Zenica sveta

13 Izbori

Pre no što su pošli na spavanje, Moiraina je klekla pored svakoga od njih i položila im šake na glave. Lan je gunđao kako nema potrebe i da bi trebalo da čuva snagu, ali nije pokušao da je zaustavi. Egvena je bila željna iskustva, a Met i Perin su bili vidno preplašeni, ali i suviše uplašeni da odbiju. Tom se trgnuo dalje od njenih šaka, ali Aes Sedai je zgrabila njegovu sedu glavu uz pogled koji nije dopuštao nikakve gluposti. Zabavljač se mrštio dok je držala položene ruke na njemu. Nasmešila se podrugljivo kada ih je sklonila. Namrštio se još jače, ali jeste delovao osveženo. Svi su tako izgledali.

Rand se povukao u udubljenje u nejednakom zidu i nadao se da ga neće primetiti. Njegove oči su se same sklapale čim se naslonio uz splet trupaca, ali prisilio je sebe da gleda. Zagrizao je pesnicu kako bi prigušio zev. Malo sna, sat ili dva, i biće sasvim dobro. Ali Moiraina nije zaboravila na njega.

Trgnuo se kada su njeni hladni prsti dodirnuli njegovo lice i rekao: „Ja ne...“ Razrogačio je oči u čudu: umor skliznu poput vode koja otiče niz brdo, bolovi i žuljevi pretvoriše se u nejasna sećanja i nestadoše. Rand zinu i pogleda je iznenađeno. Ona se samo nasmešila i sklonila šake.

„Gotovo je“, rekla je i ustala uz umoran uzdah koji ga je podsetio da to ne može da uradi za sebe. Zaista, popila je samo malo čaja, odbijajući hleb i sir koje je Lan pokušao da joj ugura u šake pre no što se sklupčala kraj vatre. Zaspala je istog trena kada je obmotala plašt oko sebe.

I ostali, svi sem Lana, padali su u san gde god da su našli prostora da se ispruže, ali Rand nije mogao da shvati razlog. On se osećao kao da se odmarao čitave noći u mekom krevetu. Ali, čim je naslonio leđa uz zid od trupaca, pao je u san. Kada ga je Lan probudio sat vremena kasnije, osećao se kao da se odmarao tri dana.

Zaštitnik je probudio sve sem Moiraine i strogo je utišavao sve što bi moglo da je uznemiri. Bez obzira što su bili tihi, dozvolio im je da ostanu samo kratko u udobnoj drvenoj pećini. Pre no što se sunce valjano podiglo iznad obzorja, svi tragovi da je iko ikada zastajao tu bili su očišćeni, i svi su lagano jahali prema severu, ka Baerlonu, kako se konji ne bi zamarali. Aes Sedai je imala podočnjake, ali je sedela uspravno i sigurno u svom sedlu.

Magla je još uvek bila gusta nad rekom iza njih, kao sivi zid koji se opirao pokušajima nejakog sunca da ga sagori i koji je krio Dve Reke. Rand se jašući osvrtao, nadajući se da će moći da vidi bar nešto poslednji put, makar to bila i Tarenska Skela, sve dok rečna obala prekrivena maglom nije nestala s vidika.

„Nikada nisam ni sanjao da ću biti ovako daleko od kuće“, rekao je kada je drveće napokon sakrilo i maglu i reku. „Sećate li se kada je Stražarsko Brdo izgledalo strašno daleko?“ To je bilo pre dva dana. Čini se kao večnost, pomisli.

„Vratićemo se kroz mesec ili dva“, reče Perin neubedljivo. „Zamislite samo Šta ćemo imati da pričamo.“

„Čak ni Troloci ne mogu da nas jure večito“, reče Met. „Plamen me spalio, ne mogu.“ Ispravio se uz dubok uzdah, a onda ponovo pogurio u svom sedlu, kao da nije verovao ni u jednu reč koju je izgovorio.

„Muškarci!“, odseče Egvena. „Pružaju vam se pustolovine o kojima ste oduvek trućali, a vi već pričate o kući.“ Glava joj je bila visoko podignuta, ali Rand je ipak primetio drhtaj u njenom glasu, sada kada Dve Reke više nisu mogle da se vide.

Ni Moiraina ni Lan nisu pokušali da im povrate sigurnost, i nisu rekli nijednu reč o tome da će se, naravno, vratiti. Pokušao je da ne misli Šta bi to moglo da znači. Čak i odmoran, imao je dovoljno nedoumica i bez traganja za još nekom. Umesto toga, povi se u sedlu i poče da sanjari o čuvanju ovaca s Tamom, na pašnjaku duboke guste trave i sa ševama koje su pevale u prolećno jutro, i o putu u Emondovo Polje i Bel Tinu kakav je trebalo da bude, plesanju na Zelenilu bez ijedne brige sem da ne pobrka korake. Uspeo je da se izgubi u mislima jedno vreme.

Putovanje u Baerlon trajalo je skoro čitavu nedelju. Lan je gunđao o sporosti njihovog putovanja, ali on je bio taj koji je odredio ritam i prisilio ostale da ga se drže. Sebe i svog pastuva, Mandarba — rekao je da to znači sečivo na Starom jeziku — nije tako štedeo. Zaštitnik je prelazio dvostruko više no oni, jureći napred, dok se njegov plašt koji menja boje vijorio na vetru, da izvidi Šta leži pred njima, ili jašući iza njih, da ispita da li ostavljaju tragove. Ako bi neko pokušao da se kreće brže nego što je bilo određeno, čuo bi oštre primedbe u vezi s brigom o konjima ili zajedljive reči o tome koliko bi se dobro snašli bez konja ako bi se Troloci pojavili. Čak i Moiraina nije bila pošteđena njegovog jezika ako bi dozvolila svojoj beloj kobili da ubrza korak. Kobila se zvala Aldieb; na Starom jeziku to je značilo zapadni vetar, vetar koji je donosio prolećne kiše.

Prilikom izviđanja Zaštitnik nije nailazio na neki znak potere ili zasede. Samo je Moiraini govorio Šta je video, i to tiho, da ga ne bi čuli, a Aes Sedai je obaveštavala ostale o onome što je mislila da treba da znaju. U početku, Rand se jednako osvrtao koliko je i gledao ispred sebe. Nije bio jedini. Perin je često opipavao sekiru, a Met je u početku jahao sa zapetim lukom. Ali iza njih nije bilo Troloka niti stvorenja u crnim ogrtačima. Na nebu nije bilo Draghkara. Rand je polako počeo da veruje kako su im možda zaista pobegli.

Čak ni u najgušćim delovima šume nije mogao da se nađe dobar zaklon. Zima je bila oštra Severno od Tarena, isto kao i u Dve Reke. Gajevi borova, jela ili listopadnog drveća, i tu i tamo nekoliko kleka i lovora, šarali su šumu punu golih sivih grana. Čak i najstarije drveće nije imalo ni lista. Samo su se novoizrasli zeleni izdanci isticali iznad smeđe livadske trave polegle od zimskih snegova. I ovde, većina rastinja bile su ljute koprive, čkalj i ljutić. Poneki zimski smet zaostao je u dubokim senkama i nanosima ispod niskih grana četinara. Svi su bili dobro umotani u ogrtače, jer bledo sunce nije grejalo, a noćna hladnoća prodirala je duboko. Ni ptica nije bilo više no u Dve Reke, čak ni gavranova.

Njihova sporost nije imala nikakve veze sa opuštenošću. Severni put — Rand ga je i dalje tako zvao, mada je pretpostavljao da ovde, Severno od Tarena, nosi drugo ime — još uvek je vodio skoro pravo prema severu, ali na Lanovo insistiranje, njihov put je vijugao kroz šumu kao i duž nabijenog zemljanog puta. Sela, farme ili bilo Šta što je ukazivalo na ljude ili civilizaciju, zaobilazili su miljama, mada su retko nailazili na njih. U toku čitavog prvog dana Rand nije video nijedan znak, sem puta, da su ljudi ikada kročili u te šume. Pomislio je kako čak ni kada je otišao do podnožja Maglenih planina nije bio tako daleko od ljudi kao tog dana.

Prva farma koju je video — velika kuća i visok ambar sa visokim slamnatim krovovima i pramenom dima koji se dizao iz kamenog odžaka — zaprepastila ga je.

„Uopšte se ne razlikuju od onih kod kuće“, reče Perin, namršteno gledajući u udaljene zgrade koje su se jedva videle kroz drveće. Ljudi su se kretali po dvorištu, još uvek nesvesni prisustva putnika.

„Naravno da se razlikuju“, reče Met. „Samo nismo dovoljno blizu.“

„Kažem ti, ne razlikuju se“, bio je uporan Perin.

„Mora biti da se razlikuju. Pa ipak smo Severno od Tarena.“

„Tišina, vas dvojica“, zareža Lan. „Ne želimo da nas neko vidi, sećate li se? Ovuda.“ Krenuo je na zapad kako bi zaobišao farmu, između drveća.

Osvrnuvši se, Rand je pomislio da je Perin u pravu. Farma je ličila na one oko Emondovog Polja. Dečak je vadio vodu iz bunara, a stariji momci čuvali su ovce iza ograde. Čak je imala i sušionicu za duvan. Ali, i Met je bio u pravu. Mi smo severno od Tarena. Mora biti različito, pomisli Rand grozničavo.

Uvek su stajali u toku dana, kako bi odabrali mesto s nagibom, zbog oticanja vode, i zaklonjeno od vetra koji se retko kada potpuno smirivao, nego bi samo promenio pravac. Njihova vatra uvek je bila slaba toliko da mogla da se vidi tek sa samo nekoliko koraka, a čim bi čaj bio skuvan, bila bi ugažena, a žar zatrpan.

Kada su prvi put stali, pre no što je sunce zašlo, Lan je počeo da podučava momke kako da upotrebe oružje koje su nosili. Počeo je s lukom. Nakon što je video kako je Met smestio tri strele u čvor veličine ljudske glave na ispucalom deblu osušenog drveta sa stotinu koraka, rekao je ostalima da i oni pokušaju. Perin je ponovio Metov podvig, a Rand je, prizivajući plamen i prazninu, prazni mir koji je luk pretvarao u deo njega, ili njega u deo luka, naciljao svoje tri strele tako da su se vrhovi skoro dodirivali. Met ga tresnu po ramenu, čestitajući mu.

„Sada, kada biste svi imali lukove“, reče Zaštitnik suvo, „i ako bi se Troloci složili da dođu tako blizu da ne možete da ih koristite...“ Osmesi su nestali naglo. „Da vidim Šta mogu da vas naučim za slučaj da se toliko približe.“

Počeo je da pokazuje Perinu kako da koristi njegovu sekiru velikog sečiva. Zamahnuti sekirom na nešto ili nekoga koje imao oružje nije uopšte bilo nalik cepanju ogreva ili mlataranju u igri. Pokazavši velikom kovačevom šegrtu niz vežbi — blok, pariranje i udarac — uradio je to isto s Random i njegovim mačem. Nije to bilo divlje skakanje okolo i seča, kako je to Rand zamišljao kad god bi pomislio o korišćenju mača, već glatki pokreti koji su se stapali jedan s drugim, skoro nalik na ples.

„Mahanje sečivom nije dovoljno“, reče Lan, „mada neki misle da jeste. Um je najznačajniji. Očisti svoj um, čobanine, od mržnje ili straha, od svega. Spali ih. I vi ostali, slušajte. Možete to da koristite u borbi sekirom ili lukom, kopljem ili štapom, ili čak golim rukama.“

Rand ga je gledao zapanjeno. „Plamen i praznina“, reče radoznalo. „Na to misliš, zar ne? Moj otac me je učio tome.“

Zaštitnik ga pogleda, ali iz tog pogleda nije se moglo ništa pročitati. „Drži taj mač kako sam ti pokazao, čobanine. Ne mogu da napravim od blatnjavog seljaka majstora sečiva za jedan sat, ali možda mogu da te sprečim da odsečeš sopstvenu nogu.“

Rand je uzdahnuo i podigao mač ispred sebe obema rakama. Moiraina je gledala bezizražajno, ali sledeće večeri rekla je Lanu da nastavi sa svojim podučavanjem.

Večera je bila uvek ista kao i ručak i doručak: dvopek, sir i suvo meso, sem što su uveče hranu mogli da speru vrelim čajem umesto vodom. Tom ih je predveče zabavljao. Lan mu nije dopuštao da svira harfu ili flautu — „Nema potrebe da uzbunimo okolinu“, rekao je Zaštitnik — ali Tom je žonglirao i pričao priče: Mara i tri budalasta kralja, ili jednu od stotina priča o Anli, Mudroj savetnici, ili nešto puno slave i pustolovina, kao Veliki lov na Rog, ali uvek sa srećnim krajem i radosnim povratkom kući.

Iako je sve oko njih bilo mimo, iako nije bilo Troloka među drvećem niti Draghkara među oblacima, Randu se činilo da su nekako uspevali da sami povećaju napetost kad god bi gotovo nestala.

Jednog jutra Egvena se probudila i počela da raspliće kosu. Rand ju je gledao krajičkom oka dok je skupljao svoje ćebe. Svake noći kada bi vatra bila ugašena, svi bi krenuli ka svojoj ćebadi, sem Egvene i Aes Sedai. Dve žene bi se uvek sklonile od ostalih i pričale sat ili dva, vraćajući se kada bi ostali već zaspali. Egvena je češljala kosu — stotinu zamaha, brojao je — dok je on sedlao Oblaka, stavljajući bisage i ćebe iza sedla. A onda je odložila češalj, prebacila svoju pravu kosu preko ramena i podigla kapuljaču na svom plaštu.

Iznenađen, upita je: „Šta to radiš?“ Pogledala ga je popreko, ne odgovorivši mu. Shvatio je da je to bilo prvi put da joj se obratio u dva dana, još od noći u skloništu od trupaca na obali Tarena, ali to ga nije zaustavilo. „Čitavog života čekala si da spleteš kosu u pletenicu, a sada odustaješ od toga? Zašto? Zato što ona ne nosi pletenicu?“

„Aes Sedai ne spliću kosu“, rekla je jednostavno. „Barem ukoliko ne žele.“

„Ti nisi Aes Sedai. Ti si Egvena al’Ver iz Emondovog Polja i Ženski krug bi popadao u nesvest da te sada vidi.“

„Nemoj da guraš nos u posla Ženskog kruga, Rande al’Tor. A ja ću biti Aes Sedai čim stignem u Tar Valon.“

On besno reče: „Čim stigneš u Tar Valon? Zašto? Svetlosti, samo to mi reci. Ti nisi Prijatelj Mraka.“

„Da li misliš da je Moiraina Sedai Prijatelj Mraka? To misliš?“ Stala je nasuprot njega stisnutih pesnica. Pomislio je skoro da će ga udariti. „Nakon što je spasla selo i tvog oca?“

„Ne znam Šta je ona, ali Šta god da je, to ništa ne govori o ostalim Aes Sedai. Priče...“

„Odrasti, Rande! Zaboravi priče i gledaj oko sebe.“

„Video sam kako potapa skelu! Reci da nije! Kada ti jednom nešto uvrtiš u glavu, nećeš da se pomeriš čak i ako ti neko pokaže kako pokušavaš da stojiš na vodi. Da nisi takva Svetlošću-zaslepljena-budala, videla bi...“

„Ja sam budala? Da ti kažem nešto, Rande al’Tor! Ti si najtvrdoglaviji, najbandoglaviji...“

„Pokušavate li to da probudite sve u krugu od deset milja?“, prekide ih Zaštitnik.

Dok je stajao otvorenih usta, pokušavajući da pronađe reči, Rand odjednom shvati da je vikao — da su oboje vikali.

Egvena je sva pocrvenela i okrenula se dalje od njega mrmljajući: „Muškarci!“, što je izgleda bilo upućeno i njemu i Zaštitniku.

Rand je zabrinuto pogledao po logoru. Svi su ga gledali, ne samo Zaštitnik: Met i Perin, prebledeli, Tom napet kao da je spreman da beži ili da se bori. Moiraina. Lice Aes Sedai bilo je bezizražajno, ali činilo mu se da mu njen pogled probija glavu. Pokušao je očajnički da se seti Šta je pričao o Aes Sedai i Prijateljima Mraka.

„Vreme je da se krene“, reče Moiraina. Okrenula se ka Aldieb i Rand se stresao kao da ga je neko pustio iz zamke. Pitao se da li je možda zaista i bio u njoj.

Dve noći kasnije, dok je vatra slabašno gorela, Met je oblizao poslednje mrvice sira sa svojih prstiju i rekao: „Znate, mislim da smo im zaista pobegli.“

Lan je nestao u noći, proveravajući poslednji put. Moiraina i Egvena su se sklonile zbog jednog od svojih razgovora, Tom je upola dremao nad svojom lulom, tako da su mladići ostali sami oko vatre. Perin odgovori, džarajući besposleno vatru: „Ako smo im pobegli, zašto Lan nastavlja sa izviđanjima?“ Rand se okrenuo od vatre, gotov da zaspi.

„Pobegli smo im još kod Tarenske Skele.“ Met je ležao s rukama ispod glave, gledajući mesec koji je dominirao nebom. „Ako su zaista jurili nas.“

„Misliš da nas je onaj Draghkar jurio zato što mu se sviđamo?“, upita Perin.

„Kažem da bi trebalo da prestanemo da se brinemo o Trolocima i koječemu“, nastavi Met, kao da Perin nije ni progovorio, „i počnemo da mislimo o tome kako da vidimo malo sveta. Odavde priče dolaze, a mi smo tu. Šta mislite, kako izgleda pravi grad?“

„Idemo u Baerlon“, reče Rand pospano, ali Met reče odsečno:

„Baerlon je u redu, ali video sam onu staru mapu gazde al’Vera. Ako krenemo na jug kada stignemo do Kaemlina, put vodi sve do Ilijana i dalje.“

„Šta je toliko posebno oko Ilijana?“, upita Perin zevajući.

„Kao prvo“, odgovori Met, „Ilijan nije pun Aes Se...“

Zavladala je tišina i Rand je iznenada bio potpuno budan. Moiraina se vratila ranije. Egvena je bila s njom, ali Aes Sedai, stojeći na obodu svetlosti vatre, privlačila je njihovu pažnju. Met je ležao, otvorenih usta piljeći u nju. Svetlost se presijavala u Moiraininim očima, nalik mračnim dragim kamenovima. Rand se zapita koliko je dugo stajala tu.

„Momci su samo...“, poče Tom, ali Moiraina je progovorila, ne obraćajući pažnju na njega.

„Nekoliko dana odmora i već ste spremni da odustanete.“ Njen miran ravan glas bio je u oštroj suprotnosti s njenim očima. „Dan ili dva tišine i već ste zaboravili Zimsku noć.“

„Nismo zaboravili“, reče Perin. „Samo...“ Još uvek ne dižući glas, Aes Sedai je i njega ignorisala, kao i zabavljača tren ranije.

„Da li svi tako mislite? Svi želite da pobegnete u Ilijan i zaboravite na Troloke, Poluljude i Draghkare?“ Pogledala ih je — taj kameni pogled, u neskladu s normalnim tonom njenog glasa, činio je da se Rand oseća nelagodno — ali nikome nije dala priliku da progovori. „Mračni je u potrazi za vama trojicom, jednim od vas ili svima. Ako vas pustim da odjurite kud god vam padne na pamet, uhvatiće vas. Čemu god Mračni teži, ja se suprotstavljam, zato čujte ovo i znajte da je to istina: uništiću vas sama radije no da dopustim Mračnom da vas dobije.“

Njen glas, tako običan, ubedio je Randa. Aes Sedai će uraditi tačno to što je rekla ako bude mislila da je neophodno. Imao je muke da zaspi te noći, a nije bio ni jedini. Čak ni zabavljač nije počeo da hrče dugo pošto je poslednji žar zamro. Prvi put Moiraina im nije pomogla da se odmore.

Noćni razgovori između Egvene i Aes Sedai bili su bolna tačka za Randa. Kad god bi nestale u tami, kako bi se sklonile od ostalih zbog mira, pitao se o čemu su pričale, Šta su radile. Šta je Aes Sedai radila Egveni?

Jedne noći sačekao je da se ostali muškarci smire i da Tom počne da hrče kao testera koja seče čvor u hrastu. A onda se iskrao, pritežući ćebe čvrsto oko sebe. Koristeći svu veštinu koju je stekao prikradajući se zečevima, išao je po senkama na mesečini, sve dok nije klečao u podnožju visokog drveta sa gustom krošnjom debelog širokog lišća, dovoljno blizu da čuje Moirainu i Egvenu. One su sedele na palom deblu uz svetlost male lampe.

„Pitaj“, govorila je Moiraina, „i ako mogu da ti odgovorim sada, hoću. Shvati, ima mnogo toga za Šta nisi još uvek spremna, onoga što ne možeš da naučiš pre no što naučiš nešto drugo, a za Šta bi trebalo da naučiš opet još ponešto. Ali, pitaj Šta želiš.“

„Pet moći“, lagano reče Egvena. „Zemlja, Vetar, Vatra, Voda i Duh. Nije pošteno da muškarci budu najjači u korišćenju Zemlje i Vatre. Zašto bi oni imali najsnažnije Moći?“ Moiraina se nasmejala. „Da li zaista tako misliš, dete? Da li postoji stena tako čvrsta da je vetar i voda ne mogu isprati, vatra tako jaka da je voda ili vetar ne mogu ugasiti?“

Egvena je ćutala neko vreme, čeprkajući nogama po šumskom tlu. „Oni... Oni su bili ti... koji su pokušali da oslobode Mračnoga i Izgubljene, zar ne? Muški Aes Sedai?“, udahnula je duboko i ubrzala. „Žene nisu bile deo toga. Muškarci su poludeli i slomili svet.“

„Plašiš se“, rekla je Moiraina sumorno. „Da si ostala u Emondovom Polju, vremenom bi postala Mudrost. To je bila Ninaevina namera, zar ne? Ili bi, možda, sedela u Ženskom krugu i upravljala Emondovim Poljem, dok Seoski savet misli da su oni na čelu. Ali učinila si nezamislivo: napustila si Emondovo Polje i Dve Reke u potrazi za pustolovinama. Želela si da to učiniš, a istovremeno si se bojala. Ipak, odbijala si tvrdoglavo da dopustiš strahu da te nadvlada, inače me ne bi pitala kako žena može da postane Aes Sedai i ne bi bacila običaje i pravila kroz prozor.“

„Ne“, pobunila se Egvena. „Ne plašim se. Zaista želim da postanem Aes Sedai.“

„Bolje bi bilo za tebe da se plašiš, ali nadam se da ćeš ostati pri tom ubeđenju. Malo je žena danas koje mogu da postanu početnice, a mnogo manje njih to želi.“ Moirainin glas zvučao je kao da govori sama sebi. „Svakako nikada ranije nije bilo dve u istom selu. Stara krv je zaista još uvek jaka u Dve Reke.“

Rand se pomeri u senkama. Pod njegovom nogom puče grančica. Zaledio se u tom trenutku i zadržao dah. Probio ga je znoj, ali nijedna žena se nije osvrnula.

„Dve?“, uzviknu Egvena. „Ko još? Da li je to Kari? Kari Ten? Lara Ajelan?“ Moiraina je coknula razdraženo jezikom, a onda čvrsto rekla: „Moraš zaboraviti da sam to rekla. Bojim se da njen put ide u drugom smeru. Vodi računa o okolnostima u kojima se ti nalaziš. Nisi izabrala lak put.“

„Neću odustati“, reče Egvena.

„Moguće, ali još uvek ti je potreban dokaz, a ja ne mogu da ti ga pružim — ne onako kako ti želiš.“

„Ne razumem“, nesigurno reče Egvena.

„Hoćeš da čuješ da su Aes Sedai dobre i čiste, da su oni zli muškarci iz legendi izazvali Slamanje sveta, a ne žene. Pa, bili su to muškarci, ali nisu bili ništa više zli od drugih. Bili su ludi, ne zli. Aes Sedai koje ćeš upoznati u Tar Valonu jesu ljudska bića, nimalo različite od drugih žena, izuzev te sposobnosti koja nas izdvaja. One su hrabre i uplašene, jake i slabe, blage i okrutne, ljubazne i hladne. To što ćeš postati Aes Sedai neće te promeniti.“

Egvena uzdahnu duboko i reče:

„Pretpostavljam da sam se toga plašila, da će me Moć promeniti. Toga i Troloka. I Seni... Moiraina Sedai, u ime Svetlosti, zašto su Troloci došli u Emondovo Polje?“

Aes Sedai okrenu brzo glavu i pogleda pravo prema mestu gde se Rand skrivao. Dah mu je zastao u grlu — pogled joj je bio oštar poput onog kada im je zapretila i imao je osećaj kao da njime može da prodre kroz debele grane drveta. Svetlosti, Šta će uraditi ako me uhvati?, pomisli Rand uspaničeno.

Pokušao je da se povuče dublje u senku, sve vreme gledajući u njih. Spotakao se o koren i jedva se uhvatio da ne padne u suvo žbunje. Pucanje suvih grana bi ga odalo kao vatromet. Dišući teško, oteturao se puzeći u tišini, više zahvaljujući sreći nego njegovom trudu. Srce mu je lupalo tako snažno da je mislio kako je samo to dovoljno da ga oda. Budalo! Prisluškuješ Aes Sedai!, prošlo mu je kroz glavu.

Uspeo je da se uvuče među ostale koji su spavali. Lan se pomerio dok se on spuštao na tlo i navlačio svoje ćebe, ali Zaštitnik se smirio uzdišući. Samo se okrenuo u snu. Rand uzdahnu, dugo i tiho.

Trenutak kasnije, Moiraina je izronila iz noći, zastavši tako da je mogla da vidi siluete zaspalih. Mesečina je stvarala auru oko nje. Rand je sklopio oči i disao ujednačeno, sve vreme čekajući da čuje korake koji se približavaju. Ali nije ih čuo. Kada je ponovo otvorio oči, nje nije bilo.

Kada je konačno zaspao, sanjao je teške snove trzajući se: svi muškarci u Emondovom Polju tvrdili su da su Ponovorođeni Zmaj, a sve žene su u kosi nosile plave kamenove kao Moiraina. Više nije pokušavao da prisluškuje Moirainu i Egvenu.

Sporo putovanje oteglo se i do svog šestog dana. Hladno sunce klizilo je lagano prema krošnjama, dok je grupica tankih oblaka lebdela visoko na severu. Vetar je za trenutak zaduvao jače i Rand je navukao svoj ogrtač preko ramena, mrmljajući sebi u bradu. Pitao se da li će ikada stići u Baerlon. Razdaljina koju su prešli od reke već je bila veća nego što je Tarenska Skela bila udaljena od Bele reke, ali kad god bi Lana pitali o tome, on bi uvek odgovarao da je to kratak put, jedva vredan da se tako i nazove. Osećao se izgubljeno zbog toga.

Lan se pojavio među drvećem ispred njih, vraćajući se sa jednog od svojih izviđanja. Zauzdao je konja i dojahao pored Moiraine saginjući se ka njoj.

Rand se namršti, ali nije pitao ništa. Lan je jednostavno odbijao da odgovori na sva takva pitanja upućena njemu.

Od svih, samo je Egvena, izgleda, uvek zapažala Lanov povratak — toliko su se svi na to navikli, ali i ona se držala po strani. Aes Sedai je možda počela da se ponaša kao da je Egvena bila na čelu ljudi iz Emondovog Polja, ali to joj nije pružalo nikakvu prednost kada je Zaštitnik podnosio svoje izveštaje. Perin je nosio Metov luk, zamišljen i umotan u tišinu, koja ih je sve više i više obuzimala kako su se udaljavali od Dve Reke. Spori kas konja pružao je Metu priliku da vežba žongliranje sa tri mala kamena pod budnim okom Toma Merilina. I zabavljač ih je, kao i Lan, podučavao svake noći.

Lan je izvestio Moirainu i ona se okrenula u sedlu da vidi ostale. Rand je pokušao da se ne ukoči kada ga je pogledala. Da li je na njemu zastala trenutak duže nego na ostalima? Imao je nelagodno osećanje da je znala ko je prisluškivao u tami one noći.

„Hej, Rande“, uzviknu Met. „Mogu da žongliram sa četiri!“ Rand je odmahnuo na to, ne osvrćući se. „Rekao sam ti da ću stići do četiri pre tebe. Ja... Gledaj!“

Stigli su na vrh niskog brda i ispod njih, jedva milju daleko, kroz golo drveće i senku večeri koja je sve više rasla, pružao se Baerlon. Rand uzdahnu, pokušavajući da se nasmeši i zine istovremeno.

Dug zid, skoro dvadeset stopa visok, okruživao je grad. Drvene stražarske kule bile su raštrkane duž njega. Unutar zida krovovi od ploča i crepova sijali su na zalazećem suncu, a perjanice od dima dizale su se iz stotine odžaka. Nije bilo slamnatog krova nigde na vidiku. Širok put vodio je na istok od grada, a drugi na zapad. Na svakom je najmanje tuce kola i dvostruko toliko taljiga milelo prema palisadi. Oko grada bile su rasute farme, najviše na severu, dok se samo nekoliko videlo u šumi na jugu, ali to Randa sada nije zanimalo, kao da ih nije ni bilo. Veći je od Emondovog Polja, Stražarskog Brda i Devonove Staze zajedno! A možda i Tarenske Skele, pomisli zadivljeno.

„Dakle, to je grad“, uzdahnu Met, naginjući se preko vrata svog konja da bolje vidi.

Perin je mogao samo da odmahne glavom. „Kako toliko ljudi može da živi najednom mestu?“

Egvena je samo gledala zapanjeno.

Tom Merilin pogleda ka Metu, a onda prevrnu očima i dunu kroz brkove. „Grad!“, promumlja.

„A ti, Rande?“, reče Moiraina. „Koji je tvoj prvi utisak o Baerlonu?“

„Mislim da je daleko od kuće“, rekao je polako, a Met se oštro nasmeja zauzvrat.

„Možete da idete još dalje“, reče Moiraina, „mnogo dalje. Ali nemate drugog izbora, sem da bežite i da se krijete, i bežite ponovo čitavog vašeg života, koji bi bio veoma kratak. Morate da se setite toga kada put postane težak. Nemate izbora.“

Rand se zgledao s Metom i Perinom. Izraz njihovih lica govorio je da misle isto što i on. Kako je mogla da priča kao da su uopšte i imali izbora posle onoga što je rekla? Aes Sedai je izabrala za nas, reče u sebi.

Moiraina je nastavila kao da nije bilo očigledno o čemu razmišljaju. „Opasnost ovde ponovo počinje. Pazite šta pričate unutar ovih zidova. Pre svega, ne spominjite Troloke, Poluljude, ili bilo Šta slično. Ne smete čak ni da mislite o Mračnome. Neki u Baerlonu vole Aes Sedai još manje od ljudi iz Emondovog Polja, a možda čak bude i Prijatelja Mraka.“ Egvena je uzdahnula, a Perin promrmlja nešto sebi u bradu. Met je pobledeo, ali Moiraina je nastavila mimo. „Moramo privući što manje pažnje.“ Lan je zamenio svoj plašt koji je menjao boje jednim tamnosmeđim, običnim, mada finog kroja i tkanja. Njegov ogrtač koji menja boje završio je u jednoj od bisaga. „Ovde nas ne znaju pod našim pravim imenima“, nastavila je Moiraina. „Mene ovde zovu Alis, a Lana Andra. Zapamtite to. Dobro. Hajde da pređemo zid pre no što nas uhvati noć. Kapije Baerlona su zatvorene od sumraka do svitanja.“

Lan ih je poveo niz brdo i kroz šumu prema zidu od brvana. Put je prolazio pored nekoliko farmi koje su bile raštrkane — niko od ljudi koji su završavali poslove na njima nije, izgleda, primetio putnike — i završio se debelom drvenom kapijom okovanom crnim gvožđem. Kapija je bila čvrsto zatvorena, mada sunce još nije zašlo.

Lan dojaha do zida i povuče konopac koji je visio pored kapije. Začu se zvono na suprotnoj strani zida. Odjednom, izborano lice ispod otrcane platnene kape proviri iznad zida, piljeći između zašiljenih krajeva dva brvna, dobra tri hvata iznad njihovih glava.

„Šta je ovo, a? Prekasno je da se danas otvara ova kapija. Prekasno, kažem. Idite do Bele kapije ako želite da...“ Moirainina kobila pomerila se tako da je čovek na zidu mogao jasno da je vidi. Iznenada njegove bore proširiše se u bezubi osmeh i on, izgleda, poče da se dvoumi između onoga što je rekao i svoje dužnosti. „Nisam znao da ste to vi, gazdarice. Čekajte. Odmah silazim. Samo čekajte. Silazim, silazim.“

Glava je nestala, ali Rand je još uvek mogao da čuje prigušene povike da ostanu tu i da će on doći. Uz veliku škripu, desno krilo kapije polako se otvori. Zaustavilo se kada je prolaz bio taman dovoljan za jednog konja. Vratar proturi glavu u prolaz, uputi im ponovo krezubi osmeh i skloni im se s puta. Moiraina je pratila Lana kroz kapiju, a Egvena ujaha odmah iza nje.

Rand je poterao Oblaka odmah posle Bele i našao se u uskoj ulici, koja je bila omeđena visokim drvenim ogradama i skladištima, visokim i bez prozora, sa čvrsto zatvorenim širokim vratima. Moiraina i Lan već su stajali i pričali sa izboranim vratarom, pa je i Rand sjahao.

Čovečuljak u ogrtaču i kaputu prepunom zakrpa držao je svoju platnenu kapu zgužvanu u ruci i saginjao glavu kad god bi progovorio. On osmotri one koji su silazili s konja iza Lana i Moiraine i odmahnu glavom. „Seljaci“, iskezi se. „Ma, gazdarice Alis, počeli ste da sakupljate seljake sa senom u kosi?“ Odmeri i Toma Merilina, a onda reče: „Ti nisi ovčar. Sećam se da sam te pustio kroz kapiju pre neki dan, jesam. Nisu im se dopali tvoji trikovi na selu, a, zabavljaču?“

„Nadam se da si se setio da zaboraviš da si nas propustio, gazda Avine“, reče Lan, stavljajući novčić u čovekovu slobodnu ruku. „I da si nas ponovo pustio, takođe.“

„Nema potrebe za time, gazda Andra. Nema potrebe. Dali ste mi dosta kada ste izlazili. Dosta.“ Bez obzira na svoje reči, Avin je učinio da novčić nestane spretno, kao da je i on bio zabavljač. „Nisam rek’o nikom, nit’ ću da kažem. Pogotovu ne onima Belim plaštovima“, završio je namršteno. Krenuo je da pljune, a onda pogleda ka Moiraini i proguta umesto toga.

Rand je trepnuo, ali ne reče ništa, kao i ostali, mada se činilo da je Meta to koštalo truda. Deca Svetla, pomisli Rand. Priče koje su o Deci pričali torbari, trgovci i trgovački stražari išle su od divljenja do mržnje, ali sve su se slagale u tome da Deca Svetla mrze Aes Sedai koliko i Prijatelje Mraka. Pitao se da li su već upali u nevolje.

„Deca su u Baerlonu?“, upita Lan oštro.

„Vala, jesu“, klimnu vratar. „Došli su istog dana kada ste vi otišli, ako se dobro sećam. Nikem se ne sviđaju ovdenaka uopšte. Većina, naravski, to ne pokazuje.“

„Jesu li rekli zašto su ovde?“, upitala je Moiraina napeto.

„Zašto su ovdenaka, gazdarice?“ Avin je bio toliko zapanjen da je zaboravio da pogne glavu. „Naravski da su rekli zašto... Uf, zaboravio sam. Bili ste na selu. Verovatno niste čuli ništa sem blejanja ovaca. Rekli su da su došli ovdenaka zbog onoga što se dešava dole u Geldanu. Zmaj, znate — pa, onaj što se zove sebe Zmajem. Kažu da taj čovek sprema neko zlo — što pretpostavljam i da radi — i da su oni došli ovdenaka da to ugaze. Samo, on je tamonaka u Geldanu, ne ovde. To im je samo izgovor da guraju nos u tuđa posla, računam. Već se pojavio Zmajev očnjak na nekim vratima.“ Ovog puta jeste pljunuo.

„Pa onda, jesu li izazvali mnogo nevolja?“, upita Lan, a Avin žustro zatrese glavom.

„Ne da nisu hteli, računam, samo guvernar im ne veruje ništa više od mene. Neće da pusti više od desetak, ili tako nešto, unutar zidina istovremeno, a nije da nisu besni zbog toga. Čujem da su ostali u logoru malo Severnije. Kladim se da se farmeri stalno osvrću zbog njih. Oni što uđu, samo se šetaju okolo u onim belim plaštovima i gledaju s visine na pošten narod. Hodaj u Svetlu, kažu kao da naređuju. Skoro da je došlo do tuče više puta sa kolarima, rudarima i topioničarima. Ma sa svima, čak i sa stražom, ali guvernar ‘oće sve da budne mimo, i tako je dosad i bilo. Ako lovedu zlo, reko’, što nisu u Saldeji? Čujem da je tamo gore neka gužva. Ili dole u Geldanu? Kažu da je bila velika bitka tamo dole. Stvarno velika.“

Moiraina tiho uzdahnu. „Čula sam da Aes Sedai idu u Geldan.“

„Jeste, gazdarice.“ Avinova glava ponovo je počela da klima. „Jesu, otišle su u Geldan. Čujem da je zbog toga bitka i počela. Neki kažu da su neke od tih Aes Sedai mrtve. Možda sve. Znam da neki ne trpe Aes Sedai, ali ko će da zaustavi lažnog Zmaja, kažem ja? A? I one proklete budale koje misle da mogu da budu muške Aes Sedai, ili tako što. Šta sa njima? Doduše, neki kažu — ne Beli plastovi, pazite, i ne ja, ali neki — da je taj čovek možda stvarno Ponovorođeni Zmaj. Čujem da može svašta. Koristi Jednu moć. Hiljade ga prate.“

„Ne budi budala“, reče Lan odsečno. Avin je delovao uvređeno.

„Samo pričam Šta sam čuo, je 1’ tako? Samo ono što sam čuo, gazda Andra. Kažu, neki kažu da vodi svoju vojsku prema jugoistoku, prema Tiru.“ Zvučao je značajno. „Kažu da ih je nazvao Narod Zmaja.“

„Imena znače malo“, reče Moiraina smireno. Ako ju je bilo Šta uznemirilo od toga što je čula, nije pokazivala. „Možeš da nazoveš svoju mazgu Narod Zmaja, ako hoćeš.“

„Ne baš, gazdarice“, zakikota se Avin. „Ne sa svim ovim Belim plaštovima okolo, sigurno. A ne očekujem ni da će se bilo kome drugom svideti takvo ime. S’vatam Šta mislite, ali... A, jok, gazdarice. Ne moju mazgu.“

„Bez sumnje mudra odluka“, reče Moiraina. „A sada, moramo da krenemo.“

„I ništa ne brigajte, gazdarice“, reče Avin klanjajući se duboko. „Nisam vid’o nikog.“ Jurnuo je ka kapiji i počeo da je zatvara brzim trzajima. „Nisam vid’o nikog i ništa.“

Kapija se zatvorila uz tresak i on je povukao prečagu koja ju je zatvarala uz pomoć konopca. „U stvari, gazdarice, ova kapija nije otvorena danima.“

„Svetlost te obasjala, Avine“, reče Moiraina.

Povela ih je potom dalje od kapije. Rand se osvrnu. Avin je još uvek stajao ispred kapije. Izgleda da je glancao novčić rubom svog ogrtača i kikotao se.

Put ih je vodio kroz prljave ulice, jedva široke koliko dvoja kola, bez ljudi, ispunjene stovarištima i ponekom visokom drvenom ogradom. Rand je neko vreme hodao pored zabavljača. „Tome, Šta je bilo sve to o Tiru i Narodu Zmaja? Tir je grad skroz dole kod Olujnog mora, zar ne?“

„Karetonski ciklus reče Tom kratko.

Rand je trepnuo. Proročanstva o Zmaju. „Niko ne priča te... priče u Dve Reke. Ne u Emondovom Polju, u svakom slučaju. Mudrost bi ih odrala žive da pričaju.“

„Pretpostavljam da bi, kakva je“, reče Tom suvo. Pogledao je napred ka Moiraini i Lanu, video da ona ne može da ga čuje i nastavio. „Tir je najveća luka na Olujnom moru, a Kamen Tira je tvrđava koja ga čuva. Priča se da je Kamen prva tvrđava sagrađena posle Slamanja sveta i sve ovo vreme nije pao, mada je mnogo vojski pokušalo da ga zauzme. Jedno od proročanstava kaže da Kamen Tira neće pasti sve dok Narod Zmaja ne dođe u Kamen. Drugo kaže da Kamen neće pasti sve dok Mač koji ne može biti dodirnut ne bude u Zmajevoj ruci.“ Tom se namršti. „Pad Kamena biće jedan od glavnih dokaza da je Zmaj zaista ponovo rođen. Neka stoji sve dok se ja ne pretvorim u prašinu.“

„Mač koji ne može biti dodirnut.“

„Tako kaže. Ne znam da li je zaista mač. Šta god da je, leži u Srcu kamena, središnjoj citadeli tvrđave. Niko sem velikih lordova Tira ne može da tu uđe, a oni nikada ne govore Šta je unutra. Svakako ne zabavljačima, u svakom slučaju.“

Rand se namrštio. „Kamen ne može da padne dok Zmaj ne zavitla mač, ali kako on to može, ako Kamen nije već pao? Da li bi Zmaj trebalo da bude veliki lord Tira?“

„To nije verovatno“, reče zabavljač suvo. „Tir mrzi bilo Šta što ima veze s Moći više čak i od Amadora, a Amador je utvrđenje Dece Svetla.“

„Kako će onda proročanstvo biti ispunjeno?“, upita Rand. „Voleo bih da Zmaj nikada ne bude ponovo rođen, ali proročanstvo koje ne može biti ispunjeno nema mnogo smisla. Zvuči kao priča koja treba da natera ljude da pomisle kako Zmaj nikada neće biti ponovo rođen. Da li je to u pitanju?“

„Postavljaš strašno mnogo pitanja, dečko“, reče Tom. „Proročanstvo koje se lako može ispuniti ne bi mnogo vredelo, zar ne?“ Glas mu se iznenada razvedri. „Pa, stigli smo. Gde god da smo stigli.“

Lan je stao pored dela drvene ograde u visini glave, i ona se uopšte nije razlikovala od bilo koje druge. Gurao je sečivo svog noža između dve daske. Odjednom, zagunđao je zadovoljno, gurnuo, i deo ograde se zanjihao kao kapija. U stvari, i bila je kapija, shvatio je Rand, mada zamišljena da se otvara samo sa unutrašnje strane. Metalna reza koju je Lan podigao svojim bodežom pokazivala je to.

Moiraina je odmah prošla kroz nju vodeći Aldieb iza sebe. Lan je pokazao ostalima da je slede i ušao poslednji, zatvorivši kapiju za sobom.

Prešavši na drugu stranu ograde, Rand se našao u dvorištu za konje neke gostionice. Glasna buka i zveket čuli su se iz kuhinje koja je bila u zgradi, ali ono što ga je zapanjilo bila je veličina krčme: bila je dvostruko veća od gostionice Kod Vinskog izvora a, sem toga, bila je četiri sprata visoka. Kroz više od polovine prozora videla se svetlost u sumraku koji je postajao sve dublji. Čudio se kakav je to grad bio u kome je moglo da bude toliko stranaca istovremeno.

Čim su zašli malo dalje u dvorište, trojica ljudi u prljavim platnenim keceljama pojavili su se na širokom zasvođenom ulazu u ogromnu štalu. Jedan od njih, žilav i jedini bez vile u šakama, pošao je prema njima mašući rukama.

„Čekajte! Čekajte! Ne možete da ulazite tuda! Morate da idete ispred!“, doviknu im.

Lanova ruka ponovo je krenula ka torbici s novcem, ali u tom trenutku još jedan čovek, širok kao gazda al’Ver, izleteo je iz gostionice. Pramenovi kose koji su ostali iznad njegovih ušiju i njegova blistavo bela kecelja bili su jasan znak da je on gostioničar.

„U redu je, Muč“, reče pridošlica. „U redu je. Ovi ljudi su gosti koje sam očekivao. Pobrini se sada za njihove konje. I to dobro.“

Muč natmureno pozdravi, a onda mahnu dvojici svojih drugova da mu pomognu. Rand i ostali skinuli su užurbano svoje bisage i ćebad s konja dok se gostioničar okrenuo Moiraini. Naklonio joj se duboko i progovorio sa iskrenim osmehom.

„Dobro došli, gazdarice Alis, dobro došli. Dobro je što vas ponovo vidim, i vas i gazda Andru. Vrlo dobro. Nedostajao mi je razgovor sa vama. Dabome da jeste. Moram reći da sam bio zabrinut. To što ste išli na selo i sve to. Pa, mislim, u ovakvim vremenima, kada je vetar poludeo i vukovi zavijaju odmah ispod zidova noću.“

Odjednom, lupio je obema šakama po svom okruglom trbuhu i zatresao glavu. „Eto mene, brbljam umesto da vas uvedem unutra. Uđite, uđite. Potrebni su vam vrući obroci i topli kreveti. A najbolji u Baerlonu su ovde. Zaista najbolji.“

„I vrele kupke, takođe. Zar ne, gazda Fič?“, upitala je Moiraina, a Egvena je rekla grozničavo za njome: „Oh, da.“

„Kupke?“, reče gostioničar. „Ma, jednostavno najbolje i najvrelije u Baerlonu. Uđite. Dobro došli u gostionicu Jelen i lav. Dobro došli u Baerlon.“