Zenica sveta

42 Prisećanje snova

Rand potišteno povede družinu niz stepenište. Niko više nije želeo da razgovara ni s njim niti s nekim drugim. Ni njemu baš nije bilo do priče.

Sunce je bilo već dovoljno odmaklo da zavije stražnje stepenište u sumrak, ali lampe nisu bile upaljene. Sunčeva svetlost i senke prošarale su stepenice. Perin je bio povučen, kao i ostali, ali dok je drugima briga naborala čela, njegovo je bilo glatko. S tog lica Rand je pročitao pomirenost sa sudbinom. Nije znao zašto i želeo je da ga upita, ali kad god bi Perin prošao kroz tamnije senke, njegove oči kao da bi upile ono malo preostale svetlosti, sijajući jasno kao izglačani ćilibar.

Rand se strese i pokuša da se usredsredi na ono što gaje okruživalo: na zid popločan orahovinom i hrastovu ogradu stepeništa, na postojane, svakodnevne stvari. Nekoliko puta je obrisao ruke o kaput, ali svaki put znoj bi mu ponovo orosio dlanove. Sada će sve biti dobro. Ponovo smo zajedno i... Svetlosti, Met.

On ih je poveo u biblioteku sporednim putem koji je vodio pored kuhinje i zaobilazio trpezariju. Malo je putnika koristilo biblioteku; oni koji su znali da čitaju uglavnom su odsedali u finijim gostionicama Unutrašnjeg grada. Gazda Gil ju je čuvao više zbog svog zadovoljstva no zbog šačice gostiju koji bi povremeno poželeli knjigu. Rand nije hteo da razmišlja o tome zašto je Moiraina tražila da se kriju, ali upamtio je kako je podoficir Belih plaštova rekao da će se vratiti, i Elaidine oči kada gaje upitala gde je odseo. To su bili dovoljni razlozi, bez obzira na to šta Moirainina zahteva.

Napravio je pet koraka pre no što je shvatio da su ostali stali, skupljeni u dovratku, otvorenih usta i izbečenih očiju. Veseo plamen pucketao je u kaminu, a Loijal je čitao, ispružen na dugom divanu. Mala crna mačka s belim šapama ležala je sklupčana i dremala mu je na stomaku. Kada su oni ušli, on sklopi knjigu, označivši mesto gde je stao ogromnim prstom, potom nežno spusti mačku na pod, a onda ustade i svečano se nakloni.

Rand se toliko navikao na Ogiera da mu je trebalo neko vreme kako bi shvatio da su se njegovi prijatelji zgranuli zbog Loijala. „Ovo su prijatelji koje sam čekao, Loijale“, reče on. „Ovoje Ninaeva, Mudrost mog sela. I Perin. A ovo je Egvena.“

„Ah, da“, zagrme Loijal, „Egvena. Rand je dosta pričao o tebi. Da. Ja sam Loijal.“

„On je Ogier“, objasni Rand. Posmatrao je kako zapanjenost prelazi preko njihovih lica. Čak i posle Troloka i Seni, i dalje bi ih iznenadilo kada bi sreli legendu koja hoda i diše. Nasmešio se sa žaljenjem kada se setio svog prvog susreta s Loijalom. Bolje su se ponašali od njega.

Loijal ih osmotri, opušten i pored njihovih razrogačenih očiju. Rand pomisli da on to jedva i primećuje nakon rulje koja urla: „Trolok!“

„A Aes Sedai, Rande?“, upita Loijal.

„Gore je s Metom.“

Ogier zamišljeno podiže žbunastu obrvu. „Znači, on jeste bolestan. Predlažem da sednemo. Ona će nam se pridružiti? Da. Onda nije preostalo ništa drugo sem da čekamo.“

Te reči kao da su odapele nešto u ljudima iz Emondovog Polja. Izgleda je mesto u udobnoj fotelji, s vatrom u kaminu i mačkom sklupčanom na njemu, uticalo na to da se osećaju kao kod kuće. Čim su se smestili, uzbuđeno su počeli da postavljaju pitanja Ogieru. Na Randovo iznenađenje, Perin progovori prvi.

„Stedding, Loijale. Da li su to zaista utočišta, kao što priče kažu?“ Zvučao je napregnuto, kao da ima poseban razlog da to pita.

Loijalu je bilo drago da im priča o steddinzima, i kako je došlo do toga da bude u Kraljičinom blagoslovu, i staje sve video na svojim putovanjima. Rand se uskoro zavalio, slušajući samo jednim uvom. Čuo je sve to i ranije, i to detaljno. Loijal je voleo da priča i nadugačko je pripovedao kad god bi dobio i najmanju priliku. Izgleda je mislio da je za razumevanje priče potrebno da se detaljno izloži sve što se desilo dve ili tri stotine godina ranije. Imao je neobičan osećaj za vreme; za njega je bilo sasvim prirodno da neka priča ili objašnjenje obuhvata tri stotine godina. Uvek je pominjao odlazak iz steddinga kao da je to bilo pre svega nekoliko meseci, ali konačno se otkrilo da je od tada prošlo više od tri godine.

Randove misli odlutale su ka Metu. Bodež. Prokleti nož, a moglo bi da ga ubije samo to što ga nosi. Svetlosti, ne želim više pustolovina. Ako bude mogla da ga izleči, trebalo bi da svi odemo... ne kući. Ne smemo da odemo kući. Nekuda. Svi ćemo otići negde gde niko nije ni čuo za Aes Sedai, niti Mračnoga. Nekuda.

Vrata su se otvorila i Rand pomisli da mu se privida. Tamo je stajao Met, trepćući. Kaput mu je bio zakopčan, a tamni šal nisko namaknut na čelo. A onda Rand spazi Moirainu, koja je držala ruku na Metovom ramenu, i Lana iza njih. Aes Sedai je pomno gledala Meta, poput nekoga koje tek ustao iz bolesničke postelje. Lan je sve posmatrao na isti način — kao da ne vidi ništa.

Na Metu se nije videlo da je uopšte bio bolestan. Nesigurno se osmehnuo gledajući ih, iako odmah iznenađeno razrogači oči kada ugleda Loijala, kao da vidi Ogiera prvi put. Slegnuo je ramenima i stresao se, a onda se ponovo okrete svojim prijateljima. „Ja... ah... to jest...“ Duboko uzdahnu. „Iz... ah... izgleda da sam se ponašao... ah... nekako neobično. Ne sećam se mnogo toga, zaista.“ Nelagodno pogleda Moirainu. Ona mu uzvrati osmehom ohrabrenja i on nastavi. „Sve mi je zamagljeno posle Belog Mosta. Tom i...“ Stresao se i hitro produži priču. „Što smo se više udaljavali od Belog Mosta, sećanja su mi sve nejasnija. I ne sećam se kada smo stigli u Kaemlin.“ Krajičkom oka osmotri Loijala. „Zaista je tako. Moiraina Sedai kaže da sam... gore... ja... ah...“ Nestašno se nasmeši i odjednom je ponovo bio onaj stari Met. „Ne možete da krivite ludog čoveka za ono što uradi, zar ne?“

„Ti si uvek i bio lud“, reče Perin, i na trenutak i on je zvučao kao onaj stari.

„Ne“, reče Ninaeva. Oči su joj bile sjajne od suza, ali smejala se. „Niko od nas te ne krivi.“

Rand i Egvena uglas progovoriše. Rekli su Metu kako su srećni što vide da mu je dobro, i da dobro izgleda. Par puta su se našalili, primetivši da se nadaju da su sada njegove podvale okončane kada je jedna tako grozna bila nameštena njemu. Met je na jedno zadirkivanje odgovorio drugim: išao jeka stolici i izmotavao se kao nekada. Dok je sedao, neprekidno se cereći, nesvesno dotače svoj kaput, kao da hoće da se uveri da je nešto za njegovim pojasom i dalje tu. Randu zastade dah.

„Da“, tiho reče Moiraina. „Bodež je kod njega.“ Ostali su se smejali i pričali, ali ona primeti Randov iznenadni uzdah, shvativši šta je razlog tome. Primače se njegovoj fotelji, tako da nije morala da govori glasnije kako bi je on čuo. „Ne mogu da ga uzmem od njega a da ga ne ubijem. Dugo je uz njega i veza je postala suviše snažna. To mora biti raspleteno u Tar Valonu; to je van moje moći, ili moći bilo koje druge Aes Sedai koja bi to probala da učini sama, čak i s angrealom.“

„Ali čini se da više nije bolestan.“ Rand se priseti nečega i pogleda je. „Sve dok ima taj bodež, Seni će znati gde smo. I Prijatelji Mraka, bar neki od njih. To si ti rekla.“

„Nekako sam to sputala. Ako se primaknu dovoljno da to osete, ionako će biti preblizu. Odstranila sam iskvarenost iz njega, Rande, i učinila ono što mogu da bih usporila da se obnovi, ali vratiće se s vremenom, sem ako mu ne pomognu u Tar Valonu.“

„Dobro je što idemo tamo, zar ne?“ Upita se da li gaje strogo pogledala pre no što se okrenula, zbog toga što se u njegovom glasu čula pomirenost sa sudbinom i nada u nešto drugo.

Loijal ustade i nakloni se Moiraini. „Ja sam Loijal, sin Arenta sina Halanovog, Aes Sedai. Stedding nudi utočište Slugama Svetla.“

„Hvala ti, Loijale, sine Arentov“, suvo odgovori Moiraina, „ali ja ne bih to tako lako nudila da sam na tvom mestu. U ovom trenutku ima možda dvadeset Aes Sedai u Kaemlinu, a sve sem mene su iz Crvenog Ađaha.“ Loijal mudro zaklima glavom, kao da je razumeo. Rand je mogao samo da ih zbunjeno posmatra; Svetlost ga oslepela ako je on znao šta je značilo to što je ona rekla. „Neobično je što si ovde“, nastavi Aes Sedai. „Malo Ogiera napušta sledding poslednjih godina.“

„Stare priče su me uhvatile, Aes Sedai. Knjige starostavne napunile su moju bezvrednu glavu vizijama. Hoću da vidim gajeve. I gradove koje smo sagradili. Izgleda da više nema mnogo ni jednih ni drugih, ali, iako su zgrade jadna zamena za drveće, i dalje ih vredi videti. Starešine misle da sam čudan zato što želim da putujem. Oduvek sam to želeo, a oni su oduvek mislili da sam neobičan. Niko od njih ne veruje da ima ičega van steddinga što vredi videti. Možda će se predomisliti kada se budem vratio i ispričao im šta sam video. Nadam se. S vremenom.“

„Možda hoće“, spretno odgovori Moiraina. „A sada, Loijale, oprosti mi što moram da budem nepristojna. Znam da je to ljudska mana. Moji saputnici i ja hitno moramo da razgovaramo o našem daljem putovanju. Da li možeš da nas izviniš?“

Sada je na Loijala bio red da se zbuni. Rand mu priskoči u pomoć. „On ide s nama. Obećao sam mu da može.“

Moiraina je stajala i posmatrala Ogiera kao da ništa nije čula, ali klimnula je glavom na kraju. „Točak tka kako Točak želi“, promrmlja. „Lane, postaraj se da nas niko ne iznenadi.“ Zaštitnik nečujno nestade iz sobe; samo su vrata zaškripala za njim.

Izgledalo je kao da je Lanov izlazak neka vrsta znaka — razgovor utihnu. Moiraina je prišla kaminu, a kada se okrenula prema njima, sve oči su bile uprte u nju. Iako je bila krhka, delovala je nadmoćno. „Ne možemo da ostanemo dugo u Kaemlinu niti smo bezbedni u Kraljičinom blagoslovu. Oči Mračnoga već su u gradu. Nisu pronašli ono što traže, inače bi prekinuli svoju potragu. To je naša prednost. Postavila sam štitove kako se ne bi približili, a dok Mračni shvati da postoji deo grada u koji pacovi više ne ulaze, mi ćemo otići. Ali svaki štit koji bi nas čuvao od ljudi bio bi kao svetionik Mirdraalima. A i Deca Svetla su u Kaemlinu, u potrazi za Perinom i Egvenom.“ Rand uzviknu, a Moiraina ga pogleda, podižući obrvu.

„Mislio sam da traže Meta i mene“, reče on.

To objašnjenje nateralo je Aes Sedai da izvije obe obrve. „Zašto bi Beli plaštovi tražili vas?“

„Čuo sam jednoga kako kaže da traže nekoga iz Dve Reke. Prijatelja Mraka, rekao je. Šta sam drugo mogao da pomislim? Pored svega što se desilo, dobro je što uopšte mogu da razmišljam.“

„Znam, Rande, da sve ovo zaista zbunjuje“, umeša se Loijal, „ali ti moraš tla razmišljaš o tome i sve sebi objasniš. Deca mrze Aes Sedai. Elaida ne bi...“

„Elaida?“, oštro ga prekide Moiraina. „Šta Elaida Sedai ima s tim?“

Pogledala gaje tako strogo da Rand požele da ustukne. „Htela je da me baci u zatvor“, sporo izgovori. „Samo sam želeo da vidim Logana, ali ona nije htela da poveruje da sam pukom slučajnošću bio u dvorskim vrtovima s Elejnom i Gavinom“ Svi su ga gledali kao da mu je iznenada iskočilo treće oko. Svi sem Loijala. „Kraljica Morgaza me je oslobodila. Rekla je da nema dokaza da sam imao loše namere i da će suditi po zakonu, bez obzira na Elaidine sumnje.“ Odmahnu glavom. Sećanje na Morgazu u svom njenom sjaju učinilo je da na trenutak zaboravi da ga iko posmatra. „Možete li da zamislite da sam sreo kraljicu? Prelepa je, baš kao kraljice u pričama. Kao i Elejna. I Gavin... Gavin bi ti se svideo, Perine. Perine? Mete?“ Netremice su ga gledali. „Krv i pepeo, samo sam se popeo na zid da pogledam lažnog Zmaja. Nisam uradio ništa loše.“

„To i ja uvek kažem“, naizgled ravnodušno reče Met, a potom se iznenada nasmeja. Sva potištena, Egvena upita: „Koje Elejna?“

Moiraina ljutito nešto promrmlja.

„Kraljica“, reče Perin odmahujući glavom. „Ti si zaista bio u pravim pustolovinama. Mi smo samo sreli Krpare i neke Bele plaštove.“ Bilo je toliko očito da izbegava Moirainin pogled; Rand je to dobro video. Perin dodirnu modrice na licu. „Sve u svemu, pevanje s Krparima bilo je mnogo zabavnije od Belih plaštova.“

„Putujući narod živi za svoje pesme“, reče Loijal. „Oni zapravo žive za sve pesme. Ili barem za traganje za njima. Pre nekoliko godina sreo sam neke Tuata’ane. Hteli su da nauče pesme koje mi pevamo drveću. U stvari, drveće više ne sluša mnogo, tako da malo Ogiera uči pesme. Ja imam malo tog Talenta, pa je Starešina Arent bio uporan da ih naučim. Naučio sam Tuata’ane ono što su oni mogli da nauče, ali drveće nikada ne sluša ljude. Za Putujući narod to su bile samo pesme, i s obzirom na to, dobro su ih prihvatili, budući da nijedna od njih nije bila pesma koju traže. Tragač, tako zovu vođu svake družine. Ponekad dolaze u stedding Šangtai. Samo nekolicina to radi.“

„Molim te, Loijale“, reče Moiraina, ali on iznenada pročisti grlo i brzo nasta vi glasom poput grmljavine, kao da se boji da bi mogla da ga zaustavi.

„Upravo sam se setio, Aes Sedai, šta sam želeo da pitam neku od vas ako je budem sreo, budući da toliko znate i imate ogromne biblioteke u Tar Valu nu, a sada sam sreo jednu Aes Sedai, naravno, i... mogu li?“

„Samo ako bude kratko“, odsečno reče ona.

„Kratko“, reče on, kao da se pita šta to znači. „Da. Pa evo, kratko. Nedavno je pristigao neki čovek u stedding Šangtai. Samo po sebi, u to vreme to nije bilo neobično. Tada je mnogo izbeglica stiglo do Kičme sveta, bežeći od onoga šio ste vi ljudi zvali Aijelski rat.“ Rand se isceri. Nedavno — pre samo dvadeset godina. Zaista nedavno! „Bio je na samrti, iako na njemu nije bilo ni rane niti ogrebotine. Starešine su pomislile da su mu Aes Sedai nešto uradile“, Loi j;il pogleda u Moirainu kao da se izvinjava, „pošto je brzo ozdravio čim je ušao u stedding. Za nekoliko meseci. Jedne noći otišao je bez reči. Jednostavno se iskrao jedne noći bez mesečine.“ Loijal pogleda u Moirainu i ponovo pročisti grlo. „Da. Kratko. Pre no što je otišao, ispričao je neobičnu priču koju je nameravao da dojavi Tar Valonu. Rekao je da Mračni namerava da oslepi Zenicu sveta i ubije Veliku zmiju — da ubije vreme samo. Starešine su rekle da je zdravog uma i tela, ali on je upravo to ispričao. Želim da znam da li Mračni može da uradi tako nešto? Da ubije vreme samo? I Zenicu sveta? Da li može da oslepi oko Velike zmije? Šta to znači?“

Moirainina reakcija je bila sasvim neočekivana za Randa. Umesto da odgovori Loijalu ili da mu kaže da za to sada nema vremena, ona je samo stajala tu i gledala u Ogiera kao da ga ne vidi, mršteći se zamišljeno.

„To su nam i Krpari rekli“, reče Perin.

„Da“, oglasi se Egvena, „aijelska priča.“

I dalje stojeći nepomično, Moiraina polako okrenu glavu. „Kakva priča?“ Nikakvog izraza nije bilo na njenom licu dok ih je gledala, ali Perin duboko uzdahnu zbog tog pogleda. Ipak, kada je progovorio, bilo je to promišljeno kao i uvek. „Neki Krpari prelazili su Pustaru — rekli su da im niko ne pravi nevolje — i pronašli su Aijela na samrti, posle bitke s Trolocima. Pre no što je poslednji Aijel umro, zapravo ona — izgleda da su sve bile devojke — ispričala je Krparima ono što je Loijal upravo rekao. Mračni — oni ga zovu Slepnik — namerava da oslepi Zenicu sveta. Ovo je bilo pre samo tri godine, a ne pre dvadeset. Znači li to išta?“ „Možda znači sve“, odgovori Moiraina. Izgledala je smireno, ali Rand je imao osećaj da joj um radi punom parom iza tih tamnih očiju.

„Ba’alzamon“, iznenada reče Perin. Izgovoreno ime učini da utihne svaki zvuk. Izgledalo je kao da niko ne diše. Perin pogleda Randa, a onda Meta. Oči su mu bile neobično mirne i sada već sasvim žute. „Još tada sam se pitao gde sam čuo za njega... Zenica sveta. Sada se sećam. A vi ne?“

„Ne želim da se sećam“, stegnuto reče Met.

„Moramo da joj kažemo“, nastavi Perin. „Sada je važno. Ne možemo više da čuvamo našu tajnu. Ti to shvataš, zar ne, Rande?“

„Šta da mi kažete?“ Glas joj je bio strog. Izgledalo je kao da se sprema da primi udarac. Pogledala je Randa.

On nije želeo da odgovori. Kao i Met, ni on nije želeo da se priseća toga, ali ipak je zapamtio — i znao je da je Perin u pravu. „Ja sam...“ Pogleda svoje prijatelje. I Met i Perin klimnuše glavom, prvi nevoljno, a drugi odlučno, ali ipak su to učinili. Nije želeo da se sam suoči s Moirainom. „Sanjali smo... nešto.“ Protrlja ono mesto na prstu gde ga je jednom ubo trn, a kada se probudio, na tom mestu je bila rana. Sa mukom se sećao kako mu je lice izgorelo kada gaje ponovo sanjao. „Ipak, to nisu bili samo snovi. Sanjali smo Ba’alzamona.“ Znao je zašto ga je Perin tako nazvao; i to je bolje nego priznati da ti je Mračni bio u snovima, u umu. „Govorio je... svašta nam je govorio, ali jednom je rekao i da Zenica sveta nikada neće biti na mojoj strani.“ U trenu usta su mu bila suva poput baruta.

„I meni je to rekao“, reče Perin. Met duboko uzdahnu, a onda klimnu glavom. Rand primeti da mu usta više nisu suva. „Ne ljutiš se na nas?“, upita Perin, i izgledao je iznenađeno. I Rand primeti da se Moiraina nije nimalo razbesnela. Gledala ih je jasno i smireno, mada je bilo i napetosti u tom pogledu.

„Ljutim se više na sebe nego na vas. Ali rekla sam vam da mi kažete ako budete nešto neobično sanjali. Kada smo krenuli. Rekla sam vam.“ Iako joj je glas i dalje bio smiren, blesak gneva zasja joj u očima i istog trenutka se izgubi. „Da sam to saznala kada ste ga prvi put sanjali, možda sam mogla... Preko hiljadu godina u Tar Valonu nije bilo Šetača kroz snove, ali mogla sam bar da pokušam. Sada je prekasno. Svaki put kada vas Mračni dodirne, sledeći korak mu je lakši. Možda bi moje prisustvo moglo da vas zaštiti, ali čak i tada... Sećate se priča kako su Izgubljeni primoravali ljude da se vežu za njih? Jake ljude, koji su se od početka borili protiv Mračnog. Te priče su tačne, a niko od Izgubljenih nije imao ni desetinu snage svog gospodara. Ni Aginor ili Lanfear, niti Baltamel ili Demandred, čak ni Išamael, Izdajnik nade lično.“

Rand primeti da ga Ninaeva i Egvena posmatraju. Njega, i Meta, i Perina — svu trojicu. Lica su im bila prebledela mešavina straha i užasa. Da li se plaše za nas, ili se plaše nas?

„Šta da radimo?“, upita. „Sigurno može nešto da se učini.“

„Ne udaljavajte se od mene“, odgovori Moiraina, „i možda će to pomoći. Delimično. Samo u mojoj blizini ćete imati zaštitu koju pruža dodir s Istinskim izvorom, zapamtite to. Ali neću uvek biti uz vas. Možete da se odbranite i sami, ukoliko ste dovoljno jaki, ali morate u sebi da pronađete snagu i volju za to. U tome vam ne mogu pomoći.“

„Mislim da sam ja već pronašao svoju zaštitu“, reče Perin. Izgovorio je to ne kao da je srećan, već kao da se pomirio sa sudbinom.

„Da“, reče Moiraina, „pretpostavljam da jesi.“ Gledala gaje sve dok on nije spustio pogled, a čak i tada je stajala, misleći o nečemu. Naposletku se okrenula ka ostalima. „Samo vi možete da ograničite moć Mračnog nad vama. Posustanite samo na trenutak i on će sapeti vaše srce, a taj konop možda nikada nećete moći da presečete. Predajte se i bićete njegovi. Poreknite ga i njegova moć nestaje. To nije jednostavno kada on šeta kroz vaše snove, ali nije nemoguće. On će i dalje moći da pošalje Poluljude u poteru za vama, kao i Troloke, Draghkare i druga stvorenja, ali ne može da vas potčini, sem ako mu vi to ne dozvolite.“

„Seni su sasvim dovoljne“, reče Perin.

„Ne želim da mi ponovo bude u svesti“, zaškrguta Met. „Zar zaista ne postoji nikakav način da ga oteramo?“

Moiraina odmahnu glavom. „Loijal, Egvena i Ninaeva nemaju razloga za strah. U moru ljudi Mračni može samo slučajno da dodirne nekog čoveka, sem ako ne traži baš njega. Ali još neko vreme vi ćete biti u središtu Šare. Mreža sudbine se tka i svaka nit vodi pravo ka vama. Da li vam je mračni još nešto rekao?“

„Ne mogu više dobro da se setim“, reče Perin. „Pričao je nešto o tome da je neko od nas izabran, ili nešto slično. Sećam se da se smejao“, sumorno završi, „tome ko nas je izabrao. Rekao je da ja — mi, možemo ili da mu služimo ili da umremo. A ipak ćemo mu se na kraju potčiniti.“

„Rekao je da će Amirlin pokušati da nas iskoristi“, dodade Met. On iznenada utihnu kao da je tek sada shvatio kome priča. Proguta knedlu i nastavi: „Rekao je, baš kao što je Tar Valon iskoristio... pominjao je nekakva imena. Davian, mislim. Ni ja se dobro ne sećam.“

„Raolin Protivmračni“, reče Perin.

„Da“, reče Rand mršteći se. Pokušao je da potpuno zaboravi te snove. Sećanja nisu bila prijatna. „Pominjao je Jurijana Kamenolukog i Gvera Amalasana.“ Odjednom naglo zamuknu, nadajući se da Moiraina to nije primetila. „Nikoga od njih ne prepoznajem.“

Ali ipak je prepoznao jedno, sada kada gaje izvukao iz podsvesti. Jedva se zaustavi da ne izgovori to ime. Logan. Lažni Zmaj. Svetlosti! Tom je rekao da su to bila opasna imena. Zar je na to Ba ’alzamon mislio? Da Moiraina želi da jedan od nas bude lažni Zmaj? Aes Sedai traže lažne Zmajeve — ne koriste ih. Zar ne? Svetlost mi pomogla, zar ne?

Moiraina gaje posmatrala, ali ništa nije mogao da pročita s njenog lica. „Da li su tebi poznata?“, upita je Rand. „Da li znače nešto?“

„Otac laži je dobro ime za Mračnoga“, odgovori Moiraina. „Gde god može, trudi se da ubaci crv sumnje. On proždire ljudske umove poput bolesti. Kada poverujete Ocu laži, zakoračili ste ka predaji. Zapamtite, ako posustanete pred Mračnim, njegovi ste!“

Aes Sedai nikada ne laže, ali istina koju govori ne mora biti istina koju ti misliš da čuješ. To su bile Tamove reči, a ona mu zapravo nije odgovorila na pitanje. Trudio se da izbriše svako osećanje s lica. Spustio je šake na kolena, pokušavajući da ne briše znoj s njih o pantalone.

Egvena je gušila jecaje. Ninaeva ju je grlila, ali izgledala je kao da se i njoj plače. Rand požele da i on zajeca.

„Oni su svi ta ’veren“, odjednom se začu Loijal. Izgledalo je kao da gaje to oraspoložilo. Činilo se da se raduje što će biti svedok preplitanju Šare oko njih. Rand ga pogleda s nevericom, a Ogier posramljeno sleže ramenima. Ipak, to nije prigušilo njegovu razdraganost.

„I jesu“, reče Moiraina. „i to trojica njih kada sam mislila da će biti jedan. Isuviše toga se desilo što ja nisam očekivala. Ove vesti o Zenici sveta menjaju sve.“ Zastade, mršteći se. „Izgleda da se zaista već neko vreme Šara vrti oko vas trojice, baš kao što Loijal kaže, a vrtlog će bivati sve veći i potom će nestati. Ponekad ta ’veren znači da je Šara primorana da se uvija oko vas, a ponekad znači da vas Šara primorava da idete putem koji vam je određen. Mreža može i dalje da se prepliće na mnogo načina, a neki od njih mogli bi biti katastrofalni. Po vas, po svet.

Ne možemo da ostanemo u Kaemlinu, ali kojim god putem da pođemo, Mirdraali i Troloci sručiće se na nas pre no što pređemo deset milja. Upravo smo čuli šta preti Zenici sveta, i to ne s jedne strane, već s tri, među njima nema nikakvih veza. Sara nas prisiljava da krenemo. Ovog časa Sara se tka oko vas trojice, ali čija ruka sada namešta osnovu, i čija ruka sada usmerava čunak? Da li je zatvor Mračnoga toliko oslabio da on može ovoliko da utiče na to što se dešava?“

„Ne pričaj im tako!“, oštro reče Ninaeva. „Samo ćeš ih uplašiti.“

„A tebe ovo ne plaši?“, upita Moiraina. „Mene plaši. Pa, možda si u pravu. Ne smemo dozvoliti da zbog straha ne ostvarimo cilj. Bez obzira na to da lije ovo zamka ili upozorenje u pravom trenutku, moramo učiniti neophodno, a to je da što pre stignemo do Zenice sveta. Zeleni čovek mora da čuje za ovu pretnju.“

Rand se trže. Zeleni čovek? I ostali su takođe zgranuto gledali — svi sem Loijala. Na njegovom širokom licu jasno se videla zabrinutost.

„Veliki je rizik čak i da se zaustavim u Tar Valonu da bih tražila pomoć“, nastavi Moiraina. „Vreme nas je uhvatilo u klopku. Čak i ako budemo mogli neometano da napustimo grad, i dalje će proći nedelje dok ne stignemo do Pustoši, a i bojim se da nemamo toliko vremena.“

„Pustoš!“ Rand začu kako se njegov uzvik horski ponavlja, ali Moiraina se nije obazirala na njih.

„Šara pokazuje krizu, a u isto vreme i način da se ona reši. Da ne znam da je nemoguće, gotovo bih bila uverena da Tvorac učestvuje u ovome. Postoji način.“ Nasmešila se, kao da se setila neke skrivene šale, i okrenu se ka Loijalu. „Postojao je ogierski gaj ovde u Kaemlinu, i Kapija. Novi grad širi se na mestu nekadašnjeg gaja, pa je sigurno i Kapija unutar zidova. Znam da malo Ogiera sada zna išta o Putevima, ali neko ko ima Talenat i zna stare Pesme rasta mora da je poželeo da i to otkrije, mada je možda poverovao da to znanje nikada neće biti upotrebljeno. Da li poznaješ Puteve, Loijale?“

Ogier se nelagodno promeškolji. „Poznajem, Aes Sedai, ali...“

„Da li možeš da pronađeš put do Fal Dare kroz Puteve?“

„Nikada nisam ni čuo za Fal Daru“, reče Loijal, a u glasu mu se čulo olakšanje.

„U danima Troločkih ratova bila je znana kao Mafal Dadaranel. Da li znaš to ime?“

„Znam ga“, nevoljno reče Loijal, „ali...“

„Onda možeš da nam pronađeš put“, reče Moiraina. „E, ovo je zaista zanimljivo. U trenu kada ne možemo da ostanemo, a ni da jednostavno odemo, saznam za pretnju Zenici, a u istom mestu postoji neko ko može da nas odvede tamo za nekoliko dana. Bez obzira da lije ovo delo Tvorca, sudbine, ili čak Mračnog, Šara je odabrala put umesto nas.“

„Ne!“, uzviknu Loijal. Taj uzvik, poput grmljavine, mnogo je govorio. Svi su se okrenuli prema njemu i pogledali ga. On trepnu zbog pažnje koju je privukao, ali nije bilo kolebanja u njegovim rečima. „Ako stupimo na Puteve, svi ćemo umreti — ili će nas progutati Senka.“