Zenica sveta

44 Mrak duž Puteva

U mraku, pre nego što će svanuti, Rand se spuštao hodnikom za Moirainom prema stražnjem delu gostionice, gde su ih čekali gazda Gil i ostali. Ninaeva i Egvena su bile nervozne koliko i Loijal, a Perin je bio smiren gotovo kao i Zaštitnik. Met je u stopu pratio Randa, kao da se sada plaši i najmanjeg zaostajanja, pa makar to bilo i nekoliko stopa. Kuvarica i njeni pomoćnici zapanjeno su zurili u njih dok je družina tiho prolazila kroz kuhinju, već jarko osvetljenu i usijanu od priprema za doručak. Nije bilo uobičajeno da posetioci gostionice budu budni i spremni za odlazak u to doba. Kuvarica glasno šmrknu i udari snažno po testu koje je mesila kao odgovor na gazda Gilovo umirivanje. Svi su nastavili svoje poslove oko vatri i mešenja testa pre no što je Rand stigao do dvorišnih vrata.“

Napolju je i dalje bilo mračno. U najgorem slučaju, sve je oko Randa bilo tamnije. Pratio je gostioničara i Lana slepo, u pravom smislu te reči, nadajući se da će gazda Gilovo poznavanje sopstvenog dvorišta i Zaštitnikova čula biti dovoljni da ih prevedu, a da niko ne slomi noge. Loijal se nekoliko puta spotače.

„Ne razumem zašto ne možemo da upalimo barem jedno svetlo“, gunđao je Ogier. „U steddingu ne jurcamo okolo po mraku. Ja sam Ogier, a ne mačka.“ Rand u trenu zamisli kako se Loijalove ćubaste uši razdraženo trzaju.

Štala se iznenada pojavi iz mraka. Izgledala je preteće sve dok se štalska vrata nisu otvorila i prosula potok svetla u dvorište. Gostioničar ih tek toliko otvori da mogu da uđu jedan za drugim, i žurno ih zatvori iza Perina, gotovo ga dokačivši po petama. Rand zatrepta zbog iznenadne svetlosti u prostoriji.

Konjušari nisu bili iznenađeni poput kuvarice kada su ih videli. Njihovi konji su ih čekali, osedlani. Mandarb je arogantno stajao, primećujući samo Lana, ali Aldieb ispruži glavu da dotakne Moiraininu šaku. Bio je tu i tovarni konj, sav glomazan zbog samara, i ogromna životinja sa čupavim potkolenicama, koja je bila viša čak i od Zaštitnikovog pastuva, namenjena Loijalu. Činilo se da je životinja dovoljno velika da sama vuče natovarena kola, ali u poredenju s Ogierom, delovao je kao poni.

Loijal odmeri velikog konja i sumnjičavo promrmlja: „Sopstvene noge su mi uvek bile sasvim dovoljne.“

Gazda Gil mahnu Randu. Gostioničar mu dovede riđana, riđeg gotovo poput Randove kose. Konj je bio visok i mišićavih sapi, ali Randu je bilo drago što nema onu vatru u koraku kao Oblak. Gazda Gil reče da se konj zove Crveni.

Egvena pođe pravo ka Beli, a Ninaeva ka svojoj dugonogoj kobili.

Met primače svog sivca Randu. „Perin me uznemirava“, promrmlja. Rand ga oštro pogleda. „Pa, neobično se ponaša. Zar ti to ne vidiš? Kunem se da ne umišljam, ili... ili...“

Rand klimnu glavom. Nije to od bodeža koji ga ponovo hvata, hvala Svetlosti. „Vidim, Mete, ali samo budi miran. Moiraina zna za to... šta god daje. Perin je dobro. Želeo je da može da poveruje u to, ali izgledalo je da je sasvim smirilo Meta. Ili barem delimično.

„Naravno“, brzo reče Met, i dalje posmatrajući Perina ispod oka. „Nisam ni rekao da nije.“

Gazda Gil je razgovarao sa svojim glavnim konjušarem. Čovek s grubom kožom i konjskim licem salutirao je u pozdrav i odjurio ka drugom kraju štale. Gostioničar se okrenu ka Moiraini zadovoljno se osmehujući. „Rami kaže da je put čist, Aes Sedai.“

Zid štale u pozadini izgledao je čvrsto i stameno. Duž njega bile su poredane teške police s alatkama. Rami i još jedan konjušar skloniše vile, grabulje i lopate, pokrećući skrivene poluge iza police. Iznenada se pokrenuše vratnice u zidu, otvarajući se prema štali. Šarke su bile tako dobro skrivene da Rand nije bio siguran da li bi mogao da ih pronađe, čak i dok su vrata otvorena. Svetlost iz štale obasjavala je zid od cigala koji je bio udaljen svega nekoliko stopa.

„To je samo uski prolaz između zgrada“, reče gostioničar, „ali niko van ove štale ne zna da ovde postoji izlaz do nje. Niko neće moći da vidi kuda ste prošli, ni Beli plastovi, ni bele značke.“

Aes Sedai klimnu glavom. „Zapamti, dobri gostioničaru, ako se bojiš da ćeš zbog ovoga imati neke nevolje, piši Šeriam Sedai od Plavog Ađaha u Tar Valonu, i ona će ti pomoći. Bojim se da moje sestre i ja već puno toga treba da nadoknadimo onima koji su nam pomogli.“

Gazda Gil se nasmeja. To nije bio smeh zabrinutog čoveka. „Ma, Aes Sedai, već ste mi omogućili da samo moja gostionica u Kaemlinu nema pacove. Šta bih više mogao da tražim? Samo time mogu da udvostručim svoj promet.“ Iznenada nestade osmeha s gostioničarevog lica i on ozbiljno reče: „Šta god da nameravate, kraljica je uz Tar Valon, a ja sam uz kraljicu, stoga vam želim dobro. Svetlost vas obasjala, Aes Sedai. Svetlost vas obasjala sve.“

„Svetlost obasjala i vas, gazda Gile“, odgovori Moiraina naklonivši se. „Ali ako nameravamo da Svetlost sija na bilo koga od nas, moramo da požurimo.“ Hitro se okrenula ka Loijalu. „Da li si spreman?“

Ogier uhvati uzde velikog konja, oprezno gledajući prema zubima životinje. Pokušavajući da čeljusti budu što dalje od ruke, koliko su mu to uzde dozvoljavale, povede životinju ka otvoru u pozadini štale. Rami je opet poskakivao, nestrpljiv da ponovo zatvori prolaz. Loijal zastade na trenutak, nagnuvši glavu kao da pokušava da oseti povetarac na licu. „Ovuda“, izgovori i krenu niz usku uličicu.

Moiraina krenu odmah iza Loijalovog konja, a sledili su Rand, pa Met. Randu je zapalo da prvi vodi tovarnog konja. Ninaeva i Egvena išle su u sredini kolone, a za njima Perin, i Lan na začelju. Tajna vrata su se žurno zatvorila čim je Mandarb zakoračio na prašinu uličice. Čulo se kliktanje reza koje su se zatvarale. Randu se i to učini previše glasno.

Beg, kako ga je gazda Gil nazvao, zaista je bio veoma uzak. Bio je i čak i mračniji od dvorišta, ako je to uopšte bilo moguće. Visoki goli zidovi od cigle i kamena uzdizali su se s obe strane. Nad glavama im se video samo tanak kaiš crnog neba. Velike pletene košare koje su visile na tovarnom konju grebale su o zidove zgrade. Samar je bio pun zaliha za putovanje. Uglavnom su to bili ćupovi puni ulja. Na konjskim leđima je po dužini bio privezan svežanj motki, a na njihovom kraju ljuljao se fenjer. Na Putevima, upozorio je Loijal, bilo je mračnije od najcrnje noći.

Fenjeri napunjeni do polovine ljuljali su se u ritmu konjskog kasa i sudarali su se zvečeći. To nije bilo sasvim glasno, ali Kaemlin je bio tih pred zoru. Grad je ćutao. Činilo se da tupi metalni zveket odzvanja na milju daleko.

Kada su iz bega izašli na ulicu, Loijal krenu bez zastajkivanja. Izgledalo je da sada tačno zna kuda ide, kao da je staza koju je pratio postala jasnija. Rand nije shvatao kako je Ogier bio u stanju da pronađe Kapiju, a ni Loijalu to nije bilo sasvim jasno. Jednostavno je znao, rekao je; mogao je da je oseti. Loijal primeti da je to ravno pokušaju da objasni kako se diše.

Dok su žurili niz ulicu, Rand se osvrnu ka uglu gde je bio Kraljičin blagoslov. Prema Lamgvinovim rečima, nedaleko od tog ugla i dalje je bilo pola tuceta Belih plaštova. Motrili su na gostionicu, ali buka će ih zasigurno privući. Niko pošten nije bio na ulici u ovo vreme. Potkovice su odjekivale po kaldrmi poput zvona; fenjeri su zveketali kao da ih je konj namerno tresao. Neprestano se osvrtao sve dok nisu zamakli za sledeći ugao. Čuo je kako su i ostali uzdahnuli s olakšanjem kada su zamakli u drugu ulicu.

Loijal je izgleda išao pravo ka Kapiji, ne obazirući se kuda prolaze. Povremeno su išli niz puste široke avenije, na kojima je bio tek poneki pas u mraku. Potom bi žurili duž uličica koje su bile uske koliko i beg iz štale; ukoliko ne bi pazili kuda idu, u hodu bi stali na nešto gnjecavo. Ninaeva se tada tiho žalila zbog neprijatnih mirisa, ali nisu usporavali.

Tama je počela da bledi i da polako prelazi u sivilo. Nejasno svetlucanje zore bojilo je nebo iznad krovova na istoku. Nekoliko ljudi pojavi se na ulicama, dobro umotanih kako bi se zaštitili od jutarnje hladnoće, spuštenih glava, i dalje sanjajući o svojim krevetima. Uglavnom se nisu obazirali oko sebe. Samo je nekolicina pogledala kolonu ljudi i konja s Loijalom na čelu, ali samo jedan prolaznik ih je zaista i video.

Taj čovek je pogledao ka njima, baš kao i ostali, udubljen u misli. Odjednom se spotače i gotovo pade, okrećući se za njima. Stajao je, zaprepašćeno piljeći. Bilo je svetlo taman toliko da vidi siluete, ali i to je bilo dovoljno. Ako bi neko video samo Ogiera, u daljini, pomislio bi da je to visoki čovek koji vodi konja normalne veličine, ili običan čovek koji vodi niskog konja. Ali, sada je stajao pored drugih ljudi i Loijalu je visina mogla tačno da se odredi: bio je upola viši nego bilo koji čovek. Prolaznik pogleda u Ogiera i poče da beži, prigušeno uzviknuvši, dok mu se plašt vijorio.

Uskoro će ulice biti krcate ljudima — vrlo skoro. Rand primeti ženu koja je žurila nasuprot njima na drugoj strani ulice. Gledala je samo u pločnik ispred nogu. Neko od ljudi će ih uskoro primetiti. Nebo na istoku postalo je još svetlije.

„Tamo“, napokon Loijal progovori. „Ispod onoga.“ Pokaza ka radnji koja je bila zatvorena. Na platou ispred nje stajali su prazni stolovi, a platnene nadstrešnice su bile čvrsto smotane i masivna vrata zatvorena. Prozori na trgovčevom stanu, iznad radnje, bili su i dalje mračni.

„Ispod?“, uzviknu Met ispunjen nevericom. „Kako ćemo, za ime Svetlosti, da..

Moiraina podiže ruku i Met utihnu. Pokazala je da pođu za njom u uličicu iza radnje. I konji i ljudi su se zbili u prolaz između dve zgrade. Zbog senke koju su pravili zidovi, tuje bilo mračnije nego na ulici, i izgledalo je kao da je ponovo pala noć.

„Mora da negde postoje podrumska vrata“, promrmlja Moiraina. „Ah, da.“

Svetlost se iznenada razli. Lopta hladne svetlosti, velika poput pesnice, lebdela je iznad dlana Aes Sedai, prateći njenu ruku. Rand primeti da to nikoga nije zaprepastilo i pomisli kako to samo pokazuje kroz šta su sve prošli. Pronašla je vrata i postavila je svetlo blizu njih. Vratnice su bile gotovo u nivou zemlje, sa skobom koju su držale debele prečage i gvozdena brava veća od Randove šake i prekrivena rđom.

Loijal povuče bravu. „Mogu sve to da izlomim, zajedno sa skobom, ali biće toliko buke da će se čitavo susedstvo razbuditi.“

„Nećemo da oštetimo ono što pripada domaćinu ako ne moramo.“ Moiraina je neko vreme pažljivo proučavala bravu. Iznenada svojim štapom udari zarđalo gvožđe i brava se otvori.

Loijal žurno skinu bravu i širom otvori vrata, podižući ih. Moiraina je sišla niz stazu koja se ukazala. Osvetljavala je put svetlećom loptom. Aldieb je graciozno pošla za njom.

„Upalite fenjere i siđite“, prošaputa Moiraina. „Ima dovoljno prostora. Požurite. Uskoro će da svane.“

Rand užurbano skinu fenjere s motki na tovarnom konju, ali čak i pre no što se prvi upalio, primeti da može da vidi Metovo lice. Uskoro će se ulice napuniti ljudima, a trgovac će sići da otvori radnju. Sve će interesovati zastoje uličica puna konja. Met nešto nervozno promrmlja o konjima u zatvorenom, ali Randu ipak laknu kada je poveo svog konja niz stazu. Met krenu za njim gunđajući, ali nimalo ne zaostajući.

Randov fenjer se ljuljao na kraju motke i udarao je o tavanicu ako nije bio oprezan, a staza se nije dopala niti Crvenom, niti tovarnom konju. A onda je sišao i brzo se pomerio, praveći prolaz Metu. Moiraina pusti da njeno leteće svetlo zgasne, ali kada su im se ostali pridružili, fenjeri osvetliše odaju.

Podrum je bio iste širine i dužine kao i zgrada iznad njega. Prostor su uglavnom popunjavali stubovi od cigala. Pri dnu su bili uski, a kod tavanice i do pet puta širi. Izgledalo je kao da je čitava odaja popunjena redovima lukova. Bilo je dovoljno prostora, ali Rand se i dalje osećao skučeno. Loijal je glavom doticao tavanicu. Kao što se moglo i zaključiti po zarđaloj bravi, u podrum već dugo niko nije ulazio. Na podu je bilo samo nekoliko razbijenih buradi koja su bila napunjena koječime i prekrivena debelim slojem prljavštine. Prašina koja se podigla od prolaska toliko stopala svetlucala je na svetlosti fenjera.

Lan je poslednji ušao, i čim je Mandarb sišao niz stazu, on se pope da zatvori vrata.

„Krv i pepeo“, proškrguta Met, „zašto bi sagradili jednu od tih vratnica na ovakvom mestu?“

„Nije oduvek bilo ovako“, reče Loijal. Gromoviti glas Ogiera odjekivao je u odaji nalik na pećinu. „Ne oduvek. Nikako!“ Ogier je bio gnevan, zaprepašćeno shvati Rand. „Nekada je ovde raslo drveće. Tuje bilo svakojakih stabala koje je Ogier mogao da natera da raste. To drveće je bilo visoko i po stotinu hvatova. Senke grana i hladni povetarci raznosili su miris lišća i cveća i čuvali su uspomenu na mir steddinga. Sve to ubijeno je zbog ovog!“ Pesnicom udari stub.

Stub se zatrese pod njegovim udarcem. Rand je bio siguran da je čuo kako cigle pucaju. Vodopadi suvog maltera sručiše se niz zid.

„Ono što je već izatkano ne može biti raspleteno“, nežno reče Moiraina. „Drveće neće ponovo izniknuti ako ti srušiš ovu zgradu na nas.“ Obrve koje su mu pale na obraze učinile su da Loijal deluje još posramljenije. Čovek nikada ne bi mogao da izvede tako nešto. „Uz tvoju pomoć, Loijale, možda ćemo uspeti da sačuvamo gajeve koji i dalje stoje da ne padnu pod Senku. Doveo si nas do onoga što smo tražili.“

Kada je krenula ka jednom od zidova, Rand primeti da se taj razlikuje od ostalih. Drugi su bili od obične cigle; ovo je bio izvanredno obrađen kamen, prekriven kovitlacima lišća i loze, bledim čak i pod pokrivačem od prašine. Cigla i kamen bili su stari, ali nešto na tom kamenu govorilo je da je on postojao mnogo, mnogo pre no što su te cigle i stavljene u vatru. Zgrade koje su nestale pre mnogo vekova bile su sagrađene na onom što je već postojalo, a još kasnije ljudi su od toga napravili podrum. Jedan deo isklesanog kamenog zida, tačno u središtu, bio je raskošno ukrašen. Ma koliko umešno da je sve ostalo bilo urađeno, delovalo je kao gruba kopija u poređenju s ovim delom. Iako su bili načinjeni od tvrdog kamena, listovi su izgledali meko, kao da su zaleđeni u trenutku kada ih je nežni letnji povetarac zanjihao. Uprkos tome, na njima se videlo da su stariji od ostalih kamenih delova toliko koliko je taj zid bio stariji od cigala. Toliko, i više. Loijal je gledao u stenu kao da bi radije bio i na ulici s ruljom nego tu.

„Avendesora“, promrmlja Moiraina dodirnuvši trostruki kameni list. Rand pređe pogledom preko reljefa; nikada nije video ništa slično. „List Drveta života je ključ“, reče Aes Sedai i podiže kameni list.

Rand trepnu; iza sebe je čuo uzdah iznenađenja. Taj list se ni po čemu nije izdvajao od ostalih i delovao je kao da je deo zida. Sasvim lako, Aes Sedai ga postavi u šupljinu za jedan hvat niže. Trostruki list se uklopi tu, kao da je to mesto upravo predviđeno za njega, i postade još jednom deo celine. Čim se kameni ukras pomerio, promenilo se čitavo središte reljefa.

Sada je bio siguran da gleda kako lišće treperi na nekom povetarcu koji nije mogao da oseti. Gotovo mu se učini da je živo pod svom tom prašinom — tapi serija gustog prolećnog zelenila, u podrumu osvetljenom fenjerima. Isprva gotovo neprimetno, drveni reljef se otvori po sredini i delovi polako počeše da se razmiču, sve dok se nisu potpuno razdvojili. I naličje kapije bilo je istovetno urađeno — isti splet loza i lišća koje je izgledalo kao da treperi. Iza njih, tamo gde je trebalo da bude prašina, ili podrum sledeće zgrade, videli su se njihovi mutni obrisi koji su se nejasno presijavali.

„Čuo sam“, progovori Loijal, i tužan i preplašen, „da su Kapije nekada siju le kao ogledala. Davno, oni koji su ulazili na Puteve prolazili su kroz svetlosi sunca i neba. Davno.“

„Nemamo vremena“, reče Moiraina.

Lan prođe pored nje, noseći motku s fenjerom i vodeći Mandarba sa sobom Njegov senoviti odraz mu se približi, vodeći senovitog konja. Čovek i odraz kao da su zakoračili jedan u drugog na namreškanoj površini, a onda nestadoše. Crni pastuv ustuknu na trenutak dok su ga naizgled neprekinute uzde spajale s nejasnim oblikom sopstvene slike. Uzde se zategoše, a onda nestade i bojni at.

Na trenutak, svi u podrumu su stajali i gledali Kapiju.

„Brzo“, požurivala ih je Moiraina. „Ja moram proći poslednja. Ne možemo da ostavimo ovaj prolaz otvoren. Neko bi slučajno mogao da ga pronađe. Brzo“

Loijal zakorači u namreškanu površ, teško uzdišući. Zabacivši glavu, nje gov veliki konj pokuša da se otme, ali bio je provučen kroz tu površinu. I on nestadoše kao i Zaštitnik i Mandarb.

Rand gurnu fenjer u Kapiju, oklevajući, a ovaj utonu u sopstveni odraz. Stapali su se sve dok jedan i drugi nisu nestali. Natera se da nastavi da hoda, posmatrajući kako motka nestaje u sebe samu palac po palac, a onda i sam zakorači kroz kapiju. Otvori usta. Nešto ledeno zapliva mu preko kože, kao da prolazi kroz zid hladne vode. Vreme se oteglo; hladnoća je obuhvatala vlat po vlat kose i podrhtavala preko odeće nit po nit.

Odjednom, studen se rasprsnu kao mehur sapunice i on zastade da uhvati vazduh. Bio je unutar Puteva. Odmah ispred njega Lan i Loijal strpljivo su čekali kraj svojih konja. Svuda oko njih bilo je crnilo koje kao da se pružalo u nedogled. Fenjeri su stvarali sasvim neznatan oblak svetlosti oko sebe. Izgledalo je kao da nešto potiskuje svetlost, ili je proždire.

Rand se odjednom uznemiri i povuče uzde. Tovarni konj i Crveni dojurili su kroz Kapiju. Gotovo da su ga oborili. Rand je jedva ostao na nogama, teturajući se, i požuri ka Zaštitniku i Ogieru. Povukao je uplašene konje za sobom. Životinje su tiho njištale. Čak je i Mandarb delovao kao da ga teši to što su drugi konji tu.

„Hodaj polako kada prođeš kroz Kapiju, Rande“, upozori ga Loijal. „Na Putevima je... sve drugačije. Pogledaj.“

Pogleda u pravcu u kome je Ogier pokazivao, misleći da će videti isto prigušeno mreškanje. Umesto toga, kao kroz veliki komad zamagljenog stakla, u tmini, ugleda podrum. Prozor koji je gledao u podrum bio je obavijen tamom, stvarajući tako uznemiravajući osećaj čudne udaljenosti. Izgledalo je da, pored otvora, postoji još samo mrak. Rand to primeti uz drhtav smeh, ali Loijal je shvatio da on tako zaista misli.

„Mogao bi da ga potpuno obideš i ništa ne bi video sa druge strane. Ali ne bih ti to savetovao. Knjige jasno ne govore o tome šta je iza Kapija. Mislim da bi se tamo izgubio i da nikada više ne bi izašao.“

Rand odmahnu glavom i pokuša da se usredsredi na samu Kapiju, a ne na ono što je bilo iza nje, ali to je, opet, podjednako uznemiravalo. Požele da ima još nečega u ovoj tami, pored Kapije, u šta bi mogao da gleda. Kao da su u nekakvoj zamagljenoj daljini, Moiraina i ostali su se jasno videli u podrumu, ali izgledalo je da se kreću kao u snu. Svaki treptaj oka izgledao je kao nameran i izveštačen pokret. Met je hodao ka Kapiji kao da hoda kroz vodu. Činilo se da mu se noge kreću kao da plivaju.

„Točak se brže okreće u Putevima“, objasni Loijal. Pogleda tamu koja ih je okruživala i pogrbi se. „Svi koji nešto znaju o Putevima, znaju samo deliće istine. Bojim se onoga što ne znam o Putevima, Rande.“

„Mračni“, reče Lan, „ne može biti pobeđen bez rizika. Ali sada smo živi, a pred nama je nada da će tako i ostati. Nemoj da se predaješ dok te ne pobede, Ogiere.“

„Ne bi bio tako samouveren da si ikada ranije bio u Putevima.“ Uobičajena potmula grmljavina Loijalovog glasa bila je prigušena. Zagleda se u tminu, kao da je video nešto u njoj. „Nisam ni ja, ali video sam Ogiera koji je prošao kroz Kapiju i izašao iz nje. Ne bi tako govorio da si ga i ti video.“

Met prođe kroz kapiju i ponovo je normalno hodao. Za trenutak se zagleda u naizgled beskrajnu tamu, a onda potrča da im se pridruži. Njegov fenjer ljuljao se na motki, a konj je skakao iza njega. Skoro da ga je oborio. Ostali su prolazili jedno za drugim: Perin, Egvena i Ninaeva. Svako zastade zaprepašćeno ćuteći pre no što požuri da se pridruži ostalima. Svaki fenjer uvećavao je oblak svetla, ali ne onoliko koliko bi trebalo. Što je više svetlosti bilo, činilo se da tama postaje sve gušća, kao da se borila da se ne rastera.

Rand nije želeo da razmišlja o tome. Bilo je sasvim dovoljno što su tu. Nije bilo potrebe zamišljati da tama ima volju. Doduše, izgleda da su svi osećali pritisak. Nije bilo Metovih ironičnih primedbi, a Egvena je izgledala kao da želi da preispita odluku da ide s njima. Svi su ćutke posmatrali Kapiju, jedini prozor u poznati svet.

Naposletku je samo Moiraina ostala u podrumu, nejasno osvetljena fenjerom koji je nosila. Aes Sedai se i dalje kretala kao u snu. Šaka joj je milela do lista Avendesore. Sa ove strane bio je nisko u reljefu, primeti Rand, na istom mestu gde ga je stavila na suprotnom zidu. Moiraina ga izvuče i vrati tamo gde se ranije nalazio. Rand se iznenada zapita da li se i list na suprotnoj strani pomerio.

Aes Sedai je prošla, vodeći Aldieb, dok su se kamena vrata sasvim polako zatvarala za njom. Pošla je da im se pridruži. Svetlost fenjera nije obasjavala vrata pre no što su se zatvorila. Podrum se sve slabije video dok ga tmina ni je potpuno progutala. Samo slaba svetlost fenjera razbijala je tamu koja ih je pol puno okruživala.

Odjednom je izgledalo kao da su fenjeri bili jedino svetlo na svetu. Rand postade svestan da stoji zbijen rame uz rame s Perinom i Egvenom. Egvena ga razrogačeno pogleda i približi mu se, a Perin se nije ni pomerio kako bi mu napravio malo mesta. Bilo je nečeg utešnog u dodiru drugog ljudskog bića kada je čitav svet progutao mrak. Izgledalo je kao da Putevi teraju čak i konje da se što više stisnu jedni uz druge.

Naizgled bezbrižno, Moiraina i Lan uzjahaše, a Aes Sedai se nagnu, položivši ruke preko izrezbarenog štapa koji je počivao na visokoj jabuci sedla. „Treba da krenemo, Loijale.“

On se trgnu i brzo klimnu glavom. „Da. Da, Aes Sedai, u pravu si. Ne treba da ostanemo ovde ni minut duže no što je potrebno.“ Pokazao je ka širokoj beloj stazi na kojoj su stajali i Rand hitro ustuknu. I ostali iz Dve Reke učiniše isto. Randu se učini da je tlo puta nekada bilo ravno, ali sada je bilo prošarano rupi čama, kao da je boginjavo. Bela linija je na nekoliko mesta bila isprekidana „Ovaj put vodi od Kapije do prvog Putokaza. Odatle...“ Loijal se uznemireno obazre, a onda uzjaha s mnogo manje otpora nego ranije. Konj je imao najveće sedlo koje je glavni konjušar mogao da nađe, ali Loijal je jedva sedeo na njemu. Stopala su mu gotovo dodirivala tlo. „Ni minut duže no što je potrebno“, promrmlja. Ostali su nevoljno uzjahali. Ogier je jahao između Moiraine i Lana, sledeči belu liniju u mraku. Svi ostali su se zbili najviše što su mogli. Fenjeri su im se ljuljali iznad glava. Toliko fenjera bi osvetlilo čitavu kuću, ali na deset stopa od njih više se ništa nije videlo. Tama je zaustavila svetlost, kao da su se zraci odbijali o zid. Izgledalo je da se škripa sedla i udarci potkovica o kamen čuju samo dokle dopire svetlost.

Rand je neprestano posezao za mačem. Nije mislio da u tami ima nečega od čega bi mogao da se odbrani oružjem. Izgledalo je kao da ne postoji mesto na kome bi to nešto moglo biti. Mehur svetlosti oko njih bio je nalik bezizlaznoj pećini, potpuno okruženoj kamenom. Prostor u kome su bili uopšte se nije menjao, kao da konji kaskaju u mestu. Rand stegnu balčak, jer je pomislio da će stisak ruke odagnati teret koji ga je pritiskao. Prisećao se Tamovog učenja dok je stezao mač. Povremeno bi pronašao smirenost praznine. Ali težina bi se uvek vraćala, potiskujući prazninu, sve dok ona nije postala samo pećina u njegovim mislima. Onda je morao ponovo da počne, dodirujući Tamov mač da bi se prisetio.

Laknulo im je kada se konačno nešto pojavilo. Nije im smetalo što je to bila samo visoka kamena ploča, podignuta sjedne strane, koja se uspravila pred njima u mraku. Široka bela linija vodila je do njenog podnožja. Vijugave metalne krive pokrivale su široku površinu ploče. Skladne linije nejasno su podsećale Randa na lozu i lišće. Boginjavi bezbojni ožiljci ružili su i kamen i metal.

„Putokaz“, progovori Loijal namrštivši se, i nagnu se u sedlu primičući se krivudavom metalu koji je bio utisnut u kamen.

„Ogiersko pismo“, reče Moiraina, „ali toliko unakaženo da jedva mogu da razaznam šta piše.“

„I ja jedva mogu da razumem“, reče Loijal, „ali dovoljno da znam da treba da idemo ovuda.“ Loijal potera konja, skrećući kod Putokaza.

Svetlo je okrznulo i druge kamene oblike: mostovi koji su se gubili u tami, i blago nakrivljene staze bez ograda, koje su se uspinjale i spuštale. Između mostova i staza pružala se balustrada koja je sezala do čovečijih grudi. Ipak, činilo se da bi pad na tom mestu u svakom slučaju bio opasan. Balustrada je bila od običnog belog kamena, od jednostavnih krivi i oblina koje su se stapale u složene oblike. Randu se učini da je to već negde video, ali znao je da to samo njegova mašta pokušava da pronađe nešto poznato tu gde je sve neobično.

Loijal stade da pročita tekst na uskom kamenom stubu u podnožju jednog mosta. Klimnuvši glavom, potera konja na prelaz. „Ovo je prvi most na našem putu“, dobaci preko ramena.

Rand se zapita šta drži most. Škriputalo je dok su konjska kopita išla po nečemu, kao da se delići kamena mrve sa svakim korakom. Sve što je mogao da vidi bilo je prekriveno plitkim rupama. Neke su bile sićušne poput uboda iglom, a druge plitki krateri grubih ivica, široki čitav korak, kao da je padala kiša od kiseline ili da je kamen trulio. Bilo je pukotina i rupa i na zaštitnom zidu. Mestimično je potpuno nestao i na čitav hvat. Rand je znao da je most bio od čvrstog kamena koji je sezao sve do središta zemlje. Ipak, ono stoje video nateralo ga je da se ponada da će prelaz izdržati bar toliko dok oni ne pređu na drugu stranu. Gde god to bilo.

Most se ipak završavao na mestu koje je bilo isto kao i mesto sa koga je prelaz počinjao. Rand vide samo ono što je njihov mali oblak svetlosti obasjavao, ali bio je uveren da je to veliki prostor, poput nekog brda sa zaravnjenim vrhom, okružen mostovima i stazama. Loijal reče da se to zove Ostrvo. Tu je bio još jedan ispisan Putokaz. Rand je pretpostavljao da je on postavljen u središte Ostrva. Nije znao da li je bio u pravu. Loijal je čitao, a onda ih je poveo uz jednu stazu koja se neprestano uspinjala.

Nakon prolaska strmom stazom, uz stalno krivudanje, stigli su na još jedno Ostrvo koje je bilo isto kao ono odakle su krenuli. Rand pokuša da zamisli krivinu staze i odustade. Nemoguće da je ovo Ostrvo tačno iznad onog drugog. To je nemoguće.

Loijal pročita još jednu ploču ispisanu ogierskim pismom, pronađe još jedan stub sa znakom, i povede ih preko drugog mosta. Rand više nije znao u kom smeru idu.

U njihovom mehuru svetlosti u tami mostovi su nalikovali jedan na drugi, s tim što su neki imali procepe u svojim zaštitnim zidovima, a neki nisu. Ostrva su se razlikovala samo po tome koliko su Putokazi bili oštećeni. Rand izgubi predstavu o vremenu; nije čak bio ni siguran koliko su mostova prešli, ili koliko su staza prejahali. Ali Zaštitnik mora da je imao sat u glavi. Tek što Raiul oseti prvi ujed gladi, Lan tiho izgovori da je podne i sjaha da razdeli hleb, siri suvo meso s tovarnog konja. Ovoga puta bio je red na Perina da ga vodi. Bili su na jednom Ostrvu, a Loijal je bio zauzet tumačenjem pravaca na Putokazu.

Met poče da silazi s konja, ali Moiraina reče: „Vreme je suviše dragocenu u Putevima da bismo ga traćili. Za nas, isuviše vredno. Zaustavićemo se kada bude trebalo da prenoćimo.“ Lan već uzjaha Mandarba.

Rand izgubi apetit na pomisao o spavanju na Putevima. Tu je bila neprekidna noć, ali ne ona vrsta noći na koju su navikli. Ali ipak je jeo dok je jahao, kao i svi ostali. Nije mu bilo zgodno da žonglira hranom, motkom s fenjerom i uzdima, ali uprkos umišljenom nedostatku apetita, poliza i poslednje mrvice hleba i sira sa šaka i pomisli čežnjivo na još malo hrane. Čak mu se učini da Putevi i nisu toliko loši, ni blizu onome što je Loijal pričao. Možda su bili teški kao vazduh pred oluju, ali sve je bilo isto. Ništa se nije dešavalo. Putevi su bili gotovo dosadni.

A onda tišinu prekinu iznenađeno Loijalovo gunđanje. Rand se uspravi u uzengijama da pogleda iznad Ogiera i proguta knedlu zbog onoga stoje video. Oni su bili na sredini mosta, a samo nekoliko stopa ispred Loijala most se krezubo završavao u tami.