Dolazak Senke

34 Onaj Koji Dolazi sa Zorom

Senke svitanja su bledele i povlačile se dok su Rand i Met lakim trkom prelazili jalovu, još uvek mračnu dolinu, ostavljajući maglom obavijeni Ruidean za sobom. Suvi vazduh obećavao je dolazak vreline, ali blagi povetarac je za Randa, bez kaputa, zapravo bio hladan. To nije moglo dugo da traje; dnevna svetlost što žeže uskoro će se svom silinom svaliti na njih. Hitali su, što su brže mogli, u nadi da će je prestići, ali on nije verovao da će uspeti. Najbrže što su mogli nije bilo dovoljno brzo.

Met se teturao u bolu; tamna mrlja mu se širila preko polovine lica, a ispod raskopčanog kaputa videla se razvezana košulja, prilepljena uz grudi još neskorenom krvlju. Povremeno je oprezno dodirivao debelu guku oko grla, sada već skoro crnu, i skoro nečujno ječao; često se i spoticao, oslanjajući se na neobično koplje crne drske i hvatajući se za glavu. Nije se žalio, ali to je bio zao znak. Met je bio uveliko sklon da prigovara za svaku malu smetnju; to što je sada ćutao značilo je da je u istinskim bolovima.

Nešto kao da je svrdlalo kroz staru, napola zaceljenu ranu u Randovom boku, a posekotine na licu i glavi su ga pekle, pa se ipak kotrljao dalje, povijen iznad svoje bolne slabine. Nije mnogo razmišljao o sopstvenom bolu, previše obuzet mišlju o suncu što se rađa iza njih i Aijelima koji čekaju ispred, na goloj padini planine. Tamo je bilo vode i hlada, i pomoći za Meta. Izlazeće sunce pozadi, Aijeli ispred. Zora i Aijeli.

Onaj Koji Dolazi sa Zorom. Ona Aes Sedai što ju je video, ili sanjao da vidi, pre Ruideana – govorila je kao da joj je nadošlo Proricanje. Vezaće vas vezama. Povratiće vas i uništiti. Reči izgovorene poput predskazanja Uništiti ih. Proročanstvo je kazalo da će on ponovo Slomiti svet. Ta pomisao ga je užasavala. Možda će izbeći barem taj deo, ali rat, smrt i uništenje su već ključali pod njegovim koracima. Tir je, posle prilično dugog vremena, bio prvo mesto u kome nije ostavio haos, ubijanje i spaljena sela.

Uhvatio je sebe kako priželjkuje da zajaše Džede’ena i odjaše koliko god brzo pastuv može da ga nosi. Nije mu to bio prvi put .Ali ne mogu da bežim, pomislio je. Dato mi je da to učinim jer niko drugi ne može. Ili ću uspeti, ili će Mračni pobediti. Tvrda pogodba, ali jedina koja postoji. Samo, zašto bih ja uništio Aijele? Kako?

Ta poslednja misao ga je zaledila. Previše je ličila na prihvatanje da hoće, da bi tako i trebalo da bude. Nije želeo da povredi Aijele. „Svetlosti mi“, prošištao je, „ne želim nikoga da uništim.“ Ponovo se osećao kao da su mu usta oblepljena prašinom.

Met ga odmeri, bez reči. Opreznim pogledom.

Još nisam poludeo, sumorno pomisli Rand.

Gore uz strminu, Aijeli iz tri logora su se komešali. Čvrsta činjenica bila je da su mu potrebni. Zato je i počeo da razmišlja o ovome, onda kada je otkrio da su Ponovorođeni Zmaj i Onaj Koji Dolazi sa Zorom najverovatnije jedan te isti čovek. Neophodni su mu bili ljudi kojima može da veruje, koji bi ga pratili iz pobuda nevezanih za strah od njega, ili pohlepu i moć. Ljudi koji ne nameravaju da ga iskoriste za sopstvene ciljeve. Učinio je ono što je zahtevano, i sada će on iskoristiti njih. Moraće. Još nije lud – mislio je da nije – ali pre nego što sve završi, mnogi će pomisliti da jeste.

Žestoki, žarki sunčevi zraci sustigli su ih i pre nego što su počeli da se veru uz Čendar, vrelinom koja udara poput batine. Rand se peo neravnom strminom najbrže što je mogao, uz sve one uvale, uzvišenja i zgomilano oštro stenje; njegovo grlo zaboravilo je svoj poslednji gutljaj, a sunce mu je sušilo košulju istom brzinom kojom ju je znoj kvasio. Ni Meta nije trebalo požurivati. Znao je da gore ima vode. Bair je stajala ispred niskih šatora Mudrih, držeći mešinu sjajnu od isparene vode. Rand obliznu napukle usne, ubeđen da vidi odsjaj.

„Gde je on? Šta ste mu uradili?“

Urlik natera Randa da se ukopa u mestu. Plamenokosi čovek, Kuladin, stajao je povrh široke granitne izbočine na licu planine. Ostali pripadnici klana Šaido skupljali su se oko njenog podnožja, pogleda uprtih u Randa i Meta. Neki su nosili velove preko lica.

„O kome govoriš?“, uzvrati Rand glasom prepuklim od žeđi.

Kuladinove oči se razrogačiše od besa. „O Muradinu, mokrozemče! Ušao je dva dana pre vas, pa ipak izađoste pre njega. Nije on mogao da omane tamo gde ste vi preživeli! Sigurno ste ga ubili!“

Randu se učini da čuje viku iz šatora Mudrih, ali pre nego što je stigao da trepne, Kuladin se ispruži kao zmija, hitnuvši koplje prema njemu. Još dva koplja sunuše za prvim, od Aijela u podnožju granitnog grebena.

Vođen nagonom, Rand dograbi saidin i vatrom izvajan mač. Sečivo se zavijori u njegovoj ruci – Kovitlac na Planini; prigodno ime – i prereza par kopalja napola. Met zavrte crno koplje, i jedva stiže da obori treće u stranu.

„Dokaz!“, zaurla Kuladin. „Ušli su u Ruidean naoružani! To je zabranjeno! Pogledajte krv na njima! Ubili su Muradina!“ Nije ni dovršio, a već hitnu sledeće koplje, ovoga puta jedno od desetak.

Rand se baci u stranu, jedva svestan da je i Met skočio u suprotnom pravcu, pa opet nisu stigli ni da dodirnu tle, a koplja se sastadoše na mestu na kom je Rand dotad stajao, odbijajući se jedno o drugo. Otkotrljao se i dočekao na noge, i vide kako su se sva koplja zabila u kamenito tle. Činila su savršen krug oko tačke s koje je odskočio. Za trenutak, kao da je i sam Kuladin zanemeo i ostao zapanjen.

„Dosta!“, povika Bair, utrčavajući u prizor zaustavljen u vremenu. Kabasta suknja nije joj smetala ništa više od njene starosti; uprkos sedoj kosi skakala je niz strminu kao devojčica, i to ljutita devojčica. „Mir Ruideana, Kuladine!“ Glas joj beše poput čeličnog žezla. „Već dva puta pokušao si da ga prekršiš. Još jednom, i bićeš izgnan! Imaš moju reč! Ti, i svako ko digne ruku!“ Jedva se zaustavila ispred Randa, i dalje gledajući prema Šaidoima, dižući mešinu kao da preti da će ih pretući njome. „Neka podigne oružje onaj ko sumnja u mene! Taj će biti lišen hlada, po Sporazumu Ruideana, lišen uporišta, skloništa i šatora. Sopstvena septa će ga goniti kao divlju zver.“

Neki Šaidoi brže-bolje skidoše veo s lica – neki – ali Kuladin nije bio razuveren. „Naoružani su, Bair! Naoružani su išli u Ruidean! To je...!“

„Tišina!“ Bair zatrese pesnicom prema njemu. „Usuđuješ se da pričaš o oružju? Ti, koji bi pre svih slomio Mir Ruideana, i ubijao lica otkrivenog pred celim svetom? Nisu nosili nikakvo oružje, to je moje svedočanstvo.“ Namerno mu je okrenula leđa, ali pogled kojim pređe preko Randa i Meta nije bio ništa blaži od onih upućenih Kuladinu. Namrštila se videvši Metovo neobično koplje sa oštricom poput mača, i promrmljala: „Jesi li to pronašao u Ruideanu, dečače?“

„Darivano mi je, starice“, promuklo zareža Met. „Platio sam ga, i nameravam da ga zadržim.“

Ona šmrknu. „Obojica izgledate kao da ste se valjali u secitravi. Šta...? Ne, kasnije ćete moći da mi ispričate.“ Zagledajući Randov od Moći skovan mač, stresla se. „Ostavi to. I pokaži im znamenje pre nego što ta budala Kuladin ponovo pokuša da ih razjari. Kakve je naravi, dozvolio bi da mu čitav klan postane odmetnički a da ni okom ne trepne. Brže!“

Za tren ju je gledao otvorenih usta. Znamenje? Tada se setio onoga što mu je Ruark jednom pokazao, oznake čoveka koji je preživeo Ruidean. Pustio je da mač nestane, razvezao levi rukav košulje i zavrnuo ga do lakta.

Oko podlaktice mu se svijalo obličje poput onog na Zmajevom barjaku, zmijolika prilika zlatne grive, skerletnih i zlatnih krljušti. Izgledala je kao deo kože, kao da se to nepostojeće biće usadilo u njega. Nije osećao ništa neobično u ruci, ali krljušti su ipak blistale na suncu, kao izglačani čelik; činilo mu se da će, ako dotakne grivu na svom zglobu, osetiti svaku dlaku ponaosob.

Digao je ruku u vazduh čim ju je ogolio, visoko, tako da Kuladin i njegovi ljudi vide. Čulo se mrmljanje Šaidoa, dok je Kuladin bez reči i iskrivljenog lica stiskao zube. Drugi Šaidoi su pristizali iz šatora, i bilo ih je sve više pod granitnom izbočinom. Ruark je stajao s Hernom i njegovim Džindoima nešto dalje uzbrdo, a svi su napeto posmatrali Šaidoe i Randa, u iščekivanju koje je Randova uzdignuta ruka samo otežavala. Lan je stajao otprilike na pola puta između dve skupine, držeći se za balčak mača, sa licem poput olujnog oblaka.

U istom trenutku u kome je Rand shvatio da Aijeli žele nešto više, Egvena i ostale tri Mudre žene spustiše se niz planinu i stigoše do njega. Aijelke su izgledale rastrojene zbog tolike žurbe, i ništa manje besne nego Bair. Amis je uprla ljutit pogled u Kuladina, dok je suncokosa Melaina zažarenim očima gledala u Randa. Seana je očito u ovom trenutku mogla pregristi i kamen. Sa šalom umotanim oko kose i raširenim preko ramena, Egvena je gledala u njega i Meta, napola preneražena, napola rasterećena što ih ponovo vidi.

„Budalasti čoveče“, promrmlja Bair, „daj sva znamenja.“ Dobacila je mešinu Metu, pa uhvati Randovu desnu ruku i zavrnu mu rukav, otkrivajući blizanca stvorenja s njegove leve podlaktice, preslikanog kao u ogledalu. Zadrža dah, pa naposletku duboko uzdahnu. Izgledala je kao da drži ravnotežu na sečivu što deli olakšanje i strepnju. Nije bilo greške; nadala se drugoj oznaci, ali se ipak uplašila od nje. Amis i preostale dve Mudre doživeše to skoro na isti način kao i ona. Bese neobično videti Aijele u strahu.

Rand zamalo da se nasmeje. Iako to ne bi bio vedar smeh. „Dvaput i dvaput označen biće.“ Tako su govorila Zmajska proročanstva. Čaplja utisnuta u oba dlana, a sada i ovo. Jedno od ovih neverovatnih bića – Zmajeva, kako su ih Proročanstva imenovala – trebalo je da bude tu zbog „izgubljenih uspomena“. Ruidean je zaista ispunio taj deo, zaboravljenom istorijom porekla Aijela. Drugo je bilo tu zbog „cene neplaćene“. Kada li ću morati da je platim.}, pitao se. A koliko će njih morati da plati sa mnom? Ostali nikada nisu mogli biti izostavljeni, čak ni kada je pokušao sam da plati.

U strepnji ili ne, Bair nije oklevala da trgne i njegovu desnicu iznad glave i glasno objavi: „Gledajte dosad neviđeno. Izabran je Kar’a’karn, poglavar nad poglavarima. Sin Device je sa zorom došao iz Ruideana da, kako je prorečeno, ujedini Aijele! Proročanstvo počinje da se ostvaruje!“

Ostali Aijeli uopšte nisu postupili onako kako je Rand zamišljao. Kuladin je zurio u njega s još većom mržnjom nego pre, ako je to ikako moguće, pa na kraju saskoči s grebena, ode uzbrdo i nestade u šatorima Šaidoa. Šaidoi počeše da se raštrkavaju, zagonetno zagledajući Randa dok se naposletku ne sliše u svoje šatore. Hern i ratnici septe Džindo, uz neznatno oklevanje, učiniše isto. Posle nekoliko trenutaka, ostao je samo Ruark, zabrinutog lica. Lan priđe poglavaru klana; Zaštitnik je izgledao kao da ne primećuje Randa. Rand nije bio siguran šta bi trebalo da se dogodi, ali ovo zasigurno nije očekivao.

„Spaljen da sam!“, promuca Met. Tek je sada, izgleda, primetio da mu je mešina s vodom u rukama. Istrgao je čep, podigao je visoko i pustio da mu voda zapljusne lice koliko i usta. Kada ju je konačno spustio, ponovo je pogledao belege na Randovim rukama i odmahnu glavom, ponovivši: „Spaljen da sam!“ Gurnuo je mokru kožu prema njemu.

Rand je potišteno gledao u Aijele, ali beše više nego rad da pije. Toliko je bio žedan da su mu prvi gutljaji ozledili grlo.

„Šta se desilo s tobom?“, htela je Egvena da zna. „Je li te Muradin napao?“

„Zabranjeno je pričati o onome što se zbiva u Ruideanu“, preseče je Bair.

„Nije Muradin“, odgovori Rand. „Gde je Moiraina? Mislio sam da će nas ona prva dočekati.“ Protrljao je lice; crne ljuskice sasušene krvi ostajale su mu na ruci. „Ovoga puta se neću ljutiti ako me ne zamoli pre nego što me isceli.“

„Ni ja“, prokresta Met. Zanosio se, naslanjajući se na koplje i stežući čelo dlanom. „Mozak mi se okreće.“

Egvena se namršti. „Valjda je još u Ruideanu. Ali ako ste vi konačno izašli, možda će i ona. Pošla je odmah za vama. I Avijenda. Toliko vas dugo nije bilo.“

„Moiraina otišla u Ruidean?“, s nevericom upita Rand. „I Avijenda? Zašto...?“ Najednom do njega dopre i ono drugo što je rekla. „Kako to misliš ’toliko dugo’?“

„Ovo je sedmi dan“, odgovori ona. „Sedmi dan otkad ste svi sišli u dolinu. “

Mešina mu ispade iz ruku. Seana je ščepa sa zemlje, ne dozvolivši da se više od nekoliko kapi, tako dragocenih u Pustari, prolije niz kamenitu padinu. Rand skoro da to nije ni primetio. Sedam dana. Štošta se moglo dogoditi za sedam dana. Možda me sustižu, shvataju šta smeram. Moram da pođem. Što brže. Moram ostati ispred njih. Nisam stigao ovako daleko da bih sada zakazao.

Svi su piljili u njega, čak i Ruark i Met, s jasno ocrtanom brigom na licu. Uz oprez. Nikakvo čudo. Ko bi mogao znati šta će sledeće da uradi, ili koliko mu je zdravog razuma ostalo? Jedino se Lanov mrgodni, nesalomivi izraz nije menjao.

„Rekao sam ti da je ono bila Avijenda, Rande. Gola kao od majke rođena.“ Metov glas je bolno škripao, a noge mu behu spremne da otkažu.

„Kada đe se Moiraina vratiti?“, upita Rand. Ako je ušla u isto vreme, trebalo bi uskoro da se vrati.

„Ako ne dođe do desetog dana“, odgovori Bair, „neće nikad. Niko se nije vratio posle deset dana.“

Možda još tri dana. Još tri dana, a već je izgubio sedam. Samo neka dođu sada. Neću omanuti! Jedva se suzdržao da ne zareži. „Vi umete da usmeravate. Bar jedna ume, u svakom slučaju. Video sam kako ste bacakale Kuladina naokolo. Hoćete li Lečiti Meta?“

Amis i Melaina su se zgledale, kako je njemu izgledalo, s kajanjem.

„Naše staze odvele su nas drugde“, žalosno kaza Amis.

„Ima Mudrih koje bi mogle učiniti to što tražiš, ili slično, ali mi nismo takve.“

„Kako to mislite?“, ljutito je prasnuo. „Usmeravate kao Aes Sedai. Zašto ne umete da Lečite kao one? Ionako niste želele da on ide u Ruidean. Mislite da sad možete dozvoliti da umre zbog toga?“

„Preživeću ja“, reče Met, ali žmurio je od bola.

Egvena položi dlan na Randovu ruku. „Ne umeju sve Aes Sedai da Leče podjednako dobro“, kaza umirujućim glasom. „Sve najbolje lekarke su Žuti ađah. Šerijam, nadzornica polaznica, ne ume da isceli ništa teže od modrice ili male posekotine. Ne postoje dve žene sa istovetnim Talentima ili veštinama.“

Njen glas ga je razdraživao. Nije on zlovoljno dete koje treba vaspitavati. Smrknuto odmeri Mudre. Bilo da nisu mogle, ili nisu htele, Met i on moraće da sačekaju Moirainu. Ako je nije usmrtio onaj klobuk zla, ona stvorenja iz prašine. Mora da se do sada raspao, ni onaj u Tiru nije trajao večno. Nije to nju moglo zaustaviti. Mogla se probiti kroz to usmeravanjem. Ona zna šta radi, nije prinuđena da zastaje na svakom koraku, kao ja. Ali zašto se onda nije vratila? Zašto je uopšte odlazila, i zašto je on nije video? Glupo pitanje. Stotine ljudi moglo je biti u Ruideanu a da ih niko ne primeti. Previše pitanja, činilo mu se, a nijedan odgovor dok se ona ne vrati. Možda ni tada.

„Imamo trave i masti“, reče Seana. „Sklonite se sa sunca pa ćemo se pobrinuti za vaše rane.“

„Sa sunca“, promrsi Rand. „Dabome.“ Ponašao se prostački, ali nije ga bilo briga. Zašto je Moiraina otišla u Ruidean? Nije verovao da bi prestala da ga gura u pravcu koji smatra najboljim, pa neka Mračni nosi njegovo mišljenje. Ako je bila tamo, da li je nekako mogla da utiče na ono što je video? Da to nekako izmeni? Da je samo znala kakve su mu namere... Krenuo je prema šatorima Džindoa – Kuladinovi ljudi mu verovatno ne bi ponudili mesto za odmor – ali Amis ga okrenu prema nešto daljoj visoravni, gde su stajali šatori Mudrih. „Možda im još uvek ne bi bilo prijatno uz tebe“, rekla je. Ruark, pristižući ih, klimnu glavom.

Melaina pogleda Lana. „Ovo nije tvoj posao, Aan’aleine. Ti i Ruark ćete povesti Metrima i...“

„Ne“, upade Rand. „Želim da budu uz mene.“ Delom zato što je tražio odgovore od poglavara klana, delom iz čiste tvrdoglavosti. Ove Mudre bile su spremne da ga vode na uzici, baš kao Moiraina. Na pamet mu nije padalo da im to dozvoli. Zgledale su se, pa klimnuše, kao da prihvataju zapovest. Ako su mislile da će napraviti od njega poslušnog dečka dajući mu slatkiš, varale su se. „Pomislio sam kako bi ti trebalo da budeš s Moirainom“, rekao je Lanu, ne obazirući se na Mudre i njihovo klimanje.

Preko Zaštitnikovog lica sevnu rumenilo. „Mudre su uspele da prikriju njen odlazak skoro do zalaska sunca“, stisnutim glasom je odgovorio. „Onda su me... ubedile da ne bi bilo svrhe da je sledim. Rekle su da je ionako ne bih pronašao dok sama ne pođe natrag, te da joj ni tad ne bih bio potreban. Više nisam siguran da je dobro što sam ih poslušao.“

„Poslušao!“, frknu Melaina. Narukvice od zlata i slonovače zveckale su dok je nervozno nameštala šal. „Pa se ti nadaj da će muškarac nekad zvučati pametno. Ti bi skoro sigurno poginuo, a veoma verovatno bi ubio i nju.“

„Melaina i ja smo morale da ga držimo sputanog pola noći, dok najzad nije pristao da nas sasluša“, reče Amis. Njen blagi osmeh beše pomalo razdragan, pomalo gorak.

Lanovo lice kao da je bilo gromovima isklesano u kišnim oblacima. Nije čudo, budući da su Mudre koristile Moć na njemu. Šta je Moiraina tražila tamo?

„Ruarče“, reče Rand, „kako da ujedinim Aijele? Ne žele čak ni da me pogledaju.“ Podigao je svoje ogoljene podlaktice na trenutak; krljušti Zmajeva bleštale su pod nemilosrdnim suncem. „Ovo znači da sam Onaj Koji Dolazi sa Zorom, ali čim sam to pokazao, svi su isparili.“

„Nije isto znati da će proročanstvo jednog dana postati stvarnost“, polako je govorio poglavar klana, „i videti početak tog ostvarenja sopstvenim očima. Rečeno je da ćeš ponovo stvoriti jedan narod od klenova, kao što je nekada bilo; ali mi se borimo jedni protiv drugih skoro podjednako dugo koliko i protiv ostatka sveta. A za neke od nas to nije sve.“

Vezaće vas, i uništiti. Ruark mora da je čuo i to. Kao i ostali poglavari klanova, i Mudre, ako su ikada ulazili u tu šumu staklenih stubova. Ako Moiraina nije upriličila posebnu viziju za njega. „Vide li svi isto među onim stubovima, Ruarče?“

„Ne!“, viknu Melaina, s pogledom poput zelenog čelika. „Ne pričaj ništa dok ne oteraš Aan’aleina i Metrima. I ti moraš da ideš, Egvena,“

„Nije dozvoljeno“, nastavi Amis tek malo tišim glasom, „govoriti o onome što se događa u Ruideanu ni sa kim osim sa onima koji su tamo bili.“ Možda još malo tiše. „Malo ih, čak i među njima, priča o tome, i to retko.“

„Mislim da ću promeniti ono što je dozvoljeno i što nije“, hladno im odgovori Rand. „Privikavajte se na to.“ Ču Egvenu kako mrmlja da bi mu trebalo iščupati uši i isceri joj se. „Egvena takođe može da ostane, pošto je tako ljubazno zamolila.“ Ona mu se isplazi, pa se zacrvene čim je shvatila šta je uradila.

„Promena“, prozbori Ruark. „Znaš da on donosi promenu, Amis. Pitamo se kakvu i kako, i po tome smo nalik deci ostavljenoj u mraku. Pošto tako mora biti, neka započne sada. Niko od poglavara klanova s kojima sam pričao nije gledao potpuno istim očima, Rande, niti je video potpuno isto, sve do deljenja vode i sastanka gde je stvoren Sporazum Ruideana. Ne znam je li s Mudrima isto, ali pretpostavljam da jeste. Mislim da su u pitanju krvne veze. Verujem da sam ja gledao očima svojih predaka, a ti svojih.“

Pogledi Amis i ostalih Mudrih besneli su u sumornoj, teskobnoj tišini. Met i Egvena zurili su podjednako zbunjeno. Jedino Lan ih uopšte nije čuo; njegov pogled bio je usmeren nekud unutra, bez sumnje u brizi za Moirainom.

Rand se i sam osetio pomalo neobično. Gledati očima predaka. Već neko vreme bio je svestan da Tam al’Tor nije zaista njegov otac, već da su ga pronašli kao novorođenče na obroncima Zmaj-planine nakon poslednje velike bitke Aijelskog rata. Novorođenče kraj mrtve majke, Device koplja- Kada je zahtevao da mu dozvole pristup u Ruidean, tvrdio je da u njemu teče krv Aijela, ali činjenice su tek sada doprle do njega. Njegovi preci. Aijeli.

„Onda si video sam početak izgradnje Ruideana, takođe“, reče. „I dve Aes Sedai. Ti... čuo si šta je jedna od njih rekla.“ Uništiće vas.

„Čuo sam.“ Ruark je bio pomiren sa sudbinom, kao čovek koji je saznao da će ostati bez noge. „Znam.“

Rand promeni temu. „Šta je bilo ono ’deljenje vode’?“

Poglavar klana iznenađeno izvi obrve. „Nije ti poznato? Pa ipak, ne vidim otkud bi i bilo; nisi odrastao uz te priče. Najstarije povesti govore da je, od dana u koji je započelo Slamanje sveta do dana kada smo prvi put kročili u Trostruku zemlju, postojao samo jedan narod koji nas nije napadao. Jedan narod nam je dozvoljavao da se poslužimo vodom kada nam je bila neophodna. Dugo nam je trebalo da otkrijemo ko su oni bili. S tim je sada svršeno. Obećanje mira je uništeno; ubice drveća pljunuli su nas u lice.“

„Kairhijen“, reče Rand. „Govoriš o Kairhijenu i Avendoralderi, i Lamanu koji je sasekao Drvo.“

„Laman je kažnjen smrću“, bezosećajno kaza Ruark. „Gotovo je s prekršiteljima zaveta.“ Iskosa je pogledao Randa. „Neki, poput Kuladina, uzimaju to kao dokaz da ne možemo verovati nikome osim Aijela. Delom te i zbog toga mrzi. Delom. Tvoje lice i krv shvatiće kao laž. Ili će bar tako tvrditi.“

Rand odmahnu glavom. Moiraina je povremeno govorila o zamršenosti Čipke doba, Šare doba, koju nitima ljudskih života tka Točak vremena. Da preci Kairhijenjana pre tri hiljade godina nisu dali Aijelima vodu, Kairhijen nikada ne bi dobio pravo da koristi Put svile preko Pustare, niti bi dobio izdanak Avendesore u znak zaveta. Bez zaveta, kralj Laman ne bi posekao nikakvo Drvo; ne bi bilo Aijelskog rata; naposletku, on se ne bi rodio na obroncima Zmaj-planine, ne bi bio odnesen u Dve Reke i odgajen tamo. Koliko li je još takvih trenutaka bilo, kada bi jedna odluka na ovaj ili onaj način hiljadama godina uticala na tkanje Šare? Hiljadu puta hiljadu sićušnih tačaka razgranavan ja, i još hiljadu puta toliko, a sve su razvlačile Šaru u drugačiju mustru. Sam po sebi, bio je tačka grananja, kao možda i Met i Perin. Ono što će oni učiniti, i ono što neće, odaslaće talase u budućnost, u predstojeća Doba.

Pogledao je Meta, koji je šepao uzbrdo postapajući se kopljem, pognu. te glave, žmirkajući od bola. Nemoguće je da je Tvorac smerao da budućnost na ramenima ponesu trojica mladih seljaka. Ne mogu da je zbacim. Moram nositi breme, kolika god cena bila.

Pred niskim, neograđenim šatorima Mudrih, žene se sagnuše i uđoše mrmljajući o vodi i hladu. Praktično su uvukle Meta sa sobom; bio je to dokaz siline bola u njegovoj glavi i grlu – ne samo da je bio poslušan, nego pri tom nije ni zucnuo.

Rand pođe za njima, ali ga Lan uhvati za rame. „Jesi li je video tamo?“, upita Zaštitnik.

„Ne, Lane. Žao mi je, ali nisam. Ako iko može bezbedno da izađe, to je ona.“

Lan jeknu i pusti ga. „Čuvaj se Kuladina, Rande. Viđao sam, takve i ranije. Slavoljublje mu gori u utrobi. Žrtvovao bi ceo svet samo da mu se želja ispuni.“

„Aan’alein govori istinu“, prozbori Ruark. „Zmajevi na tvojim rukama biće nebitni ako pogineš pre nego što poglavari klanova doznaju za njih. Postaraću se da neki od Hernovih Džindoa uvek budu kraj tebe, dok ne stignemo do Hladnih stena. Kuladin će verovatno čak i tada pokušati da napravi nevolje. Bar Šaidoi će ga slediti, a možda i još neki. Proročanstvo Ruideana kaže da su te odgajali tuđini, ali Kuladin možda neće biti jedini koji u tebi vidi samo mokrozemca.“

„Trudiću se da pazim leđa“, procedi Rand. Kada bi neko u pričama ispunio proročanstvo, svi bi povikali „Gle!“ ili nešto slično, i to bi bilo to, izuzev obračuna s nevaljalcima. Život izgleda nije takav.

U šatoru je Met, bez kaputa i košulje, već sedeo nar jastučiću sa zlatnim kićankama. Žena u beloj odori sa kapuljačom dovršila je brisanje krvi s njegovog lica, pa je prešla na prsa. Amis je kolenima stezala kameni avan i mešala nekakvu pomadu uz pomoć tučka, dok su Bair i Seana, glavu uz glavu, nadgledale kuvanje nekog bilja u loncu ključale vode.

Melaina namršteno pogleda Lana i Ruarka, pa prostreli Randa hladnim zelenim očima. „Skini se do pojasa“, odsečno kaza. „Posekotine na glavi ti ne izgledaju previše opasno, ali hoću da vidim zbog čega si se povio.“ Udarila je u mali bakreni gong, i još jedna u belo odevena žena uđe kroz stražnji ulaz šatora, noseći srebrnu zdelu iz koje se dizala para i preko ruke prebačene komade platna.

Rand se spusti na jedan jastuk, nagnavši se da sedne uspravno. „Nije to ništa vredno brige“, uveravao ju je. Druga žena u belom pažljivo sede kraj njega, ne dozvoljavajući mu da uzme vlažnu krpu koju je iscedila nad zdelom, i nežno poče da mu briše lice. Pitao se ko bi ona mogla biti. Izgledala je kao Aijelka, ali se izvesno nije ponašala tako. Njene sive oči sadržale su nesalomivu krotkost.

„To je stara rana“, reče Egvena suncokosoj Mudroj. „Moiraina nikada nije uspela da je propisno zaleči.“ Pogledom je dala Randu do znanja da je, bar u ime pristojnosti, trebalo i sam da kaže toliko. Ipak, sudeći po tome kako su se Mudre zgledale, zaključio je da je ona već rekla dovoljno. Rana koju Aes Sedai nije mogla Izlečiti; za njih je to bila zagonetka. Izgledalo mu je da Moiraina o njemu zna više od njega samog i nije mu bilo lako da se nosi s njom. Možda bi mu s Mudrima bilo lakše ako ih drži u neznanju.

Met se bolno mrštio dok mu je Amis utrljavala mast u rasekotine na grudima. Ako je osećaj imalo nalik mirisu, pomislio je Rand, razumljivo je zašto se steže. Bair gurnu srebrnu šolju pred Meta. „Pij, mladiću. Ako išta može da ti izleči glavobolju, to je korenje timsina i srebrenlist.

Progutao je sve bez trunke oklevanja; potom se strese, kriveći lice. „Ukusno je koliko i unutrašnjost mojih čizama.“ Ipak se, u sedećem stavu, naklonio dovoljno učtivo, izuzme Ii se razgolićenost, da prođe kao Tairenac. Iznenadni osmeh je malo pokvario utisak. „Zahvaljujem, Mudra. Neću ni da pitam da li ste dodale neki sastojak da bi ukus bio tako... nezaboravan.”

Bair i Seana se tiho nasmejaše, možda zato što jesu – ili obratno, ali Met je očito, kao i obično, uspeo da pronađe put do milosti žena. Čak mu se i Melaina časkom nasmešila.

„Ruarče“, progovori Rand, „ako Kuladin namerava da stvara poteškoće, moram ići korak ispred njega. Kako da obavestim ostale poglavare klanova? O meni. O ovima/’ Pridigao je ruke sa Zmajevima-blizancima. Žena u beloj odori kraj njega trudila se da ne gleda u njih.

„Ne postoji nikakav predodređeni običaj“, odgovori Ruark. „Kako bi i mogao postojati za nešto što će se dogoditi samo jednom? Ako se mora održati sastanak poglavara klanova, postoje mesta gde važe stvari poput Mira Ruideana. Najbliže Hladnim stenama, najbliže Ruideanu, bio bi Alkair Dal. Tamo možeš pokazati dokaze poglavarima klanova i septi.“

„Al’kair Dal?“, upita Met, dajući rečima neznatno drugačiji naglasak. „Zlatni pehar?“

Ruark klimnu glavom. „Okrugli kanjon, premda nema nikakve veze sa zlatom. Na jednom njegovom kraju nalazi se zaravan, odakle se govornik može obraćati celom kanjonu a da i ne povisi glas.“

Rand se namršti gledajući Zmajeve na podlakticama. Nije bio jedini koji je iz Ruideana izašao s nekom vrstom belega. Met je već sada znao daleko više od nekoliko nasumičnih reči Starog jezika. Od izlaska iz Ruideana, sve je razumeo, mada toga očito nije bio svestan. Egvena je gledala Meta. Zamišljeno. Provela je previše vremena u društvu Aes Sedai.

„Ruarče, možeš li poslati poruke ostalim poglavarima klanova?“, upita. „Koliko će vremena biti potrebno da ih sve pozovemo u Alkair Dal? Kako se možemo osigurati da svi dođu?“

„Glasnicima bi bile potrebne nedelje, i još mnogo nedelja dok se svi okupe.“ Ruark rukom pokaza sve četiri Mudre. „One se mogu javiti svim poglavarima klanova u snu, za samo jednu noć, i poglavarima septi. I svim Mudrima, da nijedan muškarac ne pomisli da je u pitanju običan san.“

„Raduje me što si ubeđen da možemo pomerati planine, hlade moga srca“, procedi Amis, sedajući sa svojom mašću pored Randa. „Ali to nije istina. Trebalo bi nekoliko noći da se učini to što predlažeš, i to bez imalo odmora.“

Rand joj uhvati ruku baš kada je krenula da mu u obraz utrlja smesu oštrog mirisa. „Hoćete li to uraditi?“

„Zar si tako nestrpljiv da nas uništiš?“, upita ona, i smesta zažali, grizući se za usnu, dok je žena u belom s druge strane ustuknula.

Melaina dvaput pljesnu dlanom o dlan. „Ostavite nas“, oštro zapovedi, a žene u belom napustiše šator noseći svoje zdele i tkanine i klanjajući se.

„Podbadaš me kao trn u koži“, gorko mu reče Amis. „Šta god da im naredimo, ove žene će prepričavati ono što ne bi smele da znaju.“ Istrže ruku i poče da utrljava mast, možda jače nego što je bilo neophodno. Peklo je još gore nego što je zaudaralo.

„Nemam nameru da vas podbadam“, reče Rand, „ali nemamo vremena. Izgubljeni su na slobodi, Amis, a ako otkriju gde sam, ili šta nameravam...“ Aijelke nisu bile iznenađene. Zar su već saznale? „Devetoro još živi. To je previše, a oni koji ne žele da me ubiju misle da bi mogli da me koriste. Nemam vremena. Kada bih mogao smesta da stvorim sve poglavare ovde, i nateram ih da me prihvate, učinio bih to.“

„Kakve su tvoje namere?“ Amisin glas i lice behu podjednako čvrsti.

„Hoćeš li pozvati – narediti – poglavarima da dođu u Alkair Dal?“

Rvanje s njegovim pogledom je potrajalo. Najzad je ozlojeđeno klimnula.

Ozlojeđena ili ne, donekle ga je oslobodila napetosti. Nije bilo načina da se povrati sedam izgubljenih dana, ali možda može izbeći dalje gubljenje vremena. Ipak, Moiraina još uvek bese u Ruideanu, i Avijenda. To ga je vezalo. Nije mogao tek tako da je napusti.

„Poznavala si moju majku“, reče on. Egvena se prignu napred, radoznala koliko i on, a Met odmahnu glavom.

Amisina ruka zastade na njegovom licu. „Jesam.“

„Pričaj mi o njoj. Molim te.“

Preusmerila je pažnju na posekotinu iznad njegovog uha; da je mrštenje moglo da Leči, mast joj ne bi ni bila potrebna. Konačno je progovorila: „Šaijelina priča, koliko ja znam, počela je kada sam još bila Far Dareis Mai, više od godinu dana pre nego što sam ostavila koplje. Bilo nas je nekoliko, pešačile smo skoro do Zmajevog zida. Jednog dana ugledale smo ženu, zlatokosu, mladu mokrozemku, odevenu u svilu. Imala je tovarne konje, a jahala je finu kobilu. Muškarca bismo, naravno, ubile, ali ona nije imala nikakvog oružja osim običnog noža za pojasom. Neke su želele da je skinu golu i nateraju da trči do Zmajevog zida...“ Egvena zatrepta; izgleda da ju je aijelska ćud i dalje čudila. Amis bez stanke nastavi: „...Činilo se da uporno traga za nečim. Radoznale, danima smo je pratile, ne dozvoljavajući da nas opazi. Konji su joj uginuli, hrane joj je nestalo, ali nije se okretala. Nastavila je peške, posrćući, dok najzad ne pade, bez snage da ustane. Odlučile smo da joj damo vode i saslušamo njenu priču. Bila je na ivici smrti, tek sutradan je mogla da govori.“

Oklevala je, a Rand upita: „Ime joj je bilo Šaijela? Odakle je došla? Zašto je bila tu?“

„Šaijela je“, odgovori Bair, „ime koje je sama izabrala. Onoliko koliko sam je ja poznavala, nije otkrila nijedno drugo. Na Starom jeziku to bi značilo Žena Koja je Posvećena.“ Met klimnu glavom, očito ne shvatajući šta radi; Lan ga zamišljeno odmeri, otpijajući vodu iz srebrne čaše. „Šaijela je, u početku, bila ogorčena“, završi ona.

Klečeći kraj Randa, Amis klimnu glavom. „Govorila je o napuštenom detetu, o sinu koga je volela. O suprugu koga nije volela. Nije želela da kaže gde. Mislim da nikad nije oprostila sebi što je napustila dete. Nije govorila ništa preko onoga što je morala. Tragala je za nama, za Devicama koplja. Jedna Aes Sedai, zvana Gitara Moroso, koja je imala Proricanje, rekla joj je da će njenu zemlju i narod, a možda i ceo svet, zadesiti propast ako ne bude otišla da živi s Devicama koplja, tako da niko ne otkrije njen odlazak. Morala je postati Devica, i nije smela da se vrati u svoju zemlju sve dok Device ne kroče u Tar Valon.“

Zamišljeno je zatresla glavu. „Moraš razumeti kako je to tada zvučalo. Device u Tar Valonu? Nijedan Aijel nije prekoračio Zmajev zid od dana prispeća u Trostruku zemlju. To je bilo četiri godine pre Lamanovog zločina koji nas je doveo u mokrozemlje. Takođe, samo su Aijelke mogle postati Device koplja. Neke od nas pomislile su da joj je sunce spržilo um. Ali imala je nepopustljivu volju, i nekako smo se složile da joj dozvolimo da pokuša.“

Gitara Moroso. Aes Sedai koja Proriče. Negde je već čuo to ime, ali gde? Takođe, imao je brata. Polubrata. Često se dok je odrastao pitao kako bi to bilo imati brata ili sestru. Koga? Gde? Ali Amis je nastavila. „Skoro svaka devojka sanja da postane Devica, i uči barem osnove luka i strele i koplja, ili borbe golim rukama i nogama. Čak i uz to, one koje preduzmu poslednji korak i venčaju se s kopljem otkrivaju da ne znaju ništa. Za Šaijelu je bilo još teže. Lukom je dobro vladala, ali nikada nije pretrčala ni celu milju, niti je umela da preživljava od onoga što sama pronađe. Pobedila bi je i desetogodišnja devojčica; nije čak znala ni koje biljke nagoveštavaju vodu. Pa opet, istrajavala je. Za godinu dana udala se za koplje, postala je Devica, i primljena je u Čumaj septu Taardada.“ Naposletku, otišla je s Devicama ka Tar Valonu i poginula na padinama Zmaj- planine. Samo pola odgovora, a toliko novih pitanja. Da je bar mogao videti njeno lice.

„Pomalo ličiš na nju“, reče Seana, kao da mu je pročitala misli, Sedela je prekrštenih nogu, držeći malu srebrnu čašu vina. „Na Džanduina baš i ne.“

„Džanduin? Moj otac?“

„Da“, odgovori Seana. „Bio je poglavar Taardada, najmlađi do tada. Ipak, zračio je izvesnom moći. Ljudi su ga slušali i bili voljni da ga slede, čak i oni izvan njegovog klana. Okončao je dvogodišnju krvnu zavadu Taardada i Nakaija, i skovao savez ne samo s Nakairaa, već i sa Rejnima, s kojima je takođe bio na ivici krvne zavade. Zamalo da uspe da pomiri Saarade i Gošijene, takođe, a mogao je sprečiti i Lamana da poseče Drvo. Iako tako mlad, on je bio taj koji je poveo Taardade, Nakaije, Rejne i Saarade da naplate Lamanu cenu u krvi.“

Bio. Dakle, i on je sada mrtav. Egvenino lice pokazivalo je sažaljenje. Rand se nije obazirao; nije tražio sažaljenje. Kako bi osećao gubitak ljudi koje nikada nije upoznao? Pa ipak, osećao je. „Kako je Džanduin poginuo?“

Mudre se neodlučno zgledaše. Najzad, Amis odgovori: „Počinjala je treća godina potrage za Lamanom kada je Šaijela saznala da je trudna. Po zakonu, trebalo je da se vrati u Trostruku zemlju. Devica mora da spusti koplje ako nosi dete. Ali Džanduin nije mogao ništa da joj zabrani; da mu je zatražila ogrlicu od meseca, pokušao bi da joj je dobavi. Tako je ostala, i u poslednjoj bici, pred Tar Valonom, bila je izgubljena, s detetom. Džanduin je zažalio što je nije naterao da poštuje zakone.“

„Napustio je mesto poglavara klana“, nastavi Bair. „Bio je prvi koji je to ikad učinio. Rečeno mu je da ne sme, ali on je jednostavno otišao. Otišao je ka severu, sa mladićima, da lovi Troloke i Mirdraale u Pustoši. Tako nešto rade samo divlji mladići i Device s manje pameti od koze. Međutim, oni koji su se vratili rekli su da ga je usmrtila čovečija ruka. Kazali su da je Džanduin u ubici video Šaijelin lik, i da nije ni podigao koplje kada ga je čovek probo.“

Mrtvi dakle. Oboje su mrtvi. Nikada neće prestati da voli Tama, niti da ga smatra ocem, ali žalio je što bar jednom nije video Džanduina i Šaijelu.

Egvena je pokušala da ga uteši, naravno, na ženski način. Nemoguće je bilo naterati je da shvati da je izgubio nešto što nikada nije bilo njegovo. Na mestu sećanja na roditelje stajao je blagi smeh Tama al’Tora i mutnija uspomena na nežne ruke Kari al’Tor. To je bilo sve što bi iko mogao poželeti ili us trebati. Izgledala je razočarano, čak i malo razljućeno njegovim ponašanjem, a Mudre su po svoj prilici delile njena osećanja, od Bairinog otvorenog negodovanja do Melaininog uvređenog šmrkanja i razmahivanja šalom. Žene to nikada nisu shvatale. Ruark, Lan i Met jesu; ostavili su ga na miru, kao što je i želeo.

Iz nekog razloga, kada je na Melaininu naredbu doneta hrana, nije osećao glad, te ode da legne kraj izlaza iz šatora, nalakćen na jedno jastuče, i da posmatra padinu i u maglu umotan grad. Senke su izgarale, a dolina i okolne planine topile se pod suncem. Vazduh koji se ulivao u šator kao da je dopirao iz otvorene pećnice.

Posle izvesnog vremena, prišao mu je Met, odeven u čistu košulju. Seo je kraj njega ne progovarajući, zagledan u dolinu, s neobičnim kopljem naslonjenim na koleno. Povremeno je opipavao iskošene zapise na crnoj držalji.

„Kako tvoja glava?“, upita Rand, na šta se Met trže.

„Više me... ne boli.“ Otrgao je prste od zapisa i namerno skrstio ruke u krilu. „Barem ne onoliko. Šta god da su zamešale, upalilo je “

Ponovo je zamukao, i Rand ga ostavi. Ni sam nije želeo da govori. Skoro da je osećao kako vreme otiče, kako zrna peska propadaju kroz peščani sat, nikad sporije. Ali u isto vreme, sve se treslo, pesak je bio spreman da se rasprši u oluji. Glupost. Samo ga je opila namreškana vrelina i isparenja golih planinskih stena. Poglavari klanova ne bi prispeli do Alkair Dala dan ranije ni kada bi se Moiraina u ovom trenu stvorila kraj njega. Oni su ionako samo deo, i to možda najnevažniji. Nešto kasnije, primeti Lana kako, ne mareći za sunce, čuči na istom onom granitnom grebenu gde ga je Kuladin sačekao. Zaštitnik je takođe posmatrao dolinu. Još jedan čovek kome nije do priče.

Rand je odbio i ručak, premda su Egvena i ostale Mudre na smenu pokušavale da ga ubede da jede. Bar na oko, prilično su mirno podnosile njegovo odbijanje, ali kada je predložio da se vrati u Ruidean da potraži Moirainu i Avijendu – Melaina je prasnula.

„Budalasti čoveče! Nijedan muškarac ne može dva puta uči u Ruidean. Čak ni ti to ne bi preživeo. Ma, umri od gladi ako želiš!“ Gađala ga je u glavu polovinom pogače. Met je uhvati u vazduhu i smireno poče da jede.

„Zašto želiš da ostanem živ?“, upita Rand. „Znate šta je ona Aes Sedai rekla ispred Ruideana. Uništiću vas. Zašto ne kujete s Kuladinom zaveru da me smaknete?“ Met se zagrcnu, a Egvena se podboči spremna da mu održi predavanje, ali Rand je pažnju prikovao na Melainu. Umesto odgovora, uputila mu je užaren pogled i izašla iz šatora.

Bair bese ta koja je odgovorila. „Svi misle da poznaju Proročanstvo Ruideana, ali sve što znaju jesu pokolenjima prenošene reči Mudrih i poglavara. Nisu to laži, ali nije ni cela istina. Istina bi mogla slomiti i najjačeg čoveka.“

„Šta je cela istina?“

Ona pogleda u Meta, pa odgovori: „U ovom slučaju, cela istina, znana samo Mudrima i poglavarima pre nas, jeste da si ti naša propast. Naša propast i naše spasenje. Bez tebe, niko od nas neće preživeti Poslednju bitku. Možda je čak niko neće ni doživeti. To je Proročanstvo, i istina. S tobom... ’poput vode na pesku proliće krv onih što sebe nazivaju Aijelima, i slomiće ih kao suvo granje, ali očuvaće ostatak preostalih, i oni će živeti.’ Nemilosrdno proročanstvo, ali ovo nikada nije bila milosrdna zemlja.“ Susrela se s njegovim pogledom a da nije ni zadrhtala. Gruba zemlja, i gruba žena.

Okrenuo se natrag i ponovo zagledao u dolinu. Svi ostali odoše, osim Meta.

Nešto po podnevu, konačno je ugledao jednu priliku kako se penje uz planinu, umorno bauljajući. Avijenda. Met je bio u pravu; beše naga, kao od majke rođena. Uz to, bez obzira na to što beše Aijelka, na njoj su se videle posledice sunca; samo su joj ruke i lice bili tamni, a ostatak tela vidno izgoreo. Laknu mu što je vidi. Nije joj se dopadao, ali samo zato što je verovala da je zlostavljao Elejnu. Najjednostavniji od svih povoda. Ni zbog kakvog proročanstva ili propasti, Zmajeva na rukama ili činjenice da je Ponovorođeni Zmaj. Iz jednostavnog, ljudskog razloga. Skoro je jedva čekao njene ledene, prkosne poglede.

Kada ga je ugledala, ukočila se, ali u njenim tirkiznim očima ne beše ničega hladnog. Naspram njih mu se učini da je i sunce zgaslo; mogla ga je na mestu sažeći u pepeo.

„Uh... Rande?“, prošapta Met. „Mislim da joj ne bih okretao leđa da sam na tvom mestu.“

Oteo mu se umoran uzdah. Naravno. Ako je zašla među one staklene stubove, zna. Bair, Melaina, sve ostale su se godinama privikavale. Avijendi je to bila sveža rana, još krvava. Nikakvo čudo što me sada mrzi.

Mudre pohitaše u susret Avijendi i brže-bolje je odvedoše u drugi šator. Kada ju je Rand sledeći put video, bila je u kabastoj smeđoj suknji i laganoj beloj bluzi, s maramom spuštenom na laktove. Izgledalo je da nije baš prezadovoljna tom odećom. Pošto opazi njegov pogled, na licu joj se ukaza srdžba – Čist životinjski bes – silna dovoljno da mu okrene glavu.

Senke su već počele da se protežu prema dalekim planinama kad se pojavila i Moiraina, posrćući i ponovo se pridižući dok se teturala uzbrdo, izgorele kože, baš kao Avijenda. Zapanjilo ga je što i ona beše naga. Žene su lude, to je to.

Lan skoči s kamene izbočine i strča do nje. Podiže je u naručje, pa potrča natrag uzbrdo, možda i brže nego što se spustio, naizmenično psujući i vičući na Mudre. Moirainina glava besvesno se klimala na njegovom ramenu. Mudre izađoše da je preuzmu, a Melaina mu se ispreči na putu kada je pokušao da uđe za njima u šator. Lan je ostao ispred, da hoda ukrug i udara pesnicom u sopstveni dlan.

Rand se okrete na leđa i zagleda u niski krov šatora. Uštedeo je tri dana. Trebalo je da mu bude drago što su se Moiraina i Avijenda vratile, što su spasene, ali jedino olakšanje pričinjavalo mu je sačuvano vreme. Vreme je sve. Mora da bude u položaju da bira svoj put. Možda još nije prekasno.

„Šta ćeš sada da radiš?“, upita Met.

„Nešto što bi trebalo da ti se dopadne. Kršiću pravila.“

„Mislio sam, hoćeš li nešto da pojedeš? Ja sam gladan.“

Uprkos svemu, Rand se nasmeja. Nešto da pojede? Ne bi se bunio ni da gladuje do kraja života. Met ga pogleda kao luđaka, na šta se on još snažnije zasmeja. Nije lud. Prvi put, neki će razumeti šta znači to što je on Ponovorođeni Zmaj. Prekršiće pravila onako kako niko ne očekuje.