Zenica sveta

19 Senka Koja Čeka

Polupana kaldrma mrvila se pod kopitama dok su ulazili za Lanom u grad. Koliko je Rand mogao da vidi, čitav grad bio je napušten i u ruševinama, baš kao što je Perin rekao. Nije bilo ni goluba, a korov, uglavnom star i uveo, nicao je i iz procepa u zidovima i iz kaldrme. Krovovi su popadali sa većine zgrada. Zidovi su bili srušeni, a gomile cigle i kamena bile su prosute po ulicama. Zidovi kule su bili iskrzani poput slomljenih štapova. Nejednaka brda šuta, na kojima je raslo nekoliko iskrivljenih stabala, mogla su biti ostaci palata ili čitavih gradskih četvrti.

Ali ono što je preostalo bilo je dovoljno da Randu zastane dah. Najveća zgrada u Baerlonu nestala bi u senci skoro svake zgrade ovde. Mogao je da vidi blede mermerne palate pokrivene ogromnim kupolama gde god bi pogledao. Činilo se da svaka zgrada ima barem jednu kupolu; neke su imale četiri ili pet, a svaka je bila drugog oblika. Duga šetališta s kolonadama pružala su se stotinama koraka ka kulama koje kao da su dosezale do neba. Na svakoj raskrsnici bila je bronzana fontana ili spomenik, stub od alabastera ili statua na postolju. Iako su fontane presušile, većina stubova bila oborena i mnoge statue skrhane, ono što je ostalo bilo je tako veličanstveno da je Rand mogao samo da gleda u čudu.

Ja sam mislio da je Baerlon grad! Plamen me spalio, Tom mora da mi se smejao iza leđa. Moiraina i Lan takođe, pomisli zapanjeno.

Toliko je bio zadubljen u posmatranje da se iznenadio kada je Lan odjednom stao ispred bele kamene zgrade koja je očito nekada bila dvostruko veća od Jelena i lava u Baerlonu. Ni po čemu se nije moglo zaključiti Šta je ta zgrada bila dok je grad bio veliki i vrveo od života — možda čak i gostionica. Samo je ljuštura ostala od gornjih spratova — popodnevno sunce videlo se kroz prazne prozorske otvore iz kojih su i staklo i drvo odavno nestali — ali prizemlje se činilo dovoljno bezbednim.

Moiraina, koja se još uvek držala za jabuku sedla, pažljivo je posmatrala zgradu pre no što je klimnula glavom. „Ovo će nam odgovarati.“

Lan je skočio s konja i uzeo Aes Sedai iz sedla u naručje. „Uvedite konje“, zapovedi. „Pronađite sobu pozadi koja može da nam posluži kao štala. Mičite se, seljačići. Ovo nije seoska livada.“ Nestao je unutra, noseći Aes Sedai.

Ninaeva se stumbala s konja i požurila za njim, držeći čvrsto svoju torbu s biljem i melemima. Egvena je bila odmah iza nje. Ostavile su svoje konje.

„Uvedite konje unutra“, promrmlja Tom suvo i nakostreši brkove. Ukočen, sjahao je polako masirajući vrat; uzdahnu teško, a onda uhvati Aldiebine uzde. „Pa?“, reče pogledavši podignutih obrva Randa i njegove prijatelje.

Brzo su sjahali i poveli ostatak konja. Dovratak, na kome se nije videlo da su vrata ikada ležala u njemu, bio je više no dovoljno širok da životinje prođu, čak i dva konja odjednom.

Unutra se čitavom širinom zgrade prostirala ogromna soba, s prljavim popločanim podom i nekoliko otrcanih potamnelih tapiserija, koje su sada bile tupo-smeđe. Izgledalo je da bi se raspale na prvi dodir. Nije bilo ničeg drugog. Lan je u najbližem uglu postavio svoj i Moirainin plašt, praveći mesto za Moirainu. Ninaeva, mrmljajući nešto o prašini, klekla je pored Aes Sedai kopajući po svojoj torbi, dok ju je Egvena držala.

„Možda je ne volim, to je tačno“, govorila je Ninaeva Zaštitniku, kad je Rand, vodeći Belu i Oblaka, ušao iza Toma, „ali naći ću se pri raci svakome kome treba moja pomoć, volela ga ja ili ne.“

„Ne optužujem te ni za Šta, Mudrosti. Rekao sam samo da paziš Šta radiš sa svojim biljem.“

Pogledala ga je krajičkom oka. „Činjenica je da joj je moje bilje potrebno, kao i tebi.“ Njen glas bio je kiseo na početku, a postajao je sve oštriji. „Činjenica je da ima granica onome što ona može da uradi, čak i sa Jednom moći, a uradila je otprilike onoliko koliko može, a da se ne onesvesti. Činjenica je da joj tvoj mač sada ne može pomoći, gospodaru Sedam kula, ali moje bilje može.“

Moiraina je stavila raku na Lanovu. „U redu je, Lane. Ona ne misli ništa loše. Jednostavno ne zna.“ Zaštitnik šmrknu podrugljivo.

Ninaeva je prestala da kopa po svojoj torbi i pogledala ga namršteno, ali obratila se Moiraini: „Ima mnogo stvari koje ja ne znam. O kojoj se sada govori?“

„Kao prvo“, odgovorila je Moiraina, „sve što mi je potrebno jeste malo odmora. Kao drago, slažem se s tobom. Tvoje veštine i znanje biće korisniji no što sam mislila. Sada, ako imaš nešto što bi mi pomoglo da odspavam jedan sat, a da od toga ne budem posle mamurna...“

„Slabašan čaj od lisičijeg repa, marisina i...“

Rand nije čuo poslednje reči prateći Toma u sledeću sobu. Ta odaja je bila podjednako velika, čak je delovala praznije. U njoj je bila samo prašina, gusta i nedirnuta, sve dok oni nisu ušli. Čak ni tragovi ptica ili sitnih životinja nisu šarali pod.

Rand je počeo da rasedlava Belu i Oblaka, Tom Aldieb i svog uškopljenika, a Perin svog konja i Mandarba. Svi su radili sem Meta. On je spustio svoje uzde nasred sobe. Bila su još dva dovratka na zidu sobe pored onog kroz koji su ušli.

„Ulica“, reče Met. To su svi mogli da vide i sa mesta na kome su bili. Drugi dovratak bio je samo crni pravougaonik u stražnjem zidu. Met prođe kroz njega polako, a mnogo brže istrča, skidajući žustro staru paučinu iz kose. „Ovde nema ničega“, reče, pogledavši još jednom ka ulici.

„Hoćeš li da se pobrineš za svog konja?“, reče Perin. On je već završio i dizao je sedlo s Mandarba. Začudo, vatrenooki pastuv nije se uopšte bunio, mada je posmatrao Perina. „Niko to neće uraditi umesto tebe.“

Met poslednji put pogleda ka ulici i sa uzdahom pođe ka svom konju.

Dok je Rand spuštao Belino sedlo na pod, primeti da se Met natmureno zamislio. Pogled mu je bio hiljadu milja udaljen i radio je samo po navici.

„Jesi li dobro, Mete?“, reče Rand. Met je podigao sedlo sa svog konja i zastao držeći ga. „Mete? Mete!“

Met se trže i skoro ispusti sedlo. „Šta? Oh. Ja... Samo sam razmišljao.“

„Razmišljao?“, povika Perin dok je stavljao zobnicu umesto Mandarbovog đema. „Ti si spavao.“

Met se namršti. „Mislio sam o... o onome što se desilo tamo. O onim rečima. Ja...“ Svi su se okrenuli da ga pogledaju, ne samo Rand, i on se promeškolji s nelagodom. „Pa, čuli ste Šta je Moiraina rekla. Kao da neki mrtvak govori kroz mene. To mi se ne sviđa.“ Namršti se još više kada se Perin tiho nasmeja.

„Aemonov bojni krik, rekla je, je li tako? Možda si ti Aemon koji se vratio. S obzirom na to da stalno pričaš kako je Emondovo Polje dosadno, i pomislio bih da si tako nešto... kralj i ponovorođeni heroj.“

„Nemoj da pričaš tako!“ Tom udahnu duboko. Svi su ga pomno gledali. „To su opasne i glupe priče. Mrtvi mogu biti rođeni ponovo, ili obuzeti živo telo, a o tome se ne priča tek tako.“ Udahnuo je ponovo da bi se smirio pre no što je nastavio. „Stara krv, rekla je. Krv, ne mrtvak. Čuo sam da i to može da se desi ponekad. Čuo sam, mada nisam mislio da je to zaista... Radi se o tvom poreklu, dečko. Linija koja ide od tebe do tvog oca, dede, sve do Maneterena od starine, a možda i iza toga. Pa, sada znaš da je tvoja porodica stara. Trebalo bi da pustiš da se završi na tome i da ti bude drago. Većina ljudi zna samo da su imali oca.“

Neki ne mogu biti sigurni čak ni u to, pomisli Rand ogorčeno. Možda je Mudrost u pravu. Svetlosti, nadam se da jeste.

Met je klimnuo glavom potvrdno nakon zabavljačevih reči. „Pretpostavljam da bi trebalo tako i da bude. Samo... Misliš li da to ima neke veze s onim što nam se događa? Troloci i sve to? Mislim... Oh, ne znam Šta mislim.“

„Ja mislim da bi trebalo da zaboraviš na to i razmišljaš kako ćeš da pobegneš bezbedno odavde.“ Tom je izvadio svoju dugovratu lulu odnekud iz svog ogrtača. „I mislim da ću da povučem koji dim.“ Mahnuvši lulom prema njima, otišao je u prednju sobu.

„Svi smo umešani, ne samo jedan od nas“, reče Rand Metu.

Met se strese i kratko nasmeja. „Da. Pa, kada već pričamo o zajedništvu, sada kada smo završili s konjima, zašto ne izađemo da vidimo malo ovaj grad.

Pravi grad, bez gomile da te gura i udara u rebra. Niko nas ne gleda s visine. Imamo još sat-dva do mraka.“

„Da nisi zaboravio na Troloke?“, reče Perin.

Met prekorno odmahnu glavom. „Lan je rekao da neće doći ovamo, sećaš se? Trebalo bi da slušaš ljude.“

„Sećam se“, reče Perin. „I slušam. Ovaj grad... Aridhol? Bio je saveznik Maneterena. Vidiš? Ja slušam.“

„Aridhol mora da je bio najveći grad u vreme Troločkih ratova“, reče Rand, „kada ga se Troloci još uvek boje. Nisu se plašili da dođu u Dve Reke, a Moiraina je rekla da je Maneteren bio, kako ono reče, trn u nozi Mračnoga.“

Perin podiže ruke. „Nemoj da pominješ Pastira noći. Molim te.“

„Šta kažeš?“, nasmeja se Met. „Hajdemo.“

„Trebalo bi da pitamo Moirainu“, reče Perin, a Met na to podiže ruke.

„Da pitamo Moirainu? Misliš li da će nas pustiti van svog vidokruga? A Šta sa Ninaevom? Krv i pepeo, Perine, što da ne pitamo i gazdaricu Luhan, kad smo već kod toga?“

Perin klimnu glavom nevoljno složivši se i Met se okrenuo ka Randu sa kezom na licu. „Šta je s tobom? Pravi grad? S palatama!“, nasmeja se lukavo. „I to bez Belih plaštova da pilje u nas.“

Rand ga pogleda podsmešljivo, ali oklevao je samo na trenutak. One palate bile su kao iz zabavljačevih priča. „U redu.“

Koračajući tiho da ih ne bi čuli u prednjoj sobi, prošli su kroz uličicu, udaljavajući se od prednjeg dela zgrade do suprotne ulice. Hodali su brzo i kada su bili čitavu četvrt udaljeni od bele kamene zgrade, Met iznenada ludo zaigra.

„Slobodan.“ Nasmejao se. „Slobodan!“ Usporio je sve dok nije počeo da se okreće ukrug, gledajući oko sebe i još uvek uz smeh. Popodnevne senke su se izdužile, a sunce koje je tonulo lagano, pozlatilo je porušeni grad. „Da li ste ikada makar i sanjali o ovakvom mestu? Jeste li?“

I Perin se nasmeja, ali Rand sleže ramenima uz osećaj nelagodnosti. Ovo nije uopšte ličilo na grad iz sna, ali ipak... „Ako ćemo da razgledamo“, rekao je, „bolje da požurimo. Ubrzo će mrak.“

Met je izgleda želeo da vidi sve, a ostali su bili poneti njegovim poletom. Peli su se preko prašnjavih fontana, čiji su bazeni bili široki dovoljno da prime sve u Emondovom Polju i lutali po zgradama koje su nasumice odabrali, a birali su uvek najveće. Za neke su znali čemu služe, za neke ne. Palata je očigledno bila palata, ali šta je bila ogromna zgrada koja je spolja izgledala poput jedne okrugle bele kupole velike kao brdo, a unutra kao jedna čudovišna soba? I ograđen prostor, otvoren ka nebu, dovoljno veliki da primi čitavo Emondovo Polje, okružen redovima kamenih klupa? Met je postajao sve nestrpljiviji dok su pronalazili samo prašinu, ili šut, ili bezbojne krpe zavesa koje su se mrvile na dodir. Na jednom mestu pronašli su drvene stolice koje su bile naslagane uza zid; sve su se raspale kada je Perin pokušao da podigne jednu.

Palate, sa svojim ogromnim praznim odajama, od kojih je u neke mogla da stane gostionica Kod Vinskog izvora i još da preostane mesta, naterale su Randa da razmišlja o ljudima koji su nekada živeli u njima. Mislio je o tome kako bi svi u Dve Reke mogli da stanu pod onu okruglu kupolu, a što se tiče onog mesta s kamenim klupama... Gotovo da je mogao da vidi ljude u senkama kako s neodobravanjem gledaju tri stranca koji remete njihov mir.

Konačno, čak se i Met umorio, bez obzira na veličanstveni izgled zgrada i setio se da je prethodne noći spavao svega sat vremena. Svi su se setili toga. Zevajući, seli su na stepenište visoke zgrade ispred koje su bili naslagani redovi i redovi visokih kamenih stubova i počeli da se raspravljaju šta da rade dalje.

„Hajde da se vratimo“, reče Rand, „i da spavamo.“ Stavio je ruku preko usta. Kada je mogao da priča ponovo, reče: „Spavanje. To je jedino što tražim.“

„Možeš da spavaš kasnije“, reče odlučno Met. „Pogledaj gde smo. Grad u ruševinama. Blago.“

„Blago?“ Perinove vilice krčkale su od zevanja. „Ovde nema nikakvog blaga. Ovde nema ničega sem prašine.“

Rand je zaklonio oči od sunca, crvene lopte koja je titrala nad krovovima. „Postaje kasno, Mete. Uskoro će mrak.“

„Moglo bi biti blago“, bio je uporan Met. „U svakom slučaju, hoću da se popnem na jednu od onih kula. Pogledajte onu tamo. Čitava je. Kladim se da se odande vidi miljama unaokolo. Šta kažete?“

„Kule nisu bezbedne“, reče muški glas iza njih.

Rand poskoči i okrenu se, zgrabivši balčak svog mača, a i druga dvojica bila su podjednako brza.

Čovek je stajao u senkama među stubovima na vrhu stepenica. Načinio je pola koraka napred, podigavši ruke da zakloni oči i vrati se. „Oprostite mi“, reče uglađeno. „Proveo sam mnogo vremena u tami. Oči mi se još uvek nisu navikle na svetio.“

„Ko si ti?“, upita Rand. Pomislio je kako naglasak ovog čoveka zvuči neobično. Čak i za Baerlon. Neke reči izgovarao je tako čudno da je Rand jedva mogao da ih razume. „Šta radiš ovde? Mislili smo da je grad prazan.“

„Ja sam Mordet.“ Zastao je kao da očekuje da prepoznaju to ime. Kada niko od njih nije pokazao da mu je poznat, promrmljao je nešto sebi u bradu i nastavio: „Mogao bih i ja vas isto da pitam. Niko nije bio u Aridholu dugo vremena. Dugo, dugo vremena. Nikada ne bih pomislio da ću videti tri mladića kako lutaju ovim ulicama.“

„Mi putujemo za Kaemlin“, reče Rand. „Stali smo ovde da bismo prenoćili.“

„Kaemlin“, reče Mordet lagano kotrljajući ime preko jezika, a onda odmahnu glavom. „Da prenoćite, kažete? Možda biste mi se pridružili.“

„Još uvek nisi rekao Šta tražiš ovde“, reče Perin.

„Pa, ja sam lovac na blago“, odgovori Mordet.

„Da li si pronašao nešto?“, upita Met uzbuđeno.

Randu se učinilo da se Mordet nasmešio, ali nije bio siguran zbog senki koje su ga okruživale. „Jesam“, odgovorio je čovek. „Više no što sam očekivao. Mnogo više. Više no što mogu da odnesem. Nisam očekivao da ću naići na tri jaka zdrava mladića. Ako mi pomognete da premestim ono što mogu da odnesem do mojih konja, vi podelite ostatak. Onoliko koliko možete da odnesete. Šta god da ostavim, nestaće. Odneće ga drugi lovci na blago pre no što budem mogao da se vratim po njega.“

„Rekao sam vam da mora biti blaga na ovakvom mestu“, izjavio je Met. Jurnuo je uz stepenice. „Pomoći ćemo ti da ga odneseš. Samo nas odvedi do njega.“ On i Mordet zašli su dublje u senke među stubovima.

Rand je pogledao Perina. „Ne možemo da ga ostavimo.“ Perin pogleda ka suncu koje je zalazilo i klimnu glavom.

Popeli su se oprezno uz stepenice. Perin je olabavio sekira u petlji za svojim pojasom, a Rand steže svoj mač. Ali Met i Mordet čekali su ih među stubovima — Mordet prekrštenih raku, a Met zureći nestrpljivo unutra.

„Dođite“, reče Mordet. „Pokazaću vam blago.“ Kliznuo je unutra, a Met pođe za njim. Dragoj dvojici nije preostalo ništa drago već da ih slede.

Hodnik je bio polumračan, ali Mordet se gotovo odmah okrenuo i pošao nekim uskim stepeništem koje je krivudalo kroz sve dublju i dublju tamu, dok nisu počeli da se teturaju kroz potpuno crnilo. Rand se pridržavao za zid rakom, nesiguran da će nagaziti na stepenik sve dok ga stopalom ne bi napipao. Čak je i Metu postalo neprijatno; osećao se nelagodno, sudeći po njegovom glasu kada je rekao: „Ovde je strašno mračno.“

„Da, da“, odgovorio je Mordet. Izgledalo je kao da mu mrak ne pričinjava nikakve probleme. „Dole ima svetla. Hajdete.“

I zaista, krivudavo stepenište pretvorilo se odjednom u hodnik slabašno osvetljen razbacanim zadimljenim bakljama, postavljenim u gvozdene držače na zidovima. Drhtavi plamenovi omogućili su Randu da prvi put dobro pogleda Mordeta, koji je žurio dalje bez zastajkivanja, pokazujući im da ga slede.

Rand je pomislio kako ima nečeg čudnog u vezi s njim, ali nije mogao da odredi tačno čega. Mordet je bio vitak, čak pomalo neuhranjen čovek, spuštenih kapaka. Izgledao je zbog toga kao da se krije iza nečeg i pilji. Nizak i potpuno ćelav, hodao je kao da je bio viši od njih. A odeća mu svakako nije bila slična nijednoj koju je Rand video ranije. Nosio je uske crne pantalone i meke crvene čizme čiji su sare bile podvrnute kod članaka, dug crveni prsluk, bogato izvezen zlatom, i snežnobelu košulju širokih rukava, čije su manšete visile gotovo do kolena. To svakako nije bila odeća u kojoj je neko tragao po porušenom gradu za blagom. Ali ni to nije bilo najčudnije.

A onda se hodnik završio sobom popločanih zidova i zaboravio je na sve neobično u vezi s Mordetom. Njegov uzdah bio je odjek uzdaha njegovih prijatelja. I ovde je svetlost dolazila od nekoliko baklji koje su prljale tavanicu svojim dimom i činile da svi imaju više od jedne senke. Ali ta svetlost je padala u hiljadu odsjaja na dragulje i zlato koje je bilo nagomilano na podu. Hrpe novčića i nakita, pehara, tanjira i poslužavnika, pozlaćenih i draguljima optočenih mačeva i bodeža — sve je bilo nemamo nagomilano u hrpe visoke do pojasa.

Met je uz uzvik potrčao i pao na kolena ispred jedne od hrpa. „Džakovi“, reče bez daha, provlačeći prste kroz zlato. „Biće nam potrebni džakovi da odnesemo sve ovo.“

„Ne možemo da odnesemo sve“, reče Rand. Osvrnuo se bespomoćno oko sebe. Sve zlato koje trgovci donesu u Emondovo Polje za godinu dana nije bilo ni hiljaditi deo samo jedne od ovih gomila. „Ne sada. Skoro je mrak.“

Perin je iz hrpe izvukao sekiru, nemamo odbacujući zlatne lančiće koji su se upleli oko nje. Dragulji su sjali duž njene sjajne crne drške, a nežne zlatne gravure pokrivale su dvostruko sečivo. „Sutra, onda“, rekao je, odmeravajući sa osmehom težinu sekire. „Moiraina i Lan će imati razumevanja kada im pokažemo ovo.“

„Niste sami?“, upita Mordet. Pustio ih je da prolete pored njega u sobu s blagom, ali ušao je za njima.

Met, ruku zakopanih u bogatstvo pred njim, odgovori odsutno: „Moiraina i Lan. A tu su još i Ninaeva, Egvena i Tom. On je zabavljač. Idemo u Tar Valon.“ Randu stade dah. A onda ga je Mordetovo ćutanje nagnalo da ga pogleda. Njegovo lice bilo je iskrivljeno od besa. A i straha. Iskezio se. „Tar Valon!“ Zatresao je stisnutim pesnicama prema njima. „Tar Valon! Rekli ste mi da idete u taj... taj... Kaemlin! Lagali ste me!“

„Ako još uvek želiš“, reče Perin Mordetu, „vratićemo se sutra da ti pomognemo.“ Spustio je pažljivo sekiru natrag na hrpu pehara i nakita optočenih draguljima. „Ako želiš.“

„Ne. Odnosno...“ Mordet, teško dišući, odmahnu glavom, kao da ne može da se odluči. „Uzmite Šta hoćete. Sem... Sem...“

Rand je iznenada shvatio Šta mu je sve vreme smetalo u vezi s tim čovekom. Baklje raštrkane u hodniku bacale su prsten senki oko svakoga od njih, kao i baklje u riznici. Samo... Bio je toliko zaprepašćen da je rekao naglas: „Ti nemaš senku.“

Pehar ispade iz Metovih ruku uz tresak.

Mordet klimnu glavom i prvi put njegovi mesnati kapci se podigoše. Njegovo mršavo lice izgledalo je iznenada upalo i gladno. „Tako.“ Ispravio se. „Odlučeno je.“ I odjednom, to više nije bila pričina. Poput balona Mordet se nadimao, menjao. Glava mu je bila pritisnuta uz tavanicu, a ramena dodirivala zidove, ispunivši deo sobe i presekavši put ka izlazu. Krenuo je ka njima upalih obraza i iskeženih zuba, režeći, ispruživši ruke koje su bile dovoljno velike da smrve čovečiju glavu.

Rand odskoči uz povik. Njegova stopala uplela su se u zlatni lanac i pao je na pod, izgubivši dah. Pokušavajući da udahne, a istovremeno da dohvati svoj mač, vukao je ogrtač koji se obmotao oko balčaka. Povici njegovih prijatelja ispuniše sobu, uporedo s treskom zlatnih poslužavnika i pehara koji su leteli preko poda. Iznenada, bolni vrisak probio je Randove uši.

Skoro zaplakavši, uspeo je da udahne napokon u trenutku kada je njegov mač napustio svoje kanije. Ustao je oprezno, pitajući se koje od njegovih prijatelja vrisnuo. Perin ga je gledao razrogačenih očiju. Bio je pognut i držao je podignutu sekira, kao da se spremao da obori drvo. Met je virio iza jedne gomile blaga, držeći bodež koji je zgrabio sa hrpe.

Nešto se pomerilo u najdubljim senkama koje su pravile baklje i svi su poskočili. Bio je to Mordet, koji je čvrsto pripio kolena uz gradi i skupio se u najudaljenijem uglu sobe.

„Prevario nas je“, dahtao je Met. „Bio je to neki trik.“

Mordet zabaci glavu i zarida; prašina je počela da pada s plafona, dok su zidovi podrhtavali. „Svi ste mrtvi!“, povika. „Svi mrtvi!“ Rekavši to, skoči bacajući se preko sobe.

Rand zinu i skoro da je ispustio mač. Dok je Mordet leteo kroz vazduh, tanjio se i tanjio poput pramena dima. Bio je tanak kao prst kada je udario u procep u popločanom zidu i nestao u njemu. Poslednji krik odjekivao je sobom kada je nestao. Utihnu lagano nakon što se Mordet izgubio.

„Svi ste mrtvi!“

„Hajdemo odavde“, reče Perin slabašno, učvrstivši hvat na svojoj sekiri dok je pokušavao da sve osmotri. Nije više obraćao pažnju na zlatne ukrase i drago kamenje koje je bilo razbacano pod njegovim nogama.

„Ali blago“, pobuni se Met. „Ne možemo tek tako da ga ostavimo sada.“

„Ne želim ništa njegovo“, reče Perin, još uvek okrećući se čas tamo, čas ovamo. Povika prema zidovima: „To je tvoje blago, čuješ li? Nećemo uzeti ništa!“

Rand je gnevno pogledao Meta. „Želiš li da pođe za nama? Ili ćeš da ga čekaš ovde, puneći džepove dok se ne vrati s još desetoricom sličnih?“

Met je pokazao ka svem tom zlatu i dragom kamenju. Ali, pre no što je progovorio, Rand ga je zgrabio za jednu raku, a Perin za dragu. Izgurali su ga iz sobe dok se on cimao i vikao o blagu.

Pre no što su načinili deset koraka niz hodnik, ionako nejasno svetio iza njih počelo je da slabi. Baklje u riznici su se gasile. Met ućuta. Ubrzaše korake. Prva baklja do sobe se ugasila, a potom i sledeća. Kad su stigli do krivudavog stepeništa, nije više bilo potrebe da vuku Meta. Svi su trčali dok ih je mrak jurio. Potpuno crnilo stepeništa pokolebalo ih je samo na trenutak pre no što su pojurili uz njega zavikavši iz sve snage. Vikali su, ne bi li preplašili bilo Šta što bi moglo da ih čeka; vikali su da podsete sebe da su još uvek živi.

Izjuriše u hodnik iznad stepeništa, i okliznuvši se, popadaše na prašnjavi mermer, koprcajući se između stubova, a potom se skotrljaše niz stepenice. Završili su kao isprebijana gomila na ulici.

Rand se ispetlja i podiže Tamov mač s pločnika, osvrćući se s nelagodom. Delić sunca virio je iznad krovova. Senke su posezale za njim, nalik tamnim rukama. Preostalo svetio učinilo je da izgledaju još crnje dok su polako punile ulicu. Stresao se. Senke su izgledale kao Mordet koji pokušava da ih dohvati.

„Barem smo se izvukli.“ Met se iskobelja iz gomile i otrese se, drhtavo pokušavajući da se ponaša kao i obično. „I barem sam ja...“

„Jesmo li?“, reče Perin.

Rand je znao da mu se ovoga puta nije priviđalo. Naježio se. Nešto ih je posmatralo iz tame među stubovima. Okrenu se i zagleda u zgrade preko puta. Mogao je da oseti poglede na sebi koji su dopirali i odande. Stegao je čvršće balčak svog mača, iako se pitao od kakve će koristi biti. Izgledalo je da ih posmatraju odasvud. Ostali su se zabrinuto osvrtali; znao je da i oni to osećaju.

„Držaćemo se sredine ulice“, rekao je promuklo. Pogledaše se; bili su preplašeni koliko i on. Progutao je snažno pljuvačku. „Držaćemo se sredine ulice, što dalje od senki, i ići ćemo brzo.“

„Vrlo brzo“, složio se Met grozničavo.

Posmatrači su ih pratili. Ili su ih pratili, ili je bilo mnogo posmatrača, mnogo očiju koje su zurile iz gotovo svake zgrade. Ma koliko pokušavao, Rand nije mogao da vidi da se bilo Šta miče, ali osećao je poglede — požudne, gladne. Nije znao Šta je gore: hiljade očiju, ili samo nekoliko koje ih prate.

Usporavali su kada bi stigli do delova ulica gde je sunčeva svetlost još uvek dopirala do njih, slabo, gledajući zabrinuto u tamu koja kao da je uvek vrebala ispred njih. Niko nije želeo da uđe u senke; nisu bili sigurni da nešto ne čeka u tami. Želja posmatrača mogla je da se oseti kad god bi se senke ispružile preko ulice i preprečile im put. Protrčavali su kroz ta tamna mesta uz viku. Randu se činilo da može da čuje suv šuštav smeh.

Konačno, dok se sumrak spuštao, ugledaše belu kamenu zgradu koju kao da danima nisu videli. Pogledi posmatrača iznenada nestaše. Nestali su u treptaju oka između dva koraka. Bez reči, Rand je potrčao polako, dok su ga njegovi prijatelji sledili, a onda poče divlju trku koja se završila tek kada su proleteli kroz dovratak i srušili se zadihani.

Slaba vatra gorela je na sredini popločanog poda. Dim koji se gubio kroz rupu u tavanici nekako je podsećao Randa na Mordeta. Svi su bili tu sem Lana, okupljeni oko vatre i reagovali su različito. Egvena, koja je grejala ruke na vatri, trgla se iznenađeno kada su njih trojica uleteli u sobu. Uhvatila se za grlo, a kada je videla koje, uzdah olakšanja poremeti prekoran pogled koji je pokušala da im uputi. Tom je jednostavno promrmljao nešto uz svoju lulu, ali Rand je uhvatio nešto kao budale, pre no što je zabavljač nastavio da džara vatru.

„Vi praznoglave zamlate!“, pukla je Mudrost. Sva se nakostrešila od od glave do pete. Oči su joj sijale, a svetle crvene tačke gorele su joj na obrazima. „Zašto ste, pod Svetlom, tako pobegli? Jeste li dobro? Zar nemate nimalo pameti? Lan vas traži tamo napolju i imaćete više sreće no što zaslužujete ako ne utera pesnicama malo pameti u vas kada se bude vratio.“

Na licu Aes Sedai nije se mogla videti uznemirenost, ali njene prebledele šake pustiše haljinu kada ih je videla. Šta god da joj je Ninaeva dala, mora da joj je pomoglo, budući da je bila na nogama. „Nije trebalo da uradite to“, rekla je glasom koji je bio jasan i dostojanstven poput planinskog jezera. „Razgovaraćemo kasnije o tome. Nešto se desilo, inače ne biste tako dojurili. Pričajte mi.“

„Rekla si da je bezbedno“, požali se Met, ustajući. „Rekla si da je Aridhol bio saveznik Maneterena i da Troloci neće ući u grad i...“

Moiraina iskorači tako iznenadno da je Met ućutao, ali zaboravi da zatvori usta, a Rand i Perin zastadoše dok su ustajali, upola podignuti ili još uvek na kolenima. „Troloci? Da li ste videli Troloke unutar zidina?“

Rand je progutao pljuvačku. „Ne Troloke“, rekao je, i sva trojica počeše da pričaju uglas uzbuđeno.

Svaki je počeo od nečeg drugog: Met od otkrića blaga, i zvučalo je kao da je to učinio sam, dok je Perin počeo da objašnjava zašto su otišli, a da se nikome nisu javili. Rand je odmah krenuo od onog što je mislio da je bitno — susret sa strancem na stepeništu. Ali bili su toliko uzbuđeni da niko nije pričao ništa onako kako se dogodilo. Kad god bi se neko od njih setio nečega, izbrbljao bi to, ne obazirući se na redosled ili na to koje pričao koji deo. Posmatrači. Svi su brbljali o posmatračima.

Sve to učinilo je čitavu priču gotovo nerazumljivom, ali njihov strah bio je očevidan. Egvena je počela sa nelagodnošću da gleda ka praznim prozorima koji su gledali na ulicu. Napolju su poslednji ostaci sumraka nestajali; vatra je izgledala vrlo slaba i nejasna. Tom je izvadio lulu iz usta i slušao povijene glave, namršten. U Moiraininim očima videla se briga, ali ne prevelika. Sve dok...

Aes Sedai je iznenada vrisnula i čvrsto zgrabila Randov lakat. „Mordet! Da li ste sigurni da ste to ime čuli? Morate biti veoma sigurni, sva trojica. Mordet?“ Promrmljali su u horu: „Da“, iznenađeni napetošću Aes Sedai.

„Da li vas je dodirnuo?“, upita ih. „Da li vam je dao nešto, ili ste uradili nešto za njega? Moram da znam.“

„Ne“, reče Rand. „Niko. Ništa od toga.“

Perin je klimnuo glavom potvrdno i dodao: „Samo je pokušao da nas ubije. Zar to nije dovoljno? Nadimao se sve dok nije ispunio pola sobe, prodrao se da smo svi mrtvi, i nestao.“ Mahnuo je rukom da pokaže. „Kao dim.“ Egvena je ciknula.

Met se okrenuo mrzovoljno. „Bezbedno, rekla si! Sva ona priča kako Troloci neće doći ovamo. Šta je trebalo da mislimo?“

„Očigledno niste uopšte mislili“, rekla je, ponovo staložena. „Svako ko razmišlja bio bi oprezan u mestu u koje se Troloci plaše da uđu.“

„Met je kriv“, reče Ninaeva sigurnim glasom. „On uvek smišlja neku nevaljalštinu, a ostali izgube ono malo pameti s kojom su rođeni kada su s njim.“ Moiraina je klimnula glavom kratko, ali i dalje je gledala Randa i njegova dva prijatelja. „Pri kraju Troločkih ratova vojska je logorovala u ovim ruševinama — Troloci, Prijatelji Mraka, Mirdraali, Gospodari straha — hiljade njih. Kada nisu izašli, izviđači su poslati unutar zidina. Pronašli su oružje, delove oklopa i krv posvuda. Zatekli su poruke ispisane na zidovima troločkim jezikom, koje zovu Mračnoga u pomoć, a žrtve su ih napisale u poslednjim satima života. Oni koji su došli kasnije nisu pronašli ni traga od krvavih poruka. Sve je bilo izbrisano. Poluljudi i Troloci još uvek se sećaju toga. To je ono što ih drži dalje od ovog mesta.“

„A ti si odabrala da se ovde sakrijemo?“, reče Rand ispunjen nevericom. „Bili bi bezbedniji tamo napolju, pokušavajući da pobegnemo od njih.“

„Da niste pobegli“, reče Moiraina strpljivo, „znali biste da sam postavila štitove oko ove zgrade. Mirdraal ne bi čak ni znao da su ti štitovi ovde, jer stvoreni su da zaustave drugu vrstu zla, ali ono što obitava u Šadar Logotu neće ih preći, niti im se približiti. Ujutru će biti bezbedno da nastavimo dalje; te spodobe ne mogu da podnesu svetlost sunca. Biće skrivene duboko u zemlji.“

„Šadar Logot?“, reče Egvena nesigurno. „Mislila sam da se ovaj grad zove Aridhol.“

„Nekada se zvao Aridhol“, odgovorila je Moiraina, „i bio je jedan od Deset nacija, zemalja koje su sklopile Drugi zavet, zemalja koje su stajale protiv Mračnoga od prvih dana posle Slamanja sveta. U danima kada je Torin al Toren al Ban bio kralj Maneterena, Balven Majel, Balven Gvozdenšaka, bio je kralj Aridhola. U sumraku očaja tokom Troločkih ratova, kada je izgledalo da će Otac laži sigurno pobediti, čovek zvani Mordet došao je na Balvenov dvor.“

„Isti čovek?“, uzviknu Rand, a Met reče: „Nemoguće!“ Moirainin pogled ih je ućutkao. Samo se Aes Sedai čula u sobi.

„Nije prošlo dugo nakon što je Mordet došao u grad i on je zadobio Balvenovo poverenje. Ubrzo je samo kralj bio iznad njega. Mordet je šaputao otrovne reči Balvenu i Aridhol je počeo da se menja. Povukao se u sebe, očvrsnuo. Pričalo se da bi neki radije videli Troloke nego ljude iz Aridhola. Pobeda Svetla je sve. To je bio Mordetov bojni poklič, a ljudi Aridhola uzvikivali su ga, dok su njihova dela napuštala Svetlost.

Priča je predugačka da bi se ispričala i previše sam umorna. A i znaju se samo odlomci, čak i u Tar Valonu. Kako je Torinov sin, Kaar, došao da ponovo pridobije Aridhol za Drugi zavet, a Balven je sedeo na svom prestolu, kao osušena ljuštura sa svetlom ludila u očima, i smejao se dok se Mordet smešio pored njega i naredio da se Kaar i izaslanici pogube kao Prijatelji Mraka. Kako je princ Kaar postao Kaar Jednošaki. Kako je pobegao iz tamnica Aridhola i utekao u Krajine, praćen Mordetovim neprirodnim ubicama. Kako je tamo sreo Reu, koja nije znala koje on, i oženio se njome, i tako postavio nit u Šari koja je dovela do toga da umre od njene ruke, a da se ona ubije pred njegovom grobnicom, i do pada Alet-Loriela. Kako su vojske Maneterena došle da osvete Kaara i pronašle kapije Aridhola srušene, bez ikoga živog unutar zidina, ali i sa nečim gorim od smrti. Aridhol je sam sebi bio neprijatelj. Sumnja i mržnja izrodile su nešto što se hranilo onim što ga je stvorilo, zatvoreno u steni na kojoj je grad stajao.

Mašadar čeka još uvek, gladan. Ljudi nisu više pominjali Aridhol, zvali su ga Šadar Logot, mesto gde senke čekaju, ili jednostavnije: Senka Koja Čeka.

Jedino Mordeta Mašadar nije proždrao, ali ga je zarobio, tako da je i on čekao unutar ovih zidova tokom dugih vekova. I drugi su ga videli. Na neke je uticao darovima koji krive um i izopače duh. Opačina koja podriva kopni sve i podriva, dok ne zavlada... ili ubije. Ako ikada ubedi nekoga da ga otprati do zidina, do granica Mašadarove moći, moći će da proždere dušu te osobe. Mordet će otići u telu onoga kome je učinio mnogo gore od umorstva, da ponovo čini svoja zlodela po svetu.“

„Blago“, promumlao je Perin kada je stala. „Hteo je da mu pomognemo da odnese blago do konja.“ Lice mu je bilo iscrpljeno. „Kladim se da se nalazi negde van grada.“ Rand se stresao.

„Ali bezbedni smo sada, zar ne?“, upita Met. „Nije nam dao ništa i nije nas dodirnuo. Bezbedni smo, zar ne, sa štitovima koje si postavila?“

„Bezbedni smo“, složila se Moiraina. „Ne može da prođe kroz štitove, ni on ni bilo koji drugi stanar ovog mesta. A moraju da se kriju od sunca, tako da možemo da odemo bezbedno kada svane. Pokušajte sada da spavate. Štitovi će nas čuvati dok se Lan ne vrati.“

„Nema ga strašno dugo.“ Ninaeva je pogledala zabrinuto u noć. Pao je mrkli mrak, cm kao katran.

„Lan će biti dobro“, reče Moiraina sigurnim glasom, šireći svoju ćebad pored vatre dok je govorila. „On je zavetovan da se bori protiv Mračnoga još u kolevci, mačem koji je bio položen u njegove nejake ruke. Sem toga, znaću i čas i način njegove smrti, baš kao što bi i on znao moj. Odmori se, Ninaeva. Sve će biti u redu.“ Ali dok se umotavala u svoju ćebad zastala je gledajući na ulicu, kao da bi i ona htela da zna zašto se Zaštitnik zadržao.

Randove rake i noge bile su teške kao olovo, a oči su mu se sklapale same od sebe, ali opet san nije došao brzo. A kada je stigao, Rand je sanjao mrmljajući i otkrivajući se. Probudio se iznenada i morao je da pogleda oko sebe na trenutak pre no što se setio gde je.

Mesec je bio na nebu — poslednji tanki srp pre mladog meseca. Noć je gutala njegovo nejasno svetio. Svi ostali su spavali, ali ne svi čvrsto. Egvena i njegova dva prijatelja vrteli su se i mrmljali nejasno. Tomovo hrkanje, barem jednom tiho, bilo je isprekidano poluizgovorenim rečima. Lanu još uvek nije bilo ni traga.

Odjednom, osetio je kao da štitovi ne pružaju nikakvu sigurnost. Svašta bi moglo biti tamo u mraku. Ubeđujući se da se ponaša glupavo, stavio je drvo na poslednje ugarke vatre. Plamen je bio isuviše slab da bi pružao više toplote, ali davao je više svetla.

Nije imao predstavu Šta ga je probudilo iz neprijatnog sna. Bio je ponovo mali. Nosio je Tamov mač i kolevku vezanu za leđa i trčao kroz puste ulice dok ga je Mordet gonio i vikao kako samo želi njegovu šaku. A bio je tu i stari čovek koji ih je posmatrao i sve vreme kikotao se ludački.

Navukao je svoju ćebad i legao ponovo, gledajući tavanicu. Želeo je da može da zaspi, pa makar opet sanjao onakve snove, ali jednostavno nije mogao da sklopi oči.

Iznenada, Zaštitnik je tiho uleteo iz tame u sobu. Moiraina se probudila i sela kao da je čula zvono. Lan otvori šaku; tri mala predmeta pala su na pločice ispred nje, uz zveket gvožđa. Bile su to tri krvavocrvene značke u obliku lobanja sa rogovima.

„Troloci su unutar zidina“, reče Lan. „Biće ovde za nešto više od sata. Da’vol su najgori.“ Počeo je da budi ostale.

Moiraina je počela da slaže svoju ćebad. „Koliko ih je? Da li znaju gde smo?“ Zvučala je kao da nema nikakve potrebe za žurbom.

„Mislim da ne“, odgovorio je Lan. „Ima ih mnogo više od stotine. Dovoljno su prestravljeni da će preklati sve što se mrda, uključujući i jedan drugoga. Poluljudi moraju da ih teraju — četvorica na samo jednu pesnicu — a čak i Mirdraali kao da žele samo da prođu kroz grad i izađu što pre. Ne trude se mnogo oko traganja, a toliko su smotani da bih rekao kako nema razloga za brigu da ne idu skoro pravo ka nama.“ Oklevao je.

„Da li ima još nešto?“, upita ga Moiraina.

„Samo ovo“, reče Lan polako. „Mirdraali su naterali Troloke u grad. Šta je nateralo Mirdraale?“

Svi su slušali ćutke. Sada Tom opsova sebi u bradu, a Egvena upita zadihano: „Mračni?“

„Ne pričaj gluposti“, odrezala je Ninaeva. „Mračnog je Tvorac vezao u Šajol Gulu.“

„Za sada, barem“, složila se Moiraina. „Ne, Otac laži nije napolju, ali u svakom slučaju, moramo da pođemo.“

Ninaeva ju je pogledala popreko. „Da napustimo sigurnost štitova i pređemo kroz Šadar Logot po noći?“

„Ili da ostanemo ovde i suočimo se s Trolocima“, reče Moiraina. „Morala bih da upotrebim Jednu moć da bih ih odagnala. To bi uništilo štitove i privuklo upravo ono od čega ti štitovi treba da nas brane. Sem toga, to bi bilo kao kada bi zapalili lomaču na vrhu jedne od onih kula za svakog Polučoveka u krugu od dvadeset milja. Ja ne bih odabrala da idemo, ali mi smo zec koga love, a psi vode trku.“

„A Šta ako ih ima još van zidina?“, upita Met. „Šta ćemo da radimo?“

„Učinićemo kako sam prvo planirala“, reče Moiraina. Lan je pogleda. Podigla je ruku i dodala: „Bila sam suviše umorna da to izvedem ranije. Ali, odmorila sam se sada, zahvaljujući Mudrosti. Krenućemo ka reci. Tamo, dok nam voda čuva leđa, moći ću da podignem manje štitove koji će držati Troloke i Polutane dok ne napravimo splavove i pređemo preko reke. Ili još bolje — možda ćemo naići na trgovački brod koji dolazi iz Saldeje.“

Na licima ljudi iz Emondovog Polja ništa se nije oslikavalo. Lan primeti:

„Troloci i Mirdraali ne vole duboku vodu. Troloci su prestravljeni od nje. Ni jedni ni drugi ne mogu da plivaju. Polučovek neće ući u vodu ako je dublja od visine pojasa, pogotovu ne ako teče. Troloci neće učiniti čak ni to, ako mogu nekako da izbegnu.“

„Dakle, kada pređemo preko reke bićemo bezbedni“, reče Rand, a Zaštitnik klimnu glavom.

„Mirdraalima će biti skoro podjednako teško da nateraju Troloke da sagrade splavove kao što im je bilo teško da ih nateraju da uđu u Šadar Logot, a ako pokušaju da ih primoraju da pređu Arinel, polovina će ih pobeći, a ostatak će se verovatno udaviti.“

„Na konje“, reče Moiraina. „Još nismo prešli preko reke.“