Zenica sveta

29 Oči bez milosti

Elijas je žurio preko smeđe travnate ravnice kao da je pokušavao da nadoknadi vreme provedeno s Putujućim narodom. Nametao je takav tempo hoda prema jugu da je čak i Beli bilo drago da stane kada je sumrak počeo) da se pretvara u noć. Uprkos svojoj želji da budu što brži, preduzimao je predostrožnosti oko kojih se ranije nije mučio. Noću su palili vatru samo ako je već bilo otkinutih grana na tlu. Nije im dozvoljavao da polome makar i grančicu s drveta. Vatre koje je ložio bile su slabe i uvek skrivene u jamama brižljivo iskopanim nakon što bi isekao sloj zemlje da služi kao čep. Čim bi njihov obrok bio gotov, zakopao bi ugarke i žar i vratio čep na mesto. Pre no što bi krenuli ponovo u sivom praskozorju, prešao bi preko logora, palac po palac, da bi bio siguran da nije bilo ni traga tome da je iko bio tu. Čak bi i ispravljao prevrnuto kamenje i povijenu travu. Radio je to brzo — nikada mu nije trebalo više od nekoliko minuta, ali nisu polazili dok on ne bi bio zadovoljan.

Perin nije mislio da su predostrožnosti pomagale protiv snova, ali kada je počeo da razmišlja protiv čega bi mogle da pomognu, poželeo je da su sve to samo snovi. Prvog puta, Egvena je plašljivo upitala da li su se Troloci vratili, ali Elijas samo odmahnu glavom i potera ih dalje. Perin nije rekao ništa. Znao je da nije bilo Troloka u blizini; vukovi su osećali samo miris trave, drveća i sitnih životinja. Nije strah od Troloka bilo to što je gonilo Elijasa, već nešto drugo. Od čega se plašio, ni Elijas nije bio siguran. Vukovi nisu znali šta bi to moglo da bude, ali osećali su Elijasovu žurnu opreznost i počeli su da izviđaju, kao da im je opasnost za petama ili čeka u zasedi iza sledećeg brdašca.

Ravnica se pretvorila u duge talase, isuviše niske da bi se nazvali brdima, koji su se dizali preko njihovog puta. Tepih guste trave, još uvek smeđe od zime i prošarane korovom, širio se pred njima i talasao pod naletima istočnog vetra koji nije imao prepreke da ga uspori stotinu milja. Šumarci su bivali sve raštrkaniji. Sunce se dizalo nevoljno, bez toplote.

Među niskim brdima Elijas je pratio oblik zemljišta koliko god je to bilo moguće, i izbegavao je da se penje na vrhove brda. Retko kada je pričao, a kada jeste... „Znaš li koliko dugo ovo traje, obilaženje oko svakog prokletog brdašca? Krv i pepeo! Zamajavaću se do leta s vama. Ne, ne možemo da idemo pravu! Koliko puta moram da ti kažem? Nemaš ni najblažu predstavu koliko se čovek na brdu lako primeti u ovakvoj zemlji? Svetlost me spalila, ali idemo levo i desno koliko i napred. Vijugamo kao zmija. Mogao bih da se krećem brže zavezanih nogu. Pa, da li ćete da piljite u mene ili ćete hodati?“

Perin i Egvena se pogledaše. Isplazila je jezik iza Elijasovih leđa. Niko od njih nije rekao ništa. Jedini put kada se Egvena usprotivila da je Elijas bio taj koji je želeo da ide oko brda i da ne bi trebalo da krivi njih, odslušala je predavanje o tome, i to režanjem koje je moglo da se čuje milju daleko. Grdio ju je preko ramena. Nije čak ni usporio da bi rekao sve što je hteo.

Bez obzira da li je pričao ili ne, Elijas je osmatrao svuda oko njih. Ponekad je izgledalo kao da je bilo nečeg da se vidi sem iste oštre trave ispod njihovih stopala. Ako on jeste video nešto, Perin nije. A nisu ni vukovi. Na Elijasovom čelu bore su se produbile, ali nije hteo da objasni ni zašto su morali da žure, ni od čega se plašio, šta ih je proganjalo.

Ponekad bi im se preprečio greben duži no obično, pružajući se miljama i miljama na istok i zapad. Čak se i Elijas složio da bi im obilaženje oduzelo vremena. Ali, nije ih pustio da ga jednostavno pređu. Ostavivši ih u podnožju padinine, otpuzao bi do vrha na trbuhu, provirivši oprezno, kao da vukovi nisu prošli luda pre deset minuta. Dok su čekali u podnožju grebena, minuti su im prolazili kao sati, a mučilo ih je to što nisu znali od čega beže. Egvena je grizla usne i prebirala nesvesno prstima po perlama koje joj je Aram dao. Perin je strpljivo čekao. Osećao je mučninu u stomaku, ali to mu se nije videlo na licu.

Uspevao je da sakrije metež u sebi.

Vukovi će nas upozoriti ako bude opasnosti. Bilo bi divno kada bi otišli, kada bi jednostavno nestali, ali sada... sada će nas upozoriti. Šta on to traži? Šta?

Posle duge pretrage, pri čemu bi mu samo oči virile preko uzvisine, Elijas bi im uvek pokazao da krenu napred. Put je uvek bio čist — sve do sledećeg grebena koji nisu mogli da zaobiđu. Kod trećeg takvog grebena u Perinovom stomaku se uskomešalo. Kiselina se podigla do njegovog grla i znao je da će se ispovraćati ako bude morao da čeka makar i pet minuta. „Ja...“, reče, gutajući knedlu. „I ja idem.“

„Samo oprezno“, bilo je sve što je Elijas rekao.

Čim je progovorio, Egvena je skočila s Bele.

Čovek u krznu namače svoju okruglu kapu i pogleda je ispod oboda. „Hoćeš li da nateraš tu kobilu da puzi?“, reče on suvo.

Otvarala je i zatvarala usta, ali ni glas se nije čuo. Slegnula je naposletku ramenima, a Elijas se okrenu bez ijedne reči i poče da se penje uz blagu padinu. Perin požuri za njim.

Prilično pre vrha brda, Elijas pokaza prema zemlji i trenutak kasnije pribi se uz tlo, šunjajući se poslednjih nekoliko metara. Perin se baci na stomak.

Kada je stigao do vrha, Elijas je skinuo svoju kapu pre no što je podigao glavu vrlo lagano. Gledajući kroz bokor nekog trnovitog korova, Perin je video samo istu talasastu ravnicu koja je ležala i iza njih. Suprotna padina bila je ogoljena, iako je stotinak koraka napred šumarak prelazio u udolinu, možda pola milje južno od grebena. Vukovi su već prošli šumu, a da nisu namirisali ni traga od Troloka ili Mirdraala. Zemljište je bilo isto svuda i istočno i zapadno, dokle god je Perinov pogled dopirao: talasasta livada i razbacani gustiši. Ništa se nije kretalo. Vukovi su bili više no milju ispred njih. Nisu se videli; na toj udaljenosti jedva da je mogao i da ih oseti. Nisu videli ništa kada su prešli preko tog tla. Šta on to traži? Nema ničeg ovde.

„Gubimo vreme“, reče on i krenu da ustane. U tom trenutku jato gavranova poletelo je s drveća ispod njih. Pedeset, stotinu crnih ptica koje su letele u nebo. Zamrznuo se u čučnju dok su ptice polagano preletale iznad drveća. Oči Mračnoga. Da li su me videli? Znoj je počeo da mu curi niz lice.

Kao da se jedna misao rasplamsala iznenada u stotini sićušnih umova, svi gavranovi okrenuli su se iznenada u istom pravcu. Južno. Jato je nestalo iznad sledeće uzvisine, već se spuštajući. Na istoku, drugi šumarak izbljuva još gavranova. Crna gomila napravila je dva kruga i pošla na jug.

Spustio se na zemlju lagano, drhteći. Pokušao je da progovori, ali usta su mu bila suviše suva. Posle nekog vremena uspeo je da ih malo ovlaži. „Da li si se toga plašio? Zašto nisi rekao nešto? Zašto ih vukovi nisu videli?“

„Vukovi ne gledaju mnogo u drveće“, proškrguta Elijas. „1 ne, nisam na to pazio. Rekao sam ti, nisam znao šta...“ Daleko na zapadu crni oblak digao se iznad nekog drugog luga i odleteo na jug. Bili su suviše daleko da bi se moglo razaznati da su to ptice. „Nije veliki lov, hvala Svetlosti. Ne znaju. Čak ni nakon što...“ Okrenu se i zagleda u pravcu iz koga su došli.

Perin proguta pljuvačku. Čak ni posle sna, to je Elijas mislio. „Nije veliki?“, začudi se. „Kod kuće nema toliko gavranova čitave godine.“

Elijas odmahnu glavom. „U Krajinama sam video potrage koje su uključivale jata od hiljadu gavranova. Ne suviše često — tamo su gavranovi ucenjeni — ali, dešavalo se.“ Gledao je još uvek ka severu. „Tišina sada.“

Perin oseti tada napor uspostavljanja kontakta s udaljenim vukovima. Elijas je želeo da Šarena i njeni pratioci prekinu izviđanje, da požure nazad i provere trag koji su ostavili za sobom. Njegovo već ispijeno lice steglo se i kopnilo od napora. Vukovi su bili tako daleko da Perin nije mogao ni da ih oseti. Požurite. Pazite na nebo. Požurite.

Nejasno, Perin je razumeo odgovor koji je došao daleko s juga. Dolazimo. Pojavila se vizija — vukovi u trku, njuški podignutih ka vetru, užurbani, trče kao da šumski požar juri iza njih, trče — i nestala u trenutku.

Elijas se opusti i udahnu duboko. Namrštivši se, proviri preko grebena, a onda pogleda ponovo na sever, mrmljajući sebi u bradu.

„Misliš li da ima još gavranova iza nas?“, upita Perin.

„Može biti“, reče Elijas nejasno. „Ponekad oni tako rade. Znam jedno mesto, ako budemo mogli da stignemo tamo do mraka. Moramo da hodamo dok se potpuno ne smrači u svakom slučaju, čak i ako ne stignemo tamo. Ali ne možemo da idemo onoliko brzo koliko bih ja želeo. Ne smemo da se približimo suviše gavranovima ispred nas. Ali, ako su i iza nas...“

„Zašto do mraka?“, reče Perin. „Kakvo mesto? Negde gde smo sigurni od gavranova?“

„Sigurni od gavranova“, reče Elijas, „ali suviše ljudi zna... Gavranovi ležu preko noći. Ne moramo da brinemo da će nas pronaći po mraku. Svetlost poslala da su gavranovi naš najveći problem.“ Pogledavši još jednom preko grebena, podiže ruku i mahnu Egveni da dovede Belu gore. „Ali ima još dosta do mraka. Moramo da krenemo.“ Pošao je niz padinu, trčeći teturavo. Svakim korakom dotakao bi zemlju trenutak pre no što bi spustio nogu. „Mičite se, Svetlost vas spalila!“

Egvena je stigla na vrh brdašca iza njih, poteravši Belu u kas. Osmeh olakšanja rascvetao se na njenom licu kada ih je videla. „Šta se dešava?“, uzviknu, terajući čupavu kobilu da ih sustigne. „Kada ste nestali onako, pomislila sam... Šta se desilo?“

Perin je štedeo dah kako bi trčao sve dok ih nije sustigla. Ispričao joj je za gavranove i Elijasovo mesto gde bi bili sigurni, ali bila je to rastrzana priča. Posle prigušenog uzvika: „Gavranovi!“, više nije mogla da obuzda bujicu pitanja, na koja najčešće nije imao odgovor. Njihov razgovor nije završio sve dok nisu stigli do sledećeg grebena.

Obično — ako se išta u vezi s tim putovanjem moglo nazvati običnim — obišli bi ovo brdašce umesto da ga prelaze, ali Elijas je tražio da stalno izviđaju.

„Želiš li da jednostavno uletiš usred njih, dečko?“, primeti kiselo.

Egvena je gledala vrh grebena vlažeći usne, kao da je ovoga puta želela istovremeno i da pode s Elijasom i da ostane tu. Elijas je bio jedini koji nije oklevao.

Perin se pitao da li su se gavranovi vratili. Bilo bi vrlo lepo da stignu na vrh brda u trenu kad i jato gavranova.

Kada su stigli na vrh, podizao je polako glavu, sve dok mu se nije ukazao pogled preko stene. Uzdahnu od olakšanja kada je video šumarak malo ka zapadu. Gavranova nije bilo nigde na vidiku. Odjednom, iz šume je jurnula lisica, trčeći brzo. Gavranovi su poleteli s grana za njom. Lepet njihovih krila gušio je gotovo očajničko cviljenje lisice. Crni vihor kovitlao se i komešao oko nje. Lisica je pokušavala da sklopi vilice oko nekog od njih, ali oni su napadali i dalje, i bežali od ujeda nepovređeni. Crni mokri kljunovi vlažno su svetlucali. Lisica se okrenula nazad ka drveću, tražeći bezbednost svoje jazbine. Trčala je nespretno sada, pognute glave. Krzno joj je bilo tamno i krvavo, a gavranovi su mlatili krilima oko nje, sve više i više njih, dok je nisu potpuno zatrpali. Iznenadno kao što su se pojavili, poleteli su, zaokrenuli i nestali preko sledećeg brda ka jugu. Tamo gde je bila lisica, ležala je bezoblična grudva pokidanog krzna.

Perin proguta teško. Svetlosti! Mogli su to nama da urade. Stotinu gavranova. Mogli su...

„Mičite se“, zareža Elijas skočivši napred. Mahnuo je Egveni da pođe, i ne sačekavši je, potrča prema drveću. „Mičite se, Svetlost vas spalila!“, viknu preko ramena. „Mičite se!“

Egvena je poterala Belu u galop preko brda i sustigla ih pre no što su stigli do podnožja padine. Nije bilo vremena za objašnjenja, ali odmah je primetila lisicu. Probledela je poput snega.

Elijas je stigao do drveća i okrenuo se na obodu šumarka, mašući im živo da požure. Perin potrča brže i saplete se. Zamlatara po vazduhu i jedva se uhvati da ne padne na lice. Krv i pepeo! Trčim najbrže što mogu!

Usamljeni gavran izleteo je iz šumarka. Nagnu se ka njima, zakrešta, i polete na jug. Znajući da je već prekasno, Perin je počeo da odmotava svoju praćku s pojasa. Još uvek je pokušavao da izvadi kamen iz džepa kada se gavran prevrnu naglo u vazduhu i jurnu ka zemlji. Perin zinu nesvesno, a onda vide praćku koja je visila iz Egvenine ruke. Nesigurno mu se osmehnula.

„Nemojte da stojite tu i blenete!“, uzviknu Elijas.

Trgnuvši se, Perin požuri među drveće, a onda skoči u stranu da ga Egvena i Bela ne bi pregazile.

Daleko na zapadu, gotovo na ivici vidokruga, podizalo se nešto što je ličilo na mračnu izmaglicu. Perin oseti da vukovi prolaze tuda i idu na sever. Osetio je da su primetili gavranove sa svoje leve i desne strane, ne usporavajući. Mračna izmaglica zakovitlala se na sever, kao da progoni vukove, a onda sa okrenu naglo i odlebde na jug.

„Misliš li da su nas videli?“, upita Egvena. „Bili smo već među drvećem, zar ne? Nisu mogli da nas vide s te daljine. Zar ne? Ne tako daleko.“

„Mi smo videli njih na toj daljini“, reče Elijas suvo. Perin se promeškolji s nelagodom, a Egvena udahnu preplašeno. „Da su nas videli“, besno reče Elijas, „sručili bi se na nas kao na onu lisicu. Razmišljajte ako želite da ostanete živi. Strah će vas ubiti ako ne vladate njime.“ Njegov prodorni pogled prikovao ih je oboje na trenutak. Naposletku klimnu glavom. „Otišli su za sada. A trebalo bi da i mi krenemo. Neka vam te praćke budu pri ruci. Mogu biti ponovo korisne.“

Kada su izašli iz šumarka, Elijas ih je poveo prema zapadu. Perinu je dah zastao u grlu: jurili su za poslednjim jatom gavranova koje su videli. Elijas je išao dalje neumorno, a njima nije preostalo ništa sem da ga prate. Napokon. Elijas je znao mesto na kome će biti sigurni. Negde. Tako je rekao.

Otrčali su do sledećeg brda, čekajući da gavranovi odlete dalje, a onda su trčali ponovo, čekali, trčali. Na taj način su ravnomerno napredovali, što je bilo krajnje naporno. I Perin i Egvena su se brzo umorili od te istrzane jurnjave. Perin je ležao nekoliko minuta na vrhu brda, zadihan i gutajući vazduh, ostavivši da Elijas izviđa. Bela je stajala spuštene glave i raširenih nozdrva kad god bi se zaustavili. Strah ih je gonio napred. Perin nije znao da li je ovladao njime ili ne. Poželeo je samo da mu vukovi kažu šta je iza njih, ako ima ičega, šta god to bilo.

Ispred njih bilo je više gavranova no što je Perin ikada poželeo da vidi. I levo i desno od njih crne ptice su se gomilale i polazile na jug. Desetak puta stigli su do skrovitog mesta u nekom šumarku ili nesigurnog zaklona padine samo nekoliko trenutaka pre no što su gavranovi preleteli preko neba. Jednom se desilo da su, kada se sunce spuštalo sa svog podnevnog vrhunca, stajali na otvorenom, sleđeni kao statue, pola milje od najbližeg zaklona, dok je stotinu pernatih špijuna Mračnoga proletelo jedva milju istočno od njih. Znoj je klizio niz Perinovo lice uprkos vetru, sve dok se i poslednji crni oblik nije pretvorio u tačku i nestao. Nije više mogao da se seti koliko su usamljenih gavranova oborili praćkama.

Prateći put gavranova, video je više no dovoljno dokaza da opravda svoj strah. Zagledao se s mučnom opčinjenošću u zeca koji je bio iskidan na komade. Glava bez očiju ležala je uspravljeno, dok su drugi delići, noge i utroba, bili razbacani u nepravilnom krugu oko nje. Bilo je i ptica, samlevenih u bezobličnu masu perja. I još dve lisice.

Setio se nečega što je Lan rekao. Sva stvorenja Mračnoga uživala su u ubijanju. Moć Mračnoga bila je u smrti. A ako ih gavranovi pronađu? Oči bez milosti sijale su poput crnih perli. Smrtonosni kljunovi kovitlali su se oko njih. Kljunovi oštri kao noževi. Stotinu njih. Ili možda mogu da dozovu još takvih ptica? Možda sve njih, u lov? Prikazala mu se ogavna slika: gomila gavranova, ogromna poput brda, kipela je poput crva i borila se oko nekoliko krvavih komadića.

Iznenada, tu sliku zamenile su druge. Svaka je bila jasna na trenutak, a onda počela da nestaje i da se pretapa u drugu. Vukovi su pronašli gavranove na severu. Kreštave ptice ponirale su i okretale se, pa ponirale ponovo. Kljunovi su ranjavali pri svakom preletu. Vukovi su režali. Izmicali su i skakali, prevrćući se u vazduhu. Vilice su se sklapale. Iznova i iznova, Perin je osećao perje i pogani ukus smrvljenih gavranova. Osećao je bol krvavih rana po čitavom telu, i znao je s očajanjem koje se nije ni približilo odustajanju, da svi napori nisu dovoljni. Iznenada, gavranovi su odustali. Uputili su u letu poslednji krik besa vukovima. Vukovi nisu umirali tako lako kao lisice, a gavranovi su imali zadatak. Zamah crnih krila i nije ih više bilo. Nekoliko crnih pera padalo je lagano na njihove mrtve. Vetar je lizao ranu na svojoj prednjoj levoj nozi. Nešto nije bilo u redu sa Skakačevim okom. Ne obraćajući pažnju na sopstvene povrede, Šarena ih je okupila i krenuli su da trče bolno u pravcu u kome su gavranovi otišli. Krv je šarala njihova krzna. Dolazimo. Opasnost stiže pre nas.

Dok je trčao teturavo, Perin susrete Elijasov pogled. Njegove žute oči bile su bezizražajne, ali znao je. Nije govorio ništa, samo je gledao Perina i čekao, sve vreme trčeći bez napora.

Čeka na mene. Čeka da priznam da osećam vukove.

„Gavranovi“, prodahta Perin nevoljno. „Iza nas.“

„Bio je u pravu“, izusti Egvena. „Možeš da pričaš s njima.“

Perinova stopala bila su kao grudve gvožđa na kraju drvenih stubova, ali pokušao je da ih pokreće brže. Ako bi mogao da pobegne od tih njihovih očiju, da pobegne od gavranova, od vukova, ali iznad svega od Egveninih očiju, koje su znale šta je on. Šta si ti? Izopačen, Svetlost me oslepela! Proklet!

Grlo ga je peklo kako nikada nije od dima i vreline u gazda Luhanovoj kovačnici. Zateturao se i visio na Egveninim uzengijama, sve dok nije sjahala i gotovo ga ubacila u sedlo, uprkos tome što se bunio da može da nastavi. Ali nije prošlo dugo pre no što se ona držala za uzengije dok je trčala, skupivši suknju drugom rukom. Nešto malo posle toga, on je sjahao dok su mu kolena još uvek klecala. Morao je da je podigne da bi je naterao da zauzme njegovo mesto, ali bila je suviše umorna da bi se usprotivila.

Elijas nije hteo da uspori. Gonio ih je i rugao im se, i toliko se približio gavranovima koji su tragali na jugu da je Perin mislio kako će biti dovoljno da se samo jedna ptica osvrne. „Nastavite da se krećete, Svetlost vas spalila! Mislite li da ćete proći bolje od one lisice ako nas sustignu? One čija je utroba nagomilana na glavi?“ Egvena je sletela sa sedla i bučno povratila. „Znao sam da sc sećate. Nastavite samo još malo. To je sve. Samo još malo. Svetlost vas spalila, mislio sam da su seljačići izdržljiviji. Da rade čitav dan i igraju čitavu noć. Sve mi se čini da ste spavali dan i noć. Mičite proklete noge!“

Počeli su da silaze niz obronak čim je poslednji gavran nestao iza sledećeg, mašući krilima iznad vrha brda. Samo da se jedna ptica osvrne. Istočno i zapadno od njih gavranovi su tragali dok su oni žurili kroz otvoreni prostor između njih. Jedna ptica biće dovoljno.

Gavranovi iza njih brzo su se približavali. Šarena i drugi vukovi zaobišli su ih i dolazili su ne zastajkujući da poližu rane, ali naučili su da treba da paze na nebo. Koliko blizu? Koliko dugo? Vukovi nisu imali predstavu o vremenu kao ljudi. Nisu imali razloga da podele dan na sate. Godišnja doba bila su dovoljna za njih, kao i svetio i tama. Ništa više nije im bilo potrebno. Naposletku, Perinu se ukaza vizija gde će sunce stajati kada ih gavranovi budu sustigli. Osmotri preko ramena sunce koje je zalazilo i obliznuo usne suvim jezikom. Za sat gavranovi će ih stići. Možda i manje. Sat, a bila su dobra dva sata do sumraka, najmanje tri do potpunog mraka.

Umrećemo dok sunce bude zalazilo, pomisli. Teturao se dok je trčao. Izmrcvareni kao lisica. Dodirnu sekiru, a onda pomeri ruku do praćke. To će bili korisnije. Ali ne dovoljno. Ne protiv stotinu gavranova, stotinu pokretnih meta, stotinu oštrih kljunova.

„Na tebe je red da jašeš. Perine“, reče Egvena umorno.

„Još malo“, prodahta. „Izdržaću još nekoliko milja.“ Klimnu glavom i ostade u sedlu. Jeste umorna. Da li da joj kažeš? Ili da je pustiš da veruje kako još ima nade da pobegnemo? Sat nade, iako očajničke, ili sat očaja?

Elijas ga je gledao ponovo, ćutke. Mora da je znao, ali nije govorio ništa. Perin pogleda Egvenu još jednom i zatrepta od vrelih suza. Dodirnu sekiru i zapita se da li ima hrabrosti. U poslednjim trenucima kada gavranovi nagrnu na njih, kada sva nada bude izgubljena, da li će imati hrabrosti da je poštedi smrti kakvom je umrla lisica? Svetlosti, učini me jakim!

Gavranovi iznad njih iznenada su nestali. Perin je mogao još uvek da razazna mračan maglovit oblak daleko prema istoku i zapadu, ali napred... ništa. Kuda su nestali? Svetlosti, ako smo ih prestigli...

Iznenada, preseče ga neka hladnoća. Jedan hladan čist rez, kao da je skočio u Vinsku vodu usred zime. Prošla je kroz njega i kao da je odnela deo umora sa sobom, malo bola iz nogu i vatre iz pluća. Za sobom je ostavila... nešto. Nije mogao da kaže šta, samo se osećao drugačije. Stao je, zateturavši se, i pogledao uplašeno okolo.

Elijas ih je posmatrao sa sjajem u očima. Znao je šta se desilo, Perin je bio siguran, ali samo ih je gledao.

Egvena je zauzdala Belu i osvrnula se okolo nesigurno, delom radoznalo, a delom prestravljeno. „Ovo je... čudno“, prošaputa. „Osećam se kao da sam izgubila nešto.“ Čak je i kobila podigla glavu u iščekivanju, raširivši nozdrve kao da je osetila nejasan miris tek pokošenog sena.

„Šta... Šta je to bilo?“, upita Perin.

Elijas se iznenada nasmeja. Povio se da osloni ruke na kolena dok su mu se ramena tresla. „Sigurnost, eto šta. Uspeli smo, vi proklete budale. Nijedan gavran neće proći preko te linije... nijedan koji nosi oči Mračnog, u svakom slučaju. Troloke bi morali da nateraju da je pređu, a nešto bi žestoko moralo da pritiska Mirdraala da ga primora da ih potera. A i nijedna Aes Sedai, takođe. Jedna moć no radi ovde — ne mogu da dodirnu Istinski izvor. Ne mogu ni da ga osete, kao da je nestao. To ih tera da drhte. Dobiju drhtavicu kao pijanica posle sedam dana. To je bezbednost.“

Perinu isprva zemlja nije izgledala ništa drugačije od ustalasanih brda i grebena koja su prelazili čitavog dana. A onda je primetio zelene izdanke trave. Nije ih bilo mnogo — borili su se — ali bilo ih je više no bilo gde. A bilo je i manje korova. Nije znao šta je to, ali bilo je... nečeg u vezi s ovim mestom. A nešto od onoga što je Elijas rekao delovalo mu je poznato.

„Šta je to?“, upita Egvena. „Osećam... Šta je ovo mesto? Mislim da mi se ne sviđa.“

„Stedding“, zaurla Elijas. „Zar nikada niste slušali priče? Naravno, nije bilo Ogiera ovde tri hiljade i nešto godina, ne od Slamanja sveta. Ali stedding čini Ogiera, ne Ogier stedding.“

„To je samo legenda“, zamuca Perin. U pričama, stedding je bio uvek sklonište, mesto za skrivanje, bilo od Aes Sedai ili od stvorenja Oca laži.

Elijas se ispravi. Ako nije baš izgledao sveže, nije ni izgledao kao da je proveo priličan deo dana trčeći. „Hajde. Moraćemo da zađemo dublje u ovu legendu. Gavranovi ne mogu da nas prate, ali još uvek mogu da nas vide ovako blizu ivice, a možda ih ima dovoljno da motre na čitavu granicu. Bolje neka nastave da love dalje od nas.“

Perin je želeo da ostane tu gde je, sada kada su stali. Noge su mu drhtale i tražile da leži čitavu sedmicu. Kakvo god osveženje da je osetio, bilo je samo trenutno. Sav umor i bolovi su se vratili. Prisili se da načini korak, pa još jedan potom. Nije bilo ništa lakše, ali nastavio je da hoda. Egvena je mahnula uzdama da natera Belu da krene ponovo. Elijas je počeo da trči lakonogo, a usporavao je do hoda samo kada bi postalo očigledno da ostali ne mogu da ga prate. Do brzog hoda.

„Zašto ne bismo... ostali ovde?“, prodahta Perin. Disao je kroz usta i prisiljavao se da izgovara reči između dubokih, iskidanih uzdisaja. „Ako je ovo zaista... stedding. Bićemo bezbedni. Bez Troloka. Bez Aes Sedai. Zašto ne bismo... jednostavno ostali ovde... dok se sve ne završi?“ Možda ni vukovi neće doći ovamo.

„A koliko dugo će to biti?“ Elijas ga je pogledao preko ramena, podigavši jednu obrvu. „Šta bi jeo? Travu, kao konj? Sem toga, ima i drugih koji znaju za ovo mesto, a ljude ništa ne sprečava da uđu, čak ni one najgore. I ima samo jedno mesto gde se još uvek može naći voda.“ Namrštivši se zabrinuto, okrenu se u svim pravcima, proučavajući zemljište. Kada je završio, odmahnu glavom i promrmlja nešto sebi u bradu. Perin oseti kako doziva vukove. Požurite. Požurite. „Biramo između dva zla, a gavranovi su sigurni. Hajdemo. Ima samo još milju ili dve.“

Perin bi zaječao da je bio voljan da troši dah.

Ogromno stenje počelo je da šara niska brda. Bile su to nepravilne gromade sivog kamena, napola prekrivene lišajevima, delom zakopane u zemlji. Neke su bile velike poput kuća. Drač je rastao između njih, a nisko grmlje skrivalo je gotovo većinu. Tu i tamo, među mrtvim smeđim dračem i grmljem, usamljen zeleni izdanak govorio je da je ovo bilo posebno mesto. Ali sve ono što je ranjavalo zemlju izvan njegovih granica, ranjavalo je i njega. Ipak, tu rana nije bila toliko duboka.

Naposletku, popeli su se preko još jedne uzvisine, i u podnožju tog brda bila je bara. Svako je mogao da je pregazi u dva koraka, ali bila je jasna i čista dovoljno da se vidi peščano tlo, glatko poput stakla. Čak je i Elijas požurio niz brdo.

Perin se bacio čitavom svojom dužinom na zemlju kada je stigao do bare i zaronio glavu u nju. Trenutak kasnije drhtao je od hladnoće vode koja je izvirala iz dubina zemlje. Zamahnu glavom. Njegova duga kosa prskala je kišu kapljica. Egvena se iscerila i poprskala ga da mu vrati. Perin se uozbilji. Ona se namrštila i zaustila, ali on je nabio ponovo lice u vodu. Bez pitanja. Ne sada. Bez objašnjenja. Ikada. Ali mali glas mu se rugao. Ali učinio bi to, zar ne?

Elijas ih je na kraju odvukao od lokve. „Ko hoće da jede, mora da mi pomogne.“

Egvena je radila veselo, uz smeh i šalu dok su pripremali oskudni obrok. Nije ostalo ništa sem sira i suvog mesa, s obzirom da nije bilo prilike za lov. Barem je još uvek bilo čaja. Perin je odradio svoj deo posla, ali ćutke. Osećao je da ga Egvena gleda i video je kako se briga uvećava na njenom licu, ali izbegavao je da je pogleda koliko god je to mogao. Njen smeh počeo je da se gubi, a šale su postajale sve ređe i sve nategnutije. Elijas ih je posmatrao, ne govoreći ništa. Zavladalo je sumorno raspoloženje i počeli su da jedu u tišini. Sunce na zapadu postalo je crveno, a njihove senke stanjile su se i izdužile.

Manje od sata do mraka. Da nije bilo steddinga, svi biste već bili mrtvi. Da li bi je spasao? Da li bi je sasekao kao žbunje? Žbunje ne krvari, zar ne? Niti vrišti i gleda te u oči i pita zašto?

Perin se povuče u sebe još više. Mogao je da oseti kako mu se nešto smeje, duboko u pozadini njegovog uma. Nešto okrutno. Ne Mračni. Skoro da je poželeo da jeste. Ne Mračni, već on sam.

Prvi put, Elijas je prekršio svoje pravilo o vatrama. Nije bilo drveća, ali polomio je uvele grane sa žbunja i založio vatru pored velikog kamena koji je štrčao iz padine. Po slojevima čađi koji su prekrivali kamen, Perin je zaključio da su to mesto za vatru koristile generacije i generacije putnika.

Iznad tla od velike stene videlo se nešto okruglasto s oštrim rezom na jednoj strani s koje je stara i smeđa mahovina pokrivala hrapavu površinu. Perinu su kanalići i šupljine, skoro izbrisani na okruglastom delu, delovali neobično, ali bio je suviše lošeg raspoloženja da bi razmišljao o tome. Ali Egvena ih je posmatrala dok je jela.

„To“, rekla je naposletku, „liči na oko.“ Perin trepnu; jeste ličilo na oko, ispod sve te čađi.

„ jeste“, reče Elijas. Sedeo je leđima okrenut vatri i steni, posmatrajući zemlju oko njih dok je žvakao parče suvog mesa, koje je bilo tvrdo skoro kao koža. „Oko Artura Hokvinga. Oko samog Visokog Kralja. Na to je njegova moć i slava spala na kraju.“ Rekao je to zamišljeno. Čak je i njegovo žvakanje bilo odsutno. Pogled i pažnja bili su mu usmereni ka brdima.

„Artur Hokving!“, uzviknu Egvena. „Šališ se sa mnom. To uopšte nije oko. Zašto bi neko izrezbario oko Artura Hokvinga na nekom kamenu u ovoj nedođiji?“

Elijas se osvrnu prema njoj, mrmljajući: „Čemu li vas uče, seoska štenadi?“

I rknuo je i vratio se svom posmatranju, ali nastavio je da priča. „Artur Paendrag Tanreal, Artur Hokving, Visoki Kralj. Ujedinio je sve zemlje od Velike pustoši do Olujnog mora, od Aritskog okeana do Aijelske pustinje, pa čak i neke preko Pustinje. Poslao je čak i vojsku na drugu stranu Aritskog okeana. Priče govore da je vladao čitavim svetom, ali zemlje kojima je zaista vladao bile bi dovoljne svakome. I doneo im je mir i pravdu.“

„Svi su bili jednaki pred zakonom“, reče Egvena, „i čovek nije dizao ruku na drugoga.“

„Dakle, bar si čula“, Elijas se prigušeno nasmeja. Zvučao je suvo. „Artur Hokving doneo je mir i pravdu, ali učinio je to ognjem i mačem. Dete je moglo da jaše samo s vrećom zlata od Aritskog okeana do Kičme sveta bez straha, ali pravda Visokog Kralja bila je tvrda kao ta stena za svakoga ko bi izazivao njegovu moć, bez obzira da li su prosto bili takvi, ih su mislili da predstavljaju izazov. Obični ljudi imali su mir i pune trbuhe, ali naredio je opsadu Tar Valona koja je trajala dvadeset godina i ucenio glavu svake Aes Sedai na hiljadu zlatnih kruna.“

„Mislila sam da ne voliš Aes Sedai“, reče Egvena.

Elijas joj se kiselo osmehnu. „Nije bitno šta ja volim, devojko. Artur Hokving bio je ponosna budala. Aes Sedai mogle su da ga spasu kada se razboleo — ili, kako neki kažu, bio otrovan — ali svaka Aes Sedai koja je još uvek bila u životu, bila je zatvorena iza Sjajnih zidova i koristila je svu svoju Moć da odbije vojsku koja je osvetljavala noć logorskim vatrama. U svakom slučaju, ne bi ih ni pustio blizu. Mrzeo je Aes Sedai koliko i Mračnoga.“

Egvenine usne su se skupile, ali kada je progovorila, sve što je rekla bilo je: „Kakve to veze ima s tim da li je ovo oko Artura Hokvinga ili ne?“

„Samo ovo, devojko. Nakon što je zavladao mir, izuzev u zemljama preko okeana, s obzirom da su mu ljudi klicali kuda god bi otišao — vidiš, zaista su ga voleli; bio je težak čovek, ali nikada prema običnim ljudima — pa, zbog svega toga, odlučio je da je vreme da sagradi sebi prestonicu. Novi grad, koji niko neće dovoditi u vezu s nekim starim ciljem, strankom ili neprijateljstvom. Hteo je da ga sagradi ovde, u samom središtu zemlje koja se graničila s morima, Pustinjom i Pustoši. Ovde, gde nijedna Aes Sedai ne bi došla svojevoljno, niti bi mogla da koristi Moć ako bi došla. Prestonica koja bi jednoga dana čitavom i svetu delila pravdu i mir. Kada su čuli proglas, obični ljudi sakupili su dovoljno novca da mu sagrade spomenik. Većina je smatrala da je on samo korak ispod Tvorca. Mali korak. Trebalo je pet godina da se iskleše i sagradi. Statua Hokvinga samog, stotinu puta veća od čoveka. Podigli su je upravo ovde, a grad je trebalo da se prostire oko nje.“

„Ovde nikada nije bio grad“, pobuni se Egvena. „Nešto bi moralo da ostane, da jeste. Bilo šta.“

Elijas klimnu glavom, osmatrajući još uvek. „1 nije bio, zaista. Artur Hokving umro je istog dana kada je kip bio završen, a njegovi sinovi i rođaci borili su se oko toga ko će sesti na Hokvingov presto. Statua je stajala sama usred ovih brda. Sinovi, bratanci i rođaci umirali su, i poslednji od Hokvingove krvi nestali su s lica zemlje — sem, možda, onih koji su otišli preko Aritskog okeana. Bilo je onih koji bi izbrisali i sećanje na njega da su mogli. Knjige su spaljivane samo zato što mu se ime pominjalo u njima. Na kraju, nije ostalo ništa njemu u spomen sem priča. I to uglavnom netačnih. Na to je njegova slava spala.

Ratovi nisu prestali, naravno, samo zato što su Hokving i njegov rod bili mrtvi. Postojao je još uvek presto koji je trebalo osvojiti i želeli su ga svaki lord i ledi koji su mogli da okupe vojnike. Bio je to početak Stogodišnjeg rata. U stvari, trajao je stotinu dvadeset tri godine. Dobar deo istorije tog vremena izgubljen je u dimu zapaljenih gradova. Mnogi su dobili deo zemlje, ali niko nije dobio sve. Nakon svih tih godina kip je bio srušen. Možda nisu više mogli da podnesu da se mere s njim.“

„Najpre izgleda kao da ga prezireš“, reče Egvena, „a sada kao da mu se diviš.“ Odmahnula je glavom.

Elijas se okrenu i pogleda je. Ravno. Netremice. „Ako želiš, skuvaj još čaja sada. Hoću da se vatra ugasi pre mraka.“

Perin je sada mogao jasno da razazna oko, uprkos lošem svetlu. Bilo je veće od čovekove glave, a senke koje su padale preko njega činile su da izgleda kao gavranovo oko: tvrdo, crno i bez milosti. Poželeo je da spavaju negde drugde.