Zenica sveta

14 Jelen i lav

Unutrašnjost gostionice bila je još bučnija no što se to moglo naslutiti. Družina iz Emondovog Polja sledila je gazda Fiča kroz zadnja vrata. Uskoro su morali da se provlače kroz potok ljudi i žena u dugim keceljama, koji su nosili visoko podignute poslužavnike sa hranom i pićem. Poslužitelji bi promrmljali brzo izvinjenje kada bi se našli nekome na putu, ali ne bi nimalo usporili. Jedan od ljudi dobio je užurbana naređenja od gazda Fiča i nestao trčeći.

„Gostionica je skoro puna, bojim se“, reče gostioničar Moiraini. „Skoro do krovnih greda. Isto je sa svakom gostionicom u gradu. Kakvu smo zimu imali... Pa, čim se raščistilo dovoljno da siđu s planina, preplavili su nas — da, to je prava reč — preplavljeni smo ljudima iz rudnika i topionica. A svi pričaju najužasnije moguće priče. O vukovima i još gore. One priče koje ljudi pričaju kada su čitave zime stešnjeni. Mislim da tamo gore uopšte niko nije ostao, toliko ih je sišlo u grad. Ali, ne bojte se. Možda je mala gužva, ali uradiću sve što je u mojoj moći za vas i gazda Andru. I vaše prijatelje, naravno.“ Pogledao je jednom ili dvaput radoznalo ka Randu i ostalima. Po njihovoj odeći, izuzimajući Toma, moglo se zaključiti da su došli sa sela, a i Tomov plašt zabavljača činio ga je takođe čudnim saputnikom za „gazdaricu Alis“ i „gazda Andru“. „Učiniću sve što je u mojoj moći, možete biti sigurni u to.“

Rand je gledao zapanjeno u gužvu i pokušavao da izbegne da bude pregažen, mada to zaista nije moglo da se desi. Stalno je mislio kako su gostionicu Kod Vinskog izvora vodili samo gazda al’Ver i njegova žena, ponekad uz malu pomoć svojih kćeri.

Met i Perin krivili su radoznalo vratove prema trpezariji, iz koje su dopirali talasi smeha, pevanja i radosnih uzvika kad god bi se široka vrata na kraju hodnika otvorila. Mrmljajući nešto o pronalaženju vesti, Zaštitnik je nestao sumorno kroz ta vrata koja su se stalno otvarala i izgubio se u talasu dobrog raspoloženja.

Rand je želeo da pođe za njim, ali još više je želeo da se okupa. Prijali bi mu ljudi i smeh i odmah, ali trpezarija bi više cenila njegovo prisustvo ako bude bio čist. Met i Perin mislili su očigledno isto. Met se krišom češao.

„Gazda Fič“, reče Moiraina, „čula sam da su Deca Svetla u Baerlonu. Da li je moguće da dođe do nevolja?“

„Oh, ne brinite se zbog njih, gazdarice Alis. Izvode svoje uobičajene trikove. Tvrde da je Aes Sedai u gradu.“ Moiraina je podigla obrvu i gostioničar je raširio svoje punačke ruke. „Ne brinite ništa, pokušali su to i ranije. Nema nijedne Aes Sedai u Baerlonu i guverner to zna. Beli plaštovi misle da će ih ljudi pustiti unutar zidova ako im pokažu Aes Sedai, neku ženu za koju to tvrde. Pa, pretpostavljam da bi ih neki i pustili. Neki bi. Ali većina ljudi zna Šta Beli plaštovi smeraju, i podržava guvernera. Niko ne želi da neka bezopasna starica bude povređena samo da bi Deca imala izgovor da se razulare.“

„Drago mi je što to čujem“, reče Moiraina suvo. Dodirnula je gostioničarevu ruku. „Da li je Min još uvek ovde? Ako jeste, želela bih da razgovaram s njom.“

Rand nije mogao da čuje odgovor gazda Fiča zbog dolaska poslužitelja koji su ih odveli do kupatila. Moiraina i Egvena nestale su iza ljubazne punačke žene s punim naručjem peškira. Zabavljač, Rand i njegovi prijatelji shvatiše da prate vitkog crnokosog čoveka po imenu Ara. Rand je pokušao da pita Aru nešto o Baerlonu, ali čovek je jedva izgovorio dve reči zajedno, sem da primeti kako Rand ima neobičan naglasak, a onda je prvi pogled na kupatilo rasterao sve Randove misli o razgovoru. Tuce visokih bakarnih kada bilo je poredano ukrug na popločanom podu, koji se lagano spuštao ka slivniku u središtu velike sobe sa kamenim zidovima. Uredno složen debeli peškir i veliki komad žutog sapuna bili su na stolici pored svake kade, a ogromni crni gvozdeni kotlovi puni vode grejali su se na vatrama duž jednog zida. Na suprotnom zidu goreli su trupci u dubokom kaminu i održavali toplotu.

„Dobro je skoro kao Kod Vinskog izvora kod kuće“, reče Perin odano, ako ne baš iskreno.

Tom se nasmeja, a Met reče podrugljivo: „Izgleda da smo poveli Koplina sa sobom, a da nismo primetili.“

Rand je zbacio ogrtač sa sebe i skinuo odeću dok je Ara punio četiri bakarne kade. Ni ostali nisu bili mnogo sporiji od Randa u biranju kada. Kada je njihova odeća bila nagomilana na stolicama, Ara je svakome doneo veliko vedro vrele vode i posudu za sipanje. Kada je završio s time, seo je na stolicu pored vrata i naslonio se na zid prekrstivši ruke, očigledno obuzet sopstvenim mislima. Malo su razgovarali dok su se sapunjali i sa sebe vrelom vodom spirali nedelju dana prljavštine. A onda je došao red na dugo natapanje u kadama. Ara je zagrejao vodu tako da je spuštanje u nju bio dug proces, ispunjen uzdasima zadovoljstva. Vazduh u sobi se od toplog pretvorio u vreo i ispunio parom. Dugo vremena nije bilo nijednog zvuka, sem povremenih dugih uzdaha opuštanja, dok su se ukočeni mišići kravili i mraz, za koji su mislili da je postao njihov sastavni deo, napuštao njihove kosti.

„Da li vam je potrebno još nešto?“, upita Ara iznenada. Nije imao baš mnogo razloga da se podsmeva tuđem naglasku — i on i gazda Fič govorili su kao da su im puna usta. „Još peškira? Još tople vode?“

„Ništa“, reče Tom zvučnim glasom. Sklopljenih očiju, lenjo je mahnuo rukom. „Idi i uživaj u večeri. Postaraću se kasnije da primiš više no prikladnu naknadu za svoje usluge.“ Počeo je da se spušta niže i niže u kadi, dok voda nije pokrila sve sem njegovih očiju i nosa.

Ara je pogledao ka stolicama pored kada gde im je počivala odeća i ostatak stvari. Primetio je luk, ali zadrža se najduže na Randovom maču i Perinovoj sekiri. „Da li i na selu takođe ima nevolja?“, upita iznenada. „U Rekama, ili kako ih već zovete?“

„Dve Reke“, reče Met, naglašavajući zvučno svaku reč ponaosob. „U pitanju su Dve Reke. A što se nevolje tiče, ma...“

„Kako to misliš... takođe?“ upita Rand. „Da li ovde ima nekih neprilika?“

Perin, uživajući u svom zagrevanju, promrmlja: „Dobro! Dobro!“ Tom se podiže malo i otvori oči.

„Ovde?“, reče prezirno Ara. „Neprilika? Tuče između rudara po ulicama pre prvog svetla nisu neprilike ili...“, zastade i odmeri ih na trenutak. „Mislio sam na one nevolje kakve imaju u Geldanu“, rekao je naposletku. „Ne, pretpostavljam da ne. Nema ničeg sem ovaca dole, na selu, zar ne? Bez uvrede. Mislio sam samo da je tamo mimo. A opet, bila je neobična zima. Čudne stvari su se dešavale u planinama. Čuo sam pre neki dan da su Troloci viđeni u Saldeji. Ali to su Krajine, zar ne?“, završi otvorenih usta, a onda ih naglo zatvori, kao da je bio iznenađen što je uopšte i toliko rekao.

Rand se uznemirio kada je čuo reč: Troloci, ali pokušao je to da sakrije tako što je iscedio krpu za pranje iznad svoje glave. Dok je čovek nastavljao da priča, opustio se, ali nisu svi pazili Šta pričaju.

„Troloci?“, nasmeja se Met. Rand ga pljusnu vodom, ali Met je samo obrisao lice uz podsmešljiv osmeh. „Čekaj samo da ti ja ispričam o Trolocima.“

Prvi put otkako je ušao u kadu, Tom progovori: „A zašto bi? Malo sam umoran od toga da slušam sopstvene priče od tebe.“

„On je zabavljač“, reče Perin, a Ara ga prekorno pogleda.

„Video sam ogrtač. Hoćeš li da izvodiš?“

„Samo malo“, pobuni se Met. „Kako to da ja pričam Tomove priče? Jeste li svi...“

„Samo ih ne pričaš dobro koliko Tom“, presekao ga je Rand brzo, a Perin je uskočio: „Stalno dodaješ stvari, pokušavaš da ih ulepšaš, ali nikako ti ne uspeva.“

„A i stalno mešaš događaje“, dodade Rand. „Bolje ostavi to Tomu.“

Svi su pričali tako brzo da se Ara zapiljio u njih otvorenih usta. I Met je gledao zapanjeno, kao da su svi ostali iznenada poludeli. Rand nije znao kako da ga ućutka, a da ne skoči na njega.

Vrata su se bučno otvorila i ušao je Lan unutra, sa smeđim plastom prebačenim preko ramena, zajedno s daškom hladnijeg vazduha koji je maglu učinio još gušćom.

„Pa“, reče Zaštitnik trljajući ruke, „ovo sam čekao.“

Ara je podigao vedro, ali Lan je odmahnuo: „Ne, sam ću se postarati za to.“ Prebacivši plašt preko jedne od stolica, izgurao je poslužitelja iz sobe, uprkos njegovom protivljenju, i odlučno zatvorio vrata za njim. Čekao je tu trenutak, načuljenih ušiju, a onda se okrenu ka ostalima. Glas mu je bio kao od kamena, a pogled je probadao Meta. „Dobro što sam se vratio sada, seljačiću. Zar ne slušaš Šta ti se kaže?“

„Nisam ništa uradio“, pobuni se Met. „Samo sam hteo da mu ispričam za Troloke, ne za...“ Ućutao je i ustuknuo pred Zaštitnikovim pogledom, skupivši se u kadi.

„Ne pričaj o Trolocima“, reče Lan sumorno. „Nemoj čak ni da misliš o Trolocima.“ Uz gnevno gunđanje počeo je da puni kadu. „Krv i pepeo, bolje bi ti bilo da zapamtiš. Mračni ima i oči i uši tamo gde se najmanje nadaš. A ako Deca Svetla čuju da te Troloci jure, učiniće sve da te se dočepaju. Za njih, to je kao da si Prijatelj Mraka. Možda nisi na to navikao, ali dok ne stignemo tamo kuda smo pošli, suzdrži se od poveravanja, sem ukoliko ti gazdarica Alis ili ja ne kažemo drukčije.“ Na njegovo naglašavanje imena koje je Moiraina koristila, Met se trgnu.

„Ima nešto što taj čovek nije hteo da nam kaže“, reče Rand. „Nešto za Šta je mislio da predstavlja nevolju, ali nije hteo da kaže Šta je u pitanju.“

„Verovatno Deca“, reče Lan, sipajući još vrele vode u kadu. „Većina ljudi ih smatra nevoljom. Neki ne, doduše, a on vas ne zna dovoljno da bi rizikovao. Sve što je znao jeste da ste mogli odmah da otrčite do Belih plaštova.“

Rand odmahnu glavom; ovo mesto se već činilo gore no što je Tarenska Skela ikada mogla biti.

„Rekao je da su Troloci viđeni u... Saldeji, zar ne?“, reče Perin. Lan je uz tresak bacio prazno vedro na pod. „Vi baš hoćete da pričate o tome, zar ne? Uvek ima Troloka u Krajinama, kovaču. Ti samo imaj na umu da želimo da privučemo pažnju koliko i miš u polju. Usredsredi se na to. Moiraina želi da svi stignete do Tar Valona živi. I ako je to moguće — učiniću tako, ali ako joj zbog vas bilo Šta bude...“

Ostatak njihovog kupanja, a potom i oblačenja, protekao je u tišini.

Kada su napustili kupaonicu, Moiraina je stajala na kraju hodnika s vitkom devojkom, ne mnogo višom od sebe. Rand je barem mislio da je u pitanju devojka, iako je njena tamna kosa bila kratko ošišana i nosila je mušku košulju i pantalone. Moiraina je rekla nešto i devojka je pogledala muškarce oštro, a onda klimnula Moiraini i žurno otišla.

„Pa, sad“, reče Moiraina kada se približila, „sigurna sam da ste svi ogladneli od kupanja. Gazda Fič nam je ustupio odvojenu sobu za ručavanje.“ Pričala je o nevažnim stvarima dok ih je vodila, o njihovim sobama, gužvi u gradu i kako se gostioničar nada da će Tom nastupiti u trpezariji uz malo muzike i s pričom. Nije ni pomenula devojku, ako je to uopšte i bila devojka.

U njihovoj sobi za ručavanje nalazio se izglačan hrastov sto sa tucetom stolica oko njega i debeo ćilim na podu. Kada su ušli, Egvena je prestala da greje ruke pred kaminom u kome je pucketala vatra. Njena kosa u talasima presijavala joj se na ramenima. Rand je imao kada da razmišlja tokom duge tišine u odaji za kupanje. Lanove stalne primedbe da ne veruju nikom, a pogotovu Arin strah da veruje njima naterali su ga da pomisli kako su zaista bili usamljeni. Činilo se kao da ne mogu da veruju nikome sem sebi samima, a još uvek nije bio baš siguran koliko mogu verovati Moiraini ili Lanu. Samo sebi. A Egvena je još uvek bila Egvena. Moiraina je rekla da bi joj se to dogodilo u svakom slučaju, to dodirivanje Istinskog izvora. Nije mogla na to da utiče, a to je značilo da nije bila njena krivica. A ona je još uvek Egvena.

Otvorio je usta da se izvini, ali Egvena se ukočila i okrenula mu leđa pre no što je mogao da izgovori i reč. Gledajući mrko njena leđa, progutao je ono što je nameravao da kaže. Dobro, onda. Ako hoće da bude tako, ja tu ništa ne mogu, prođe mu kroz glavu ljutito.

Gazda Fič tada ulete unutra, sa četiri žene u belim keceljama dugim koliko i njegova. Jedna je nosila poslužavnik sa tri pečena pileta, dok su ostale nosile srebrni pribor za jelo, zemljane posude i pokrivene činije. Žene su počele smesta da postavljaju sto, dok se gostioničar naklonio Moiraini.

„Izvinjavam se, gazdarice Alis, zato što ste čekali tako dugo, ali sa ovoliko mnogo ljudi u gostionici, pravo je čudo što stignemo da poslužimo bilo koga. Bojim se da ni hrana nije kao što bi trebalo da bude. Samo pilići, nešto repe i graška i malo sira za kasnije. Ne, jednostavno nije kao što bi trebalo da bude. Zaista se izvinjavam.“

„Prava gozba“, nasmešila se Moiraina. „Za ova nemirna vremena zaista gozba, gazda Fič.“

Gostioničar se nakloni ponovo. Njegova retka kosa, koja je štrcala u svim pravcima kao da je stalno provlačio ruke kroz nju, učinila je njegov naklon smešnim, ali njegov osmeh bio je tako prijatan da bi se svako smejao s njim, a ne njemu. „Hvala vam, gazdarice Alis. Hvala vam.“

Kada se ispravio, namrštio se i obrisao zamišljenu prašinu sa stola krajičkom svoje kecelje. „Pre godinu dana naravno da ne bih stavio pred vas tako nešto. Ni približno. Zima. Da. Zima. Moji podrumi se prazne, a na pijaci skoro ničeg nema. A ko može da krivi seljake? Ko? Svakako se ne može reći kada će da stigne sledeća žetva. Ne može se uopšte reći. Vukovi sada jedu jagnjetinu i govedinu koja bi trebalo da ide na stolove i...“

Odjednom, izgleda da je shvatio da to baš i nije bio razgovor posle koga bi njegovi gosti mogli da uživaju u svom obroku. „Kako ja brbljam. Samo laprdam, takav sam ja. Izlapeo. Mari, Sinda, pustite ove dobre ljude da jedu na miru.“ Pokazao je ženama da se udalje i dok su one napuštale sobu poklonio se Moiraini ponovo. „Nadam se da ćete uživati u obroku, gazdarice Alis. Ako vam još nešto bude trebalo, samo recite i doneću. Samo recite. Zadovoljstvo je ugo-štiti vas i gazda Andru. Pravo zadovoljstvo.“ Još jednom se duboko naklonio i otišao, zatvarajući tiho vrata za sobom.

Lan je tokom svega toga bio naslonjen na zid, kao da je upola zaspao. Kada je gostioničar napustio sobu, skočio je i u dva duga koraka našao se pored vrata. Prislonivši uvo uz njih, slušao je napeto dok nije moglo da se izbroji do trideset, a onda naglo otvorio vrata i pomolio glavu u hodnik. „Otišli su“, reče naposletku, zatvorivši vrata. „Možemo da pričamo bezbedno.“

„Znam da si rekao da ne treba da verujemo nikome“, reče Egvena, „ali ako sumnjaš na gostioničara, zašto smo odseli ovde?“

„Sumnjam u njega koliko i u sve druge“, odgovori Lan. „Ali opet, dok ne stignemo do Tar Valona sumnjam u svakoga. Tamo ću sumnjati samo upola.“

Rand je počeo da se smeši, misleći da se Zaštitnik šalio. A onda je shvatio da na Lanovom licu nije bilo ni traga smeha. Zaista će sumnjati na ljude u Tar Valonu. Da li je igde bilo bezbedno?

„Preteruje“, rekla im je Moiraina smirujući ih. „Gazda Fič je dobar čovek, pošten i dostojan poverenja. Ali voli da priča, i uz najbolju moguću volju, nešto može da mu izleti pred pogrešnim ljudima. A ja još nisam odsela u gostionici u kojoj polovina sobarica ne prisluškuje na vratima i ne provodi više vremena u ogovaranju nego u nameštanju kreveta. Hajde da sednemo pre no što se jelo ohladi.“

Seli su oko stola — Moiraina na čelo, a Lan na začelje i neko vreme svi su bili isuviše zauzeti punjenjem svojih tanjira da bi razgovarali. Možda to nije bila gozba, ali posle skoro nedelju dana dvopeka i suvog mesa, izgledalo je tako.

Posle nekog vremena Moiraina je upitala: „Šta si saznao u trpezariji?“ Noževi i viljuške su stali, ostavši da vise u vazduhu, a svi pogledi bili su uprti ka Zaštitniku.

„Malo toga dobrog“, odgovorio je Lan. „Avin je bio u pravu, barem po pričama. Bila je bitka u Geldanu, a Logan je pobednik. Tuce različitih priča kruži unaokolo, ali sve se u tome slažu.“

Logan? To mora da je lažni Zmaj. Bio je to prvi put da je Rand čuo kako se čovek zove. Lan je zvučao skoro kao da ga zna.

„Aes Sedai?“, upitala je Moiraina tiho, a Lan odmahnu glavom.

„Ne znam. Neki kažu da su sve ubijene, neki kažu — nijedna“, reče s prezirom. „Neki čak kažu da su prešle na Loganovu stranu. Nema ničeg pouzdanog, a ja nisam hteo da pokažem previše radoznalosti.“

„Da“, rekla je Moiraina. „Malo toga dobrog.“ Duboko uzdahnuvši, ponovo je usmerila svoju pažnju na sto. „A što se tiče nas?“

„Tu su vesti bolje. Nije bilo čudnih događaja, nije bilo stranaca koji bi mogli biti Mirdraali, a svakako ne Troloka. A Beli plastovi su zauzeti pokušajima da naprave nevolje guverneru Adanu zato što neće da sarađuje s njima. Neće nas ni primetiti, sem ukoliko ne skrenemo pažnju na sebe.“

„Dobro“, reče Moiraina. „To se slaže s onim što je rekla služavka u kupatilu. Ogovaranje ima svojih dobrih strana. Sada“, obratila se čitavoj družini, „pred nama je još uvek dug put, ali ni prethodna nedelja nije bila laka, zato predlažem da ostanemo ovde noćas i sutra, a da krenemo prekosutra ujutru.“ Mladi su se osmehnuli: prvi put u gradu. Moiraina se nasmešila, ali reče: „Šta gazda Andra ima da kaže na to?“

Lan je pogledao nasmejana lica bezlično. „Nemam ništa protiv ako, za pramenu, zapamte Šta sam im rekao.“

Tom promumla kroz brkove: „Ovi seljaci pušteni u... u grad.“ Šmrknuo je ponovo i odmahnuo glavom.

Budući da je gostionica bila prepuna, samo tri sobe bile su slobodne. Jedna za Moirainu i Egvenu, a dve za muškarce. Rand je delio sobu s Lanom i Tomom, na kraju četvrtog sprata, odmah ispod krova, sa samo jednim malim prozorom koji je gledao na dvorište štale. Već je bila noć i svetio iz gostionice osvetljavalo je dvorište. Bila je to mala soba, a dodatni krevet koji je bio namešten za Toma učinio ju je još manjom, mada su sva tri kreveta bila uska. I tvrda, otkrio je Rand kada se bacio na svoj. Sasvim sigurno, ne najbolja soba.

Tom je ostao samo da izvadi svoju flautu i harfu, a onda je otišao, već uvežbavajući svečane stavove. Lan je otišao s njim.

Bilo je to čudno, pomislio je Rand dok se premeštao po neudobnom krevetu. Pre nedelju dana sišao bi niz stepenice kao vihor samo zbog prilike da vidi zabavljača kako nastupa i zbog glasina da će on nastupiti. Ali slušanje Toma kako priča svoje priče svake noći nedelju dana, a Tom će biti tu i sledeće noći, i one tamo, a vrela kupka opustila je čvorove u mišićima, za koje je mislio da će večno biti tu. Prvi vruć obrok koji je pojeo za nedelju dana ispunio ga je lenjošću. Pitao se pospano da li je Lan zaista znao lažnog Zmaja Logana. Odozdo su se čuli prigušeni povici: trpezarija je pozdravila Tomov dolazak, ali Rand je već zaspao.

Kameni hodnik bio je nejasan, ispunjen senkama, i Rand je bio sam u njemu. Nije mogao da proceni odakle je dolazilo ono malo svetlosti. Na sivim zidovima nije bilo ni sveća ni lampi, ničeg što je moglo da proizvede bledi sjaj koji je, izgleda, jednostavno bio tu. Vazduh je bio ustajao i memljiv, a negde u daljini čuo se ravnomeran i šuplji zvuk kapljanja vode. Gde god da je ovo bilo, nije bila gostionica. Gostionica? Glava ga je bolela i bilo mu je teško da zadrži misli. Bilo je nešto vezano za... gostionicu? O čemu god da se radilo, nestalo je.

Ovlažio je usne i poželeo da ima nešto za piće. Bio je užasno žedan, suv poput prašine. Kapljanje je odlučilo umesto njega. Žedan, krenuo je prema ravnomernom kap-kap-kap.

Hodnik se nastavljao, bez ijednog prolaza sa strane ili i najmanje promene u izgledu. Jedino što se moglo videti bila su gruba vrata postavljena u jednakim razmacima, u parovima, po jedna na svakoj strani hodnika. Drvo od koga su bila načinjena bilo je ispucalo i suvo, uprkos memli u vazduhu. Senke su uzmicale pred njim, ne menjajući se, a kapanje nije bilo bliže. Posle dugog vremena odlučio je da pokuša da uđe kroz neka od vrata. Otvorila su se lako i zakoračio je u sumornu odaju s kamenim zidovima.

Jedan zid otvarao se u nizu lukova i prelazio u kameni balkon, iza koga je bilo nebo kakvo nikada nije video. Oblaci ispresecani crnim i sivim, crvenim i narandžastim odsjajima jurili su kao da su ih gonili olujni vetrovi, i kovitlali se, preplićući se beskonačno. Niko nije mogao videti takvo nebo — nije moglo da postoji.

Skrenuo je pogled od balkona, ali ni ostatak sobe nije bio drugačiji. Sve je bilo u čudnim linijama i neobičnim uglovima, kao da je odaja bila skoro nenamerno istopljena od stene, sa stubovima koji kao da su rasli iz sivog poda. Plamenovi su buktali na ognjištu kao vatra u kovačnici koju su mehovi raspirivali, ali nisu isijavali toplotu. Kamin je bio načinjen od neobičnih ovalnih kamenova, ili su samo tako izgledali, glatki od vlage uprkos vatri kada bi gledao pravo u njih. Ali kada bi ih video krajičkom oka, bila su to lica. Lica ljudi i žena koja su se krivila u bolu i vrištala bez glasa. Stolice visokih naslona i izglačan sto na sredini sobe bili su potpuno obični, ali to je samo naglašavalo neobični izgled ostatka sobe. Na zidu je visilo samo jedno ogledalo, ali ono uopšte nije bilo obično. Kada je pogledao u njega, video je samo mrlju umesto svog odraza. Sve ostalo u sobi videlo se jasno, ali ne i on.

Čovek je stajao ispred kamina. Nije ga primetio kada je ušao. Da nije znao da je to nemoguće, pomislio bi da u sobi nije bilo nikog sve dok nije pogledao tog čoveka. Obučen u tamnu odeću finog kroja, izgledao je kao da je u naponu svoje zrelosti i Rand je pretpostavljao da bi žene rekle da je zgodan.

„Ponovo se srećemo“, reče čovek i samo na trenutak njegova usta i oči postali su ulazi u beskrajne pećine ispunjene plamenom.

Uz krik, Rand izlete iz sobe, tako brzo da se zateturao preko hodnika i udario u draga vrata, otvorivši ih. Okrenuo se i zgrabio kvaku kako ne bi pao — i uhvatio sebe kako pilji razrogačenih očiju u kamenu sobu sa nepostojećim nebom vidljivim kroz lukove koji su vodili ka balkonu, i kaminom...

„Ne možeš da pobegneš tako lako od mene“, reče čovek. Rand se okrenuo, koprcajući se da izađe iz sobe i pokušavajući da ponovo stane na noge a da se ne zaustavi. Ovog puta nije bilo hodnika. Sledio se, upola klečeći blizu uglačanog stola i pogledao čoveka pored kamina. Bilo je to bolje nego da gleda kamenje od kojeg je načinjen kamin ili nebo.

„Ovo je san“, rekao je dok se ispravljao. Čuo je iza sebe kako se vrata zatvaraju. „Ovo je neki košmar.“ Zatvorio je oči misleći o buđenju. Kada je bio dete, Mudrost mu je rekla da ako pomisliš to u košmara, košmar će nestati. Mudrost? Šta? Kada bi samo njegove misli prestale da se gube. Kada bi samo glava prestala da ga boli, onda bi mogao da misli kako treba.

Otvorio je oči. Soba je još uvek bila tu, balkon, nebo. Čovek kraj kamina.

„Da li je san?“, reče čovek. „Da li je bitno?“ Ponovo, na trenutak, njegova usta i oči postali su prozori u ložište koje kao da se prostiralo u beskraj. Glas mu se nije promenio. On kao da uopšte nije ni primećivao Šta se dešava.

Rand poskoči malo ovog puta. Ipak, uspeo je da se ne prodere: Ovo je san. Mora biti. Ali bez obzira na to, poče da se povlači sve do vrata, motreći na čoveka pored vatre, i pokuša da ih otvori. Nisu se ni pomakla: vrata su bila zaključana.

„Izgleda da si žedan“, reče čovek pored vatre. „Pij.“

Na stoluje bio pehar od sjajnog zlata ukrašen rubinima i ametistima. Nije bio tu ranije. Poželeo je da može da ne drhti. Bio je to samo san. Osećao se kao da su mu usta puna prašine.

„Jesam, malo“, rekao je uzimajući pehar. Čovek se napeto nagnuo napred, s rukom na naslonu stolice, gledajući ga. Miris začinjenog vina naterao je Randa da shvati koliko je zaista bio žedan, kao da danima ništa nije pio. Da li sam pio?

Stao je kada je vino bilo na pola puta do njegovih usana. Oblačići dima dizali su se s naslona stolice između čovekovih prstiju. A te oči gledale su ga oštro, pojavljujući se i nestajući brzo u plamenovima.

Rand je obliznuo usne i spustio vino na sto, ali ga nije probao. „Nisam žedan koliko sam mislio.“ Čovek se ispravi naglo, bezizražajnog lica. Njegovo razočaranje nije moglo biti jasnije ni da je opsovao. Rand se pitao Šta je bilo u vinu. Ali, naravno, to je bilo glupo pitanje. Ovo je sve bio san. Onda, zašto ne prestane? „Šta hoćeš?“, upita. „Ko si ti?“

Plamenovi su zaigrali u čovekovim očima i ustima. Rand je pomislio kako može da čuje riku vatre. „Neki me zovu Ba’alzamon.“

Rand je shvatio kako panično cima kvaku na vratima. Sve misli o snovima su nestale. Mračni. Kvaka nije htela ni da mrdne, ali nastavio je da cima.

„Jesi li ti taj?“, upita Ba’alzamon iznenada. „Ne možeš večito da kriješ to od mene. Ne možeš čak ni da se sakriješ od mene, ni na najvišoj planini ili u najdubljoj pećini. Znam ti svaku dlaku.“

Rand se okrenuo da se suoči sa čovekom — da se suoči sa Ba’alzamonom. Progutao je snažno pljuvačku. Košmar. Posegao je iza sebe da povuče vrata poslednji put, a onda se ispravio.

„Da li očekuješ slavu?“, reče Ba’alzamon. „Moć? Da li su ti rekli da će te Zenica sveta služiti? Šta je slava ili moć za lutku? Konci koji te pokreću vekovima su se ispredali. Tvog oca je izabrala Bela kula, poput pastuva vezanog i odvedenog da obavi svoj posao. Tvoja majka nije bila ništa više no rasplodna kobila za njihove namere. A te namere vode ka tvojoj smrti.“

Randove šake skupile su se u pesnice. „Moj otac je dobar čovek, a moja majka je bila dobra žena. Da nisi reč rekao o njima!“

Plamenovi su se nasmejali. „Dakle, ipak ima malo duha u tebi. Možda ti jesi taj. Malo će ti to značiti. Amirlin tron će te koristiti sve dok se ne istrošiš, kao što su Daviana koristili, i Jurijana Kamenolukog, i Gvera Amalasana, i Raolina Protivmračnog. Kao što sada koriste Logana. Koristiće te sve dok ništa ne ostane od tebe.“

„Ne znam...“ Rand je odmahivao glavom. Onaj trenutak jasne svesti koji se rodio iz gneva nestao je. Čak i dok se borio da ponovo dođe do njega, nije mogao da se seti kako ga je i prvi put našao. Njegove misli vrtele su se u krug Zgrabio je jednu kao splav u vrtlogu. Izustio je reči, dok mu je glas dobijao na snazi što je duže govorio: „Ti... si vezan... u Šajol Gulu. Ti i svi Izgubljeni... Tvorac te je vezao do kraja vremena.“

„Kraja vremena?“, rugao se Ba’alzamon. „Živiš kao buba pod kamenom i misliš da je tvoj mulj vaseljena. Smrt vremena doneće mi moć kakvu ti ne možeš ni da zamisliš, crve.“

„Ti si vezan...“

„Budalo, ja nikada nisam bio vezan!“ Vatre njegovog lica buktale su takvom vrelinom da je Rand morao da ustukne, krijući lice rukama. Znoj na njegovim dlanovima osušio se od vreline. „Stajao sam tik uz Lijusa Terina Rodoubicu kada je počinio delo po kome je dobio to ime. Ja sam mu rekao da ubije svoju ženu, svoju decu, sve od njegovog roda, i svakog koga je voleo ili koje njega voleo. Ja sam mu pružio trenutak svesti da shvati Šta je uradio. Da li si nekada čuo čoveka kako cepa svoju dušu vriskovima, crve? Mogao je tada da me udari. Nije mogao da pobedi, ali mogao je da pokuša. Umesto toga, prizvao je svoju dragocenu Jednu moć na sebe, toliko da se zemlja otvorila i izdigla Zmajevu planinu da označi njegovu grobnicu.

Hiljadu godina kasnije poslao sam Troloke na jug da divljaju, i tri veka oni su silovali svet. One slepe budale u Tar Valonu rekle su da sam bio pobeđen na kraju, ali Drugi zavet, Zavet deset nacija bio je skrhan tako da nije mogao ponovo biti načinjen, a koje tada ostao da mi se suprotstavi? Šaptao sam u uvo Artura Hokvinga i širom zemlje Aes Sedai su umirale. Šapnuo sam ponovo i Visoki Kralj je poslao svoje vojske preko Aritskog okeana, preko Svetskog mora i zapečatio dva usuda: usud svog sna o jednoj zemlji i jednom narodu i usud koji tek treba da dođe. Bio sam na njegovoj samrtnoj postelji kada su mu njegovi savetnici rekli da samo Aes Sedai može da spase njegov život. Ja sam progovorio, i on je naredio da se njegovi savetnici nabiju na kolac. Ja sam progovorio i poslednje reči Visokog Kralja bile su krik da Tar Valon mora biti uništen.

Kada takvi ljudi nisu mogli da mi se suprotstave, kakvih izgleda ti imaš — žaba koja čuči pored šumske bare. Služićeš mi ili ćeš igrati kako Aes Sedai sviraju sve dok ne umreš. A onda, bićeš moj. Mrtvi pripadaju meni!“

„Ne“, promrmlja Rand. „Ovo je san. Ovo jeste san!“

„Da li misliš da si u snovima bezbedan od mene? Gledaj!“ Ba’alzamon je mahnuo zapovednički i Rand usmeri glavu u pravcu njegovog pokreta, iako je on nije okrenuo — nije želeo da je okrene.

Pehar je nestao sa stola. Na mestu gde je stajao sada se nalazio veliki pacov koji je treptao na svetlu i oprezno njuškao vazduh. Ba’alzamon je savio prst i pacov je uz cičanje povio leđa, dok je nespretno održavao ravnotežu na stražnjim nogama. Prst se savi još više, i pacov se preturi, koprcajući se panično. Grebao je šapama kroz vazduh i cvileo snažno, dok su se njegova leđa savijala, savijala, savijala. Uz oštar pucanj, kao kada pukne grančica, pacov se snažno stresao i smirio, ležeći skoro presavijen.

Rand je progutao pljuvačku. „U snovima je sve moguće“, promrmljao je. Ne gledajući, ponovo je udario pesnicom vrata iza sebe. Šaka ga je bolela, ali još uvek se nije probudio.

„Onda idi kod Aes Sedai. Idi u Belu kulu. Ispričaj Amirlin o ovom... snu.“ Čovek se nasmeja: Rand oseti vrelinu plamenova na licu. „To je jedan način da im pobegneš. Onda te neće koristiti. Ne, ne kada znaju ono što ja znam. Ali da li će te ostaviti u životu, da pričaš o onome što rade? Da li si dovoljno velika budala da veruješ da hoće? Pepeo mnogih poput tebe rasut je po padinama Zmajeve planine.“

„Ovo je san“, reče Rand teško dišući. „Ovo je san i ja ću se probuditi.“

„Da li ćeš?“ Uglom oka video je kako se čovekov prst pokreće i pokazuje ka njemu. „Da li ćeš, zaista?“ Prst se savio i Rand je vrisnuo dok se povijao unazad. Svaki mišić u telu ga je vukao dalje. „Da li ćeš se ikada ponovo probuditi?“

Rand se trgnuo u tami zgrabivši tkaninu. Ćebe. Bleda mesečina sijala je kroz prozoru sobi. Senoviti oblici druga dva kreveta. Hrkanje sa jednog od njih, kao platno kad se cepa: Tom Merilin. Nekoliko ugaraka svetlucalo je među pepelom u ognjištu.

Znači, bio je to san, kao košmar u gostionici Kod Vinskog izvora za Bel Tin. Sve što je čuo i uradio, zbrkano sa starim pričama i glupošću koja je došla niotkuda. Navukao je ćebe do ramena, ali nije se tresao od hladnoće. I glava ga je bolela. Možda je Moiraina mogla da uradi nešto da zaustavi te snove. Rekla je da može da pomogne oko košmara.

Ponovo je legao mrmljajući. Da li su snovi zaista bili toliko loši da zatraži pomoć od Aes Sedai? S druge strane, da li je bilo Šta što bi sada uradio moglo da ga uvuče u veće nevolje? Napustio je Dve Reke, otišao s jednom Aes Sedai. Ali nije bilo drugog izbora, naravno. Stoga, da li je imao drugog izbora sem da joj veruje? Jednoj Aes Sedai? Razmišljanje o tome bilo je mučno koliko i snovi. Skupio se pod svojim ćebetom, pokušavajući da pronađe mir praznine kako ga je Tam naučio, ali još dugo nije mogao da usni.