Dolazak Senke

10 Kamen stoji

Mrtvi Aijeli ležali su pred Randovim nogama, upetljani s telima tri veoma obična čoveka u običnim kaputima i pantalonama. Bili su to potpuno obični ljudi. Neobična je bila samo činjenica da je šest Aijela, čitava straža, bilo pobijeno. Neki od njih očigledno su poginuli i pre no što su shvatili šta se dešava, ali svako od onih običnih ljudi imao je u sebi bar dva aijelska koplja.

Ali to ni izdaleka nije bilo sve. Čim je otvorio vrata, Randa preplaviše zvuci bitke: vika, zavijanje i zveket čelika o čelik među stubovima od crvenog kamena. Branitelj i u predvorju borili su se ispod pozlaćenih svetiljki za svoje živote, a protiv nekih zdepastih prilika u crnim verižnjačama, što su ih nadvisivale za dve glave. Po obliku tela podsećale su na ogromne ljude, ali glave i lica behu im izobličeni rogovima ili perjem, a umesto nosa i usta imali su gubice ili kljunove. Behu to Troloci. Koračali su služeći se kandžama ili kopitima jednako često kao i ljudskim stopalima u čizmama. Sekli su ljude neobičnim sekirama, kopljima s kukama i srpolikim mačevima. A sa njima su bili i Mirdraali, nalik na vitke mrtvački blede ljude, odevene u crne oklope. Podsećali su na otelotvorenu smrt.

Negde u Kamenu gong je zvonio na uzbunu, a onda odjednom ućutao, što je jasno govorilo o nečijoj smrti. Međutim, za njim se oglasi drugi, pa još jedan.

Branitelji su se i dalje borili. Iako su bili brojniji od Troloka, izginulo ih je više. Dok ih je Rand tražio pogledom, jedan Mirdraal golom rukom otkide pola lica onog tairenskog kapetana, a drugom zari mrtvački crno sečivo u grlo jednog Branitelja, izmakavši se kao zmija udarcu njegovog koplja. Branitelji su se suočili s onim za šta su mislili da su putničke priče za plašenje dece. Hrabrost ih je skoro izdala. Jedan čovek što je izgubio svoj rebrasti kalpak bacio je koplje i pokušao da pobegne, ali ogromna troločka sekira raspoluti mu glavu kao dinju. Jedan drugi pogleda Mirdraala i dade se u beg, vrišteći na sav glas. Mirdraal zmijoliko sunu da ga presretne. Kroz nekoliko trenutaka svi će se ljudi dati u beg.

„Seni!“ – viknu Rand. „Okušaj se sa mnom, Seni!“ Mirdraal stade u mestu, kao da se nije ni micao, pa se osvrnu i okrete bledo, bezoko lice ka njemu, Rand, suočen sa tim pogledom, oseti kako talasi straha klize preko mehura hladnog spokoja u kome se nalazio kada je držao saidin. U Krajinama je postojala jedna izreka: „Pogled Bezokog je strah.“ Nekada je verovao da Seni jašu senke kao da su konji i nestaju kad god se okrenu postrance. Ta stara verovanja nisu bila daleko od istine.

Mirdraal kliznu ka njemu, a Rand preskoči tela ispred vrata da ga presretne. Kada se dočeka na noge, čizme mu zaklizaše po crnom mermeru zalivenom krvlju. „Za Kamen!“ – viknu. „Kamen stoji!“ Bili su to bojni pokliči koje je čuo one noći kada Kamen nije stajao.

Učini mu se kako iz sobe čuje razdraženi povik „budalo!“, ali nije imao vremena za Lanfear, niti za ono što bi mogla da uradi. Skoro da je izgubio glavu kada se okliznuo. Jedva mu je pošlo za rukom da svojim crvenozlatnim sečivom odbije Mirdraalov crni mač dok se borio da povrati ravnotežu, „Za Kamen! Kamen stoji!“ Morao je da održi Branitelje na okupu, ili da se sam suoči s Mirdraalom i dvadeset Troloka. „Kamen stoji!“

„Kamen stoji!“ – začu kako neko ponavlja njegov uzvik, pa zatim i neko drugi. „Kamen stoji!“

Glatko zmijsko kretanje Seni još više su naglašavale čelične ploče crnog oklopnog prsnika, koje su se preklapale kao zmijske krljušti. Ali čak ni poskok ne napada tako brzo. Rand je neko vreme morao iz petnih žila da se upinje ne bi li se odbranio od Mirdraalovog sečiva. Rane nanete tim crnim čelikom lako se zagnoje, i skoro da ih je jednako teško Izlečiti kao onu ranu što mu je na boku. Svaki put kad bi mračni čelik iskovan u Takandaru, pod padinama Šajol Gula, udario o crvenozlatno sečivo načinjeno od Moći, kao da bi munja sevnula u odaji – oštra plavičastobela svetlost od koje su bolele oči. „Umrećeš ovaj put“, zasikta Mirdraal glasom nalik na mrvljenje uvelog lišća. „Daću tvoje meso Trolocima, a tvoje žene uzeti za sebe.“

Rand se borio hladno i očajnički. Sen je umela da se služi mačem. A onda dođe trenutak kada je mogao da zada udarac pravo na mač, a ne da ga samo odbija. Uz šištanje kao kad led pada na rastopljeni čelik, crveno-zlatno sečivo raseče ono crno. Sledećim udarcem Rand odseče bezoku glavu s ramena. Ruke mu zadrhtaše od siline udarca koji je rasekao kose Iz prerezanog vrata pokulja mastiljasta krv. Ali stvor nije pao. Divlje vitlajući slomljenim mačem, bezglava prilika se teturala unaokolo i nasumice mahala prekinutim sečivom.

U trenu kad se Mirdraalova glava zakotrlja po podu, preostali Troloci sručiše se na zemlju, vrišteći, trzajući se i hvatajući se dlakavim šakama za glavu. U tome je počivala slabost Mirdraala i Troloka. Čak ni Mirdraali nisu verovali Trolocima, pa su se često vezivali sa njima, na neki način koji Rand nije razumeo. To je očigledno služilo da obezbedi troločku odanost, ali Troloci povezani sa Mirdraalom nikada nisu mogli da prežive njegovu smrt.

Branitelji što su i dalje bili na nogama, jedva dvadesetak njih, nisu čekali. Po dvojica ili trojica, probadali su svakog Troloka kopljima sve dok ne bi prestao da se trza. Neki od njih su oborili Mirdraala, ali on je i dalje divljački mahao slomljenim mačem, ma koliko ga probadali. Kako su troločki glasovi zamirali, tako se začulo stenjanje i jecanje ono malo preživelih ranjenika. Na podu je i dalje bilo više ljudi no Senkinog nakota. Crni mermer bio je klizav od krvi, skoro nevidljive naspram tamnog kamena.

„Ostavite ga“, reče Rand Braniteljima koji su pokušavali da dokrajče Mirdraala. „Već je mrtav. Seni samo ne žele da priznaju da su mrtve.“ To mu je Lan odavno rekao. I pre no što se ovo dogodilo Rand se uverio da je Zaštitnik u pravu. „Postarajte se za povređene.“

Ne skidajući pogled s obezglavljenog Mirdraala koji se i dalje trzao, grudnog koša prepunog razjapljenih rana, oni zadrhtaše i pomeriše se dalje od njega, mrmljajući o Vrebačima. Tako su u Tiru zvali Seni, i to u pričama koje se deci pričaju. Neki su počeli da među palim ljudima traže imali još ko živ, da vuku u stranu one što ne mogu da ustanu i da onima što mogu pomažu da se pridignu na noge. Premnogo ljudi ostavljeno je da leži tamo gde je palo. Jedina uteha koja se sada mogla ponuditi bili su zavoji načinjeni od okrvavljenih košulja samih ranjenika.

Tairenci sada nisu delovali lepo kao ranije. Oklopni prsnici više nisu blistali, već su bili izgrebani i ulubljeni; do maločas besprekorni crnozlatni kaputi i pantalone bili su poderani i umrljani krvlju. Neki su izgubili kalpake, a većina se umorno oslanjala na svoja koplja, kao da ih jedino to drži na nogama. Možda je tako i bilo. Teško su disali, a na licima im se jasno videla mešavina čistog užasa i slepe otupljenosti, koja zahvata ljude tokom bitke. Nesigurno su pogledavali u Randa – behu to kratki i prestravljeni pogledi – kao da je on lično dozvao te stvorove iz Pustoši.

„Obrišite ta koplja“, obrati im se on. „Ako Senina krv predugo ostane na čeliku, nagrišće ga kao kiselina.“ Većina ih polako krete da ga posluša, oklevajući da se posluži jedinom tkaninom koja im je bila dostupna – rukavima svojih palih drugova.

Kroz hodnik dopre jeka borbe, udaljenih povika i prigušenog zveketa čelika. Dvaput su se pokorili njegovim naređenjima; bilo je vreme da se vidi hoće li to i dalje činiti. Okrenuvši im leđa, on pođe preko predvorja prema zvuku bitke. „Za mnom“, naredi. A zatim podiže svoje ognjeno sečivo da ih podseti na to ko je, nadajući se da neće tako zaraditi koplje u leđa. Ali morao je da se odluči na taj korak. „Kamen stoji! Za Kamen!“

Na jedan tren odjek njegovih koraka beše jedini zvuk u odaji ispunjenoj stubovima, a onda se začuše i drugi. „Za Kamen!“ – viknu jedan čovek, a neki drugi: „Za Kamen i gospodara Zmaja!“ Ostali prihvatiše. „Za Kamen i Zmaja!“ Prešavši u lagani trk, Rand povede svoju okrvavljenu vojsku – dvadeset tri umorna Branitelja – dublje u Kamen.

Kud se dela Lanfear, i kakva je njena uloga u ovome što se desilo? Nije imao mnogo vremena za premišljanje. Hodnici Kamena bili su puni leševa, koji su ležali u lokvama sopstvene krvi. Ovde jedan – tamo još dvoje ili troje. Branitelji, sluge i Aijeli. Bilo je i žena – u lan odevene plemkinje i sluškinje u vunenim haljinama, sasečene dok su bežale. Troloci nisu marili koga ubijaju; uživali su u tome. Mirdraali su bili još gori; Polutani su veličali bol i smrt.

Kada zađoše još malo dublje, videše da j e Kamen Tira proključao. Troločke družine divljale su hodnicima. Ponekad ih je predvodio Mirdraal, a ponekad su Troloci bili sami. Borili su se protiv Aijela ili Branitelja i klali nenaoružane. Tražili su još ljudi da ubiju. Rand je svoj mali odred vodio u napad na svaki Senoviti nakot na koji je naišao. Njegov mač je s jednakom lakoćom sekao dlakavo meso i crne verižnjače. Samo su se Aijeli bez straha suočavali sa Senima. Aijeli i Rand. On je prolazio kraj Troloka, samo da bi stigao do Seni. Ponekad bi Mirdraal sa sobom u smrt poveo deset ili dvadeset Troloka, a ponekad nijednog.

Neki od njegovih Branitelja padoše da više ne ustanu, ali Aijeli im se pridružiše, tako da se njihov broj skoro udvostručio. Manje skupine ljudi otcepile bi se od Randove družine vodeći ljute bitke, čija je vika i zveket ostajala za njima poput zvuka neke pomahnitale kovačnice. I drugi stadoše iza Randa, pa se otcepiše u brojnim sukobima, a novi ih zameniše, sve dok niko nije ostao od onih što su sa njim krenuli na početku. Ponekad se borio sam, ili trčao niz neki hodnik – potpuno pust, izuzev njega i leševa – u pravcu odjeka neke udaljene borbe.

Jednom, u društvu dva Branitelja, na jednoj kolonadi koja je gledala na dugu odaju s mnoštvom vrata, vide Moirainu i Lana okružene Trolocima. Aes Sedai je ponosno stajala, kao neka kraljica bitaka iz drevnih priča, a oko nje oganj je proždirao zverske prilike jednu za drugom – ali samo ih je još više naviralo, jureći kroz neka vrata, po šest ili osam odjednom. Lanov mač presuđivao je onima što su pobegli Moiraininom ognju. Zaštitnikovo lice bilo je obliveno krvlju, ali klizio je iz stava u stav potpuno hladno, kao da vežba pred ogledalom. A onda jedan vukoliki Trolok zamahnu tairenskim kopljem ka Moiraininim leđima. Lan se munjevito okrete, kao da ima oči na potiljku, i saseče Troloka u kolenima. Ovaj urliknu i pade, ali ipak mu pođe za rukom da zamahne kopljem ka Lanu, baš u trenutku kada jedan drugi nespretno sekirom pljoštimice udari Zaštitnika, tako da mu kolena klecnuše.

Rand ništa nije mogao da uradi, jer u tom trenutku njega i dvojicu njegovih pratilaca napade pet Troloka. Vučje gubice, svinjske kljove i ovčiji rogovi samom silinom svog naleta odgurnuše ljude s kolonade. Trebalo bi da je pet Troloka u stanju da s lakoćom pobije trojicu ljudi, samo što je jedan od tih ljudi bio Rand, sa mačem što je verižnjaču sekao kao meku tkaninu. Jedan od Branitelja pogibe, a drugi nestade jureći ranjenog Troloka – jedinog preživelog od petorice što su ih napali. Kada Rand pohita nazad ka kolonadi, na podu odaje ispod nje ugleda gomilu spaljenih telesina i oseti smrad nagorelog mesa, ali od Lana i Moiraine ne beše ni traga.

I tako je bilo za sve vreme bitke za Kamen. Ili bitke za Randov život. Sukobi su izbijali, pa bi ili odlutali daleko od mesta na kome su započeli ili u potpunosti zamirali pošto jedna strana bude poražena. Nisu se ljudi borili samo protiv Troloka i Mirdraala. Takođe su se borili i protiv drugih ljudi. Na strani Senkinog nakota bilo je i Prijatelja Mraka, grubo odevenih ljudi koji su ličili na bivše vojnike i krčmarske kavgadžije. Izgledalo je kao da se boje Troloka koliko i Tairenci, ali svejedno su klali šta god stignu, kad god su mogli. Rand je čak dvaput video kako se Troloci bore protiv drugih Troloka. Pretpostavljao je da su Mirdraali izgubili vlast nad njima, pa ih je obuzela žeđ za krvlju. Ako su hteli da se međusobno poubijaju, on nije imao ništa protiv.

A onda, kada se zadesilo da je ponovo ostao sam u potrazi za bitkom, Rand zađe za jedan ugao i nalete na tri Troloka, dvostruko šira od sebe i upola viša. Jedan od njih, s orlujskim kljunom što je štrčao iz inače ljudskog lica, sekao je ruku s leša neke tairenske plemkinje, dok su ga druga dvojica željno gledali i oblizivali gubice. Troloci ne biraju šta jedu, samo da je meso. Nije se znalo ko se više iznenadio – Rand ili oni – ali Rand se prvi povratio.

Onaj s orlujskim kljunom prvi pade kada mu udarac Randovog ognjenog sečiva proseče verižnjaču i raspori utrobu. Mačevalački stav zvani gušter u žbunju trebalo je da mu omogući da saseče i drugu dvojicu, ali onaj prvi Trolok još se trzao i slučajno ga skoro saplete, tako da se Rand zatetura, a sečivo mu samo okrznu verižnjaču Troloka koga je napadao. Dok je padao, Rand nalete na putanju drugog Troloka. Promašiše ga vučje čeljusti, ali Trolok pade preko njega i pribi ga svojom telesinom uz kameni pod, zarobivši mu ruku s mačem. Onaj što je i dalje bio na nogama podiže krezubu sekiru i iskezi se, koliko je to god bilo moguće za svinjsku njušku i kljove. Rand stade da se bori za slobodu i dah.

A onda srpoliki mač raseče svinjsku njušku sve do vrata.

Oslobodivši svoje sečivo što se zaglavilo u kosti, četvrti Trolok zareza na njega, iskezivši jareće zube, a uši mu se trznuše pored rogova. A onda brzo odjuri dalje, tako da su udarci njegovih oštrih papaka odzvanjali po hodniku, Rand se nekako izvuče ispod troločke telesine, napola ošamućen. Trolok me je spasao. Trolok? Bio je potpuno obliven gustom i tamnom troločkom krvlju. Daleko niz hodnik, u suprotnom smeru od onoga u kome je rogati Trolok pobegao, plavobela svetlost bleštala je dok su se dva Mirdraala borila. Munjeviti udarci skoro da se nisu videli golim okom. Jedan natera drugoga u neki poprečni hodnik, i blistavo svetlo izgubi se sa njima. Poludeo sam. Eto šta je. Poludeo sam, a sve ovo je samo luđački san.

„Sve stavljaš na kocku trčeći sa tim... tim mačem.“

Rand se okrete i suoči s Lanfear. Ponovo se prikazala kao devojka, nimalo starija od njega, a možda i malčice mlađa. Izgubljena zadiže svoje bele suknje i prekorači preko raskomadanog tela tairenske gospe. Lice joj je bilo mirno kao da preskače panj.

„Praviš kolibu od granja“, nastavi ona, „a možeš jednim pokretom prsta da stvoriš mermerne palate. Mogao si s malo truda da požanješ živote i ono malo duša što ih Troloci poseduju, a mesto toga skoro su te ubili. Moraš da se naučiš pameti. Pridruži mi se.“

„Je li ovo tvoje delo?“ – ljutito upita on. „Onaj Trolok što me je spasao? Oni Mirdraali? Je li tako?“

Ona ga na tren pogleda, pre no što, sa žaljenjem, neznatno odmahnu glavom. „Ako prihvatim zaslugu za to, ponovo ćeš očekivati pomoć od mene, a to bi se moglo pokazati smrtonosnim. Niko od ostalih nije zaista siguran šta ja smeram, i to mi se sviđa. Od mene ne možeš očekivati otvorenu pomoć.“

„Da očekujem tvoju pomoć?“ – odreza Rand. „Ti želiš da priđem Senci. Ne možeš me lepim rečima naterati da zaboravim šta si.“ A zatim usmeri Moć, i Lanfear nalete na jednu tapiseriju što je visila na zidu, toliko snažno da je zastenjala. Držao ju je tu, raširenih ruku, preko izatkanog, prizora iz lova. Noge joj nisu dodirivale pod, a snežnobela haljina beše raširena i pribijena uza zid. Kako li je ono odsekao Egvenu i Elejnu? Morao je da se priseti.

Odjednom, on polete preko hodnika i tresnu o zid naspram Lanfear. Nešto ga je pritislo kao bubu, i jedva mu dozvoljavalo da diše.

Lanfear izgleda nije imala nikakvih poteškoća s dahom. „Šta god da si u stanju da uradiš, Lijuse Terine, mogu i ja. I to bolje.“ Iako je bila pribijena uza zid, lice joj beše potpuno spokojno. Negde u blizini začu se zvuk v borbe, pa onda opet utihnu. „Ti tek napola koristiš najmanji delić onoga što si u stanju da primeniš, i ostavljaš stvari koje ti mogu pomoći da smrviš sve što ti se suprotstave. Gde je Kalandor, Lijuse Terine? Je li i dalje u tvojoj odaji za spavanje, kao neki beskorisni ukras? Misliš li da ga samo tvoja ruka može vitlati, sada kada si ga oslobodio? Ako je Samael ovde, uzeće ga i upotrebiti protiv tebe. Čak bi ga i Mogedijen uzela, samo da ga otme od tebe. Mnogo bi mogla da stekne, ako ga za nešto trampi s bilo kime od muških Izabranih.“

Bezuspešno se borio protiv onoga što ga je držalo u vazduhu, ali samo mu se glava okretala. Kalandor u rukama nekog Izgubljenog. Na tu pomisao skoro da je izludeo od straha i besa. Zatim usmeri, pokušavajući da raskine ono što ga je držalo, ali kao da ničega nije bilo. A onda to odjednom nestade. Rand se zatetura dalje od zida, još se otimajući, pre no što shvati da je slobodan. Iako ništa nije mogao da učini.

A onda pogleda Lanfear. I dalje je visila u vazduhu, spokojno kao da se šeta duž nekog potoka. Pokušavala je da ga zavara, da ga smekša. Rand stade da okleva nad tokovima što su je držali. Ako ih zaveže i ostavi je tu, mogla bi pola Kamena da pretvori u ruševine pokušavajući da se oslobodi – i to ako je neki Trolok u prolazu ne ubije, misleći da je jedna od žena iz Kamena. To ne bi trebalo da ga muči – ne smrt jedne Izgubljene – ali gnušao se i same pomisli da jednu ženu – ili ikoga – prepusti Trolocima dok je bespomoćna. Međutim, jedan pogled na njen ledeni spokoj rastera tu misao. Niko i ništa u Kamenu nije u stanju da joj naškodi, sve dok ona može da usmerava. Samo kad bi mogao da pronađe Moirainu da je odseče...

Ali Lanfear mu još jednom ote odluku iz ruku. Rand se trže od udara presečenih tokova, a ona se lagano spusti na pod. Rand je zabezeknuto pogleda. Lanfear se za korak udalji od zida i smireno namesti suknje. „Ne možeš to da uradiš“, glupo izusti on, a Izgubljena mu se nasmeši.

„Ne moram da vidim neki tok da bih ga raščinila, ako znam šta radi i gde je. Vidiš, moraš mnogo toga da naučiš. Sviđaš mi se takav. Ranije si uvek bio ukočen i previše siguran u sebe. Bolje je kada stupaš pomalo nesigurno. Jesi li zaboravio na Kalandor?“

Rand je i dalje oklevao. Jedna od Izgubljenih bila je pred njim. I baš ništa u vezi s tim nije mogao da uradi. Okrete se i pojuri za Kalandor.

Činilo mu se kao da ga njen smeh prati.

Ovog puta nije zastajkivao da se bori s Trolocima ili Mirdraalima, niti usporavao jurnjavu kroz Kamen, sem ako mu se ne bi našli na putu. A onda bi njegov ognjeni mač prosekao put kroz njih. Video je Perina i Failu. On je u rukama držao sekiru, a ona mu je noževima čuvala leđa. Izgleda da su Troloci bili jednako nevoljni da se suoče s njegovim žutim očima kao i sa sečivom njegove sekire. Rand ih ostavi za sobom, ni ne osvrnuvši se. Ako neko od Izgubljenih uzme Kalandor, niko u Kamenu neće dočekati zoru.

Potpuno bez daha, Rand protrča kroz predvorje ispunjeno stubovima, preskačući mrtve, i Branitelje i Troloke, u žurbi da stigne do Kalandora. Zalete se i raskrili vrata svojih odaja. Mač Koji To Nije blistao je na svom stalku, obasut zracima zalazećeg sunca. I čekao ga.

Sada kada ga je ugledao, bezbednog, skoro da mu se gadilo da ga uzme u ruke. Jednom je upotrebio Kalandor u svrhu za koju je načinjen. Samo jednom. Znao je šta ga čeka kada ga ponovo uzme u ruke i upotrebi da zahvati Moć iz Istinskog izvora u daleko većoj meri no što to ijedno ljudsko biće bez pomoći može. Skoro da nije imao snage da raščini crvenozlatni ognjeni mač. Kada plameno sečivo nestade, skoro da ga ponovo prizva.

Olovnih nogu, Rand obiđe leš Sivog čoveka i lagano spusti šake na balčak Kalandora. Bio je leden, kao neki kristal koji je dugo bio u mraku, ali na dodir nije bio toliko gladak da bi klizio iz šaka.

Nešto ga natera da digne pogled. U dovratku je stajala Sen, i oklevala. Mrtvački bledo lice i bezoki pogled behu okrenuti ka Kalandoru.

Rand povuče saidin. Kroz Kalandor. Mač Koji To Nije blesnu, kao da mu je u rukama podnevno sunce. Moć ga ispuni i zatutnja mu kroz vene kao grmljavina. Izopačenost ga poplavi talasom crnila. Rastopljeno stenje kolalo mu je kroz žile, a studen duboko u njemu sledila bi sunce. Morao je da ga upotrebi, ili da se rasprsne kao gnjila dinja.

Mirdraal se okrete da pobegne, a crna odeća i oklop odjednom se sručiše na pod, ostavivši za sobom samo prašinu u vazduhu.

Rand nije bio ni svestan da usmerava dok se sve nije okončalo. Ni da mu život od toga zavisi, ne bi znao da kaže šta je uradio. Ali s Kalandorom u rukama bio je nedodirljiv, i život mu ni od čega nije zavisio. Moć je tutnjala kroz njega kao otkucaji srca same zemlje. S Kalandorom u rukama nije bilo ničeg što nije mogao da uradi. Moć ga je tukla, kao čekić koji može da smrvi planine. Jedna usmerena nit oduva Mirdraalove raspršene ostatke u predvorje, zajedno s njegovom odećom i oklopom – a jedan sićušan tok ih potpuno sagore. Rand izađe iz svojih odaja i upusti se u lov na one što su došli njega da love.

Neki od njih stigli su čak do predvorja. Još jedna Sen i čopor prestravljenih Troloka stajali su pred stubovima naspram Randovih vrata i nepomično gledali pepeo koji je leteo kroz vazduh – poslednje ostatke Mirdraala i njegove odore. Čim ugledaše Randa s blistavim Kalandorom u rukama, Troloci zaurlaše kao zveri, dok je Sen stajala nepokretna od zaprepašćenja. Rand im nije pružio priliku da pobegnu. I dalje ravnomerno koračajući ka njima, on stade da usmerava, a oganj buknu iz golog crnog mermera ispod Senkinog nakota. Plamen beše toliko vreo, da je Rand morao rukom da zakloni lice. Dok je stigao do njih, oganj se izgubio. Ostali su jedino garavi krugovi na mermeru.

Ponovo se zaputio u dubine Kamena, i svaki Trolok i Mirdraal koga je video nastradao je od plamena. Palio ih je dok su se borili protiv Aijela ili Tairenaca, i dok su ubijali sluge što su pokušavali da se brane kopljima ili mačevima palih Branitelja. Palio ih je dok su bežali od njega, i dok su jurili svoje žrtve. A onda poče da se kreće sve brže, pa da trči, pored ranjenika – koji su često nezbrinuti ležali u hodnicima – i pored leševa. Ali to nije bilo dovoljno; nije mogao dovoljno brzo da se kreće kroz Kamen. Iako je ubijao na desetine Troloka, ostali su i dalje klali, makar samo u pokušaju da pobegnu od njega.

A onda odjednom stade u nekom širokom hodniku, okružen mrtvima. Mora nešto da učini – nešto više. Moć mu kliznu kroz kosti, kao samo suštastvo ognja. Nešto više. Moć mu zaledi krv u žilama. Nešto da ih sve pobije – sve odjednom. Potopi ga izopačenost saidina, kao planina natrule prljavštine što preti da mu pokopa dušu. Rand diže Kalandor visoko iznad glave i prigrli Izvor, toliko da mu se učinilo kako će vrištati vriskove od sleđenog plamena. Mora sve da ih pobije.

Odmah ispod tavanice, iznad njegove glave, vazduh lagano stade da se komeša, okrećući se sve brže i brže, u krugu ispunjenom crvenilom, crnilom i srebrom, što je strujao i urušavao se sam u sebe, sve više ključao i šištao dok je bivao sve manji.

Randovo lice obli se znojem kada diže pogled. Nije imao predstave šta je to. Jedino je znao da je bezbrojnim munjevitim tokovima povezan s time. Šta god da je bilo, imalo je masu. Težina mu se povećavala dok se urušavalo u sebe. Kalandor je sve snažnije blistao, u taj sjaj nije više moglo da se gleda. Rand sklopi oči, ali svetlost mu je blistala kroz kapke. Moć je kolala kroz njega, kao pobesnela bujica što preti da ga odnese u taj kovitlac. Morao je da ga pusti. Morao je. Natera sebe da otvori oči, i kao da se zagleda u sve svetske oluje sabijene na veličinu troločke glave. Mora da... mora da... mora da...

Sada. Ta misao oglasi se na ivici njegove svesti kao luđački smeh. Rand preseče tokove što su jurili iz njega, ostavivši kovitlac da zavija, kao kad testera seče kost. Sada.

I munje dođoše, blistajući na sve strane duž tavanice, kao srebrni potoci. Jedan Mirdraal izađe iz nekog poprečnog hodnika, i pre no što stiže da načini još jedan korak šest blistavih munja zari se u njega i rastrže ga. Drugi potoci tekli su dalje, šireći se niz svako račvanje hodnika. Svakog trena bilo ih je sve više i više.

Rand pojma nije imao šta je to načinio, niti kako radi. Jedino je mogao da stoji tu i drhti od Moći koja ga je ispunila i zahtevala da je upotrebi. Makar ga to i uništilo. Osećao je kako Troloci i Mirdraali umiru, dok ih munje probadaju i ubijaju. Znao je da je u stanju sve da ih pobije, svuda na svetu. Znao je to. S Kalandorom u rukama mogao je da uradi šta god poželi. I znao je da bi ga to ubilo.

Munje izbledeše i zamreše s poslednjim Senkinim nakotom. Kovitlac iznad Randove glave uruši se u sebe i nestade uz glasan prasak vazduha što je pojurio da popuni naglo nastalu prazninu. Ali Kalandor je i dalje blistao kao sunce, a Rand se tresao od Moći.

Moiraina je bila tu, na desetak koraka od njega, i zapanjeno ga gledala. Haljina joj beše uredna, svaki plavi svileni nabor na svom mestu, ali kosa joj beše raščupana. Delovala je umorno – i zapanjeno. „Kako... Da nisam videla, ne bih poverovala da je ovo što si upravo uradio uopšte moguće.“ A zatim se i Lan pojavi, napola trčeći niz hodnik, s mačem u ruci, lica krvavog, a kaputa poderanog. Ne skidajući pogled s Randa, Moiraina diže ruku i zaustavi Lana dalje od nje. I podalje od Randa. Kao da je preopasan čak i da mu Lan priđe. „Jesi li... dobro, Rande?“

Rand otrže pogled od nje i spusti ga na telo jedne tamnokose devojke – skoro deteta. Ležala je na leđima, razrogačenih očiju uprtih u tavanicu. Haljina joj beše natopljena krvlju. On se tužno povi da joj skloni pramen kose s lica. Svetlosti, ona jeste samo dete. Zakasnio sam. Zašto ranije nisam ovo učinio? Dete!

„Pobrinuću se da se neko poštara za nju, Rande“, nežno kaza Moiraina. „Sada joj ne možeš pomoći.“

Ruka mu je toliko drhtala da je jedva držao Kalandor. „Sa ovim, mogu bilo šta da uradim.“ Samome mu se činilo da mu je glas promukao i preoštar. „Bilo šta!“

„Rande!“ – žurno kaza Moiraina.

Ali nije hteo da sluša. Moć beše u njemu. Kalandor blesnu i on postade Moć. Stade da usmerava, terajući tokove u detinje telo, tragajući i nespretno pokušavajući nešto da uradi. Ona ustade, ali ruke i noge bile su joj neprirodno ukočene.

„Rande, ne možeš to da uradiš. Ne to!“

Diši. Mora da diše. Devojčin grudni koš poče da se uzdiže i spušta. Srce. Mora da kuca. Već zgusnuta i pocrnela krv poteče iz rane na njenim grudima. Živi. Živi, oganj te spalio! Nisam hteo da zakasnim. Njene oči, već pokrivene skramom, nemo su ga gledale. Beživotno. Suze su mu tekle niz lice. „Mora da živi! Izleči je, Moiraina. Ja ne znam kako. Izleči je!“

„Smrt ne može biti Izlečena, Rande. Ti nisi Tvorac.“

Zagledavši se u te mrtve oči, Rand polako povuče svoje tokove. Telo ukočeno pade na pod. Telo. A onda Rand zabaci glavu i zaurla divlje kao Trolok. Ognjene pletenice zariše se u zidove i tavanicu, dok je on urlikao od besa i bola.

Klonuvši, pustio je saidin i odgurnuo ga od sebe. Beše to kao da je gurao ogromnu stenu, kao da se odricao života. Kada Moć ode, napusti ga i snaga. Ali izopačenost je ostala, kao pogana mrlja koja ga pritiska svojom tamom. Morao je da se osloni na Kalandor kako bi ostao na nogama.

„Ostali.“ Bilo mu je teško da govori; grlo ga je bolelo. „Elejna, Perin, ostali? Jesam li i za njih zakasnio?“

„Nisi zakasnio“, mirno odvrati Moiraina. Ali nije mu prišla, a Lan je izgleda bio spreman da se baci između nje i Randa. „Ne smeš da...“

„Jesu li živi?“ – viknu Rand.

„Jesu“, uveri ga ona.

Rand umorno klimnu, osetivši olakšanje. Pokuša da ne gleda devojčino telo. Tri dana čekanja, samo da bi mogao da uživa u nekoliko ukradenih poljubaca. Da se pre tri dana pokrenuo... Ali za ta tri dana naučio je neke stvari koje bi mogao da primeni, samo ako ih spoji. Ako. Ako ništa drugo, nije bilo prekasno za njegove prijatelje. Ne za njih. „Kako su Troloci ušli? Ne verujem da su se, kao Aijeli, popeli uz zidine. Ne dok je sunce na nebu. Da nije možda zašlo?“ A onda odmahnu glavom, da je malo raščisti. „Nije bitno. Troloci. Kako?“

Lan mu je odgovorio. „Kasno po podne osam velikih barki za prevoz žita pristalo je uz dokove. Očigledno se niko nije setio da se zapita zašto bi natovarene žitne barke dolazile nizvodno“ – glas mu beše pun prezira – „niti zašto bi pristale kod Kamena, niti zašto je posada kapke držala zatvorene skoro do sumraka. Takođe, pre otprilike dva sata pristigla su kola – njih trideset – navodno sa stvarima nekog plemića koji se iz unutrašnjosti vraća u Kamen. Kada je platno skinuto sa njih, videlo se da su puna Polutana i Troloka. Ako su se još nekako uvukli u Kamen, ja ne znam za to. Za sada.“

Rand ponovo klimnu, i skoro se sruši na zemlju. Lan se odjednom stvori kraj njega i prebaci Randovu ruku preko svog ramena da ga pridrži. Moiraina mu prisloni šake uz lice. Randa probi hladnoća, ali ne razarajuća studen punog Lečenja, već mraz koji sa sobom odnese umor. Većinu umora. Ostalo je zrnce, kao da je čitavog dana plevio duvan. Rand se izmače od podrške koja mu više nije bila potrebna. Lan ga je oprezno gledao, da vidi može li sam da stoji, ili možda stoga što Zaštitnik nije bio siguran koliko je opasan, koliko je pri svesti.

„Namerno sam nešto ostavila“, kaza mu Moiraina. „Noćas ti je potreban san.“

San. Premnogo toga mora da se uradi da bi spavao. Ali on svejedno ponovo klimnu. Nije želeo da ga ona uhodi. A onda reče: „Lanfear je bila ovde. Nije odgovorna za ovo. Tako je rekla, i verujem joj. Ne izgledaš iznenađeno, Moiraina.“ Da li bi se iznenadila da čuje Lanfearinu ponudu? Da li bi nju bilo šta moglo da iznenadi? „Lanfear je bila ovde i pričala sa mnom. Nije pokušala da me ubije, a ja nisam pokušao da ubijem nju. A ti nisi iznenađena.“

„Čisto sumnjam da bi ti mogao da je ubiješ. Za sada.“ Kratak pogled njenih tamnih očiju upućen ka Kalandoru skoro da beše neprimetan. „Ne bez pomoći. A sumnjam da će ona pokušati tebe da ubije. Za sada. Premalo znamo o Izgubljenima, a najmanje o njoj, ali znamo da je volela Lijusa Terina Telamona. Preterano bi bilo reći da si bezbedan od nje – mnogo šta je ona u stanju da ti uradi, što te ne bi ubilo – ali ne verujem da će pokušati da te ubije, sve dok misli kako može da povrati Lijusa Terina.“ Lanfear ga želi. Kći noći, kojom majke plaše svoju decu. On je se, valjda plašio. Skoro da se nasmeja. Oduvek je osećao krivicu kad bi pogledao bilo koju ženu, sem Egvene – a Egvena ga ne želi. Ali kći naslednica Andora hoće da ga ljubi, ako ništa drugo, a jedna od Izgubljenih tvrdi da ga voli. To je skoro dovoljno da čovek prasne u smeh. Skoro. Lanfear je izgleda bila ljubomorna na Elejnu. Nazvala ju je bledokosom sapunicom. Ludilo. Sve je to ludilo.

„Sutra.“ Okrete se da pođe.

„Sutra?“ – ponovi Moiraina.

„Sutra ću ti reći šta nameravam da uradim.“ Nešto od toga. Dođe mu da se naglas nasmeje na pomisao kako bi Moiraina izgledala da joj sve saopšti. Ako i sam u potpunosti zna šta će uraditi. Lanfear mu je i ne znajući dala poslednji komadić slagalice. Noćas ga je samo još jedan korak čekao. Ruka kojom je držao Kalandor poče da mu drhti. S njim nema šta ne može da uradi. Još nisam poludeo. Ne toliko da bih to učinio. „Sutra. A sada, ako Svetlost da, dobra noć svima nama.“ Sutra će početi da baca drugačije munje. Biće to munje što će ga možda spasti. Ili ubiti. Još nije poludeo.