se zadrži, pa trapavo poskakujući opet potera kobilu brže.

Min se zapanjeno zgleda sa Leanom, pa se obe dadoše u galop za njom. Čovek se osvrnuo čuvši kopita u trku, pa i sam požuri, ali Sijuan ispreči Belu pred njega; zastenjao je i odbio se od životinje. Min stiže baš na vreme da čuje Sijuan: „Nisam očekivala da ću te ovde sresti, Logane.“ Zaista je bio on. Min zinu u čudu. Bile su to te očajničke oči i nekada lepo lice oko koga je tamna kovrdžava kosa padala do širokih ramena. Baš im je trebao neko ovakav. Neko ko je u nemilosti Kule podjednako kao i Sijuan.

Logan pade na kolena kao da ga umorne noge više ne drže. „Više nikoga ne mogu povrediti“, umorno je rekao, zagledan u pločnik pod Belinim kopitima. „Samo sam hteo da se sklonim, da umrem negde u miru. Kad biste samo znale kakav je osećaj izgubiti...“ Leana besno steže uzde, ali njegove misli odlutaše i vratiše se a da ništa nije primetio. „Čuvaju sve mostove. Nikoga ne puštaju preko. Nisu me prepoznali, ali nisu hteli da me puste. Probao sam na svim mostovima.“ Najednom se nasmejao, malaksalo, ali kao da je nešto zaista smešno. „Sve sam ih probao.“

„Mislim“, obazrivo reče Min, „da bismo morale da pođemo. On sigurno želi da izbegne one koji su mu za petama. Sijuan je probode ledenim pogledom, stežući zube, a Min skoro da trže kobilu natrag. Ne bi bilo loše da je zadržala bar malo od one malopređašnje nesigurnosti.

Visoki muškarac podiže glavu, odmeri ih i polako se namršti. „Vi niste Aes Sedai. Ko ste vi? Šta želite od mene?“

„Ja sam žena koja te može izvesti iz Tar Valona“, odvrati mu Sijuan. „Možda mogu i da ti pružim priliku da uzvratiš udarac Crvenom ađahu. Voleo bi da se osvetiš svojim tlačiteljkama, zar ne?“

Stresao se. „Šta moram da učinim?“, polako upita.

„Moraš da me slediš“, odgovori ona. „Sledi me, i upamti da sam jedina na čitavom svetu koja ti može dati priliku za osvetu.“

Odmerio ih je nakrenute glave, još uvek na kolenima. Kada im je svima ispitao lica, pridiže se na noge, zureći u Sijuan. „Vaš sam čovek“, jednostavno reče.

Min je bila zapanjena, kao i Leana na čijem se licu to i videlo. Kakve koristi, pod Svetlom, može imati od poluludog čoveka koji je sebe neistinito nazivao Ponovorođenim Zmajem? U najboljem slučaju, ukrašće im kobilu! Min proceni njegovu visinu i širinu u ramenima, i zaključi da bi valjalo da drže bodeže pri ruci. Najednom, iznad njegove glave se ukaza onaj oreol plavo-zlatnog plamena, obećanje slave, jasno kao i prvi put kad ga je videla. Stresla se. Čitanja. Prizori.

Osvrnula se prema Kuli, debelom belom koplju što vlada celim gradom, celoj i uspravnoj, ali i skršenoj. Za tren se prisetila slika koje su titrale oko Gavinove glave. Gavin kleči pred Egvenom, povijene glave, i Gavin joj slama vrat, jedno pa drugo, kao da su obe budućnosti mogućne.

Njene vizije su retko kada bile ovako jasne, ali nikada pre nisu tako lepršale napred-natrag, kao da čak ni čitanje ne otkriva istinsku budućnost. Što je još gore, imala je osećaj blizak sigurnosti da su njena današnja dela okrenula Gavina tim mogućnostima.

Uprkos sunčevom sjaju, ponovo je zadrhtala. Što je učinjeno ne može se raščiniti. Pogledala je dve Aes Sedai bivše Aes Sedai kako odmeravaju Logana kao nekog obučenog psa, nasrtljivog, verovatno opasnog, ali korisnog. Sijuan i Leana povedoše konje prema reci, a Logan je koračao među njima. Min pođe za njima nešto sporije. Svetlosti, nadam se da nije sve bilo uzalud.