Dolazak Senke

39 Pehar vina

Kada se Elejna pojavila na palubi sa uredno spakovanim stvarima, sunce na zalasku dodirivalo je površinu vode daleko od ulaza u luku Tančika, a poslednji lučki konopci privlačili su Morskog igrača bliže doku načičkanom brodovima, samo jednom od pristaništa duž ovog najzapadnijeg poluostrva grada. Neki članovi posade svijali su preostala jedra. Iza dugačkog keja prostirao se grad na brdima, sjajan i beo, prepun kupola i kula i izglačanih, blistavih vetrokaza. Na oko milju severno opazila je i visoke, okrugle zidine; Veliki krug, ako je dobro upamtila.

Zabacivši zavežljaj preko istog ramena o kome je visila i kožna torba, pošla je da se pridruži Ninaevi, Koini i Jorini kraj mostića za pristajanje. Gotovo se začudila kad vide da su sestre sasvim odevene, u svetlim brokatnim svilenim bluzama koje su im se slagale uz široke pantalone. Već se privikla na naušnice, čak i alke na njihovim nosevima, te joj fini zlatni lanci na njihovim tamnim obrazima nisu više boli oči.

Tom i Džuilin stajali su sa zavežljajima nešto dalje, pomalo sumorno raspoloženi. Ninaeva je bila u pravu. Počeli su da sumnjaju, počevši od trena kada im je pravi povod ovog putovanja, ili bar jedan njegov deo, otkriven pre dva dana. Nijedan od njih izgleda nije smatrao dve devojke kadrim – kadrim! – da tragaju za Crnim ađahom. Ninaevina pretnja da će ih prebaciti na neku drugu lađu Morskog naroda, i to u suprotnom pravcu, sasekla ih je u korenu, pogotovo kad je potkrepljena time što su se Toram i desetak mornara okupili, spremni da ih naguraju u čamac i smesta prebace. Elejna ih zamišljeno odmeri. Sumornost obećava pobunu; ova dvojica će im prirediti još nevolja.

„Kuda ćeš sad, Koina?“, pitala je Ninaeva dok je Elejna prilazila. „U Dantoru, i Aile Džafar“, odgovori gospa od jedara, „potom do Kantorina i Aile Somere, sve šireći glas o Koramuru, ako Svetlosti tako bude drago. Ali ovde moram pustiti Torama da obavi trgovinu, inače će pući od muke.“

Njen muž je sada bio na dokovima, bez onih neobičnih sočiva uokvirenih žicom, golih prsa, okićen prstenjem; zadubio se u razgovor s nekim ljudima u vrećastim belim pantalonama i kaputima s fino izvezenim naramenicama. Svi Tančikanci nosili su taman, valjkast šešir i providan veo preko lica. Velovi su izgledali suludo, naročito na ljudima koji nose krupne brkove.

„Neka ti Svetlost podari bezbedno putovanje“, reče Ninaeva, pridižući svoj prtljag na leđa. „Ako ovde otkrijemo išta što vas može ugroziti pre no što isplovite, obavestićemo vas.“ Koina i njena sestra behu začuđujuće mirne. Nije ih previše uzbuđivalo to što znaju za Crni ađah; važan je bio samo Koramur, Rand.

Jorina poljubi vrhove prstiju i pritisnu ih na Elejnine usne. „Ako Svetlost tako želi, ponovo ćemo se videti.“

„Ako Svetlost tako želi“, odgovori Elejna, čineći isto što i Vetrotragač. Još uvek joj beše neobično, ali osećala se i počastvovano – to su činili samo bliski rođaci ili ljubavnici. Nedostajaće joj žene Morskog naroda. Mnogo je naučila, a ponečemu i poučila. Jorina je svakako tkala Vatru mnogo bolje nego pre.

Kad stigoše na kraj pristanjače, Ninaeva odahnu. Uljani napitak koji joj je Jorina dala nakon dva dana na pučini smirio joj je želudac, ali ipak je bila u grču sve dok nije ugledala Tančiko.

Dvojica muškaraca smesta ih zagradiše, i bez ikakvog uputa; Džuilin je preuzeo vodstvo, noseći zavežljaj na leđima i stežući bledi, palac debeo štap obema rukama, a tamne oči su mu budno vrebale. Tom ostade pozadi, i nekim čudom uspešno poprimi opak izgled, uprkos sedoj kosi, hromosti i zabavljačkom ogrtaču.

Ninaeva napući usne, ali ništa ne reče – što je Elejna ocenila kao mudro. Nisu prešli ni pedeset koraka niz dugi kameni kej, a već su videli sijaset uskookih, izgladnelih muškaraca kako zevaju u njih i u Tančikance, i u sve ostale koji su nosili sanduke, naramke i vreće po dokovima. Sumnjala je da bi iko od njih zaista pokušao da joj prereže grkljan u nadi da svilena haljina podrazumeva novac u kesi. Nisu je plašili; izborila bi se s bar dvojicom ili trojicom, bila je ubeđena. Ali Ninaeva i ona krile su prstenove Velike zmije u kesama, a bilo bi uzaludno poricati vezu s Belom kulom ako bi usmeravale pred stotinom posmatrača. Najbolje je da se Džuilin i Tom namrgode koliko god mogu. Ne bi joj smetalo ni da ima još desetoricu poput njih.

Najednom, neko zagrme s palube jedne od manjih lađa: „Vi! Jašta no ste to vi!“ Krupan čovek okruglog lica u zelenom svilenom kaputu skočio je na kej, ne obazirući se na Džuilinov podignuti štap, i zagledao se u nju i Ninaevu. Brada bez brkova i način govora kazivali su da je Ilijanac. Činio im se nekako poznat.

„Gazda Domon?“, reče Ninaeva posle trenutka stanke, oštro stežuči pletenicu. „Bejl Domon?“

On klimnu glavom. „Te još kako. Reko bi čovek da vas nikad više videt’ neću. Ja... ček’o sam dok ne izmogoh tam’ u Falme, al’ moro sam da isplovim il’ da puštim da mi brod izgori.“

Elejna ga je sada prepoznala. Pristao je da ih izveze iz Falmea, ali grad je pao u rasulo pre nego što su stigle do njegovog broda. Sudeći po kaputu, od tada mu nije loše išlo.

„Drago mi je što vas ponovo vidim“, hladno odvrati Ninaeva, „ali izvinite nas, moramo da potražimo smeštaj u gradu.“

„To ne’ da bude lako. Tančiko ti je prso sa katranom. Mada ima jedno mesto ’de moja reč mož’ nešto i da znači; nisam mogo da ostanem u Falme, al’ osećam se ko da sam vi nešto dužan.“ Domon zaslade, iznenada zabrinut. „To što vi ste ’vamo došle. Je l’ će onda isto ovde da se desi ko i u Falme?“

„Ne, gazda Domone“, odgovori Elejna, pošto je Ninaeva oklevala. „Naravno da neće. I rado ćemo prihvatiti vašu pomoć.“ Gotovo je očekivala da se Ninaeva pobuni, ali ona samo zamišljeno klimnu i predstavi muškarce. Domon se izbeči videvši Tomov plašt – na tren joj se učinilo kao da je prepoznao zabavljača – ali tek mu Džuilinova tairenska nošnja navuče mrak na lice; to mu je i uzvraćeno. Ipak, obojica su ćutala. Možda će uspeti da ne unose neprijateljstvo između Tira i Ilijana u Tančiko. Ako ne budu mogli, moraće grublje da im se obrati.

Domon je, prateći ih kejom, prepričavao svoje doživljaje posle Falmea; zaista mu je išlo dobro. „Tuce dobri’ priobalni’ lađa, za nji’ poreznici u panarha znadu“, nasmeja se on, „al’ za četir’ lađe dubokoga gaza ne znadu.“

Teško da je na pošten način mogao toliko steći za tako kratko vreme. Zapanjilo ju je kako je otvoreno govorio o tome na pristaništu punom naroda.

„Krijumčarim, jakako, i zaradu zgrćem ko što nikad ni sanjo nisam da ću. Desetinka sume od poreza u džep carinicima, i o’ma okreću oči, ko što i usta zapuše.“

Dva Tančikanca sa onim velovima i okruglim šeširima prođoše kraj njih, držeći ruke na leđima. Obojica su oko vrata nosila debeo lanac s kog je visio težak mesingani ključ; verovatno obeležje zvanja. Klimnuše Domonu kao da se poznaju. Toma je ovo razonodilo, ali Džuilin je podjednako besno zurio u Domona kao i u Tančikance. Kao lovac na lopove, bio je prilično netrpeljiv prema ogrešiocima o zakon.

„Ne verujem da će potraje to još dugo“, reče Domon kada su Tančikanci prošli. „U Arad Doman stvari su još gore no ovdi, ko da i ovdi nije dosta rđavo. Mož’ bit da gospodar Zmaj još ne Slomi svet, al’ Arad Doman i Tarabon izlomi.“

Elejna požele da mu nešto odbrusi, ali uto stigoše do kraja keja i ona oćuta dok je unajmljivao nosiljke, nosače i desetinu ljudi snažnih palica i grubog lika. Na kraju pristaništa stajali su stražari naoružani mačevima i kopljima; ličili su na najamnike, ne na vojnike. S druge strane širokog druma kraj dokova stotine klonulih, beznadežnih lica zurilo je u stražare. Poneko oko bi odlutalo brodovima, ali uglavnom su piljili u ljude koji su ih sprečavali da priđu. Elejna se strese, setivši se Koinine priče o ljudima koji su joj napali lađu u očajničkom pokušaju da otputuju bilo kuda iz Tančika. Kada su ti gladni pogledi dodirivali brodove, u njima je gorela vatra nemaštine. Stegnuto je sedela u stolici koja je skakutala kroz masu razgrnutu razmahanim palicama, i trudila se da ne misli ni o čemu. Nije želela da vidi ta lica. Gde je njihov kralj? Zašto se ne pobrine za njih?

Natpis na kapiji u belo okrečene gostionice ispod Velikog kruga u koju ih je Domon doveo glasio je: Dvor tri šljive. Jedini dvor koji je Elejna primetila bilo je visokim zidom opasano popločano dvorište pred gostionicom. Zdanje beše dvospratno, četvrtasto, bez prozora u prizemlju, dok su gornje prozore ukrašavale maštovito izuvijane čelične rešetke. Unutra, u trpezariji, tiskali su se muškarci i žene, većinom u tančikanskoj garderobi, a buka glasova je skoro sasvim prigušila melodiju dulčimere.

Ninaevi zastade dah kada je ugledala gostioničarku, dražesnu ženu ne mnogo stariju od nje, smeđih očiju i pletenica boje svetlog meda, bez vela, otkrivenih usana nalik pupoljku. Elejna se trže, ali to nije bila Lijandrin. Žena – po imenu Rendra – očito je dobro poznavala Domona.

Velikodušno se smešila Elejni i Ninaevi, a kad opazi da je Tom zabavljač, oduševi se. Dala im je poslednje dve sobe po, kako je Elejna smatrala, nešto nižoj od uobičajene cene. Elejna se postarala da ona i Ninaeva dobiju sobu s većim krevetom; i pre je spavala sa Ninaevom – beše to žena koja daje maha laktovima.

Rendra im je takođe obezbedila večeru u zasebnoj sobi, koju su im donela dvojica mladih slugu s velovima. Elejna se nađe nad tanjirom pečene jagnjetine sa začinjenim želeom od jabuke i nekakvim duguljastim pasuljčićima pomešanim sa ananasom. Nije mogla ni da zine. Sva ona gladna lica... Domon je, naprotiv, zdušno jeo; on i njegovo zlato i krijumčarenje. Ni Tom ni Džuilin nisu pokazali nimalo uzdržavanja.

„Rendra“, prošapta Ninaeva, „pomaže li iko sirotima? Ako bi pomoglo, mogla bih se domoći pristojne svote zlata.“

„Možeš da je daruješ Bejlovoj kuhinji“, odgovori domaćica smeseći se Domonu. „Čovek izbegava sve poreze, pa opet sam sebe oporezuje. Na svaku krunu koju da za mito, dve krune daje za supu i hleb sirotima. Čak je i mene naterao da odvajam za to, plaćajući moj porez.“

„Nije neki porez“, promumla Domon, sležući ramenima u svoju odbranu. „Zdravo dobro zarađujem, ak’ lažem, sreća me ostavila “

„Lepo je što volite da pomažete narodu, gazda Domone“, reče Ninaeva kada Rendra i sluge odoše. Tom i Džuilin ustadoše da provere jesu li stvarno otišli. Uz polunaklon, Tom dozvoli Džuilinu da otvori vrata; hodnik beše prazan. Ninaeva smesta nastavi. „Možda će i nama trebati vaša pomoć.“

Ilijančev nož i viljuška zastadoše u sečenju komada jagnjetine. „Kak’a?“, obazrivo je upitao.

„Ne znam tačno, gazda Domone. Imate brodove. Mora da imate i posadu. Možda će nam ustrebati oči i uši. Neke sledbenice Crnog ađaha su verovatno u Tančiku, a ako jesu, moramo ih otkriti.“ Ninaeva podiže viljušku s pasuljem prema ustima, kao da nije izgovorila ništa neobično. U poslednje vreme, činilo se, svima je govorila o Crnom ađahu.

Domon ju je gledao otvorenih usta, a potom se s nevericom okrenu Tomu i Džuilinu koji su ponovo sedali za sto. Pošto mu klimnuše glavom, odgurnuo je tanjir i naslonio glavu na ruke. Ninaeva ga umalo nije ćušnula, sudeći po stisnutim usnama, ali Elejna ju je razumela. Zašto je morao da traži potvrdu od muškaraca?

Najzad se Domon prenu. „Vi’š da će se opet dogodi isto. Falme jope’ nanovo. Mož’ bit da za men’ najbolje je pokupit’ se i otić’. Vratim brodovi u Ilijan, i budem i tam’ bogat čovek.“

„Sumnjam da bi vam se Ilijan dopao“, čvrstim glasom odvrati Ninaeva. „Koliko znam, tamo sada vlada Samael, premda ne otvoreno. Možda vam pod vladavinom jednog od Izgubljenih blago i ne bi prijalo.“ Domonu oči umalo ne iskočiše iz duplji, ali ona nastavi. „Nigde više nije bezbedno. Možete bežati kao zec, ali se ne možete sakriti. Zar nije bolje dati sve od sebe i boriti se kao čovek?“

Ninaeva je bila prestroga; uvek je navaljivala na ljude. Elejna se nasmeši i položi dlan na Domonovu ruku. „Ne želimo da vas primoravamo, gazda Domone, ali možda će nam zaista ustrebati vaša pomoć. Znam da ste hrabar čovek, inače nas ne biste čekali onoliko dugo u Falmeu. Bićemo vam krajnje zahvalne.“

„Dobro vama ide ovo“, promuca Domon. „Jedna bije ko da tera volove, druga posiplje s med, ko kraljica. O, dobro. ’Ću pomognem kol’ko mognem. Al’ ne obećajem da ću ostanem za još jedan Falme.“

Tom i Džuilin prionuše da ga podrobno ispituju o Tančiku, preko zalogaja. Barem je Džuilin to radio izokola, navodeći Toma da postavlja pitanja o stecištima lopova, secikesa i obijača, krčmama u koje svraćaju te o ljudima koji otkupljuju kradenu robu od njih. Tragač za lopovima tvrdio je da takvi ljudi često o gradu znaju više nego gradske vlasti. Izgleda da nije želeo lično da razgovara sa Ilijancem, a Domon je frktao svaki put kada bi mu Tom postavio pitanje u Džuilinovo ime. Tomova lična pitanja nisu imala smisla, bar ne iz usta jednog zabavljača. Raspitivao se o plemićima i njihovim klikama, savezima i suparništvima, ciljevima i ishodima njihovih dela, i da li su se ti ishodi podudarali s njihovim željama. Takva pitanja zaista nije očekivala od njega, čak ni posle svih razgovora na Morskom igraču. Bio je voljan da razgovara s njom – čak se činilo da u tome i uživa – ali svaki put kad bi joj se učinilo da će iskopati nešto o njegovoj prošlosti, uspeo bi da se ogradi i odvrati je od sebe. Na Tomova je pitanja Domon odgovarao ornije nego na Džuilinova. Bilo kako bilo, očito je dobro poznavao Tančiko, kako lordove i zvaničnike tako i mračno podzemlje; govorio je o tome kao da razlika između njih i nije znatna.

Kada dvojica muškaraca iscediše sve iz krijumčara, Ninaeva pozva Rendru i poruči pero, mastilo i papir. Sačinila je spisak sa opisima svake od Crnih sestara. Domon pažljivo uze papire nelagodno se mršteći, kao da dodiruje same žene; ipak, obećao je da će njegovi ljudi iz luke, onoliko koliko ih ima, širom otvoriti oči. Ninaeva ga podseti da se moraju čuvati, a on se nasmeja kao da ga savetuje da ne proburazi sam sebe mačem.

Džuilin ode skoro za petama Domonu, vrteći svoj bledi štap, govoreći kako je noć najbolje vreme za otkrivanje lopova i ljudi koji žive od poslovanja s njima. Ninaeva objavi da se povlači u svoju sobu – svoju sobu – da malo prilegne. Izgledala je pomalo rastreseno, a Elejna najednom dokuči zašto. Privikla se bila na propinjanje Morskog igrača i sada ju je mučilo što se zemlja ne izvija. Njen želudac nije prijatan saputnik.

Elejna pođe u trpezariju, prateći Toma, koji je obećao Rendri da će nastupiti. Začudo, pronašla je praznu klupicu kraj praznog stola, a njeni ledeni pogledi odvratiše svakog ko je pomislio da sedne pored nje.

Rendra joj donese srebrni pehar vina, te ona otpi slušajući Tomovu harfu i ljubavne pesme kao Prva ruža leta, Vihor u vrbaku i šaljive pesmice poput Samo jedne čizme i Stare sive guske. Slušaoci su bili pažljivi, i pljeskali su rukama o stolove. Uskoro je i Elejna pljeskala po stolu. Nije popila više od pola pehara, ali jedan zgodan mladi sluga joj dopuni. Sve ju je na neki čudan način uzbuđivalo. U životu je možda pet-šest puta bila u krčmi, ali nikada nije pijuckala vino i veselila se s prostim svetom.

Zabacivši plašt tako da su šarene zakrpe zalepršale, Tom poče da priča priče - Mara i tri budalasta kralja, i još nekoliko priča o Anli, Mudroj savetnici – recitovao je i ogroman izvod iz Velikog lova na Rog, tako rečito da kroz sobu kao da se propeše konj i i zagrmeše trube, dok su se muškarci i žene borili, voleli i umirali. Pevao je i kazivao do duboko u noć, pokatkad zastajući samo da gutljajem vina ovlaži grlo, jer su mušterije željno iskale još. Žena s dulčimerom sedela je u ćošku, s instrumentom na kolenima, ogorčenog lica. Ljudi su prilično često bacali novčiće pred Toma – uposlio je jednog dečačića da ih skuplja – što se za vreme njenog muziciranja verovatno nije događalo.

Sve je to, harfa i naročito recital, veoma pristajalo Tomu. Dobro, jeste bio zabavljač, ali izgledao je i kao više od toga. Elejna bi se zarekla da ga je nekada ranije čula kako recituje Veliki lov, ali Visokim govorom, ne Običnim. Kako je to moguće? On je bio samo prost stari zabavljač.

Konačno, u sitne sate, Tom se pokloni uz poslednji široki zamah plašta i pođe ka stepeništu praćen gromoglasnim pljeskanjem o stolove. Elejna je udarala u svoj sto živahno kao i svi ostali.

Ustala je da pođe za njim, ali se okliznu i grubo sede natrag, namršteno gledajući u srebrni pehar. Bio je pun. Nemoguće da nije otpila nimalo. Iz nekog razloga vrtelo joj se u glavi. Da. Onaj slatki mladić vrelih mrkih očiju dopunjavao joj je pehar – koliko puta? Nije važno. Nije popila više od čaše vina. Ne. Bilo je to zato što se vratila s Morskog igrača na čvrsto tle. Desilo joj se isto što i Ninaevi. To je sve.

Pažljivo se pridigla – odbijajući požrtvovanu ponudu onog zgodnog mladića da joj pomogne – pa nekako uzmože da se popne uz stepenište, iako se teturala. Nije ni zastala na drugom spratu, gde je bila njena i Ninaevina soba, već produži do trećeg i pokuca na Tomova vrata. Polako je otvorio, obazrivo vireći. Kao da mu je u jednom trenutku bodež bio u ruci, da bi u sledećem ispario. Čudno. Pogladio je svoj dugi beli brk.

„Sećam se“, reče ona. Jezik je nije slušao kako valja. Reči su zvučale... čupavo. „Sedela sam ti na kolenu, i vukla sam te za brk...“ Da bi mu to predočila, zaista ga povuče, na šta se on namrštio. „...a moja majka ti se nadnela nad rame i smejala mi se.“

„Mislim da je najbolje da ideš u svoju sobu“, rekao je pokušavajući da otkloni njenu ruku. „Čini mi se da ti treba odmor.“

Odbila je. Zapravo, izgleda da ga je ugurala natrag u sobu. Vukući ga za brk. „I moja majka ti je sedela na kolenu. Videla sam. Sećam se.“

„San je prava stvar, Elejna. Biće ti bolje ujutru.“ Uspeo je da skine njenu ruku, pa pokuša da je odvede do vrata, ali ona skliznu oko njega. Krevet nije imao držače za baldahin. Da je imala na šta da se nasloni, možda bi soba prestala da se leluja.

„Hoću da znam zašto ti je moja majka sedela u krilu. “ Ustuknuo je, i ona primeti da je ponovo posegla za njegovim brkovima. „Ti si zabavljač. Zašto bi moja majka sedela u krilu jednom zabavljaču?“

„Idi u krevet, dete.“

„Nisam ja dete!“ Ljutito je trupnula nogom o pod, i zamalo da padne. Pod je bio dalje nego što joj se činilo. „Nisam dete. Odgovorićeš mi. Smesta!“

Tom uzdahnu i odmahnu glavom. Konačno, stegnuto progovori: „Nisam oduvek zabavljač. Nekada sam bio bard. Dvorski bard. Nekim slučajem u Kaemlinu. Kod kraljice Morgaze. Bila si dete. Samo su ti se pomešala sećanja, to je sve.“

„Bio si njen ljubavnik, zar ne?“ Trzaj njegovih očiju bio je dovoljan. „Jesi! Od početka sam znala za Gareta Brina. Ili sam se bar domišljala. Ali nadala sam se da će se ona udati za njega. Garet Brin, ti, sada i ovaj lord Gebril, za koga Met kaže da se zablenula u njega i... koliko drugih? Koliko? Po čemu je ona drugačija od Berelajn, koja svakog ko joj zapne za oko obara u krevet? Nije ništa bolja...“ Pogled joj se zatrese, a u glavi joj zazvoni. Ubrzo je shvatila da ju je ošamario. Ošamario! Pribrala se, u nadi da se neće zateturati. „Kako se usuđuješ? Ja sam kći naslednica Andora i ne dozvoljavam...“

„Ti si jedan podnapijeni devojčurak u nastupu besa“, prasnu on. „A ako još jednom čujem da tako nešto izgovoriš o Morgazi, pijana ili trezna, previću te preko kolena pa usmeravaj koliko ti volja! Morgaza je divna žena, od nje bolje ne može biti!“

„Stvarno?“ Glas joj je podrhtavao, i shvatila je da plače. „Zašto je onda...? Zašto...?“ Nekako se nađe licem privijena uz njegov kaput, dok joj je on milovao kosu.

„Zato što je zvanje kraljice samotno“, prošapta on. „Zato što skoro sve muškarce kod kraljice privlači moć, a ne ženstvenost. Ja sam gledao u ženu, i ona je to znala. Verujem da je Brin video isto to, kao i Gebril. Moraš razumeti, dete. Svako želi nekog u životu, nekog ko će brinuti o tebi, i o kome sam možeš da brineš. Čak i kraljica.“

„Zašto si otišao?“, promumlala mu je u grudi. „Zasmejavao si me. Sećam se toga. I nju si veselio. I nosio si me na ramenu.“

„Duga je to priča“, bolno je uzdahnuo. „Pričaću ti je drugom prilikom. Ako budeš tražila. Uz malo sreće, do jutra ćeš sve ovo zaboraviti. Vreme ti je da pođeš u krevet, Elejna.“

Poveo ju je do vrata, a ona ugrabi priliku da ga ponovo povuče za brk. „Ovako“, zadovoljno reče, „baš sam te ovako cimala.“

„Jesi. Možeš li sama niz stepenice ?“

„Naravno da mogu.“ Uputila mu je najprezriviji mogući pogled, ali on je samo delovao još spremnije da je prati niz hodnik. Kako bi dokazala da nema potrebe, ona pođe – oprezno – ka stepeništu. Još se zabrinuto mrštio dok je stupala na prvi stepenik.

Srećom, počela je da posrće tek kad mu se uklonila s vida; takođe je prošla pored svojih vrata, pa je morala da se vraća. Nešto nije bilo u redu sa onim želeom od jabuka – znala je da ne sme toliko da pojede. Lini bi rekla... Nije mogla da se seti šta bi Lini rekla, ali beše nešto u vezi s previše slatkiša.

U sobi su gorele dve svetiljke, jedna na okruglom stočiću uz krevet, druga na belo okrečenoj gredi iznad opekom ozidanog kamina. Ninaeva je ležala na krevetu, preko posteljine, sasvim obučena. Isturenih laktova, primeti Elejna.

Izgovorila je prvo što joj pade na pamet. „Rand sigurno misli da sam luda, Tom je bard, a Berelajn mi ipak nije majka.“ Ninaeva ju je zapanjeno gledala. „Nešto mi se vrti u glavi. Jedan fini momak slatkih smeđih očiju ponudio mi je da me povede uz stepenice.“

„Ne čudi me“, kaza Ninaeva kao da odgriza svaku reč. Ustala je i obgrlila Elejnu oko ramena. „Hodi malo ovamo. Mislim da bi trebalo da vidiš nešto.“ To je, izgleda, bilo dodatno vedro vode pored umivaonika. „Hajde obe da kleknemo, da bolje vidiš.“

Elejna je posluša, ali u vedru ne beše ničeg do njenog odraza. Pitala se čemu se to tako kezi. Tad je Ninaevina šaka zgrabi za potiljak i gurnu joj glavu u vodu.

Mlatarala je rukama, pokušavajući da se digne, ali Ninaevina ruka beše poput čelične sipke. Pod vodom treba držati dah, Elejna je to znala. Ali nije mogla da se seti kako. Mogla je samo da mlatara, grgolji i da se davi.

Ninaeva izvuče njenu vodom oblivenu glavu, i ona ugrabi vazduh. „Kako se... usuđuješ“, dahtala je. „Ja sam... kći naslednica...“ Stigla je još da jaukne pre nego što joj glava nanovo pljusnu u vodu. Uhvatila se obema rukama za vedro da se odgurne, ali uzalud. Dobovala je nogama po pođu, ali uzalud. Davila se. Ninaeva ju je davila.

Prošlo je čitavo Doba, i ona se opet nađe na vazduhu. Natopljene vlasi kose visile su joj preko lica. „Mislim“, progovorila je najmirnije što je uzmogla, „da mi je muka.“

Ninaeva u pravi čas dograbi veliki beli lavor sa umivaonika i pridrža joj glavu, a Elejna povrati sve što je u životu pojela. Godinu dana kasnije – dobro, u svakom slučaju nekoliko sati kasnije, ili se bar tako činilo -Ninaeva joj je brisala lice i usta i osvežavala dlanove i zglobove, ali glas joj ne beše nimalo saosećajan.

„Kako si mogla? Šta te je spopalo? Ne bi me čudilo da glupi muškarac pije dok ne padne, ali ti! Baš večeras.“

„Popila sam samo jednu čašu“, promuca Elejna. Premda je onaj mladić dopunjavao, nikako nije mogla popiti više od dve. Sigurno.

„Čašu veličine bokala“, frknu Ninaeva dižući je na noge. Zapravo ju je vukla. „Možeš li da ostaneš budna? Hoću da potražim Egvenu, ali još nisam sigurna da ću izaći iz Tel’aran’rioda ako nema nekog da me probudi.“

Elejna zatrepta. Već su pokušavale da pronađu Egvenu, svake noći otkad je onako naglo nestala iz Srca Kamena, ali bezuspešno. „Da ostanem budna? Ninaeva, na mene je red da tragam, i tim bolje. Znaš da ne možeš da usmeravaš ako nisi ljuta, i...“ Uto primeti sjaj Saidara oko nje.

I priseti se da je to žarenje vidno već duže vreme. Glava kao da joj beše napunjena vunom; misli su morale da prokopavaju put napolje. Jedva da je osećala Istinski izvor. „Možda je bolje da ti pođeš. Ostaću budna.“

Ninaeva se namršti, ali na kraju klimnu glavom. Elejna je pokušala da joj pomogne da se svuče, ali prsti su joj bili beskorisni kod onih manjih dugmića. Gunđajući sebi u bradu, Ninaeva se sama izborila. Kad je ostala u donjoj košulji, provuče kožnu traku koju je nosila oko vrata kroz izvijeni kameni prsten. O toj traci već je visio težak muški prsten od zlata. Bio je to Lanov prsten; Ninaeva ga je uvek nosila u nedrima.

Ponovo se opružila na krevet, a Elejna privuče do nje drvenu stoličicu. Zaista joj se spavalo, ali na ovome neće moći da se uspava. Samo još da ne padne na pod. „Probudiću te kad procenim da je istekao jedan sat.“

Ninaeva klimnu i sklopi oči, stežući prstenje obema rukama. Nešto potom, disanje joj postade dublje.

Srce Kamena beše potpuno pusto. Dok je zurila u tamu među ogromnim stubovima, Ninaeva obiđe krug oko iskričavog Kalandora u kamenom podu, i tek tada shvati da je i dalje u košulji, a dva prstena joj vise oko vrata na kožnoj tračici. Namrštila se, i tren potom na njoj se nađoše čvrste cipele i dvorečka haljina od dobre smeđe vune. Elejna i Egvena su to činile veoma lako, ali ne i ona. U pređašnjim posetama Tel’aran’riodu već je imala sramotnih trenutaka, uglavnom kad bi joj misli odlutale do Lana, ali da bi namerno promenila odeću bila joj je potrebna pribranost. Samo to – prisećanje – pretvori joj haljinu u svilu providnu poput Rendrinog vela. Berelajn bi se zacrvenela. I Ninaeva je, čim je zamislila da je Lan vidi u ovome. Ne beše joj lako da povrati smeđu vunu.

Još gore, gnev joj je iščileo – ta budalasta devojka; zar ne zna šta se dešava kad popiješ previše vina? Zar nikada pre nije bila sama u krčmi? Pa, moguće da nije – i Istinski izvor, što se nje tiče, kao da nije ni postojao. Možda nije ni važno. Nelagodno je zurila u šumu divovskih crvenih stubova, okrećući se oko sebe. Zašto je Egvena tako naprasno nestala odavde?

Nemi muk ispunjavao je Kamen, jeka praznine. Čula je kako joj u ušima šumi krv. Ipak, niz pleća su joj mileli trnci, kao da je neko posmatra.

„Egvena?“ Povik je odjekivao kroz tišinu među stubovima. „Egvena?“ Ništa.

Protrljavši ruke o haljinu, otkrila je da drži čvornovati štap sa čvrstim zadebljanjem na kraju. Jaka vajda od toga. Ali ipak ga je stisla jače. Mač bi možda bio korisniji – za tren, batina zatreperi slikom mača – ali nije umela da koristi mač. Gorko se nasmeja sama sebi. Batina i mač su ovde podjednako korisni: skoro nimalo. Usmeravanje je jedina moguća odbrana; to i bežanje. Što joj je u ovom trenutku ostavljalo samo jedan izbor.

Želela je da pobegne od tog osećaja da je nečije oči motre, ali nije se tako lako predavala. Samo, šta da radi? Egvena nije tu. Negde je u Pustari. Ruidean, reče Elejna. Gde god to bilo.

Između dva koraka, iznenada se našla na obronku planine, pod žestokim suncem koje se uzdizalo nad drugim zubatim vrhovima daleko preko niske doline i peklo kroz suvi vazduh. Pustara. Bila je u Pustari. Sunce ju je isprva preplašilo, ali Pustara beše dovoljno daleko na istoku da se sunce rađa dok je u Tančiku još uvek noć. To u Tel’aran’riodu ionako nije bilo bitno. Sunčev sjaj ili tama nisu imali veze sa stanjem stvarnog sveta, koliko je mogla da proceni.

Duge, blede senke još su prekrivale pola doline, ali čudna maglena masa beše skupljena u sredini, i nije se smanjivala pod žarom sunca. Iz magle su se uzdizale visoke kule, neke očito nedovršene. Grad. U Pustari?

Žmirkajući, ona ugleda neku priliku niže u dolini. Muškarac, premda je sa ove razdaljine videla samo toliko da je taj neko u pantalonama i svetloplavom kaputu. Svakako nije Aijel. Hodao je uz ivice magle, povremeno zastajući da bi je dodirnuo. Nije bila sigurna, ali činilo joj se da mu je ruka svaki put zastala pre nego što je uspeo da je takne. Možda to nije bila nikakva magla.

„Moraš da odeš odavde“, začu se užurban ženski glas. „Ako te onaj vidi, čeka te smrt, ili nešto još gore.“

Ninaeva poskoči i okrenu se dižući palicu, umalo izgubivši ravnotežu na strmini.

Nešto iznad nje stajala je žena u kratkom belom kaputu i širokim bledožutim pantalonama vezanim iznad kratkih čizama. Naleti suvog vetra nadimali su joj plašt. Zbog duge zlatne kose sa sićušnim pletenicama i srebrnog luka u njenim rukama, Egvena u neverici prevali ime preko usana.

„Birgita?“ Birgita, junakinja stotinu povesti, i srebrni luk kojim nikada nije promašila. Birgita, jedna od onih koje će Rog Valera prizvati iz groba u Poslednju bitku. „Nemoguće. Ko si ti?“

„Nema vremena za to, ženo. Nestani odavde pre nego što te vidi.“ Jednim glatkim pokretom izvukla je strelu iz tobolca o pojasu i napela je do uha. Srebrni vršak beše uperen u Ninaevino srce. „Polazi!“

Ninaeva pobeže.

Nije znala kako, ali najednom se našla na Zelenilu u Emondovom Polju. Gledala je u dimnjake i crvene crepove gostionice Kod vinskog izvora. Slamnati krovovi okruživali su Zelenilo, iz čijeg je kamenitog krša šikljala Vinska voda. Sunce je ovde bilo daleko u visinama, bez obzira što su Dve Reke na dalekom zapadu u odnosu na Pustaru. Ipak, uprkos vedrom danu, selo su zastirale duboke senke.

Imala je samo jedan tren da se zapita kako im je bez nje. Uoči blesak pokreta, blesak srebra, i ženu koja zađe za ćošak lepe kuće Ajlis Kandvin iza Vinske vode. Birgita.

Ninaeva nije gubila vreme. Pojurila je prema jednom od pešačkih mostića preko uskog, žurnog potoka. Cipele su joj gruvale po drvenim daskama. „Vraćaj se ovamo“, povikala je. „Vraćaj se i odgovori mi! Ko je ono bio? Vraćaj se ovamo ili ću ti ja dati junaštvo! Tako ću te prebiti da ćeš pomisliti da si prošla kroz još jednu pustolovinu!“

Zalazeći za ugao Ajlisine kuće, nije baš očekivala da će videti Birgitu. Ali ni na kraj pameti joj ne beše da će videti čoveka u tamnom kaputu kako sa daljine manje od sto koračaja trči prema njoj niz ulicu od nabijene zemlje. Dah joj zastade. Lan. Nije on, ali imao je isti oblik lica, iste oči. Zastao je, podigao luk i gađao. Nju. Vrisnula je bacajući se u stranu, cepajući put ka javi.

Ninaeva se s vriskom uspravi u krevetu, razrogačenih očiju, a Elejna đipi na noge i obori stoličicu.

„Šta se desilo, Ninaeva? Šta se desilo?“

Ninaeva se strese. „Izgledao je kao Lan. Ličio je na Lana, a pokušao je da me ubije.“ Uhvatila se drhtavom šakom za levu ruku, gde se, palac-dva ispod ramena, ukazala plitka posekotina iz koje je curila krv. „Da nisam skočila, pogodio bi me u srce.“

Elejna sede na ivicu kreveta i pregleda posekođnu. „Nije strašno. Opraću je i zaviti.“ Zažalila je što ne ume da Leči; pokušaji naslepo mogli bi pogoršati ranu. Ali ovo zaista nije bilo ništa gore od ogrebotine. Da ne pominjemo što joj je glava još bila puna želea. Uzdrhtalog želea.

„Nije to bio Lan. Smiri se. Ko god da je bio, nije bio on.“

„To mi je jasno“, otrovno odvrati Ninaeva. Skoro istovetnim ljutitim glasom prepričala joj je događaje. Nije bila sigurna da je čovek koji ju je gađao u Emondovom Polju i onaj u Pustari jedan isti. Birgita je već bila dovoljno neverovatna.

„Jesi li sigurna?“, upita Elejna. „Birgita?“

Ninaeva uzdahnu. „Jedino u šta sam sigurna jeste da nisam pronašla Egvenu. Kao i da se noćas vise tamo ne vraćam.“ Udarila je pesnicom o svoju butinu. „Gde li je ona? Šta li joj se dogodilo? Ako je susrela onog čoveka s lukom... o, Svetlosti!“

Elejna je morala da porazmisli; silno joj se spavalo, i misli su joj neprestano titrale. „Rekla je da sledeći put možda neće biti tamo gde se sastajemo. Možda je zbog toga tako naglo otišla. Iz kog god razloga ne može... mislim...“ Nije imalo previše smisla, ali nije mogla da uredi misli.

„Nadam se da je tako“, umorno odgovori Ninaeva. Podiže oči prema Elejni, pa dodade: „Hajde bolje u krevet. Izgledaš gotova da se onesvestiš.“

Elejna je jedva dočekala Ninaevinu pomoć da se svuče. Nije zaboravila da bi Ninaevi trebalo zaviti ruku, ali krevet ju je tako mamio da nije mogla da misli ni na šta drugo. Možda će soba do jutra prestati da se vrti oko kreveta. San je obuze čim joj glava dotače jastuk.

Ujutru je poželela da umre.

Nebo jedva da se osvetlilo. Elejna je sedela sama u trpezariji, držala glavu rukama i zurila u šolju koju joj je Ninaeva donela pre nego što je otišla da pronađe gostioničarku. Pri svakom udisaju osećala je taj miris; pokušala je da stegne nozdrve. Glava joj beše... osećaj je bio neopisiv. Da joj je neko ponudio da je odrubi, možda bi mu bila i zahvalna.

„Jesi li dobro?“

Tomov glas je trže i ona jedva priguši jecaj. „Veoma dobro, hvala.“ Svaka reč joj je kao čekić odzvanjala u glavi. Tom je zabrinuto sukao brk. „Divne si priče pričao sinoć, Tome. Koliko se sećam.“ Nekako je smogla samoprekoran osmejak. „Bojim se da nisam zapamtila mnogo šta sem da sam sedela i slušala. Izgleda da sam jela ukvaren žele od jabuka.“ Ni pomišljala nije da prizna kako je preterala s vinom – i dalje pojma nije imala koliko je zapravo popila – niti da se izbrukala u njegovoj sobi. To iznad svega. Izgleda da joj je verovao, pošto izvuče stolicu za sebe s izrazom neizmernog olakšanja.

Ninaeva se pojavi i dodade joj vlažnu krpicu, pa sede. Usput joj je gurnula šolju punu grozne smese još bliže. Elejna, jedva dočekavši, privi maramicu na čelo.

„Je li ko od vas dvoje jutros video gazda Sandara?“, upita Ninaeva.

„Nije spavao u našoj sobi“, odgovori Tom. „Na čemu sam mu zahvalan, imajući u vidu veličinu kreveta.“

Kao da ga rečima prizvaše, Džuilin uđe na prednja vrata, izmorenog lica i u izgužvanom kaputu. Pod levim okom imao je modricu, a obično ravna kratka crna kosa bila mu je razbarušena, ali im se pridružio s osmehom. „U ovom gradu lopova ima koliko i komaraca u ritu, i progovaraju već za čašu pića. Pričao sam s dvojicom koji tvrde da su videli ženu s belim pramenom iznad levog uha. Mislim da se jednom od njih može verovati.“

„Dakle, ovde su“, reče Elejna, ali Ninaeva odmahnu glavom. „Moguće. Možda ima više žena s belim pramenom u kosi.“

„Nije mogao da joj proceni godine“, nastavi Džuilin zevajući iza dlana. „Baš nikako, tvrdio je. Našalio se da je možda Aes Sedai.“

„Previše brzaš“, kaza Ninaeva napetim glasom. „Nećeš nam učiniti uslugu ako ih navedeš na nas.“

Džuilin se naroguši, razljućen. „Oprezan sam ja. Nemam želju da ponovo padnem Lijandrin u šake. Ne postavljam pitanja već razgovaram. Ponekad o ženama koje sam nekad poznavao. Dvojica su zagrizla na taj beli pramen, i nijedan od njih nikad neće doznati da tu ima nečeg osim blebetanja uz loše pivo. Možda će noćas još neko uploviti u moju mrežu, samo ovog puta to može biti jedna nežna Kairhijenjanka krupnih plavih očiju.“ Govorio je o Temaili Kinderod. „Malo- pomalo, ispovrteću kuda su viđane, sve dok ne saznam gde su. Naći ću ih za vas.“

„Ili ću ja.“ Tom je zvučao kao da to smatra mnogo verovatnijim. „Zar se ne bi radije mešale s velmožama i političarima nego s lopužama? Neki lord iz ovog grada počeće da odstupa od svog uobičajenog ponašanja, i navešće me na njih.“

Dvojica muškaraca se zgledaše. U tom trenu, Elejni se učinilo kao da će jedan drugom predložiti da se porvu. Muškarci. Prvo Džuilin i Domon, sada Džuilin i Tom. Na kraju će se verovatno pobiti i Tom i Domon, da predstava bude potpuna. Muškarci. To joj beše jedina misao.

„Možda ćemo Elejna i ja uspeti bez ijednog od vas“, procedi Ninaeva. „Danas i same počinjemo s potragom.“ Pogledom je jedva okrznula Elejnu. „Barem ja počinjem. Elejni je možda potrebno još odmora od... putovanja.“

Elejna pažljivo spusti maramicu, pa obema rukama podiže šolju ispred sebe. Gusta sivozelena tečnost beše još goreg ukusa nego mirisa. Grčeći se, nagna se da guta. Kada joj se to sleglo u želudac, na tren se osetila kao plast što leprša na snažnom vihoru. Uz zveket je odložila praznu šolju i obratila se Ninaevi. „Dva para očiju vide bolje od jednog.“

„Stotinu pari vidi još bolje“, hitro upade Džuilin, „a ako ona ilijanska jegulja zaista uposli svoju momčad, uz lopove i secikese imaćemo bar toliko.“

„Ja – mi – pronaći ćemo vam te žene ako nisu isparile“, reče Tom. „Nema potrebe da izlazite iz gostionice. Ovaj grad je opasan čak i bez Lijandrin.“

„Osim toga“, dodade Džuilin, „ako su zaista ovde, prepoznaće vas. Znaju vam lice. Mnogo je bolje da ostanete ovde u gostionici, daleko od očiju “

Elejna ih zapanjeno pogleda. Samo tren pre borili su se pogledima, a sada su stali rame uz rame. Ninaeva je bila u pravu – stvaraju nevolje. Pa, kći naslednica Andora nije nameravala da se skriva iza gospodina Džuilina Sandara i gospodina Toma Merilina. Zaustila je da im to i kaže, ali Ninaeva je preduhitri.

„U pravu ste“, smireno kaza. Elejna je zaprepašćeno prostreli pogledom; Tom i Džuilin su bili iznenađeni, a u isto vreme i odvratno zadovoljni. „Tačno, poznaju nas“, nastavi Ninaeva. „Mislim da sam se jutros za to postarala. Ah, evo gazdarice Rendre s našim doručkom.“

Tom i Džuilin razmeniše zabrinute mrke poglede, ali nisu smeli da progovore dok im se gazdarica smešila kroz veo.

„Šta je s onim za šta sam vas pitala?“, upita je Ninaeva dok je žena posluživala ovsenu kašu s medom.

„Ah, da. Lako ćemo vam pronaći odeću. Što se kose tiče – imate tako divnu i dugu kosu – Časkom ćemo vam je svezati.“ Gladila je sopstvene zlatne pletenice.

Elejna se nasmeši videvši Tomov i Džuilinov izraz. Možda su bili spremni za raspravu, ali nisu mogli protiv neobaziranja. Ninaevin opaki napitak očito je delovao; glava joj se zaista razbistrila. Dok su Ninaeva i Rendra govorile o ceni, kroju i tkanini – Rendra je želela da im načini haljine istovetne onoj pripijenoj zelenoj koju je sama nosila; Ninaeva se protivila, ali beše gotova da poklekne – Elejna okusi kašu ne bi li oterala ukus napitka iz usta. To je podseti da je gladna.

Jednu poteškoću još niko nije pominjao, nešto što Tom i Džuilin nisu ni znali. Ako je Crni ađah u Tančiku, tu je i ono što predstavlja opasnost po Randa. Nešto što ga može sputati koristeći njegovu ličnu Moć. Nije dovoljno samo pronaći Lijandrin i ostale. Moraju da pronađu i taj predmet. Najednom, tek probuđena glad nestade.