Dolazak Senke

25 Put do koplja

„Gotovo“, kaza jedan muškarac, a za njim jedna od žena: „Gotovo.” Met pogledom prelete duž zidova, a onda ih ošinu pogledom, okrenuvši se oko sebe da ih sve vidi kako stoje na svojim postoljima i gledaju ga s visine. „Gotovo? Šta je gotovo? Ne vidim vrata. Vi lažljivi...“

Ne oklevajući kod prvog reda stubova, Rand natera sebe da zađe među njih. Sada više nema vraćanja, niti osvrtanja. Svetlosti, šta će se ovde desiti? Šta ovo zapravo radi?

Providni kao najbolje staklo, možda stopu debeli i s međusobnim razmakom od tri koraka, stubovi su bili kao neka šuma blistave svetlosti i neobičnih duga. Među njima je bilo hladnije – i to toliko da on požele da je poneo kaput – ali glatki beli kamen po kome je hodao takođe je bio pokriven peskom. Nije bilo ni daška vetra, ali Rand se sav naježio.

Nešto dalje, s desne strane, video je nekog čoveka u aijelskoj sivoj i smeđoj odeći, ukočenog i nepomičnog. To mora da je Muradin, Kuladinov brat. Ukočen i nepomičan; nešto se dešava. Za divno čudo, iako je svetlo bilo veoma bleštavo, Rand je jasno video Aijelovo lice. Oči mu behu razrogačene, lice kao sleđeno, a usne iskežene. Šta god da gleda – ne dopada mu se. Ali Muradin je bar dotle stigao. Ako može on, onda može i Rand. Aijel je bio svega nekih šest ili sedam koraka udaljen od njega. Zapitavši se zašto on i Met nisu videli kad je Muradin ušao, Rand načini još jedan korak.

I nađe se iza para nečijih očiju. Osećao je telo u kome je bio, ali nije imao vlast nad njim. Vlasnik tih očiju vešto se krio među stenama na goloj padini, pod plamenim suncem, i posmatrao neobične poludovršene kamene građevine – ne! Manje no poludovršene. To je Ruidean, ali bez magle, tek u nastajanju – i to prezrivo. On je bio Mandein. Bio je mlađ za poglavara septe; bilo mu je svega četrdeset godina. Osećaj razdvojenosti polako izblede i nastupi mirenje. On je Mandein.

„Moraš da se saglasiš“, reče Sealdra, ali on tog trenutka nije obraćao pažnju na njene reči.

Dženi su napravili stvari koje crpu vodu i sipaju je u velike kamene bazene. On se borio u bitkama vođenim oko manje vode no što je bilo u jednom od tih spremišta, kraj kojih su se ljudi šetali kao da im tolika voda ništa ne znači. Čudna staklena šuma dizala se u središtu svega toga, blistava na suncu, a u njenoj blizini najviše drvo koje je ikada video – bar tri hvata visoko. Njihove kamene zgrade kao da su bile građene s ciljem da u sebi smeste čitavu utvrdu, pa i septu. Ludilo. Ovaj Ruidean ne može da se brani. Naravno, niko ne bi ni napao Džene. Većina ih izbegava kao što izbegavaju proklete Zalutale, koji putuju svetom u potrazi za pesmama za koje tvrde da će povratiti izgubljene dane.

Povorka je iz Ruideana vijugala prema planini. Sastojala se od nekoliko desetina Džena i dva palankina, koje su nosili po osmorica. Od tih palankina moglo bi se napraviti bar dvadesetak poglavarskih stolica – toliko je drveta tu bilo. Čuo je da među Dženima još ima Aes Sedai.

„Moraš da se saglasiš s onim što budu tražili, mužu moj, šta god to bilo“, kaza mu Sealdra.

On je tada pogleda i na trenutak požele da prođe prstima kroz njenu dugu zlatnu kosu. I dalje je bila ista ona nasmejana devojka koja je položila svadbeni venac pred njegove noge i zaprosila ga. Ali sada je bila ozbiljna, napeta i zabrinuta. „Hoće li ostali doći?“ – upita je on.

„Neki. Većina. U snu sam razgovarala s mojim sestrama, i sve smo sanjale isti san. Poglavari koji ne dođu, i oni koji se ne saglase... Njihove septe će izumreti, Mandeine. Kroz tri pokolenja od njih će ostati samo prašina, a njihove utvrde i stoka pripašće drugim septama. Njihova imena biće izgubljena.“

Nije mu se dopadalo što ona priča s Mudrima iz drugih septi, čak ni u snu, ali Mudre sanjaju istinite snove. Kada znaju da je tako, onda su zaista istiniti. „Ostani ovde“, reče joj on. „Ako se ne vratim, pomozi našim sinovima i kćerima da očuvaju septu.“

Ona ga dodirnu po obrazu. „Hoću, hladu mog života. Ali zapamti da se moraš saglasiti.“

Mandein mahnu i stotinu zabrađenih prilika pođe za njim niz padinu, prikradajući se od stene do stene, s pripravnim lukovima i kopljima.

Siva i smeđa odeća stapala se s neplodnom golom zemljom toliko dobro da čak ni njegov pogled ponekad nije mogao da ih otkrije. S njim su bili samo muškarci. Sve žene iz septe koje nose koplje ostavio je sa muškarcima oko Sealdre. Ako nešto pođe po zlu i ona odluči da pokuša neku glupost kako bi ga spasla, muškarci će verovatno poći za njom, ali žene će se postarati da se ona vrati u utvrdu, ma šta zapravo želela, kako bi štitila utvrdu i septu. Bar se tako nadao. One su ponekad u stanju da budu okrutnije od muškaraca, i bezumnije.

Dok se on spusti do podnožja, povorka iz Ruideana već se zaustavila na jednoj zaravni od ispucale gline. On pokaza svojim ljudima da stanu pa nastavi sam, spustivši veo. Primetio je kako se i drugi ljudi spuštaju s planine i prelaze preko zapekle zemlje. Koliko ih je? Pedesetak? Možda stotinu? Nekih ljudi koje je očekivao nije bilo. Sealdra je, kao i obično, bila u pravu – neki nisu poslušali snove svojih Mudrih. Bilo je nekih koje nikada ranije nije sreo, kao i ljudi koje je pokušavao da ubije i onih što su njega hteli da ubiju. Ako ništa drugo, bar niko nije bio zabrađen. Ubiti ispred jednog Džena smatralo se skoro jednakim zlom kao ubiti Džena. Ponadao se da i ostali to imaju na umu. Samo ako jedan od njih pokuša neku podlost, i velovi će se dići, a ratnici koje je svaki poglavar poveo sa sobom pojuriti niz planinu i ova suva glina natopiće se krvlju. Svakog časa je očekivao da mu neko zarije koplje u rebra.

Iako je sve vreme pazio na stotinu mogućih ubica, nije mogao a da se ne zagleda ka Aes Sedai u kitnjasto izrezbarenim nosiljkama, koje su nosači polako spuštali na zemlju. Behu to žene kose toliko bele da se činila providnom. Bezvremena lica, tako krhka da se on uplašio kako će ih vetar raspršiti. Čuo je da godine prolaze pored Aes Sedai. Koliko li njih dve imaju godina? Šta li su u svom životu videle? Sećaju li se kada je njegov veliotac Komran pronašao ogijerski steding na Zmajevom zidu i počeo da trguje sa njima? A možda se čak sećaju i vremena kada je Komranov veliotac Rodrik poveo Aijele da pobiju ljude u gvozdenim košuljama, koji su prešli Zmajev zid? Aes Sedai ga pogledaše – jedan par očiju bese oštre plave boje, a drugi tamnosmeđ; bile su to prve tamne oči koje je u životu video – i kao da mu pročitaše misli. Znao je da je za nešto odabran, ali ne i za šta. Uz veliki napor volje, on se otrže od ta dva pogleda, koja kao da su ga poznavala bolje od njega samog.

Jedan mršav sedokos čovek, visok iako pogrbljen, istupi iz družine Džena, a za njim dve prosede žene koje kao da su bile sestre, s istovetnim dubokim zelenim očima i pokretima glave. Ostatak Džena s nelagodom se zagleda u zemlju, da ne bi gledali Aijele, ali ne i to troje.

„Ja sam Dermon“, dubokim i snažnim glasom reče muškarac, a njegove plave oči bile su nepokolebljive kao u ma kog Aijela. „Ovo su Mordaina i Narisa.“ Pokaza najpre na jednu, pa na drugu ženu. „Mi govorimo u ime Ruideana i Džen Aijela.“

Poglavari oko Mandeina zažagoriše. Većina njih ni najmanje nije volela što Dženi tvrde da su Aijeli – baš kao i oni. „Zašto ste nas pozvali ovamo?“ – zatraži on da čuje, mada ga je peklo priznanje da se odazvao na nečiju naredbu.

Umesto da odgovori, Dermon upita: „Zašto ne nosiš mač?“ To izazva ljutito gunđanje.

„To je zabranjeno“, odreza Mandein. „To bi čak i Dženi trebalo da znaju.“ Podiže koplja i dodirnu nož za pojasom, pa luk na leđima. „Ovo je čestito ratničko oružje.“ Ponovo se začu gunđanje, ali sada u znak odobravanja, čak i od nekih što su zakleli da će ga ubiti. Svejedno će to pokušati, ako im se ukaže prilika, ali odobravali su ono što je upravo rekao. A izgleda da im nije smetalo da on priča, pošto one Aes Sedai gledaju.

„Ne znaš zašto“, kaza Mordaina, a Narisa dodade: „Premnogo toga ne znaš, a morao bi znati.“

„Šta vi hoćete?“ – ljutito zapita Mandein.

„Vas.“ Dermon pogledom obuhvati sve Aijele. „Oni među vama koji hoće da predvode moraju doći u Ruidean i naučiti odakle potičemo, i zašto ne nosite mačeve. Oni koji to nisu u stanju, neće preživeti.“

„Obratile su vam se vaše Mudre“, reče Mordaina, Mu suprotnom ne biste bili ovde. Znate cenu koju će platiti oni što odbiju.“

Čarendin se progura napred i prostreli pogledom najpre Mandeina, pa onda Džena. Mandein je bio zaslužan za dugi namreskani ožiljak na Čarendinovom licu; tri puta su se međusobno skoro ubili. „Samo da dođe kod vas?“ – upita Čarendin. „Ko god među nama da dođe do vas, predvodiće Aijele?“

„Ne.“ Ta reč beše slabašna kao šapat, ali svejedno je svi čuše. Izgovorila ju je tamnooka Aes Sedai što je sedela u svojoj izrezbarenoj stolici s ćebetom preko nogu, kao da joj je hladno pod okrutnim suncem. „To će kasnije uslediti“, nastavi ona. „Kamen što nikada ne pada pašće da obznani njegov dolazak. Od krvi, ali krv ga neće odgajiti, izaći će iz Ruideana u zoru i vezati vas vezama koje nećete moći da raskinete. Povratiće vas i uništiti.“

Neki od poglavara septi krenuše da odu, ali niko ne načini više od nekoliko koraka. Svi su čuli reči svojih Mudrih. Saglasite se, ili ćemo biti uništeni kao da nas nikad nije bilo. Saglasite se, ili ćemo sami sebe uništiti.

,„Ovo je neka prevara“, povika Čarendin. Kada ga Aes Sedai pogledaše, on spusti glas, ali i dalje beše besan. „Vi smerate da preuzmete vlast nad septama. Aijeli se nikome ne klanjaju.“ A onda se trže, pokušavajući da izbegne poglede Aes Sedai. „Nikome“, progunđa.

„Ne tražimo vlast“, kaza im Narisa.

„Mi polako nestajemo“, reče Mordaina. „Doći će dan kada Džena više biti neće, i samo ćete vi pamtiti Aijele. Vi morate preostati, ili je sve ovo bilo uzalud i protraćeno.“

Spokojna sigurnost njenog glasa ućutka Čarendina, ali je Mandein imao još jedno pitanje. „Zašto? Ako vam je znan vaš usud, čemu onda ovo?“ Pokaza ka zgradama u daljini.

„To je naša svrha“, mirno odgovori Dermon. „Dugo smo godina tražili ovo mesto, i sada ga pripremamo – mada ne za ono što smo prvobitno imali na umu. Mi smo tu da činimo ono što moramo i budemo verni.“

Mandein pogleda sedokosog čoveka pravo u lice. Na njemu nije bilo straha. „Ti si Aijel“, kaza, a kada neki poglavari septi preneraženo uzdahnuše, on viknu: „Ja ću poći k Džen Aijelima.“

„U Ruidean ne smeš stupiti naoružan“, reče mu Dermon.

Manđein se grohotom nasmeja na njegovu drskost. On od Aijela traži da bude nenaoružan. Skidajući sa sebe oružje, Mandein zakorači. „Povedi me u Ruidean, Aijelu. Moja hrabrost je ravna tvojoj.“

Rand trepnu. On je bio Mandein; još je osećao kako prezir ka Dženima polako prelazi u divljenje. Da li su Dženi Aijeli, ili ne? Izgledali su isto; visoki, svetlooki i preplanulih lica, odeveni u istu odeću izuzev velova. Ali niko od njih nije imao oružje, izuzev jednostavnih noževa za svakodnevni posao. Ne postoji Aijel bez oružja.

Zašao je daleko dublje među stubove no što bi ga jedan korak odneo, i bio je prilično bliži Muradinu no ranije. Aijelov ukočeni pogled pretvorio se u grozno mrštenje.

Pesak zaškripa pod Randovim čizmama kada je koraknuo napred.

Zvao se Rodrik i imao je skoro dvadeset godina. Sunce je bilo kao zlatni žulj na nebu, ali on je držao veo preko lica i bio na oprezu. Koplja mu behu pripravna – jedno u desnici, a tri pričvršćena s unutrašnje strane malenog štita od bivolje kože – kao i on sam. Džeordam je bio dole, na ravnici pokrivenoj smeđom travom, južno od brda, gde je većina žbunja bila sparušena. Starčeva kosa bila je bela, kao onaj sneg o kojima stari pričaju, ali pogled mu je bio oštar. Džeordam jamačno nije bio u potpunosti zaokupljen posmatranjem bunardžija kako pune mešine.

Na severu i istoku pružale su se planine. Severni venac bio je visok, oštar i belih vrhova, ali kao kepec naspram istočnih čudovišta. Te planine su izgledale kao da zemlja pokušava da dodirne nebesa, a možda je tako i bilo. Možda je ono belo na planinskim vrhovima sneg? Ali to nikada neće otkriti. Suočeni s ovim, Dženi će sigurno odlučiti da krenu na istok. Već mesecima putuju duž tog planinskog zida i s mukom vuku svoja kola, sve vreme pokušavajući da poreknu Aijele koji ih slede. Bar je bilo vođe kada su prešli reku, mada veoma malo. Godine su prošle otkako je Rodrik video reku dublju od svojih kukova. Većina vodotokova bila je isušena. Nadao se da će kiše ponovo doći i da će se zemlja opet zazeleneti. Sećao se da je svet bio zelen.

Konje je čuo pre no što ih je video. Tri konjanika jahala su preko brda, odeveni u duge kožne košulje opšivene metalnim diskovima. Dvojica su imala koplja. Poznavao je onoga što ih je predvodio; bio je to Garam, sin poglavara varoši koju su Aijeli ostavili za sobom, ne mnogo stariji od Rodrika. Ti varošani bili su potpuno slepi. Uopšte nisu videli Aijele koji su se promeškoljili pošto su konjanici prošli kraj njih, a onda se ponovo prikrili. Rodrik spusti veo; tu neće biti ubijanja, sem ako ga konjanici ne otpočnu. Nije žalio zbog toga – ne baš – ali nije mogao ni da se nagna na poverenje prema ljudima koji žive u kućama i varošima. Premnogo je bitaka bilo s takvima, a priče kažu da je oduvek tako.

Garam zauzda konja i diže ruku u znak pozdrava. Bio je to nizak tamnook čovek, kao i ona dvojica za njim, ali sva tri konjanika delovala su prekaljeno i sposobno. „Ho, Rodriče. Jesu li tvoji dovršili punjenje mešina za vodu?“

„Vidim te, Garame.“ Potrudio se da mu glas bude ravan i bezizražajan. Osećao se nelagodno što vidi ljude na konjima, čak i više no zbog činjenice da nose mačeve. Aijeli imaju tovarne životinje, ali ima nečeg neprirodnog u jahanju konja. Šta će ti onda noge? „Skoro da jesmo. Da li tvoj otac povlači svoju dozvolu da se opskrbimo vodom na njegovoj zemlji?“ Nijedna druga varoš nikada pre toga nije dala dozvolu. Za vodu su morali da se bore, ako su ljudi u blizini, baš kao i za sve ostalo – a gde ima vode, tu ima i ljudi. Neće mu biti lako da sam ukloni tu trojicu. On se pripremi za ples i verovatnu pogibiju.

„Ne povlači“, odgovori Garam. Nije ni primetio Rodrikovu pripravnost. „Izvor u našoj varoši je bogat vodom, a moj otac kaže da će nam bunari koje ste vi iskopali ostati kad odete. Ali učinilo mi se da je tvoj deda hteo da zna kada oni drugi krenu, pa sam došao da ti kažem da su pošli.“ A onda se nasloni na jabuku sedla. „Reci mi, da li su oni zaista isti narod kao vi?“

„Oni su Džen Aijeli, a mi smo Aijeli. Isti smo, ali i ne. Ne mogu to bolje da objasnim, Garame “ Zapravo, ni sam to nije razumeo.

„Kuda su krenuli?“ – upita Džeordam.

Rodrik se mirno pokloni svom veliocu; čuo je korake stopala u mekim čizmama i znao da neki Aijel dolazi, ali varošani nisu primetili da im se Džeordam približio i iznenađeno zategnuše uzde. Samo Garamova ispružena ruka spreči drugu dvojicu da spuste koplja. Rodrik i njegov veliotac jednostavno su čekali.

„Istočno“, odgovori Garam kada ponovo povrati vlast nad konjem. „Preko Kičme sveta.“ Pokaza ka planinama koje su grizle nebo.

Rodrik se tržnu, ali Džeordam hladno upita: „Šta je na drugoj strani?“

„Koliko ja znam, možda i kraj sveta“, odgovori Garam. „Nisam siguran da je te planine moguće preći.“ Na tren je oklevao. „Dženi sa sobom vode Aes Sedai. Čuo sam da ih ima na desetine. Zar vam nije nelagodno što putujete tako blizu Aes Sedai? Čuo sam da je svet nekada bio drugačiji, ali da su ga one uništile.“

Rodrik se veoma pribojavao Aes Sedai, mada mu se to nije videlo na licu. Bilo ih je samo četiri, a ne desetine, ali svejedno dovoljno da ga podseti na priče kako su Aijeli nekako izneverili Aes Sedai – a niko ne zna kako. Mora da Aes Sedai znaju. Retko kad se dešava da se udaljavaju od Džena, ali kad se to desi onda veoma tužno gledaju Aijele. Rodrik nije bio jedini koji je pokušavao da ih izbegava.

„Mi štitimo Džene“, kaza Džeordam. „Oni su ti koji putuju sa Aes Sedai.“

Garam klimnu, kao da je to veoma značajno, pa se nagnu napred i tiho reče: „Moj otac ima Aes Sedai kao savetnicu, mada pokušava to da sakrije od varoši. Ona kaže da moramo napustiti ova brda i poći na istok. Kaže da će voda ponovo poteći usahlim rekama, i da ćemo mi sagraditi veliki grad pored jedne takve. Priča ona svakakve stvari. Čujem da Aes Sedai nameravaju da podignu grad – našle su Ogijere da im ga sagrade. Ogijere!“ On odmahnu glavom, kao da se iz legendi vraća u stvaran svet. „Šta mislite, da li one to smeraju da ponovo zavladaju svetom? Aes Sedai? Mislim da bi trebalo da ih pobijemo pre no što nas ponovo unište.“

„Ti moraš učiniti kako misliš da je najbolje.“ Džeordamov glas nije odavao tok njegovih misli. „Ja moram da pripremim moj narod za prelazak preko onih planina.”

Tamnokosi čovek se ispravi u sedlu, očigledno razočaran. Rodrik je pretpostavljao da Garam želi aijelsku pomoć prilikom ubijanja Aes Sedai. „Kičma sveta“, oštro kaza Garam. „Ima još je dno ime. Neki je zovu Zmajev zid.”

„Prikladan naziv“, odgovori Džeordam.

Rodrik se zagleda ka udaljenim planinama što su grabile ka nebu. Prikladan naziv za Aijele. Njihovo tajno ime, koje nikome ne kazuju, bilo je Zmajev narod. Nije znao zašto, već samo da se ono spominje jedino kada primaš koplja. Šta li je iza tog Zmajevog zida? Ako ništa drugo, bar će tamo biti ljudi protiv kojih će moći da se bore. Uvek je tako. Na celom svetu postoje samo Aijeli, Dženi i neprijatelji. Samo to. Aijeli, Dženi i neprijatelji.

Rand duboko uzdahnu, kao da satima nije disao. Oči su ga bolele koliko su stubovi oko njega blistali. One reči još su mu prolazile glavom. Svet se sastoji iz Aijela, Džena i neprijatelja. To se nije odigralo u Pustari. Video je – proživeo – vreme pre no što su Aijeli stigli u svoju Trostruku zemlju.

Sada je bio još bliži Muradinu. Aijel je kolutao očima i kao da se borio da korakne još jednom.

Rand krete dalje.

Dok je s lakoćom čučao na snegom pokrivenoj padini, Džeordam nije obraćao pažnju na hladnoću, već je posmatrao petoro ljudi kako mu prilaze gazeći kroz sneg. Trojica muškaraca u plaštovima i dve žene u širokim haljinama s mukom su se probijali kroz snežne nanose. Stari pričaju kako je zima trebalo odavno da se završi, ali oni pričaju svakakve priče. Tvrde da su se nekada godišnja doba menjala, i da se zemlja neprestano tresla a planine komešale kao voda kad u nju baciš kamen. Džeordam u to nije verovao. Imao je osamnaest godina, rodio se u šatorima, i jedino je takav život poznavao. Sneg, šatori i dužnost da štiti.

On spusti veo i polako ustade, oslonivši se na svoje dugo koplje da ne bi preplašio ljude iz kola, ali oni se svejedno ukopaše u mestu i razrogačeno pogledaše njegovo koplje, luk na njegovim leđima i tobolac za pojasom.

Izgleda da su svi bili njegovih godina. „Potrebni smo vam, Dženi?” – doviknu on.

„Zovete nas tako da biste nam se rugali“, odgovori mu jedan visoki čovek oštroga nosa, “ali to je istina. Mijesmo jedini pravi Aijeli. Vi ste se odrekli Puta.”

„To je laž!“ – odreza Džeordam. „Ja nikad nisam uhvatio mač u ruke!”

A onda duboko udahnu da bi se smirio. Njegov zadatak nije bio da se ljuti na Džene. „Ako ste se izgubili, vaša kola su onamo.” Pokaza kopljem ka jugu.

Jedna žena uhvati onog ostronosog za ruku i tiho progovori. Ostali klimnuše, pa naposletku to učini i oštronosi, mada nevoljno. Bila je lepa; zlatni pramenovi njene kose bežali su ispod tamnog šala kojim se umotala. Okrenuvši se ka Džeordamu ona kaza: „Nismo se izgubili.” Odjednom se zagleda u njega, kao da ga je tek tada ugledala, i čvršće se obmota šalom.

On klimnu. Nije ni mislio da su se izgubili. Dženima obično polazi za rukom da izbegavaju one iz šatora, čak i kad im je potrebna pomoć. Ono malo što ih dođe čini to samo u očajanju, u potrazi za pomoći koju nigde drugde ne mogu da nađu. „Sledite me.”

Šatori njegovog oca bili su milju daleko. Niski i delimično pokriveni snegom, grlili su padine brda na kome su podignuti. Njegov narod je oprezno posmatrao pridošlice, ali posao nije stajao, bilo to kuvanje, popravka oružja ili grudvanje s detetom. Ponosio se svojom septom, koja je brojala skoro dve stotine ljudi. Bio je to najveći od deset bivaka raštrkanih severno od kola. Doduše, Dženi nisu bili zadivljeni. Smetalo mu je što je Džena mnogo više od Aijela.

Luin izađe iz svog šatora. Bio je visok, prosed čovek kamenog lica. Pričalo se da se nikada nije nasmejao; Džeordam ga zaista nikada nije video da se smeje. Ako se i smejao pre no što je Džeordamova majka umrla od groznice, Džeordam u to nije verovao.

Zlatokosa žena – zvala se Morin – ispričala je očekivanu priču. Dženi su trgovali s jednim selom, ograđenim zidom od brvana, a onda su muškarci iz tog sela noću došli i oteli stvari koje su trampili, pa i više od toga. Dženi uvek misle kako mogu da veruju ljudima što žive u kućama; uvek misle da će ih Put zaštititi. A onda su nabrojani mrtvi – očevi, jedna majka, prvobraća. I oteti – prvosestre, sestromajka i kćer. To poslednje iznenadilo je Džeordama. Morin je ogorčeno govorila o petogodišnjoj kćeri koju su oteli da je neka druga žena odgaja i gleda kako raste. Pažljivo je osmotrivši, Džeordam joj u sebi dodade nekoliko godina.

„Vratićemo ih“, obeća Luin. On prihvati svežanj kopalja koji mu dodadoše i zari ih u zemlju. „Možete ostati s nama, ako želite, sve dok ste voljni da branite sebe i nas ostale. Ako ostanete s nama, više vam neće biti dozvoljeno da se vratite među kola.“ Na te reči, oštronosi čovek se okrete i požuri natrag. Luin nastavi; retko se dešavalo da na te reči samo jedan ode. „Oni što žele da pođu sa nama u to selo, neka uzmu koplje. Ali zapamtite, ako uzmete koplje i okrenete ga protiv ljudi, moraćete da ostanete s nama.“ Njegov glas i pogled kao da su bili od ledenog kamena. „Što se Džena tiče, bićete mrtvi.“

Jedan od preostalih muškaraca na tren je oklevao, ali naposletku obojica izvadiše koplja iz zemlje. Kao i Morin. Džeordam je preneraženo pogleda, a čak i Luin trepnu.

„Ne moraš da uzmeš koplje da bi ostala“, kaza joj Luin, “ili da bismo mi vratili tvoje. Uzeti koplje označava spremnost na borbu, i to ne samo samoodbrane radi. Možeš da ga spustiš; u tome nema sramote.“

„Oteli su mi kćer“, odvrati Morin.

Na Džeordamovo zaprepašćenje, Luin skoro smesta klimnu. „Za sve postoji prvi put. Za sve. Neka tako bude.“ A onda se zaputi kroz bivak i poče da dodiruje ljude po ramenima, pozivajući ih u posetu tom ograđenom selu. Najpre je Džeordama dodirnuo. Otkako je dovoljno porastao da drži koplje, otac ga je uvek prvog birao. Tako i treba da bude.

Morin se teško snalazila s kopljem, pošto joj se držalje uplitalo u duge suknje.

„Ti ne moraš da ideš“, reče joj Džeordam. „Nijedna žena nikada nije. Mi ćemo ti dovesti kćer.“

„Nameravam da sama izbavim Kirin“, ljutito mu odvrati ona. „Nećeš me sprečiti.“ Tvrdoglava žena.

„U tom slučaju, moraš ovako da se obučeš.“ On pokaza svoj sivosmeđi kaput i pantalone. „Ne možeš u toj haljini da pešačiš noću kroz divljinu.“ Pre no što ona stiže da ustukne, on joj uze koplje iz ruku. „Nije lako naučiti da koristiš koplje.“ Dokaz tome bila su dvojica ljudi što su došli s njom, koji su posrtali dok su ih učili kako da drže koplja. Džeordam pronađe bradvu i skrati držalje za čitav korak. Ono što je preostalo bilo je četiri stope dugačko, računajući i čeličnu glavu dugu skoro stopu. „Ovim bodi. Ništa više. Samo bodi. Držalje se koristi i za odbranu, ali pronaći ću ti nešto da drugom rukom koristiš kao štit.“

Ona ga čudno pogleda. „Koliko imaš godina?“ – upita ga još čudnije. On joj reče, a ona zamišljeno klimnu glavom.

Trenutak kasnije, on upita: „Je li jedan od one dvojice tvoj muž?“ I dalje su se spoticali s kopljima.

„Moj muž već žali za Kirin. Više brine o drveću no o svojoj kćeri.“

„Drveću?“

„Drveću života.“ Kad je on ponovo bledo pogleda, ona odmahnu glavom. „Tri drvceta zasađena u burad. Oni se o njima staraju bolje no o sebi. Nameravaju da ih zasade kada pronađu neko bezbedno mesto. Kažu da će se tada vratiti stari dani. Oni. Rekla sam oni. Pa, dobro. Više nisam Džen.“ Ona zamahnu skraćenim kopljem. „Sada je ovo moj muž.“ Odmerivši ga pogledom, ona ga upita: „Da neko otme tvoje dete, da li bi ti pričao o Putu lista i patnji poslatoj da nas iskuša?“ On odmahnu glavom, a ona reče: „Tako sam i mislila. Biće od tebe dobar otac. Nauči me da se služim ovim kopljem.“

Čudna žena, ali lepa. On ponovo uze koplje od nje i poče da joj pokazuje, u hodu smišljajući ono što će učiniti. Sa skraćenim držaljem koplje je bilo veoma brzo i vešto.

Morin ga je posmatrala, čudno se smešeći, ali koplje ga je obuzelo. „Videla sam tvoje lice u snu“, tiho mu reče ona, ali on je nije zaista razumeo. S takvim kopljem u rukama bio bi brži od čoveka s mačem. Sa lakoćom je mogao da zamisli kako Aijeli gaze sve ljude s mačevima. Niko neće moći da im se suprotstavi. Niko.

Svetlost blesnu kroz staklene stubove, skoro oslepivši Randa. Muradin je bio samo na korak ili dva ispred njega, zagledan pravo ispred sebe, sav iskežen. Stubovi ih vode nazad kroz vreme, u davno izgubljenu aijelsku povest. Randove noge kretoše same od sebe. Napred. I nazad kroz vreme.

Luin namesti preko lica veo koji je štitio od prašine i zagleda se ka malom bivaku gde je zamiruća vatra još tinjala pod gvozdenim kotlićem. Vetar mu donese miris napola zagorele guste čorbe. Vatra je bila okružena gomilama ćebadi osvetljenih mesečinom. Konja nigde nije bilo. Požele da je poneo malo vode, ali jedino je deci bilo dozvoljeno da piju vodu, sem u vreme obroka. Kao kroz maglu, pamtio je vreme kada je bilo više vode, kad nije bilo tako vrelo i prašnjavo i kada vetar nije neprestano duvao. Noć je donosila tek neznatno olakšanje, pošto bi plamenocrveno sunce zamenila užasna hladnoća. On se bolje umota svojim ogrtačem od divokozinih koža, koji mu je služio i kao pokrivač.

Njegovi drugovi se prišunjaše bliže, kao i on umotani u ogrtače. Usput su udarali kamenje i gunđali toliko glasno da je bio siguran kako će probuditi ljude ispod njih. Ali nije se žalio, pošto ni sam nije bio vešt u tome. Lica su im bila skrivena velovima protiv prašine, ali jasno ih je prepoznavao. Luku, najmišićavijeg i sklonog šalama. Gerana, krakatog kao čaplja i najbržeg među kolima. Čarlina i Alidžu, koji su ličili jedan na drugog kao jaje jajetu, osim što je Čarlin imao naviku da krivi glavu kada je zabrinut, kao sada; njihova sestra, Kolina, u tom je bivaku dole. Kao i Maigran, Luinova sestra.

Kada su pronašli pocepane devojačke torbe, svi su bili spremni da ih ožale i produže, kao toliko puta ranije. Čak i Luinov veliotac. Adan bi ih sprečio da je znao šta nameravaju. Adan sada sve vreme mrmlja o vernosti nekim Aes Sedai koje Luin nikada nije video, i očuvanju Aijela u životu. Aijela kao naroda, ali ne nekog određenog Aijela. Čak ni Maigran.

„Njih je četvorica“, prošapta Luin. „Devojke su s ove strane vatre. Ja ću ih probuditi – tiho – i odšunjaćemo se dok ti ljudi spavaju.“ Njegovi prijatelji se zgledaše, pa klimnuše. Trebalo je ranije da se dogovore šta će da rade, ali svi su samo mislili kako da oslobode devojke i neprimećeno napuste kola. Nije bio siguran da će moći da prate te ljude, niti da ih pronađu pre no što stignu do svog sela, skupine grubih koliba odakle su Aijele oterali kamenjem. Ako otimači stignu dotle, sve će biti izgubljeno.

„Šta ako se probude?“ – upita Geran.

„Ja ne ostavljam Kolinu“, odreza Čarlin, istovremeno s bratovljevim tišim: „Oslobodićemo ih, Gerane

„Hoćemo“, saglasi se Luin. Luka gurnu Gerana, a on klimnu.

Nije bilo lako po mraku silaziti niz padinu. Suve grančice pucale su pod njihovim nogama, a kamenje i obluci kotrljali se nizbrdo. Što je Luin više pokušavao da se tiho kreće, kao da je bio sve bučniji. Luka je upao u neko trnje, koje se glasno pokršilo, ali izvukao se bez glasa, jedino što se zadihao. Čarlin se okliznuo i skotrljao skoro sve do dole, ali tamo se ništa nije mrdnulo.

Luin zastade malo dalje od bivaka i plašljivo se zgleda sa svojim prijateljima, a onda ušunja u logor. Sopstveni dah zvučao mu je kao grmljavina, glasnije no hrkanje što je dopiralo ispod jedne gomile ponjava. On se ukoči kad hrkanje zastade i ponjave se pomeriše, pa opet udahnu kada se hrkanje ponovo začu.

Luin oprezno kleknu pored jedne od manjih gomila i strže u stranu grubo vuneno ćebe puno prašine. Maigran ga pogleda. Lice joj bese izmodričeno i nateklo, a haljina skoro potpuno pocepana. On joj zapuši usta rukom da ne bi vrisnula, ali ona ga je samo gledala, netremice i tupo.

„Zaklaću te kao svinju, dečko“, začu se glas i jedan bradati čovek u prljavoj odeći skoči na noge, a dugi nož u njegovoj ruci mutno zasja na mesečini. On ritnu ljude koji su mu ležali s leve i desne strane, što izazva stenjanje i buđenje. „Baš kao svinju. Umeš li da cičiš, dečko, ili vi samo bežite?“

„Beži“, kaza Luin, ali njegova sestra i dalje je samo tupo gledala. On je panično uhvati za ramena i povuče prema ostalima. „Beži!“ Ona se ukočeno izvuče ispod pokrivača, skoro potpuno mlitavo. Kolina je bila budna – čuo je kako cvili – ali se još čvršće obavijala prljavim ponjavama, pokušavajući da se sakrije u njima. Maigran je samo izgubljeno stajala, ništa ne videći.

„Izgleda da ni to ne umeš.“ Čovek se isceri i zaobiđe vatru, držeći nož pred sobom. Ostali se sada pridigoše u sedeći položaj i stadoše da se smeju i gledaju šta će se desiti.

Luin nije znao šta da radi. Nije mogao da ostavi sestru. Jedino je mogao da pogine. Možda će to Maigran dati priliku da pobegne. „Beži, Maigran! Molim te, beži!“ Ona se ni ne mrdnu. Kao da ga nije ni čula. Šta su joj to uradili?

Bradonja mu se približavao, veoma polako, sve vreme se smejući i uživajući.

„Neeeeeeeeeee!“ Čarlin izlete odnekud i baci se na čoveka s nožem, oborivši ga na zemlju. Ona druga dvojica skočiše na noge. Jedan, obrijane glave što je blistala na mesečini, zamahnu mačem da saseče Čarlina.

Luin nije bio siguran kako se sve to dogodilo. Nekako mu se drška teškog gvozdenog kotlića našla u rukama i on je zamahnuo. Kotlić uz zvuk glasnog pucanja pogodi obrijanu glavu, i čovek s mačem sruči se na zemlju kao da mu se kosti istopiše. Izbačen iz ravnoteže Luin se zatetura pokušavajući da izbegne vatru i pade pored nje, ispustivši kotlić. Tamnokos čovek s kosom u pletenicama diže drugi mač, spreman da ga probode. Luin se zakoprca uzmičući, ne odvajajući pogled od oštrog mača, a ruke su mu panično tražile nešto čime bi se odbranio, makar običan štap. Ruka mu pade na zaobljeno drvo. On ga zgrabi i gurnu ka pobesnelom čoveku. Njegove tamne oči se razrogačiše a mač mu ispade iz šaka; krv mu pokulja na usta. Nije to bio štap, već koplje.

Luin preneraženo pusti držalje čim shvati šta je to, ali prekasno. Baci se unazad da bi izbegao čoveka koji je pao prema njemu, pa ga pogleda, sav se tresući. Bio je mrtav. Ubio je čoveka. Vetar je bio veoma hladan.

Posle nekog vremena zapita se zašto ga neko od ostalih nije ubio. Iznenadi se kad vide svoje prijatelje oko vatre. Geran, Luka i Alidža bili su zadihani, razrogačenih očiju iznad vela. Kolina je i dalje tiho plakala pod ponjavama, a Maigran samo stajala. Čarlin je bio na kolenima, a četvorica ljudi, oni seljani... Luinov pogled polete od jednog do drugog. Svi su bili obliveni krvlju.

„Mi... pobili smo ih“, drhtavim glasom izusti Luka. „Mi... Milost Svetlosti neka bi sada bila sa nama.“

Luin dopuza do Čarlina i uhvati ga za rame. „Jesi li povređen?“

Čarlin pade. Rukama mokrim od krvi držao je balčak noža što mu beše zariven u trbuh. „Boli me, Luine“, prošapta. Zadrhta jednom i oči mu se zastakliše.

„Šta ćemo sada?“ – upita Geran. „Čarlin je mrtav, a mi... Svetlosti, šta smo to uradili? Šta ćemo sada?“

„Vratićemo devojke do kola.“ Luin nije mogao da otrgne pogled s Čarlinovih staklastih očiju. „Eto šta ćemo.“

Pokupili su sve od čega je moglo biti neke koristi, uglavnom kotlić i noževe. Teško se dolazilo do metalnih stvari. „Zašto ne bismo“, grubo kaza Alidža. „Sigurno su to oteli od nekog poput nas.“

Ali Luin zaustavi Alidžu kada se ovaj saže da uzme jedan mač. „Ne, Alidža. To je oružje čija je jedina svrha da ubija ljude.“ Alidža ništa ne reče već samo pogleda četiri leša, pa onda koplja koja je Luka oblagao ponjavama da bi poneli Čarlinovo telo, Luin nije hteo da gleda seljane. „Koplje može da nas prehrani, Alidža. Mač ne može. Put ga zabranjuje.“

Alidža je i dalje ćutao, ali Luinu se učini da se podrugljivo iskezio iza vela protiv prašine. Međutim, kad napokon pođoše nazad, mačevi ostadoše kraj umiruće vatre i leševa.

Dugo im je trebalo da se po mraku vrate, noseći Čarlinovo telo. Vetar bi ponekad dunuo podižući čitave oblake prašine od kojih se teško disalo. Maigran se teturala zagledana pravo pred sebe; nije znala gde se nalazi, niti ko su oni. Kolina je i dalje bila prestravljena; bojala se čak i svog brata i skakala je čim bi je neko dodirnuo. Luin nije tako zamišljao njihov povratak. Sanjario je da će se devojke smejati, srećne što se vraćaju. Da će se svi smejati, a ne da će sa sobom nositi Čarlinov leš. Niti da će ih gušiti ono što su uradili.

Najpre ugledaše svetlost logorskih vatri, pa onda i kola. Amovi su već bili namešteni, tako da su muškarci odmah po izlasku sunca mogli da zauzmu svoja mesta u njima. Niko posle sumraka ne napušta sigurnost kola, pa se Luin iznenadio kad je ugledao tri prilike kako žure prema njima.

Adanova seđa kosa isticala se u mraku. Druge dve prilike bile su Nerina, Kolinina majka i Saralin, njegova i Maigranina. Luin sa strepnjom spusti veo.

Žene poleteše svojim kćerima, nudeći im zagrljaje i reči pune utehe. Kolina se s uzdahom utopi u majčin zagrljaj, ali Maigran skoro da nije ni primetila Saralin, koja je bila na ivici suza zbog modrica na licu svoje kćeri.

Adan se namršti na mladiće. Lice mu je bilo izbrazdano stalnim borama od brige. „Tako vam Svetlosti, šta se desilo? Kada smo otkrili da ste i vi nestali...“ Ućuta kada vide nosila s Čarlinovim telom. „Šta se desilo?“ – ponovo upita, ali kao da se pribojava odgovora.

Luin polako otvori usta, ali Maigran pre njega reče: „Pobili su ih.“ Pogled joj se gubio negde u daljini, i govorila je glasom malog deteta: „Zli ljudi su nas povredili. Oni... A onda je došao Luin i pobio ih.“

„Ne smeš tako da govoriš, dete“, kaza Saralin pokušavajući da je smiri. „Ti...“ A onda stade, zagleda joj se u oči, pa se okrete da nesigurno pogleda u Luina. „Da li je... Je li to istina?“

„Morali smo“ mučno kaza Alidža. „Pokušali su da nas ubiju. Čarlina su ubili.“

Adan ustuknu. „Vi ste... ubili? Ubili ljude? A šta je sa Zavetom? Mi nikome ne nanosimo zlo. Nikome! Nema dovoljno dobrog razloga da opravda ubistvo drugog ljudskog bića. Nema!“

„Oteli su Maigran, velioče“, reče mu Luin. „Oteli su Maigran i Kolinu, i povredili ih. Oni...“

„Nema tog razloga!“ – urliknu Adan, tresući se od besa. „Mi moramo da prihvatimo šta god da dođe. Naše patnje su tu da bi nam iskušale vernost. Mi prihvatamo i trpimo! Mi ne ubijamo! Ne samo što ste odlutali s Puta, već ste ga potpuno napustili. Više niste Da’šaini. Vi ste iskvareni, i neću dozvoliti da iskvarite druge Aijele. Bežite od nas, stranci. Ubice. Više niste dobrodošli u aijelskim kolima.“ A onda im okrete leđa i ode, kao da oni više ne postoje. Saralin i Nerina pođoše za njim, vodeći devojke.

„Majko?“ – kaza Luin i tržnu se kada mu ona uputi leden pogled.

„Majko, molim...“

„Ko si ti pa da me tako oslovljavaš? Sakrij svoje lice od mene, stranče. Nekada sam imala sina s tim licem. Ne želim da ga vidim na ubici.“ I povede Maigran za ostalima.

„Ja sam i dalje Aijel“, viknu Luin, ali oni se nisu osvrtali. Učinilo mu se da čuje Luku kako plače. Vetar dunu i podiže prašinu, pa on zakloni lice velom. „Ja sam Aijel!“

Divlja svetla bola su Randa pravo u oći. Još je osećao bol Luinovog gubitka, a um mu beše u kovitlacu. Luin nije nosio oružje. Nije ni znao, kako da se služi oružjem. Bio je prestravljen na samu pomisao da nekoga ubije. To nije imalo nikakvog smisla.

Sada skoro da je bio rame uz rame s Muradinom, ali on ga nije bio svestan. Muradinovo lice sada se zgrčilo i oblilo znojem; podrhtavao je kao da želi da beži.

Noge ponesoše Randa napred, i unazad.