Dolazak Senke

58 Klopke Ruideana

Čim su vrata iščezla, obujmi ga tama. Crnilo se prostiralo na sve strane, pa ipak nije bio slep. Nije osećao toplotu ni hladnoću, koliko god bio mokar. Samo postojanje. Obične stepenice od sivog kamena uzdigoše se pred njim, svaki stepenik lišen potpore, a krajevi su mu nestajali u tami. Nije mu bio prvi put da vidi ovako nešto; nekako je znao da će tim putem stići kud je naumio. Istrčao je uz nemoguće stepenište, a čim bi podigao mokru čizmu sa stepenika, kamen bi izbledeo i nestao. Postojali su samo predstojeći stepenici, oni koji ga vode tamo gde mora poći. Tako je bilo i pre.

Jesam li ih načinio koristeći Moć, ili već postoje na neki način? Uz ovu misao, sivi kamen poče da mu bledi pod nogom, a svi sledeči zatreperiše. Očajnički se pribrao. Stvaran sivi kamen. Stvaran! Treperenje prestade. Sada nisu bili tako grubi, već uglačani, a u ivice behu uklesani kitnjasti ukrasi kojih se odnekud sećao. Nije ga bilo briga odakle – nije smeo predugo da razmišlja o tome – potrčao je što brže može, preskačući po tri stepenika u isto vreme kroz beskrajnu tminu. Odvešće ga tamo kuda želi, ali koliko će to potrajati? Koliku prednost već ima Asmodean? Umeju li Izgubljeni brže da putuju? To je bila cela muka. Izgubljeni su imali sve moguće znanje, on samo očajanje.

Pogledao je pred sebe i trgao se. Stepenište se prilagodilo dugačkim skokovima, tako da su sada postojali samo oni neophodni stepenici, a između rupe, crne kao... kao šta? Takav pad možda ne bi imao kraja. Nagnao je sebe da ne misli o procepima, da nastavi da trči. Stara, napola zaceljena rana se budila, jedva je bio svestan toga. Ako se to uopšte moglo nazvati svešću u ovoj čauri saidina, rana je bila spremna da se raspukne. Ne mari. Misao je plutala kroz Prazninu unutar njega. Nije smeo da izgubi ovu trku, ni po cenu svog života. Ima li kraja ovom stepeništu? Koliko daleko je stigao?

Najednom, nešto dalje, s leve strane, ugleda priliku nalik čoveku, u crvenom kaputu i crvenim čizmama, kako stoji na nekoj sjajnoj srebrnoj platformi koja klizi kroz tamu. Randu nije trebao pobliži pogled da zaključi da je to Asmodean. Izgubljeni nije jurio kao neki sumanuti seljačič, već ga je nosilo to – kako god da se zove.

Rand zastade na jednom stepeniku. Nije imao pojma kakva je ono sjajna, uglačana platforma, ali... Stepenici nestadoše ispred njega. Komad kamena pod njegovim nogama kliznu napred, sve brže. Nije ga šibao vetar po licu, nepregledna tama mu nije davala nikakav znak da se kreće – ali sustizao je Asmodeana. Nije znao da li je upotrebio Moć, jednostavno se dogodilo. Stepenik se zaljulja, i on prestade da se preispituje. Još premalo znam...

Tamnokosi čovek je bio miran – jednom rukom se naslanjao na kuk, a drugom zamišljeno gladio bradu. Imao je beli čipkani porub oko rukava i visoke kragne. Njegov crveni kaput beše sjajniji od svile – satenski, i bio je čudnog kroja – prirepci su mu visili skoro do kolena. Iz tela su mu izvirale crne niti nalik finim čeličnim žicama, i stapale se s okolnim mrakom. Rand je već viđao takve.

Asmodean okrenu glavu, a Rand zinu u čudu. Izgubljeni su umeli da menjaju lica – ili bar da zavaraju um drugačijim likom; Lanfear je to već činila – ali ovo je bilo lice Jasina Nataela, zabavljača. Sa sigurnošću je očekivao Kadera, njegove večito proždrljive oči.

Asmodean ga vide u istom trenutku, i trže se. Srebrna nosiljka Izgubljenog polete napred – i najednom ogroman talas vatre, kao tanak poprečan presek nekog čudovišnog požara, sunu ka Randu, visok i širok po čitavu milju.

Rand očajnički usmeri ka njemu; neposredno pre udara, talas se rasprsnu u opiljke, razlete se i nestade. Ipak, čim je plamena zavesa nestala, ugledao je sledeću kako leti prema njemu. Uništio je i nju, i otkrio sledeću; razneo je treću, a sačekala ga je četvrta. Rand beše ubeđen da mu je Asmodean umakao. Od siline plamena nije mogao ni da vidi Izgubljenog. Bes poče da se sliva preko površi Praznine, i on usmeri.

Nalet vatre proguta grimiznu zavesu ustremljenu na njega i nastavi da se valja odnoseći je; ne u vidu tankog preseka, već kao divlja, mahnita stihija šibana olujnim vetrovima. Drhtao je od Moći koja je tekla kroz njega; bes prema Asmodeanu poče da grebe povrh Praznine.

U rasplamsanoj masi pojavila se rupa. Ne, ne baš rupa. Asmodean i njegova sjajna platforma bili su u sredini, ali plameni talas ih zaobiđe. Izgubljeni je sačinio nekakav štit oko sebe.

Rand se trudio da se ne obazire na daleki bol izvan Praznine. Samo je u ovom hladnom spokoju mogao da dodirne saidin; kada bi poklekao pred besom, Praznina bi bila srušena. Prestao je da usmerava, i klobuci vatre nestadoše. Trebalo je da zarobi tog čoveka, ne da ga ubije.

Kameni stepenik je sve brže leteo kroz tamu. Asmodean je bio sve bliže.

Najednom, srebrna platforma stade. Sjajan otvor se pojavi ispred Izgubljenog i on uskoči. Srebrnasta nosiljka iščeznu, a vrata počeše da se sklapaju.

Rand ih divlje osinu silom Moći. Morala su ostati otvorena; ako bi se zatvorila, nikako ne bi mogao znati kuda je Asmodean pobegao. Sklapanje zastade. Pravougaonik žestokog sunčevog sjaja, dovoljan da se kroz njega korakne. Morao je da ga zadrži, da stigne do njega pre nego što Asmodean predaleko odmakne... Pri samoj pomisli na stajanje, stepenik zastade, ali Rand polete napred i prolete kroz otvor. Nešto ga je povuklo za čizmu, ali nastavio je da se kotrlja preko grube zemlje, da bi se najzad, zadihan, sručio na nju.

Boreći se da napuni pluća, on ustade – nije smeo da bude ranjiv, ni za tren. Jedna Moć ga je još uvek punila životom i opačinom; modrice je osećao u daljini, kao i borbu za dah, i žutu prašinu na vlažnoj odeći, svuda po sebi. Pa ipak, istovremeno je bio svestan i svakog daha vrelog vazduha, svakog zrna peska, svake malene pukotine u tvrdoj, spečenoj ilovači. Sunce je već počelo da ga suši, počevši od košulje i pan talona. Bio je u Pustari, u dolini podno Čendara, ni pedeset koraka od maglom obavijenog Ruideana. Vrata su iščezla.

Koraknuo je prema zidu magle i zastao, pa podiže levu nogu. Peta njegove čizme beše glatko odsečena. Onaj trzaj koji je osetio prolećući kroz vrata. Zadrhtao je uprkos vrelini. Nije znao da je to toliko opasno. Izgubljeni su imali sve moguće znanje. Asmodean mu neće pobeći.

Namrgođeno ispravi odeću i vrati izrezbarenog čovečuljka s mačem na mesto, pa utrča u maglu. Obavilo ga je sivo slepilo. Moć mu nije dozvoljavala da vidi. Trčao je naslepo.

Najednom se bacio na zemlju i napravio kolut umesto poslednjeg koraka. Magla ga je izbacila na hrapavi pločnik. Pogledao je nagore i opazio tri blistave trake, srebrnoplave pod čudnom svetlošću Ruideana. Protezale su se kroz vazduh, i levo i desno. Ustao je i otkrio da su u visini njegovog struka, grudi i vrata, tako tanke da se spreda i ne vide. Sada je video kako su satkane i ostavljene, iako nije razumeo. Čvrste poput čelika, dovoljno oštre da se žilet čini mekim kao pero. Da je natrčao na njih, presekle bi ga. Malena iskra Moći pretvorila je trake u prah. Izvan Praznine, hladan bes; unutar Praznine, hladna odlučnost i Moć.

Plavičasti sjaj maglene kupole bacao je zamućenu svetlost na poludovršene palate od mermera, kristala i rezanog stakla, na kule u nebesima, spiralne, nalik frulama. A niz široku ulicu ispred njega bežao je Asmodean, pored presahlih vodoskoka, prema velikom trgu u srcu grada.

Rand usmeri – činilo se neobično teško; povukao je saidin, rvao se s njegovim besom u sebi – usmeri, a ogromni snopovi zubatih munja sručiše se iz oblaka pod kupolom. Ne na Asmodeana, već ispred Izgubljenog; blistavi crveni i beli stubovi, debeli po pedeset stopa a visoki stotinu, vekovima stari, raspukoše se i padoše na ulicu u komadima, dižući oblak prašine.

S divovskih prozora od šarenog stakla slike uzvišenih muškaraca i žena kao da su korile Randa. „Moram da ga zaustavim“, reče im on; glas kao da mu je odjekivao u sopstvenim ušima.

Asmodean zastade, pa se dade u beg pred obrušavanjem mermera. Prašina mu nije ni dotakla sjajni crveni kaput – zaobišla ga je, a oko njega je ostajao čist vazduh.

Vatra je cvetala oko Randa, grlila ga dok je vazduh postajao plamen – i nestala pre nego što je shvatio kako ju je stvorio. Odeća mu beše suva i vrela, kosa osmuđena, u trku je obasipao okolinu sagorelom prašinom. Asmodean se pentrao preko izlomljenog kamena koji je zaprečio ulicu; nove munje sevnuše i zasuše ga kišom raskomadanog pločnika, rasporiše kristalne zidove palate da obruše propast na njega.

Izgubljeni nije zastao, a dok se gubio iz vida, blistavi oblaci hitnuše munje ka Randu, naslepo, ali ubilački. Ne zastajući, Rand izatka ispred sebe štit. Kamenčići zaprštaše po štitu dok je skakao da izbegne pucketave plave snopove, i preskakao rupčage koje su munje otvarale u zemlji. Sam vazduh je titrao; svaka dlačica na glavi i rukama mu se podigla.

Nešto je bilo upleteno u pregradu od srušenih stubova. Osnažio je štit oko sebe. Čim je prišao, prasak zaslepljujuče svetlosti zakovitla ogromne ulomke crveno- belog mermera ka njemu. Bezbedan unutar svog mehura, protrčao je, jedva svestan tutnjave zdanja koja se ruše. Morao je da zaustavi Asmodeana. Napregao se – napor je bio ogroman – i hitnuo munju, za njom i plamene kugle da razriju zemlju, samo da uspori čoveka u crvenom kaputu. Pristizao ga je. Stupio je na trg samo deset koraka za njim, istovremeno nastojeći da udvostruči svoju brzinu i da uspori Asmodeana. Izgubljeni, u svom begu, dade sve od sebe da ga usmrti.

Ter’angreali i ostale dragocenosti koje su Aijeli po cenu svojih života donosili ovamo poleteše u zrak nošeni munjama, razbacani u divljem kovitlacu vatre; građevine od srebra i kristala se obrušiše, neobični gvozdeni oblici stadoše da padaju posvuda. Zemlja je drhtala i cepala se.

Asmodean je jurio, bezglavo tražeći nešto. Bacio se na, činilo se, najbezvredniji predmet u čitavoj hrpi, stopu dugačku statuu muškarca koji diže kristalnu kuglu jednom rukom. Asmodean je ščepa uz krik oduševljenja.

Samo otkucaj srca kasnije, i Ran dove ruke je zgrabiše. U deliću trena, pogledao je Izgubljenog u lice; nije izgledao mnogo drugačije od zabavljača – osim što mu oči behu divlje, očajničke – umereno zgodan sredovečni čovek koji ničim ne odaje da je jedan od Izgubljenih. U deliću trenutka, obojica su posegla kroz ter’angreal, za jednim od dva najmoćnija sa’angreala ikad stvorena.

Rand se kroz maglu setio ogromne, napola zakopane statue u dalekom Kairhijenu, sa ogromnom kristalnom sferom sjajnom poput sunca u ruci, punom Jedne moći. Moć nabuja u njemu kao sva mora sveta nošena olujom. Sa ovim bi sigurno mogao učiniti sve što poželi; čak i da izleči mrtve, što mu nije uspelo sa onim mrtvim detetom. Izopačenost je podjednako nadošla, svijala se oko svake čestice njegovog tela, ponirala u svaku pukotinu, u dušu. Želeo je da krikne; želeo je da prsne. Pa ipak, držao je samo polovinu snage sa’angreala. Druga polovina ispunjavala je Asmodeana.

Teturali su napred-nazad, posrtali preko razbacanih i skršenih ter’angreala, padali; nijedan nije želeo da skine ni prst s figure, jer bi je drugi iščupao. Pa ipak, dok su se tako prevrtali od crvenog kamenog dovratka koji je nekako ostao čitav do oborene, ali nepolomljene kristalne statue – naga žena sa odojčetom na grudima – borba se vodila i na drugom nivou.

Maljevi Moći dovoljno veliki da skrše planine udarali su Randa, oštrice kadre da probodu srce same zemlje zarivale se u njega; nevidljiva klešta su mu čupala um iz tela, kidala mu dušu. Povukao je sve do poslednje trunke Moći da odbije te napade. Bio je siguran da bi ga svaki od njih mogao zauvek raščiniti. Nije znao kuda se kreću. Zemlja se batrgala pod njima, drhtala od njihovog napora, bacala ih uokolo kao grčeviti splet mišića. Jedva da je bio svestan nepreglednih ruševina, hiljade žalosnih jecaja, poput neke muzike. Stakleni stubovi su drhtali, vibrirali. Nije mogao da brine o njima.

Pristigle su ga sve neprospavane noći, i trčanje preko toga. Bio je umoran, a čim je to osetio i preko Praznine bio je na rubu iscrpljenosti. Dok se zemlja tresla, shvatio je da više i ne pokušava da otme ter’angreal od Asmodeana, već jednostavno da se drži. Uskoro će mu snaga ponestati. Čak i ako uzmogne da održi stisak, moraće da pusti saidin ili da bude razoren njegovim naletom, razoren, jer Asmodean bi to začelo učinio. Nije mogao da provuče više nijednu nit kroz ter’angreal; on i Asmodean bili su u ravnoteži, podjednako zadojeni silom ogromnog kairhijenskog sa’angreala. Asmodean je dahtao i režao, znoj mu se cedio niz čelo i obraze. I on je bio umoran. Samo, da li umoran koliko i Rand?

Bičevi zemlje za tren okrenuše Randa nagore, pa podjednako brzo vratiše Asmodeana, ali u tom kratkom razmaku Rand je osetio neki pritisak između njih. Figura debelog malog čoveka s mačem još mu je bila za pojasom. Beznačajna stvar u poređenju s beskrajnom Moći koju su crpeli. Čaša vode u poređenju sa širokom rekom, sa okeanom. Nije čak znao ni može li da je iskoristi dok je još u vezi s ogromnim sa’angrealom. Šta ako može? Asmodean ogoli zube; ne beše to osmeh, već pravi pobedonosni kez. Možda i jeste bio na putu da pobedi. Randovi prsti su drhtali, slabili stisak oko ter’angreala. Mogao je samo da zadrži saidin, bez obzira na vezu sa silnim sa’angrealom.

Otkad su napustili ono mračno mesto, nije više video žice od crnog čelika oko Asmodeana, ali mogao je da ih zamisli, čak i iz Praznine, da ih umom rasporedi oko Izgubljenog. Tam ga je učio Praznini zarad boljeg vladanja u streljaštvu; da bi bio jedno s lukom, sa strelom, sa metom. Sjedinio se s tim crnim strunama. Jedva da je video Asmodeanovo ljutito lice. Mora da se pitao otkud Randu takva smirenost; u trenutku pred odapinjanje strele, uvek vlada smirenost. Posegao je za malim angrealom u pojasu, i upio još Moći. Nije gubio vreme na uživanje, bio je to neznatan tok u poređenju s onim što je već držao u sebi, a ovo je bio poslednji udarac. Ovo će iskoristiti poslednji tračak njegove snage. Uobličio ga je kao mač Moći, mač Svetlosti, i zamahnuo. Sjedinjen s mačem, sjedinjen sa zamišljenim strunama.

Asmodeanove oči se razrogačiše. Vrisnuo je, proboden užasom; drhtao je kao ošinut gong. Za tren kao da se udvojio – dve prikaze zadrhtaše i ponovo skliznuše u jednu. Pao je na leđa; kaput mu sad beše prljav i iscepan; jedva je disao zureći u prazno, izgubljenih očiju.

Rand se sručio izgubivši dodir sa saidinom. Moć ga napusti. Smogao je snage da privije ter’angreal na grudi i otkotrlja se od Asmodeana. Dok se pridizao na kolena, osećao se kao da se penje uz planinu; figura čoveka s kristalnom kuglom beše mu u naručju.

Zemlja je prestala da se pokreće. Stakleni stubovi su izdržali – bio je srećan zbog toga; da ih je uništio, uništio bi istoriju Aijela – ali Avendesora, koja je živela tri hiljade godina u legendi i istini, Avendesora je gorela kao baklja. A ostatak Ruideana...

Trg je izgledao kao da je njime protutnjao neki mahniti div. Polovina silnih palata i kula ostala je u krhotinama; neke su se obrušile i na trg. Posvuda oboreni golemi stubovi, srušeni zidovi, rupe umesto šarenih staklenih prozora. Kroz čitav grad protezao se procep širok pedeset stopa. Ni to nije bio kraj uništenja. Maglena kupola koja je toliko vekova skrivala Ruidean počela je da se rasipa, njena unutrašnjost više nije sijala, a zraci nemilosrdnog sunca prolazili su kroz pukotine u njoj. Iza kupole, vrh Čendara nije izgledao kao pre – bio je niži, kao i neke planine na drugoj strani doline. Na mestu jedne planine na severnom kraju doline ležala je hrpa kamenja i prašine.

Uništavam; Sve uništavam! Svetlosti ima li tome kraja?

Asmodean se okrenu na stomak i s mukom pridiže kolena. Ugleda Randa i ter’angreal, pa pokuša da puzi prema njemu.

Rand nije mogao da usmeri čak ni iskru, ali naučio je da se bori davno pre prvog košmara usmeravanja. Podigao je pesnicu. „Ne zanosi se.“ Izgubljeni zastade i umorno se za tetura. Lice mu beše klonulo, ali očaj i žudnja još su sijali iz njega. Mržnja i strah blistali su mu u očima.

„Volim da gledam tuče između muškaraca, ali vas dvojica ne možete ni da stojite.“ Lanfear priđe Randu i osvrnu se. „Bili ste vredni. Osećate li tragove? Ovo mesto je bilo zaštićeno nečim. Niste ostavili dovoljan trag da kažem čime.“ Tamne oči joj se najednom ozariše i ona kleknu pred Randa, zagledana u njegovo naručje. „Dakle – to je on – tražio. Mislila sam da su sve uništene. Od jedine koju sam ja videla ostala je samo krhotina; odlična klopka za neku neopreznu Aes Sedai.“ Posegla je rukom, ali on steže ter’angreal još jače. Nije primetio njen osmeh. „Zadrži ga, slobodno. Meni je to obična figurica.“ Ustala je i otresla prašinu s bele suknje, iako prašine nije bilo. Kada je shvatila da je on posmatra, skrenula je pogled s razorenog trga i još se vedrije osmehnula. „Upotrebio si jedan od sa’angreala o kojima sam ti pričala. Jesi li osetio njegovu silinu? Pitala sam se kakav li je to osećaj kao da nije bila svesna koliko gladno zvuči. „Uz njih, možemo smeniti i samog Velikog gospodara Mraka. Možemo, Lijuse Terine! Zajedno.“

„Pomozi mi!“ Asmodean je bauljao prema njoj, užasnutog lica. „Ne znaš šta je učinio. Moraš mi pomoči. Ne bih bio ovde da nije tebe.“

„Šta je učinio?“, šmrknu ona. „Prebio te kao pseto, i to upola slabije nego što zaslužuješ. Nije ti suđena veličina, Asmodeane, več samo služba pod velikim ljudima.”

Rand je nekako uspeo da ustane, i dalje grleči kipić od kamena i kristala. Nije želeo da bude na kolenima pred njom. „Vi, Izabrani” – znao je da je opasno izazivati je, ali ne uspe da se suzdrži – „poklonili ste duše Mračnom. Pustili ste ga da se zakači za vas.” Koliko je već puta odigrao svoju bitku s Ba’alzamonom? Koliko, pre nego što je počeo da sumnja šta su one crne žice? „Odsekao sam ga od Mračnog, Lanfear. Odsekao sam ga!“

Izgubljena ga zapanjeno pogleda, pa skrenu pogled na Asmodeana. Čovek za jeca. „Nisam znala da je to moguće. Zašto? Zar nameravaš da ga vratiš u Svetlost? Nisi ga izmenio.”

„Još uvek je isti onaj čovek koji se podao Senci“, složio se Rand. „Govorila si mi kako se vi Izabrani ne trpite. Koliko bi dugo on sačuvao svoju tajnu? Koliko bi vas verovalo da nije sam odgovoran za to? Drago mi je što si pomislila da je nemoguće; možda i ostali tako misle. Ti si mi dala tu ideju, Lanfear. Čovek koji može da me nauči da vladam Moći. Ali ne želim da me podučava neko povezan s Mračnim. Sada i neće. Možda je isti čovek, ali više nema mnogo izbora, zar ne? Može da bude uz mene i da me podučava, da se nada da ću pobediti i da mi pomogne da pobedim; ili može da se nada da ostali neće iskoristiti izgovor da se okrenu protiv njega. Šta misliš, šta će izabrati?“

Asmodean je izbezumljeno zurio u Randa, onako klečeći, pa isturi molećivu ruku prema Lanfear. „Tebi će verovati! Možeš da im objasniš! Ne bih bio ovde da nije tebe! Veran sam Velikom gospodaru Mraka!“

I Lanfear je piljila u Randa. Nikada ranije nije video nesigurnost na njenom licu. „Čega si se sve setio, Lijuse Terine? Gde prestaješ ti, a počinje čobanin? Ovakve si zamisli umeo da splićeš kada smo...“ Duboko je udahnula i okrenula se prema Asmodeanu. „Da, poverovaće mi. Kada im kažem da si stupio na stranu Lijusa Terina. Svi znaju da prelaziš tamo gde ti se čini da ćeš najbolje proći. Eto.“ Samozadovoljno je klimnula glavom. „Još jedan mali poklon za tebe, Lijuse Terine. Taj štit će propuštati tračak Moći, tek dovoljno da te podučava. Vremenom će bledeti, ali mesecima neće modi da ti se odupre, a posle toga više neće ni imati izbora do da ostane s tobom. Nikada nije umeo da se probija kroz štit; ti si sigurno spreman i da trpiš bol, ali on nikad nije bio.“

„NEEEEEE!“ Asmodean je puzio prema njoj. „Ne smeš mi to učiniti! Molim te, Mijerin! Molim te!“

„Moje ime je Lanfear.“ Od gneva joj lice poružne; čovek uzlete u vazduh, raskrečen. Odeća se pripi uz njega, a lice mu se iskrivi, kao da ga je stena prignječila.

Rand nije mogao da joj dozvoli da ubije čoveka, ali bio je toliko umoran da nije mogao dosegnuti Istinski izvor bez pomoći. Jedva ga je i naslućivao, kao zamagljen sjaj u uglovima očiju. Ruke mu se na tren stegoše oko kamenog čoveka s kristalnom kuglom. Kada bi posegao za ogromnim kairhijenskim sa’angrealom, toliko Moći bi moglo da ga uništi. Umesto toga, poslužio se figuricom koju je nosio za pojasom. Angreal je pružao slabašan dotok, poput dlake tanku nit u odnosu na drugi predmet, ali nije imao snage da usmeri više. Zakovitlao je svu Moć između dvoje Izgubljenih, u nadi da će joj makar odvući pažnju.

Usijani beli talas visok deset stopa prolete između njih, okružen treperavim plavim munjama; načinio je gladak urez od rastopljene zemlje i kamena dubok čitav jedan korak u tlu trga, zario se u zelenkasti zid jedne palate i zagrmeo. Prasak po tonu u tutnjavu mermera što se obrušava. Na jednoj strani rastopljenog useka, Asmodean pade na zemlju, sav potresen, krvavog nosa i ušiju; na drugoj strani, Lanfear se zatetura kao pogođena, pa se ustremi na Randa. Od napora mu se zavrte u glavi i on ponovo izgubi saidin.

Lice joj u jednom času beše podjednako zgrčeno kao pred Asmodeanom. Rand je u tom času bio na ivici smrti. Međutim, gnev naprasno nestade, smenjen zavodničkim osmehom. „Ne, ne smem da ga ubijem. Ne posle tolikog našeg truda.“ Prišla mu je i pogladila mu vrat, na mestu gde je njen ugriz iz sna počinjao da zaceljuje; nije to pominjao Moiraini. „Još nosiš moj beleg. Hoćeš li da postane večan?“

„Jesi li povredila nekoga u Alkair Dalu, ili u logorima?“

Njen smeh nije nestajao, ali milovanje zastade, a prsti mu ščepaše vrat kao da će mu iščupati grkljan. „Koga bih uopšte mogla? Zar nisi do sada shvatio da ne voliš onu seljančicu? Da nije u pitanju ona aijelska kobila?“ Guja. Smrtonosna guja koja ga voli – Svetlosti, pomozi mi! – i nije znao kako da spreči njen ugriz, bilo da je usmeren na njega ili na nekoga drugog.

„Ne želim da bilo ko bude povređen. Još uvek su mi potrebni. Mogu da ih iskoristim.“ Bolele su ga ove reči, bolelo ga je toliko istine u njima.

Ali vredelo je malo bola ako će spasti Egvenu, Moirainu, Avijendu i sve svoje saputnike od Lanfearinih očnjaka.

Zabacila je prelepu glavu i nasmejala se poput raspevanih praporaca. „Sećam se vremena kada si bio toliko mekan da nikoga nisi mogao da iskoristiš. Dovitljiv u bici, tvrd kao kamen i nadmen kao planine, ali iskren i nežan kao devojčica! Ne, nisam povredila tvoje dragocene Aes Sedai i Aijele. Ne ubijam ja bez povoda, Lijuse Terine. Čak i ne povređujem bez povoda.“ Trudio se da se ne osvrne ka Asmodeanu; čovek beše prebledeo, krzavo je disao, oslonjen na jednu ruku, dok je drugom brisao usta i bradu.

Lanfear se polako okrenu i osmotri ogromni trg. „Uništili ste ovaj grad temeljitije nego ijedna vojska.“ Ali nije zurila u srušene palate, koliko god se pretvarala. Zanimao ju je uništeni trg i razbacana gomila ter’angreala i ko zna čega još. Stegla je usne i ponovo pogledala Randa; tamne joj oči pokazaše suzbijen bes. „Dobro slušaj njegove pouke, Lijuse Terine. Ostali su još napolju: Samael, koji ti zavidi, Demandred, koji te mrzi, Rafhin, željan moći. Još će više žudeti da te unište ako – kada – otkriju da imaš to u svom posedu.“

Pogled joj je zatreperio prema kipiću u njegovim rukama, i za tren mu se učinilo da je neodlučna da li da mu ga oduzme. Ne zato što bi mu time sklonila ostale s vrata, već što bi s njim možda bio previše moćan za Lanfear. Trenutno nije bio siguran da bi mogao da je spreči, pa makar koristila samo svoje ruke. U jednom trenu vagala je mogućnost da ter’angreal ostane kod njega, u drugom je vagala njegovu iscrpljenost. Uz svu priču o ljubavi, nije želela da bude blizu kada Rand povrati dovoljno snage da koristi taj predmet. Ponovo je ovlaš pogledala trg, napućenih usana; najednom, kraj nje se otvori prolaz, ne u tminu, već u nešto nalik odajama palate, prepunim belog mermera i belih svilenih tapiserija.

„Koja si bila?“, upita je on dok je koračala prema prolazu. Zastala je i osvrnula se, sa skoro ljupkim osmehom.

„Zar misliš da bih izdržala da budem debela, ružna Keila?“ Pogladila je svoje tanano telo radi dodatnog naglaska. „A Isendra, vitka, predivna Isendra. Mislila sam, ako sumnjaš, sumnjaćeš na nju. Ponos mi nije toliko krhak da ne može izdržati malo debljine, samo ako mora.“ Osmeh preraste u prezriv kez. „Isendra je mislila da se uvukla među obične Prijatelje Mraka. Ne bi me čudilo da sad panično objašnjava ljutim Aijelkama otkud toliko njihovog zlatnog nakita na dnu njenog kovčega. Nešto od svega toga je zaista sama ukrala.“

„Zar nisi rekla da nikog nisi povredila?“

„Eto, vidi se kako ti je meko srce. Umem ja da pokažem žensku nežnost kada tako odlučim. Mislim da nećeš moći da sprečiš da je išibaju – zaslužila je to, samim tim kako me je gledala – ali ako požuriš, možda ćeš stići pre nego što je s mešinom vode pošalju da hoda preko ove spržene zemlje. Aijeli su, čini mi se, veoma strogi prema lopovima.“ Nasmešila se, i začuđeno odmahnula glavom. „Koliko su se samo promenili. Nekad si mogao da ošamariš Da’šaina, a on bi te samo upitao šta je skrivio. Ošamariš ga još jednom, a on te pita da te možda nije uvredio. Mogao si tako po čitav dan.“ Pogledala je Asmodeana popreko, s nipodaštavanjem, i dodala: „Dobro ga slušaj i brzo uči, Lijuse Terine. Želim da vladamo zajedno; ne želim da gledam kako te Samael ubija, ili kako te Grendal uvršćuje u svoju zbirku zgodnih mladića. Dobro slušaj i brzo uči.“ Koraknula je u odaju belog mermera i svile, a vrata se iskrenuše, skupiše i iščeznuše.

Rand prvi put od njenog dolaska slobodno udahnu. Mijerin. Ime koga se setio među staklenim stubovima. Žena koja je pronašla tamnicu Mračnog u Doba legendi i raskopala je. Da li je znala šta je čeka? Kako se spasla iz one plamene stihije koju je video? Zar se već tada bila podala Mračnome?

Asmodean se upinjao da ustane; zaklati se, pa umalo pade. Više nije krvario, ali od ušiju do usta i vrata bio je umrljan krvlju. Njegov crveni kaput beše prljav i iscepan, bela čipka iskidana i iskrzana. „Moja veza s Velikim gospodarom dozvoljavala mi je da dodirujem saidin ne gubeći razum“, prošištao je. „Sada si me samo učinio ranjivim poput tebe. Sada bi mogao i da me pustiš. Nisam dobar učitelj. Izabrala me je samo zato...“ Usne mu se iskriviše; zažalio je za ovim recima.

„Zato što nema nikog drugog“, dovrši Rand i okrenu se.

Oteturao je preko širokog trga, tražeći put kroz krhotine. Asmodean i on bačeni su daleko od Avendesore, niz put staklenih stubova. Kristalne zasvođene kapije ležale su preko oborenih kipova muškaraca i žena, neke skršene, neke neokrznute. Ogroman obruč od srebrnastog metala ležao je prevrnut preko metalnih i mermernih stolica. Neobični gvozdeni, kristalni i stakleni predmeti behu izmešani u gomili krhotina. Na vrhu gomile, koplje od crnog metala stajalo je uspravno, protivno sili teže. Čitav trg beše takav.

Prerovio je rusvaj ispred velikog drveta i pronašao ono za čime je tragao. Šutnuo je nekakve spiralne staklene posude u stranu, odgurnuo rezbarijom ukrašenu stolicu od crvenog kristala i podigao statuetu visoku jednu stopu, predstavu neke uzvišene žene u haljini, od belog kamena, s providnom kuglom u ruci. Bila je čitava. Za njega, ili bilo kog muškarca, beskorisna koliko i njen muški dvojnik za Lanfear. Razmišljao je da li da je uništi. Jedan zamah rukom, činilo se, biće dovoljan da skrši kristalnu kuglu o pločnik.

„Tražila je to.“ Nije ni primetio da ga Asmodean prati. Zateturao se i protrljao krvava usta. „Iščupaće ti srce samo da se toga domogne.“

„Možda će iščupati tvoje, pošto si skrivao ovo od nje. Ona me voli.“ Svetlosti, pomozi mi! Kao da te voli besna vučica! Tren potom, obgrlio je i žensku i mušku statuetu. Možda će je iskoristiti. A i ne želim ništa više da uništavam.

Pa ipak, kada se osvrnuo, vide još nešto osim ruševina. Magla je već skoro iščilela nad srušenim gradom; samo je još pokoji nežni pramičak ostao na zracima zalazećeg sunca. Tle doline beše oštro usečeno na južnoj strani, a kroz ogromnu rasekotinu na licu grada, koja je sezala do nekog dubokog, skrivenog podzemnog mora, tekla je voda. Niži kraj doline već se punio njome. Jezero. Na kraju će možda dosegnuti i do grada. Jezero dugo tri milje, u zemlji gde ljudi žive od izvora dugog samo deset stopa. Narod će doći da živi u ovoj dolini. Već je video okolne planine pod terasastim baštama, zazelenele. Zbrinuće Avendesoru, poslednje čora drvo. Možda će ponovo sagraditi Ruidean. Pustara će iznedriti grad. Možda će poživeti dovoljno dugo da ga vidi.

Uspeo je da otvori prozor u tminu koristeći angreal oblog malog čoveka s mačem. Asmodean snebivljivo prođe s njim, i pomalo se podrugljivo iskezi videvši izrezbareni kameni stepenik, jedva dovoljan za njih dvojicu. Isti čovek koji se podao Mračnome. Njegovo proračunavanje i popreki pogledi dovoljno su svedočili o tome, ako je Randu uopšte bilo potrebno svedočanstvo.

Samo su dvaput progovorili lebdeći kroz tamu.

Prvi put, Rand reče: „Ne mogu da te zovem Asmodean.“

Čovek zadrhta. „Ime mi je bilo Džoar Adam Nesosin“, najzad kaza. Zvučao je kao da ga je to ogolilo, kao da mu je nešto oduzeto.

„Ni to mi ne odgovara. Ko zna šta uz to ime može negde da ispliva? Moja je zamisao da ne budeš ubijen, kao jedan od Izgubljenih.“ I da niko ne otkrije da ga jedan od Izgubljenih podučava. „Mislim da ćeš morati da ostaneš Jasin Natael. Zabavljač Ponovorođenog Zmaja. Dovoljan izgovor da ostaneš u blizini.“ Natael se namršti, ali ne reče ništa.

Nešto kasnije, Rand progovori: „Prvo čemu ćeš me učiti jeste kako da zaštitim svoje snove.“ Čovek samo smrknuto klimnu. Stvaraće mu muke, ali sve je bolje od muka neznanja.

Stepenik uspori i zastade, i Rand ponovo savi prostor. Otvoriše se vrata ka useku u steni pod Alkair Dalom. Kiša je prestala, ali je dno kanjona, u večernjim senkama, i dalje bilo mokro, blatnjavo, ugnječeno aijelskim stopalima. Aijela je bilo manje, možda i za četvrtinu, ali nisu se borili. Posmatrali su usek, gde su se poglavarima klanova uz Lana pridružile i Moiraina, Egvena, Avijenda i Mudre. Met je čučao nešto dalje od njih, natučenog šešira, sa crnim kopljem naslonjenim na rame; Adelin i Device stajale su oko njega. Svi zinuše u čudu kada videše kako Rand stupa kroz otvor, i još se više razrogačiše ugledavši Nataela u iscepanom, sjajnom crvenom kaputu i beloj čipki. Met skoči na noge i nasmeši se, a Avijenda skoro da podiže ruku da ga pozdravi. Okupljeni Aijeli su ih nemo posmatrali.

Pre nego što iko stiže da progovori, Rand reče: „Adelin, možeš li da pošalješ nekog na vašar, da kaže ženama da ne tuku Isendru? Nije tolika kradljivica kao što im se čini.“ Plavokosa žena se trže, ali smesta posla jednu Devicu.

„Kako si znao za to?“, viknu Egvena, u isti čas kad Moiraina upita: „Gde si bio? Kako?“ Tamni joj je pogled sevao između njega i Nataela, a od smirenosti Aes Sedai ne beše ni traga. A Mudre...? Melaina, sunčane kose, izgledala je voljna da golim rukama čupa odgovore iz njega. Bair se gnevno mrgodila kao da će ih isterati šibom. Amis je poravnavala šal i gladila svoju bledu kosu, neodlučna između brige i olakšanja.

Adelin mu dodade još uvek mokar kaput. Obmotao ga je oko kamenih statua. Moiraina je pomno gledala i njih. Nije znao sumnja li šta predstavljaju, ali odlučio je da ih skrije od svih, najbolje što može. Nije smeo sebi da poveri ni moć Kalandora, a kamoli silnog sa’angreala. Nije smeo, dok ne nauči kako da upravlja njima i sobom.

„Šta se desilo ovde?“, upitao je, a Aes Sedai steže zube jer ju je tako zanemario. Ni Egvena nije izgledala zadovoljnije.

„Šaidoi su otišli za Sevanom i Kuladinom“, kaza Ruark. „Svi ostali priznaju te kao Kar’a’karna.“

„Šaidoi nisu jedini koji su pobegli.” Hanovo smežurano lice se ogorčeno iskrivi. „Neki od mojih Tomanela su takođe otišli. Neki Gošijeni, Šaaradi i Čarini isto tako.“ Džeran i Erim zaklimaše, skoro podjednako smrknuto kao Han.

„Nisu otišli sa Šaidoima“, zagrme visoki Bael, „ali ipak su otišli. Ispričaće svima šta se ovde dogodilo, i sve što si razotkrio. Mučno je to bilo. Videh i neke ljude kako bacaju koplja i beže!“

Povratiće vas, i uništiti.

„Nijedan Taardad nije odstupio“, dometnu Ruark; nije se gordio, već jednostavno iznosio činjenicu. „Spremni smo da te pratimo, kuda god da nas povedeš.“

Kuda ih povede. Nije bilo gotovo, ni sa Šaidoima, ni s Kuladinom i Sevanom. Preleteo je pogledom preko kanjona i video potresena lica svih koji su rešili da ostanu. Kakvi li su ti koji su pobegli? Pa ipak, Aijeli su bili samo sredstvo što vodi ka cilju. Morao je to da upamti. Moram da verujem još svesrdnije nego oni.

Džede’en i Metov škopac čekali su kraj useka. Rand dade Nataelu znak da ga prati i pope se u sedlo, čvrsto držeći zavežljaj u kaputu pod rukom. Stisnutih usana, bivši Izgubljeni stade mu uz levu uzengiju. Adelin i preostale Device skočiše i okružiše ih. Začudo, i Avijenda se spustila i stala na svoje uobičajeno mesto s desne strane. Met vesto uskoči Kockici u sedlo.

Rand podiže pogled ka ljudima u useku; svi su ga gledali, svi su iščekivali. „Čeka nas dug put natrag.“ Bael je odvratio lice. „Dug, i krvav put.“ Aijeli nisu menjali izraz. Egvena skoro da podiže ruku ka njemu, s bolom u očima, ali nije mario za nju. „Kada se okupe i ostali poglavari klanova, put počinje.“

„Počeo je veoma davno“, tiho kaza Ruark. „Pitanje je samo kada će se završiti, i kako.“

Rand nije umeo da odgovori na to. Okrenuo je svog šarca i polako odjahao niz kanjon, okružen neobičnom svitom. Aijeli su mu se uklanjali s puta; zurili su u njega, očekivali su nešto. Već se spuštala ledena noč.