Zenica sveta

4 Zabavljač

Vrata gostionice zalupila su se za sedokosim čovekom, a on se okrete i preteći ih pogleda. Bio je vitak i visok, ali poguren. Ipak, kretao se žustro, što je bilo neočekivano za godine koje bi mu neko dao na prvi pogled. Njegov plašt je bio kao gomila zakrpa, raznih veličina i oblika, koje su lepršale sa svakim daškom vetra, u stotinama oblika i boja. U stvari, plašt je bio poprilično debeo, primeti Rand, uprkos onome što je gazda al’Ver rekao. Zakrpe su bile samo ukras.

„Zabavljač!“, prošapta ushićeno Egvena. Sedokosi čovek se obrnu i plašt mu se raširi. Njegov dugi kaput imao je neobične vrećaste rukave i velike džepove. Gusti brkovi, snežni kao i njegova kosa, podrhtavali su mu oko usana, a lice mu je bilo čvornato poput drveta koje je videlo teška vremena. Učini jedan graciozan, kraljevski pokret rukom prema Randu, držeći dugovratu izrezbarenu lulu iz koje su izbijali oblačići dima. Plave oči streljale su ispod čupavih belih obrva.

Rand je piljio i u te oči i u sve ostalo na njemu. U Dve Reke svi su bih tamnooki, kao i većina trgovaca i njihovih stražara i svi drugi koje je ikada video. Kongari i Koplini ismevali su ga zbog njegovih sivih očiju, sve dok nije razbio nos Evalu Koplinu; Mudrost ga je dobrano izribala zbog toga. Pitao se da li postoji mesto gde niko nema tamne oči. Možda i Lan dolazi odatle, pomisli.

„Kakvo je ovo mesto?“, zapita zabavljač dubokim glasom, punijim nego kod ostalih ljudi. Čak i na otvorenom, izgledalo je kao da ispunjava veliku sobu i odbija se od zidova. „Seljačine u onom selu na brdu rekle su mi da mogu da stignem ovde pre mraka, zaboravivši da dodaju da je to moguće samo ako krenem rano pre podne. Kada sam konačno i došao, smrznut do kostiju i spreman za topao krevet, vaš krčmar poče da gunđa nešto u vezi s vremenom dolaska, kao da sam neki lutajući svinjar i kao da me vaš Seoski savet nije molio da prikažem svoje umeće na toj vašoj proslavi. Nije mi čak ni rekao da je on gradonačelnik.“ Usporio je da udahne vazduh, streljajući ih sve pogledom, i odmah potom nastavio: „Kada sam sišao dole da popušim lulu pored vatre i popijem krčag piva, svako od prisutnih u trpezariji zurio je u mene kao da sam njegov omraženi zet koji dolazi da pozajmi pare. Jedan deda poče da mi brblja o pričama koje bi trebalo ili ne bi trebalo da pričam, a onda se neka balavica izdra na mene da izađem i pripreti mi močugom kada se nisam pomerio dovoljno brzo za njen ukus. Koje još čuo da se tako postupa sa zabavljačem?“

Egvena je delovala napregnuto. Razrogačenim očima zapanjeno je gledala u pravog pravcatog zabavljača, a samo želja da brani Ninaevu remetila joj je izraz na licu.

„Oprostite, gazda zabavljaču“, rekao je Rand. Znao je da se i sam budalasto ceri. „To je bila naša Mudrost i...“

„Ta zgodna curica?“, uzviknu zabavljač. „Seoska Mudrost? Ma, bolje bi joj bilo da u njenim godinama flertuje s mladićima, nego što proriče kakvo će vreme biti i leči bolesne.“

Osećajući se nelagodno, Rand se promeškolji. Nadao se da Ninaeva neće čuti za ovo, barem dok zabavljač ne završi svoj nastup. Na njegove reči Perin se štrecnu, a Met nečujno zviznu, kao da su obojica mislili isto.

„Ti ljudi su naš Seoski savet“, nastavio je Rand. „Siguran sam da nisu hteli da budu neljubazni. Vidite, upravo smo saznali da je u Geldanu rat, i da neki čovek tvrdi da je Ponovorođeni Zmaj. Lažni Zmaj. Aes Sedai uputile su se tamo iz Tar Valona. Savet pokušava da proceni da li smo i mi u opasnosti.“

„Stare vesti čak i u Baerlonu“, rekao je zabavljač, odmahujući rukom, „a to je poslednje mesto na svetu gde se bilo šta sazna.“ Zastao je i pogledao po selu, a onda suvo dodade: „Skoro poslednje mesto.“ A onda primeti kola ispred gostionice, koja su sada stajala napuštena, s rudom na zemlji. „Tako je, i mislio sam da sam tamo video Padana Fejna.“ Glas mu je još bio dubok, ali, umesto zvučnosti, čuo se prezir. „Fejn je oduvek voleo da brzo prenosi loše vesti — što gore, to brže. Više je gavran no čovek.“

„Gazda Fejn je dolazio često u Emondovo Polje, gazda zabavljaču“, rekla je Egvena, uz nešto neodobravanja i pored oduševljenja. „Uvek je nasmejan i donosi mnogo više dobrih vesti no loših.“

Zabavljač je odmeri, a onda se široko nasmeši. „Ma, ti si lepa cura. Trebalo bi da nosiš ružine pupoljke u kosi. Nažalost, ja ne mogu da načinim ruže ni iz čega, barem ne ove godine. Ali, šta misliš o tome da stojiš pored mene sutra tokom dela moje predstave? Da bi mi dodala flautu kada mi zatreba i neke druge sprave. Uvek biram najlepšu devojku za pomoćnika.“

Perin se zacereka, a Met, koji se već cerekao, nasmeja se naglas. Rand iznenađeno trepnu; Egvena ga prostreli pogledom, a on se čak nije ni nasmešio. Ispravila se i isuviše mirnim glasom rekla: „Hvala vam, gazda zabavljaču. Biće mi drago da vam pomažem.“

„Tom Merilin“, rekao je zabavljač dok su ga oni samo gledali. „Zovem se Tom Merilin, a ne gazda zabavljač.“ Zabacio je svoj višebojni plašt i odjednom se činilo da njegov glas ponovo odzvanja u nekoj velikoj dvorani. „Nekada dvorski bard, a sada sam se zaista uzdigao do uzvišenog položaja majstora zabavljača, a opet, moje ime je jednostavno Tom Merilin. Zabavljač je samo jednostavna titula kojom se ponosim.“ I naklonio se s takvom složenošću i kovitlanjem plašta, da je Met zatapšao, a Egvena zadivljeno promrmljala.

„Gazda... Ah... Majstore Meriline“, rekao je Met, nesiguran kako bi trebalo da mu se obrati posle onog što je Tom Merilin rekao, „ šta se dešava u Geldanu? Znate li nešto o tom lažnom Zmaju? Ili o Aes Sedai?“

„Da li ti ja ličim na torbara, momče?“, zagunđa zabavljač, lupkajući lulom o dlan. Učinio je da lula nestane negde unutar njegovog plašta ili kaputa; Rand nije bio siguran ni gde ni kako. „Ja sam zabavljač, a ne tračara. I trudim se da nikada ne znam ništa o Aes Sedai. Tako je mnogo bezbednije.“

„Ali, rat...“, poče Met radoznalo, ali ga majstor Merilin prekinu.

„U ratovima, momče, budale ubijaju druge budale iz glupih razloga. To je dovoljno za svakog da zna o tome. Ja sam ovde zbog svoje umetnosti.“ Iznenada je upro prst u Randa. „Ti, dečko. Ti si visok. Nisi još potpuno izrastao, ali sumnjam da ima još nekog te visine u okrugu. A i opkladio bih se da u selu nema mnogo njih s takvim očima. Stvar je u tome da su ti ramena široka koliko je sekira dugačka i da si visok kao Aijel. Kako se zoveš, dečko?“

Oklevajući, Rand ustuknu, ne baš siguran da li mu se čovek ruga ili ne, ali zabavljač se već obraćao Perinu. „A ti si veliki skoro kao Ogier. Skoro. Kako se zoveš?“

„Ne ukoliko ne stanem sebi na ramena“, nasmejao se Perin. „Bojim se da smo Rand i ja samo obični ljudi, majstore Meriline, a ne izmišljena stvorenja iz vaših priča. Ja sam Perin Ajbara.“

Tom Merilin povuče svoj brk. „Kažeš, izmišljena stvorenja iz mojih priča, to su, je li? Vi ste, momci, znači videli dosta sveta.“

Siguran da će biti nasamareni, Rand je ćutao, ali Perin nije: „Svi smo bili čak do Stražarskog Brda i Devonovog Jahanja. Nema ih mnogo odavde koji su putovali tako daleko.“ Nije se hvalio; to se Perinu retko dešavalo. Jednostavno, govorio je istinu.

„Svi smo videli i Blatište“, dodao je Met, a to je već zvučalo kao hvalisanje. „To je močvara na samom kraju Zapadne šume. Niko uopšte ne ide tamo sem nas — puna je živog blata i bara. A niko ne ide ni na Maglene planine, ali mi smo išli jednom do njihovog podnožja.“

„Tako daleko?“, promrmljao je zabavljač, ne prestajući da gladi brkove. Rand je mislio da im se podsmeva, a video je i da se Perin mršti.

„Penjanje na te planine donosi lošu sreću“, rekao je Met, kao da se pravda što nije otišao dalje. „Svi to znaju.“

„To su gluposti, Metrime Kauton“, besno ga prekide Egvena. „Ninaeva kaže...“ Pocrvenela je i stala, a pogled koji je uputila Tomu Merilinu nije bio prijateljski kao ranije. „Nije u redu da... Nije...“ Pocrvenela je još više i zaćutala. Met je trepnuo, kao da tek sad počinje da shvata šta se događa.

„U pravu si, dete“, reče zabavljač skrušeno. „Ponizno se izvinjavam. Ovde sam da zabavljam. Ali, moj jezik me je uvek dovodio u nevolje.“

„Možda nismo putovali daleko koliko vi“, rekao je Perin suvo, „ali kakve to veze ima s tim koliko je Rand visok?“

„Samo ovo momče: pustiću te malo kasnije da pokušaš da me podigneš, ali nećeš moći ni da odvojiš moja stopala od tla. Ni ti, ni tvoj visoki prijatelj ovde — Rand, je li? Niti bilo ko drugi. Šta sad misliš 0 tome?“

„Mislim da već sada mogu da vas podignem“, nasmejao se Perin. Ali kada je krenuo napred. Tom Merilin mu pokaza da odstupi.

„Kasnije, momče, kasnije. Kada bude bilo više posmatrača. Umetniku je potrebna publika.“

Dvadesetak ljudi sakupilo se na Zelenilu otkako je zabavljač izašao iz gostionice. Mladi ljudi i žene, deca koja su ćutke virila raširenih očiju iza starijih posmatrača — svi su izgledali kao da od zabavljača očekuju čudesne stvari. Sedokosi čovek ih je pogledao — činilo se da ih broji — a onda lagano zatrese glavom i uzdahnu.

„Možda bi ipak trebalo da vam pokažem jedan deo, kako biste imali šta da pričate drugima. A? Nešto od onoga što ćete videti sutra na vašoj proslavi.“ Zakorači unazad i iznenada skoči, zavrte se i načini premet u vazduhu, tako da je stao na vrh starog kamenog zdanja, gledajući prema njima. Da čudo bude veće, tri lopte, crvena, bela i crna, zaigraše među njegovim šakama još dok je padao.

Publika je ispustila tihi uzdah — mešavinu zapanjenosti i zadovoljstva. Čak je i Rand zaboravio svoju ljutnju. Nasmeši se Egveni i zauzvrat dobi osmeh pun oduševljenja, a onda su se oboje okrenuli da bez nelagodnosti pilje u zabavljača.

„Hoćete priče?“, uzviknu Tom Merilin. „Znam priča i priča, i ispričaću vam ih. Učiniću da ožive pred vašim očima.“ Odnekud se plava lopta pridruži ostalima, a potom zelena i žuta. „Priče o velikim ratovima i velikim junacima — za muškarce i dečake. Za žene i devojčice čitav Aptarinski ciklus. Priče o Arturu Pendragu Tanrealu, Artum Hokvingu, Artum Velikom Kralju, koji je nekada vladao svim zemljama od Aijelske pustoši do Aritskog okeana, pa čak i dalje. Čudesne priče o neobičnim ljudima i neobičnim zemljama, o Zelenom Čoveku, o Zaštitnicima i Trolocima, o Ogierima i Aijelima. Hiljadu priča o Anli, mudroj savetnici, Džaem — ubica džinova. Kako je Suza ukrotila Džaina Lakonogog. Mara i tri budalasta kralja.“

„Pričajte nam o Lenu“, viknula je Egvena, „kako je odleteo na mesec u utrobi vatrenog orla. Pričajte 0 njegovoj kćeri Saliji koja se šetala među zvezdama.“ Rand ju je pogledao krajičkom oka, ali sva njena pažnja bila je usmerena ka zabavljaču. Nikada nije volela priče o avanturama i dugim putovanjima. Volela je duhovite priče, ili priče o ženama koje bi nadmudrile navodno najpametnije ljude. Bio je siguran da je tražila priče o Lenu i Saliji kako bi mu napakostila. Mogla je valjda da vidi da spoljašnji svet nije bio za ljude iz Dve Reke. Slušati priče o avanturama, čak i sanjati o njima, bilo je jedno. Učestvovati u avanturama bilo je nešto sasvim drugačije.

„Stare su to priče“, rekao je Tom Merilin, i najednom je žonglirao na sve tri obojene lopte u svakoj ruci. „Neki kažu da su to priče iz vremena pre Doba legendi. Možda čak i starije. Ali ja znam sve priče, pazite, iz doba koja su prošla i koja će doći, iz doba kada su ljudi vladali nebesima i zvezdama, i doba kada smo lutali kao braća životinja. Doba čuda i doba užasa. Doba koja su se okončala vatrenom kišom s nebesa i doba prokleta snegom i ledom koji je prekrio zemlju i sva mora. Znam sve priče i ispričaću ih. Priče o Mosku Džinovskom i njegovom Koplju vatre, koje je moglo da se hitne oko sveta, i njegovim ratovima s Alsbet, Kraljicom svega. Priče o Materesi Lečiteljki, majci Čudesnog Inda.“

Lopte su sada plesale između Tomovih šaka u dva međusobno prepletena kruga. Njegov glas bio je gotovo pojanje i lagano se okretao dok je govorio, kao da ispituje posmatrače kako bi procenio svoj uticaj na njih. „Pričaću vam o kraju Doba legendi, o Zmaju i njegovom pokušaju da pusti Mračnoga na svet. Pričaću vam o Vremenu ludila, kada su Aes Sedai skrhale svet; o Troločkim ratovima, kada su ljudi ratovali protiv Troloka za vladavinu nad zemljom; o Stogodišnjem ratu, kada su se ljudi borili jedan protiv drugog i kada su nastale nacije koje danas znamo. Pričaću o avanturama ljudi i žena, bogatih i siromašnih, velikih i malih, ponosnih i poniznih. Opsada stubova neba, Kako je domaćica Karil izlečila svog muža od hrkanja, Kralj Darit i pad loze...“

Najednom se zaustavi i bujica reči i žongliranje. Tom je jednostavno pokupio lopte iz vazduha i zaćutao. Moiraina se pridružila slušaocima a da je Rand nije ni primetio. Lan je bio pored nje, ali Rand je morao dobro da pogleda kako bi ga uopšte video. Za trenutak. Tom je popreko pogledao Moirainu, lica i tela potpuno mirnog, izuzev lopti koje su nestajale u prostranim rukavima njegovog kaputa. A onda joj se nakloni, šireći svoj plašt. „Oprostite, ali vi svakako niste iz ovog okruga?“

„Gospo!“, zašištao je Evin žestoko. „Gospa Moiraina.“

Tom trepnu, a onda se ponovo nakloni, dublje no ranije. „Ponovo vas molim za oproštaj... Ah, gospo. Moja namera ne beše da vređam.“

Moiraina je lagano odmahnula rukom. „Nikakve uvrede nema, majstore bardu. A ja sam samo Moiraina. I zaista, nisam odavde. Putnik kao i vi, sama i daleko od svog doma. Svet može biti opasno mesto za stranca.“

„Gospa Moiraina sakuplja priče“, ubacio se Evin, „o onome što se dogodilo u Dve Reke. Mada ne znam šta se ikada moglo ovde dogoditi o čemu bi se moglo pričati.“

„Verujem da će vam se i moje priče svideti... Moiraina.“ Tom ju je posmatrao s očiglednom zabrinutošću. Činilo se da nije baš najsrećniji što ju je tu sreo. Iznenada, Rand se zapita kakvu vrstu zabave bi gospi poput nje mogli da ponude u gradu kao što je Baerlon ili Kaemlin. Svakako, ništa nije bilo bolje od zabavljača.

„To je pitanje ukusa, majstore bardu“, odgovorila je Moiraina. „Neke priče mi se sviđaju, a neke ne.“

Tom načini najdublji naklon. Savio je svoje dugo telo tako da je stajalo paralelno s tlom. „Uveravam vas, nijedna od mojih priča neće vam pričiniti nezadovoljstvo. Sve će vas zadovoljiti i zabaviti. I činite mi isuviše veliku čast — ja sam samo prosti zabavljač — to i ništa više.“

Moiraina na njegov naklon graciozno klimnu. Za trenutak, još više je delovala kao gospa, kako ju je Evin nazvao, koja prima ponude od nekog svog podanika. A onda se okrenula i Lan je pošao za njom, poput vuka koji prati labuda. Tom je gledao za njima, namrštenih čupavih obrva, gladeći svoje duge brkove, sve dok već nisu dobro zašli u Zelenilo. Uopšte mu nije drago, pomislio je Rand. „Hoćete li još da žonglirate?“, pitao je Evin.

„Jedite vatru“, zavika Met. „Hoću da vidim kako jedete vatru.“

„Harfa!“, začuo se glas iz gomile. „Sviraj harfu!“ Neko drugi je tražio da svira na flauti.

U tom trenutku otvorila su se vrata gostionice i članovi Seoskog saveta su pokuljali napolje, s Ninaevom. Padan Fejn nije izašao, koliko je Rand mogao da vidi; torbar je očigledno odlučio da ostane u toploj trpezariji sa svojim kuvanim vinom.

Mrmljajući nešto o „jakoj rakiji“. Tom Merilin je iznenada skočio sa starog temelja. Ne osvrćući se na povike posmatrača, progurao se pored savetnika, pre no što su oni i izašli.

„Je li on zabavljač ili kralj?“, upita Cen Bjui iznervirano. „Traćenje para, ako mene pitate.“

Bran al’Ver se osvrnuo prema zabavljaču, a onda zatrese glavom. „Može biti da od tog čoveka bude više štete nego koristi.“

Ninaeva, zauzeta nameštanjem ogrtača, glasno je šmrknula: „Brini se oko zabavljača ako hoćeš, Brandelvine al’Ver. On je barem u Emondovom Polju, a to se ne može reći za tog lažnog Zmaja. Ali, kada si već zabrinut, ovde ima nekih koji bi i trebalo da te brinu.“

„Ako bi bila tako ljubazna. Mudrosti“, ukočeno reče Bran, „dozvoli da sam odlučujem o tome ko treba da me brine, a ko ne. Gazdarica Moiraina i gazda Lan su moji gosti, pristojni ljudi, dostojni poštovanja. Tako ja kažem. Nisu me oni nazvali budalom pred celim Savetom. Nisu oni rekli Savetu da, kad se sve skupi, nema mozga ni za gram.“

„Čini se da sam preterala u proceni bar za polovinu“, uzvratila je Ninaeva. Otišla je ne osvrnuvši se, ostavivši za sobom Brana otvorenih usta, u traženju odgovora.

Egvena pogleda Randa kao da hoće nešto da kaže, a onda, umesto toga, potrča za Mudrošću. Rand je znao da mora da postoji neki način da je zaustavi da ne ode iz Dve Reke. Ali jedini koga je mogao da se seti nije mu bio po volji, čak i ukoliko bi ona htela. A gotovo da je i rekla da uopšte nema nameru, pa se osećao još gore.

„Toj mladoj ženi je potreban muž“, zarežao je Cen Bjui pocupkujući. Lice mu je bilo modro i postajalo je sve tamnije. „Uopšte nema poštovanja. Mi smo Seoski savet, a ne momci koji joj grabuljaju dvorište, i...“

Gradonačelnik je duboko udahnuo i okomio se iznenada na starog pokrivača krovova. „Tišina, Cene! Prekini da se ponašaš kao Aijel s crnim velom!“ Mršavi čovečuljak zapanjeno se ukoči, propinjući se na vrhove prstiju. Gradonačelnik nikada nije dopuštao da izgubi strpljenje. Bran ga prostreli pogledom. „Spali me ako nemamo pametnija posla od ovih gluposti. Ili nameravaš da pokažeš kako je Ninaeva u pravu?“ To izgovori i krupnim koracima se uputi u gostionicu, zalupivši vrata za sobom.

Članovi Saveta pogledaše u Cena, a onda krenuše svako u svom pravcu – svi sem Harana Luhana, koji je pošao sa starim pokrivačem krovova skamenjenog lica, šapućući. Jedino je kovač bio u stanju da urazumi Cena.

Rand je pošao ka svom ocu, a njegovi prijatelji pošli su za njim.

„Nikada nisam video gazda al’Vera tako ljutog“, bila je prvo što je Rand rekao, zbog čega ga je Met podsmešljivo pogledao.

„Gradonačelnik i Mudrost se retko slažu“, rekao je Tam, „a danas i manje no obično, to je sve. Tako je u svakom selu.“

„A šta je s lažnim Zmajem?“ upitao je Met, a Perin je užurbano promrmljao: „Šta je s Aes Sedai?“

Tam je lagano zatresao glavom. „Gazda Fejn nije znao mnogo više od onoga što je već rekao. Barem o onome što nas se ticalo. Bitke, dobijene ili izgubljene, gradovi, zauzeti ili oslobođeni — sve u Geldanu, hvala Svetlosti. Nije se proširilo. Ili nije, koliko gazda Fejn zna.“

„Mene zanimaju bitke“, reče Met, a Perin dodade: „Šta je rekao o tome?“

„Mene bitke ne zanimaju, Metrime“, rekao je Tam. „Ali siguran sam da će mu biti drago da vam kasnije ispriča sve što zna o njima. Meni je važno da ovde ne moramo da se brinemo o njima, koliko je Savetu poznato. Ne vidimo razlog da Aes Sedai prođu ovuda na svom putu ka jugu. A što se tiče njihovog povratka, nije baš verovatno da bi želele da prođu kroz Senovitu šumu i preplivaju Belu reku.“

Rand i ostali se nasmejaše na tu pomisao. Postojala su tri razloga zbog kojih niko nije dolazio u Dve Reke, izuzev sa severa, preko Tarenske Skele. Naravno, Maglene planine na zapadu bile su prvi, a i Blatište je bilo podjednako dobra prepreka s istoka. Na jugu je bila Bela reka, koja je svoje ime dobila po tome kako stene i kamenje pene njene vode. A iza Bele reke ležala je Senovita šuma. Malo je ljudi iz Dve Reke ikada prešlo Belu, a još manje ih se vratilo od onih koji su to učinili. Znalo se, doduše, da se Senovita šuma prostirala stotinu milja ili više na jug, bez puta ih sela, ali s čoporima vukova i medveda.

„Dakle, to je to, što se nas tiče“, rekao je Met. Zvučao je pomalo razočarano. „Ne baš“, rekao je Tam. „Prekosutra ćemo poslati ljude u Devonovo Jahanje, Stražarsko Brdo i Tarensku Skelu, da se dogovore oko straže. Jahači će ići duž Bele i Tarena, a patrole će biti između. Trebalo bi da se to uradi danas, ali samo se gradonačelnik slaže sa mnom. Ostali nisu mogli da zamisle da zatraže od nekoga da Bel Tin provede jašući preko Dve Reke.“

„Ali mislio sam da si rekao da ne moramo da brinemo“, reče Perin. Tam zavrte glavom.

„Rekao sam da ne bi trebalo, momče, a ne da ne moramo. Viđao sam da ljudi umiru, jer su bili sigurni kako se neće dogoditi ono što ne bi trebalo. Sem toga, ratovi uskomešaju svakakve ljude. Većina samo pokušava da pronađe sigurnost, ali ostali će tražiti načina da zarade u gužvi. Ponudićemo pomoć prvima, ali moramo biti spremni da se suprotstavimo ovim drugima.“

Met odjednom progovori: „Da li i mi možemo da učestvujemo? Ja bih hteo, u svakom slučaju. Znaš da ne jašem ništa lošije od drugih iz sela.“

„Tražiš li nekoliko nedelja hladnoće, dosade i spavanja na tvrdoj zemlji?“, nasmeja se Tam. „To je verovatno sve što će od toga biti. Bar se nadam da će to biti sve. Mi smo dosta zabačeni, čak i za izbeglice. Ali, možeš da popričaš s gazda al’Verom, ako si baš rešio. Rande, vreme je da se vratimo na farmu.“ Iznenađen, Rand je trepnuo: „Mislio sam da ostajemo za Zimsku noć.“

„Na farmi nas čekaju poslovi, a i potreban si mi“, reče Tam.

„Čak i u tom slučaju ne moramo da krenemo još za nekoliko sati. A i ja hoću da se prijavim za patrole.“

„Idemo odmah“, odgovori njegov otac glasom koji nije dopuštao raspravu. Dodao je mekše: „Stići ćemo sutra na vreme da razgovaraš s gradonačelnikom, i na vreme za proslavu. Naći ćemo se za pet minuta u štali.“

„Hoćeš li se pridružiti Randu i meni na straži?“, upita Met Perina dok je Tam odlazio. „Kladim se da se ovako nešto nikada ranije nije desilo u Dve Reke. Zamisli, ako stignemo do Tarena, možda čak vidimo i vojnike, ili ko zna šta. Čak i Krpare.“

„Pretpostavljam da hoću“, lagano reče Perin. „Odnosno, ako ne budem bio potreban gazda Luhanu.“

„Rat je u Geldanu“, obrecnu se Rand, a onda je, uz vidan napor, spustio glas. „Rat je u Geldanu, Aes Sedai i sama Svetlost zna šta još, ali ništa od toga nije ovde. Čovek u crnom plaštu jeste, ili ste ga već zaboravili?“ Met i Perin se posramljeno zgledaše.

„Izvini, Rande“, promrmlja Met. „Ali prilika da radim nešto drugo sem da muzem tatine krave ne dolazi tako često.“ Ispravio se pod njihovim iznenađenim pogledima. „Pa šta? Muzem ih, i to svakog dana.“

„A crni jahač?“, podseti ih Rand. „Šta ako povredi nekoga?“

„Možda je izbeglica“, sumnjičavo reče Perin.

„Šta god da je“, reče Met, „straža će ga pronaći.“

„Možda“, sumnjičavo reče Rand, „ali čini mi se da može da nestane kad god poželi. Možda bi bolje bilo da znaju da treba da ga traže.“

„Reći ćemo gazda al’Veru kada se budemo prijavili za patrolu“, reče Met, „on će reći Savetu, a oni će reći straži.“

„Savetu!“, uskliknu Perin pun neverice. „Imali bismo sreće ako se gradonačelnik ne bi nasmejao na sav glas. Gazda Luhan i Randov otac već misle da se nama dvojici priviđaju stvari.“

Rand uzdahnu. „Ako ćemo već to da uradimo, možemo i odmah. Neće se smejati glasnije sada nego sutra.“

„Možda bi“, reče Perin, gledajući popreko Meta, „trebalo da pronađemo još neke koji su ga videli. Večeras ćemo videti gotovo sve meštane.“ Met se još više namršti, ali nije ništa govorio. Svi su razumeli da je Perin mislio kako bi trebalo da pronađu pouzdanije svedoke od Meta. „Neće se smejati glasnije ni sutra“, dodade Perin kada je Rand počeo da okleva. „A najviše bih voleo da nas neko podrži kada mu budemo rekli. Pola sela bi mi savršeno odgovaralo.“ Rand polako klimnu glavom. Mogao je već da čuje kako se gazda al’Ver smeje. Više svedoka svakako ne bi bilo na odmet. Ako su njih trojica videli tog čoveka, mora da je još neko. Morali su ga videti. „Sutra, onda. Vas dvojica pronađite koga god možete, a sutra idemo kod gradonačelnika. Posle toga...“ Pogledali su ga bez reči. Niko nije postavio pitanje šta će biti ako ne budu mogli da pronađu još nekog koje video čoveka u crnom. Pitanje se jasno videlo u njihovim očima, a on nije znao odgovor. Duboko je uzdahnuo. „Bolje da krenem. Otac će pomisliti da sam negde zaglavio.“

Praćen njihovim pozdravima, otrčao je do štale gde su kolica velikih točkova stajala oslonjena o rukanice.

Štala je bila duga uska zgrada s visokim krovom pokrivenim slamom. Pregrade za konje s podovima zastrtim slamom zauzimale su obe strane polumračne prostorije. Jedina svetlost dolazila je kroz dupla vrata otvorena s obe strane. Torbarevi konji zobali su zob, smešteni u osam boksova, a masivni duranski konji gazde al’Vera, koje je iznajmljivao farmerima kada je trebalo da vuku stvari preteške za njihove konje, zauzimali su još šest. Ali još preostale tri bile su zauzete. Rand pomisli kako bez problema može da pogodi jahača prema izgledu konja. Visoki crni pastuv širokih grudi koji je prgavo zabacivao glavu morao je biti Lanov, vitka bela kobila povijenog vrata, koja je, čak i u pregradi, koračala graciozno kao devojka koja pleše, mogla je pripadati samo Moiraini, a treći nepoznati konj, dugonogi mršavi uškopljenik prašnjavosmeđe boje, savršeno je odgovarao Tomu Merilinu.

Tam je stajao na kraju štale, držeći Belu za povodac i tiho je razgovarao s Hjuom i Tadom. Pre no što je Rand napravio dva koraka u štali, njegov je otac klimnuo konjušarima i izveo Belu, pokupivši Randa usput, bez reči.

Upregli su čupavu kobilu ćutke. Tam je bio duboko zamišljen, tako da je Rand držao jezik za zubima. Nije želeo da ubeđuje ni oca u postojanje crnog konjanika, a kamoli gradonačelnika. Sutra mora da bude dovoljno vremena, kada Met i Perin budu pronašli još nekoga koje video tog čoveka. Ako budu pronašli ikoga.

Rand iz kola u prolazu uze svoj luk i tobolac i gotovo trčeći stade da nespretno vezuje tobolac sebi oko struka. Kada su došli do poslednjeg reda kuća u selu, stavio je strelu na luk koji je držao napola podignut i delimično napet. Ništa se nije videlo sem ogoljenog drveća, ali ramena su mu bila ukrućena. Crni jahač mogao je da ih napadne pre no što bi to i jedan i drugi shvatili. Možda čak ne bi ni bilo vremena da nategne luk, ako se ne pripremi.

Znao je da ne može dugo da drži napetu tetivu. Sam je napravio taj luk i Tam je bio jedan od samo nekoliko ljudi u okrugu koji su mogli da ga nategnu sve do obraza. Želeo je da se seti nečeg što bi mu skrenulo misli s mračnog jahača. U šumi i na vetru koji je nosio njihove ogrtače, to nije bilo lako.

„Oče“, reče konačno, „ne razumem zašto je Savet morao da ispituje Padana Fejna.“ Uz napor, skrete pogled sa drveća i pogleda Tama preko Bele. „Čini mi se da ste mogli da odlučite na licu mesta. Gradonačelnik je prestravio sve žive u Dve Reke pričajući o Aes Sedai i lažnom Zmaju.“

„Ljudi su ti čudni, Rande. Najveći deo ih je takav. Evo, Haral Luhan, na primer. Gazda Luhan je snažan čovek i hrabar, ali ne može da podnese da gleda kasapljenje. Prebledi kao čaršav.“

„Kakve to veze ima s bilo čim? Svi znaju da gazda Luhan ne može da podnese da vidi krv, i niko sem Koplina i Kongara ne misli da je to nešto posebno.“

„Trenutak, momče. Ljudi se uvek ne ponašaju i ne razmišljaju onako kako ti očekuješ. Onaj narod, tamo pozadi... Neka grad sabije njihovu letinu u blato, neka vetar odnese svaki krov u okrugu, neka vukovi pokolju polovinu stoke, oni će samo zavrnuti rukave i počeće iznova. Gunđaće, ali neće traćiti vreme. Ali, ako samo pomisle o Aes Sedai i lažnom Zmaju u Geldanu, uskoro će početi da razmišljaju o tome kako Geldan i nije tako daleko od druge strane Senovite šume, i da prava linija od Tar Valona do Geldana ne prolazi toliko daleko na istok od nas. Kao da Aes Sedai ne bi krenule putem kroz Kaemlin i Lugard, umesto da putuju kroz unutrašnjost! Do sutra ujutru pola sela će biti ubeđeno da će se rat sručiti na nas. Bile bi potrebne nedelje da se to smiri. Lep bi to Bel Tin bio. Stoga im je Bran dao ideju pre no što su mogli sami to da smisle.

Videli su kako Savet razmatra problem, i do sada su čuli šta smo odlučili. Izabrali su nas u Seoski savet zato što veruju da možemo da resimo stvari najbolje po sve. Veruju našim mišljenjima, čak i Senovom, što ne govori baš mnogo u prilog nama ostalima, pretpostavljam. U svakom slučaju, čuće kako nema potrebe za brigu, i verovaće u to. Nije da ne bi i sami došli do tog zaključka, ili bar, kroz neko vreme, ali ovako nam neće propasti proslava i niko ne mora da provede sedmice brinući se oko nečega što se najverovatnije neće dogoditi. Ako se i dogodi, suprotno svoj verovatnoći... Pa, patrole će nas dovoljno upozoriti da učinimo šta možemo. Mada zaista mislim da neće doći do toga.“

Rand je naduvao obraze. Očigledno, biti u Savetu bilo je složenije no što je on verovao. Kola su se kotrljala niz Kamenolomski put.

„Da li je još neko sem Perina video čudnog jahača?“, upita Tam.

„Met, ali...“, trepnuo je Rand, a onda se zapiljio preko Belinih leđa u svog oca. „Veruješ mi? Moram da se vratim. Moram da im kažem.“ Tamov povik ga je zaustavio dok se okretao da pojuri ka selu.

„Stani, dečko, stani! Misliš li da sam bez razloga čekao da razgovaram s tobom?“

Nevoljno, Rand je nastavio da hoda pored kola koja su i dalje škriputala iza strpljive Bele. „Šta te je nateralo da se predomisliš? Zašto ne mogu da kažem ostalima?“

„Znaće uskoro, barem Perin. Za Meta nisam siguran. Vest će doći do farmi kako bude mogla, ali za sat vremena ne bi bilo nikog u Emondovom Polju iznad šesnaest godina ko ne bi znao da neki stranac vreba okolo i to ne neko koga bi pozvali na proslavu, barem ga ne bi zvao niko ozbiljan. Zima je bila dovoljno loša i bez ovoga da plaši mališane.“

„Na proslavu?“, reče Rand. „Da si ga video, ne bi želeo ni da je na deset milja od tebe, ni na sto, možda.“

„Možda je i tako“, mimo reče Tam. „To bi mogao da bude samo begunac od nevolja u Geldanu, ili verovatnije neki lopov koji misli da je lakše uhvatiti plen ovde nego u Baerlonu ili Tarenskoj Skeli. Čak i da je tako, niko ovde nema toliko da može da dozvoli da mu se bilo šta ukrade. Ako čovek pokušava da pobegne od rata... Pa, to nije razlog da plaši ljude. Kada jednom straža bude bila na konjima, trebalo bi ili da ga pronađe ili da ga otera odavde.“

„Nadam se da će ga oterati. Ali zašto mi veruješ sada, kada nisi jutros?“

„Tada sam morao da verujem svojim očima, momče, a nisam video ništa“, odgovori Tam tresući prosedom glavom. „Izgleda da samo mladi ljudi mogu da ga vide. Kada je Haral Luhan spomenuo da se Perinu priviđaju stvari, sve je izašlo na videlo. I najstariji sin Džona Tena ga je video, a i sin Samela Kravija, Bandri. Pa, kada vas četvorica kažu da su videla nešto, i to sve solidni momci, počeli smo da verujemo kako tu ima nečeg, videli mi to ili ne. Svi sem Cena, naravno. U svakom slučaju, zato i idemo kući. Budući da smo obojica napustili posed, taj stranac bi mogao tamo da napravi svakakve pakosti. Da nije proslave, ne bih ni sutra dolazio. Ali ne možemo da postanemo zatvorenici u rođenoj kući samo zato što se neko mota unaokolo.“

„Nisam znao za Bana i Lema“, reče Rand. „Hteli smo da sutra idemo kod gradonačelnika, ali bili smo zabrinuti da nam ni on neće verovati.“

„Sede vlasi ne znače da smo izlapeli“, rekao je Tam suvo. „Zato drži otvorene četvore oči. Možda ću ga ja i uhvatiti, ako se ponovo bude pojavio.“ Rand se smirio kada je to čuo. Iznenađeno je shvatio da lakše korača, i nestalo je čvorova u njegovim ramenima. Bio je još uplašen, ali ne onako kao doskora. Tam i on bili su ponovo sami na Kamenolomskom putu kao i tog jutra, ali nekako se osećao kao da je čitavo selo bilo s njima. Sva razlika je bila u tome što su drugi znali i verovali. Nije bilo ničeg što je crni konjanik mogao da uradi, a da ljudi iz Emondovog Polja to nisu mogli zajedno da reše.