Zenica sveta

30 Deca Senke

Egvena je sedela pored vatre gledajući deo kipa, ali Perin je otišao do bare da bi bio sam. Dan je bledeo, a noćni vetar počeo je već da duva s istoka i da talasa površinu vode. Izvadio je sekiru iz petlje na pojasu i okrenuo je. Držalje od jasenovog drveta bilo je dugo koliko i njegova ruka, glatko i hladno na dodir. Mrzeo ga je. Stideo se što je bio toliko ponosan na sekiru u Emondovom Polju. Pre no što je znao šta je sve bio spreman njome da uradi.

„Mrziš je tako mnogo?“, reče Elijas iza njega.

Perin poskoči iznenađeno i gotovo podiže sekiru pre no što je video ko je. „Da li... Da li možeš da čitaš i moje misli? Kao vučje?“

Elijas nakrivi glavu i pogleda ga upitno. „Slepac bi mogao da ti čita izraz lica, dečko. Pa, govori. Da li mrziš devojku? Prezireš je? To je to. Bio si spreman da je ubiješ zato što je prezireš. Zato što se uvek vuče, zadržava te sa svojim ženskim stvarima.“

„Egvena se nikada nije vukla“, pobuni se. „Ona uvek uradi svoj deo posla. Ne prezirem je, volim je.“ Prostreli Elijasa pogledom, čekajući da se nasmeje. „Ne tako. Mislim, ona mi nije kao sestra, ali ona i Rand... Krv i pepeo! Da su nas gavranovi sustigli... Da... Ne znam.“

„Da, znaš. Ako bi morala da izabere kako da umre, šta misliš da bi odabrala? Jedan čist udarac tvoje sekire, ili onako kako su umrle one životinje koje smo videli danas? Znam šta bih ja odabrao.“

„Ja nemam nikakvo pravo da odaberem umesto nje. Nećeš joj reći, zar ne? Za...“ Šake su mu se stegle oko držalje; mišići njegovih ruku su se zgrčili. Bili su to jaki mišići za njegove godine, nabijeni od dugih sati udaranja čekićem u kovačnici gazda Luhana. Pomislio je na trenutak da će debela drvena drška pući. „Mrzim ovu prokletu stvar“, proškrguta. „Ne znam što se šepurim s njom kao neka budala. Ne bih to mogao da uradim, znaš. Kada je sve to bilo pretvaranje, mogao sam možda da se šepurim i igram kao...“ Uzdahnu, dok mu se glas gubio. „Sada je drugačije. Ne želim nikada više da je upotrebim.“

„Hoćeš.“

Perin podiže sekiru da je baci u baru, ali Elijas ga uhvati za ruku.

„Koristićeš je, dečko, i dok god je mrziš, koristićeš je mudrije od većine ljudi, Čekaj. Ako ikada dođe vreme da je više ne mrziš, tada je baci daleko koliko god možeš i beži na suprotnu stranu,“

Perin odmeri sekiru u rukama, još uvek u iskušenju da je ostavi u bari. Lako je njemu da priča. Šta ako budem čekao, a onda ne budem mogao da je bacim? Otvori usta da postavi to pitanje, ali nije mogao da izusti ni reči. Osetio je poruku vukova, tako hitnu da su mu se oči zamaglile. Zaboravio je na trenutak šta je hteo da kaže i da je uopšte i govorio, zaboravio je čak i kako da govori, kako da diše. I Elijasovo lice takođe je upalo, kao da je gledao duboko u sebe. A onda je sve to nestalo, brzo kao što je i došlo. Trajalo je samo sekund, ali to je bilo dovoljno.

Perin se cimnu i udahnu duboko. Elijas nije stajao. Čim se veo podigao s njegovih očiju, požurio je prema vatri bez oklevanja. Perin je ćutke trčao za njim.

„Ugasi vatru!“, povika Elijas promuklo Egveni. Mahao je brzo rukama i kao da je pokušavao da viče šapatom. „Ugasi je!“

Ustala je, gledajući ga nesigurno, a onda se približila vatri, ali polako, ne razumevajući očigledno šta se događa.

Elijas se progura grubo pored nje i zgrabi kotlić sa čajem, proklinjući kada opekao. Prevrnu ga iznad vatre, uprkos tome što je bio usijan. Korak iza njega, Perin je nabacao prašinu preko ugaraka koji su šištali, dok su poslednji ostaci čaja pljuskali po vatri. Nije stao sve dok i poslednja žiška nije zakopana.

Elijas dobaci kotlić Perinu, koji ga odmah ispusti uz prigušeni uzvik. Perin poče da duva u prste, namršteno gledajući Elijasa, ali čovek u krznu bio je isuviše zauzet osmatranjem logora da bi obraćao pažnju na njega.

„Ne možemo da sakrijemo da je neko bio ovde“, reče Elijas. „Moraćemo jednostavno da požurimo i da se nadamo. Možda se neće truditi. Krv i pepeo, ali bio sam siguran da su to gavranovi.“

Perin užurbano prebaci sedlo preko Bele, naslonivši sekiru o nogu dok se naginjao da stegne kolan.

„Šta je bilo?“, upita Egvena. Glas joj je drhtao. „Troloci? Sen?“

„Idite ili prema istoku ili prema zapadu“, reče Elijas Perinu. „Pronađite skrovište, a ja ću vam se pridružiti čim budem mogao. Ako vide vuka...“ Odjuri, pogrbljen toliko kao da će poći četvoronoške, i izgubi se među senkama večeri, koje su bivale sve duže.

Egvena je sakupila na brzinu ono malo svojih stvari, ali još uvek je tražila objašnjenje od Perina. Bila je uporna i sve preplašenija sa svakim minutom koji je on proveo ćuteći. I on je bio preplašen, ali strah ih je terao da se kreću brže. Čekao je dok nisu pošli ka suncu koje je zalazilo. Dok je trčao ispred Bele, držeći sekiru pritisnutu na grudi, ispričao joj je ono što je znao preko ramena, tražeći mesto gde bi mogli da se sakriju i sačekaju Elijasa.

„Mnogo ljudi dolazi, na konjima. Došli su iza vukova, ali ih nisu videli. Idu ka bari. Verovatno nemaju nikakve veze s nama — to je jedina voda u blizini miljama unaokolo. Ali Šarena kaže...“ Pogleda preko ramena. Večernje sunce bacalo je neobične senke preko njenog lica, sakrivajući izraz na njemu. Šta li misli? Da li te gleda kao da te više ne poznaje? Da li te poznaje? „Šarena kaže da mirišu pogrešno. To je... kao kada besan pas miriše pogrešno.“ Bara se nije više videla iza njih. Mogao je još uvek da razazna gromade — delove kipa Artura Hokvinga — u sumraku koji je postajao sve dublji, ali više nije mogao da odredi kod kog kamena su ložili vatru. „Držaćemo se podalje od njih i pronaći ćemo mesto da sačekamo Elijasa.“

„Zašto bi nas oni jurili?“, upita odlučno. „Trebalo bi da smo bezbedni ovde. Trebalo je da je ovde bezbedno. Svetlosti, negde mora da postoji bezbedno mesto.“

Perin je počeo brže da traži neko skrovište. Nisu sigurno bili daleko od bare, ali sumrak je bio sve gušći. Uskoro će biti suviše mračno za putovanje. Nejasno svetio kupalo je još uvek vrhove brda. Iz udolina između njih, gde se skoro ništa nije videlo, izgledali su osvetljeno. Levo od njih taman oblik ocrtavao se oštro nasuprot neba. Bio je to veliki ravan kamen koji je štrčao na kosini brda, bacajući senku na padinu ispod njega.

„Ovamo“, reče. Potrča prema brdu, osvrćući se ne bi li video bilo kakav znak da ljudi dolaze. Nije bilo ničeg — još. Morao je više no jednom da stane i da sačeka dok se Bela teturala iza njega. Egvena je bila pognuta uz Belin vrat. a kobila je birala put pažljivo preko neravnog tla. Perin pomisli kako mora da su obe mnogo umornije nego što mu se činilo. Nadam se da je ovo dobro sklonište. Mislim da nećemo moći da pronađemo drugo.

U podnožju brda posmatrao je masivnu pljosnatu stenu koja se ocrtavala nasuprot neba i štrčala na padini skoro kao perjanica. Bilo je nečeg neobično poznatog u tome kako je vrh ogromne ploče pravio naizgled nepravilne stepenike, tri gore i jedan dole. Popeo se malo i opipao kamen, hodajući duž njega. Uprkos zubu vremena, mogao je još uvek da oseti četiri spojena stuba. Pogleda ka vrhu kamena, nalik na stepenište, koji se nadnosio nad njegovom glavom poput ogromne strehe. Prsti. Pronaći ćemo sklonište u ruci Artura Hokvinga. Možda je nešto njegove pravde preostalo ovde.

Mahnu Egveni da priđe. Nije se ni makla, tako da je on doklizao do podnožja brda i rekao joj šta je pronašao.

Egvena se zagleda ka vrhu brda, isturajući glavu. „Kako možeš da vidiš bilo šta?“, upitala je.

Perin otvori usta, a onda ih zatvori. Nakvasi usne dok se osvrtao oko sebe. Bio je prvi put svestan šta vidi. Sunce je zašlo, sada već potpuno, a mesec je bio skriven iza oblaka. Ali njemu je sve izgledalo poput purpurnih ostataka sumraka. „Opipao sam kamen“, reče naposletku. „Mora da je to. Neće moći da nas vide u senci ruke, čak i ako budu došli ovako daleko.“ Uhvatio je Belin oglav da je povede do skloništa. Mogao je da oseti kako ga Egvena gleda.

Dok joj je pomagao da sjaše, povici su odjeknuli kraj bare. Dotakla je Perinovu ruku i on je čuo njeno neizgovoreno pitanje.

„Videli su Vetra“, odgovori joj nevoljno. Bilo je teško prevesti vučje misli. Nešto u vezi vatre. „Imaju baklje.“ Uhvatio ju je za ruku i kleknuo kraj nje. „Razdvajaju se u družine da tragaju. Tako mnogo njih, a svi vukovi su povređeni.“ Pokušao je da zvuči srdačnije. „Ali Šarena i ostali trebalo bi da mogu da se sklone od njih, čak i povređeni, a ne znaju da smo ovde. Ljudi ne vide ono što ne očekuju. Odustaće uskoro i ulogoriti se.“ Elijas je s vukovima i neće ih ustaviti dok god su progonjeni. Tako mnogo jahača. Tako uporni. Zašto su tako uporni?

Video je kako Egvena klima glavom, ali u tami ona to nije shvatila. „Bićemo dobro. Perine.“

Svetlosti, pomisli zbunjeno, ona pokušava da uteši mene.

Vikanje je trajalo i trajalo. Male grupe baklji kretale su se u daljini. Treperave tačke svetlosti u tami.

„Perine“, reče Egvena tiho, „hoćeš li da plešeš sa mnom za Nedelju? Ako se dotad vratimo kući?“

Ramena su počela da mu se tresu. Ništa se nije čulo. Nije znao da li se smeje ili plače. „Hoću. Obećavam.“ Protiv svoje volje, stisnu držalje sekire, podsetivši se da je drži. Njegov glas pretvorio se u šapat. „Obećavam“, rekao je ponovo. I nadao se.

Grupe ljudi od deset ili dvanaest njih koji su nosili baklje, jahale su sada brdima. Perin nije mogao da odredi koliko je grupa bilo. Ponekad su se videla tri ili četiri konjanika kako jašu napred-nazad. Nastavili su da se dovikuju, a ponekad bi se čuli i vrisci u noći; vrištanje konja i ljudi.

Gledao je to sve iz nekoliko uglova. Klečao je na brdu s Egvenom, gledajući kako se baklje kreću kroz tamu kao svici, a u svesti je trčao u noći sa Šarenom, Vetrom i Skakačem. Gavranovi su ranili vukove suviše da bi pobegli daleko ili brzo, stoga su odlučili da oteraju ljude iz tame. Da ih oteraju u sklonište njihovih vatri. Ljudi bi uvek potražili bezbednost vatri na kraju, kada bi vukovi jurili po noći. Neki od ljudi koji su jahali vodili su niz konja. Konji su njištali i propinjali se razrogačenih, kolutavih očiju kada bi sivi oblici jurili pored njih. Njištali su i otimali povoce iz ruku ljudi koji su ih vodili, razbežavši se u svim pravcima najbrže što su mogli. Konji s jahačima njištali su takođe, kada bi sive senke jurnule iz tame s očnjacima koji su im kidali tetive. A ponekad bi i njihovi jahači vrištali, trenutak pre no što bi im zubi iščupali grlo. I Elijas je bio tamo negde. Njega je osećao nejasnije. Vrebao je u noći sa svojim dugim nožem; dvonogi vuk s jednim oštrim zubom od čelika. Povici su sve češće bivali psovke, ali tragači nisu odustajali.

Perin shvati odjednom da ljudi s bakljama imaju metod. Svaki put kada bi video neku od družina, barem jedna od njih bila bi bliža brdu gde su se on i Egvena krili. Elijas im je rekao da se sakriju, ali... Šta ako pobegnemo? Možda bismo mogli da se sakrijemo u mraku, ako nastavimo da se krećemo. Možda. Mora da je dovoljno mračno za to.

Okrenuo se ka Egveni, ali više nisu imali vremena da odlučuju. Skupina baklji, tuce njih, zaobišla je podnožje brda koje je podrhtavalo od konjskog kasa. Vrhovi kopalja svetlucali su na svetlosti baklji. Zamrznuo se u mestu, zadržavajući dah, dok su mu šake stiskale držalje sekire.

Konjanici su projahali pored brda, ali jedan od ljudi povika i baklje su se okrenule. Razmišljao je očajnički, tražeći izlaz. Biće primećeni čim se pokrenu, ako već nisu. A kada ih jednom budu videli, neće imati šanse, čak ni uz pomoć tame.

Konjanici su zastali u podnožju brda. Svako od njih držao je baklju u jednoj, a dugo koplje u drugoj ruci, usmeravajući konja kolenima. Na svetlosti baklji Perin je mogao da vidi bele ogrtače Dece Svetla. Podizali su baklje visoko i nagnuli su se napred u sedlima, zagledani u tamne senke pod prstima kipa Artura Hokvinga.

„Ima nečeg tamo gore“, reče jedan od njih. Govorio je preglasno, kao da se bojao onoga što je bilo van svetlosti njegove baklje. „Rekao sam vam da bi neko mogao tamo da se krije. Zar nije ono konj?“

Egvena dodirnu Perinovu ruku. Oči su joj bile krupne u mraku. Njeno neizgovoreno pitanje bilo je jasno, uprkos senkama koje su joj skrivale lice. Šta da se radi? Elijas i vukovi lovili su još uvek u tami. Konji ispod njih poigravali su nervozno. Ako sada počnemo da bežimo, stići će nas.

Jedan od Belih plaštova potera konja napred i povika ka brdu; „Ako razumete ljudski govor, siđite i predajte se. Neće vam biti naneto zlo ako hodate u Svetlu. Ako se ne predate, bićete svi ubijeni. Imate minut.“ Koplja su se spustila, dugi čelični vrhovi sijali su od svetlosti baklji.

„Perine“, prošaputa Egvena, „ne možemo da im pobegnemo. Ako se ne predamo, pobiće nas. Perine?“

Elijas i vukovi bili su još uvek slobodni. Još jedan udaljeni grleni krik pripadao je Belom plaštu koji se suviše približio Šarenoj. Ako pojurimo... Egvena ga je gledala, čekajući da joj kaže šta da radi. Ako pojurimo... Odmahnu glavom umorno i ustade kao opčinjen. Zateturao se niz brdo prema Deci Svetla. Čuo je kada je Egvena uzdahnula i pošla za njim, koračajući nevoljno. Zašto su Beli plaštovi tako uporni, kao da strasno mrze vukove? Zašto mirišu pogrešno? Činilo mu se da je gotovo mogao da i sam namiriše iskvarenost kada je vetar duvao od jahača.

„Baci tu sekiru“, graknu vođa.

Perin se zatetura prema njemu, mršteći nos ne bi li se otarasio mirisa koji mu se činilo da oseća.

„Baci je, seljačino!“ Vođino koplje pomeri se prema Perinovim grudima.

Za trenutak zagledao se u vrh koplja, dovoljno oštrog čelika da ga potpuno probode, i povika odjednom: „Ne!“ Nije vikao konjaniku.

Skakač je izleteo iz noći i Perin se stopio s vukom. Skakač, štene koje je gledalo let orlova i želelo tako strasno da leti nebom kao što to orlovi čine. Štene koje je trčalo, jurilo i skakalo sve dok nije moglo da skoči više od bilo kog drugog vuka i koje nikada nije izgubilo davnašnju želju da leti nebom. Skakač izlete iz noći i skoči, proletevši kroz vazduh kao orao. Beli plaštovi imali su samo trenutak da počnu da psuju pre no što su se Skakačeve čeljusti sklopile oko grla čoveka koji je uperio koplje na Perina. Zalet velikog vuka ih je obojicu odneo s druge strane konja. Perin oseti kako se grkljan mrvi, okusi krv.

Skakač se dočeka lako, već daleko od čoveka koga je ubio. Njegovo krzno bilo je umazano krvlju, sopstvenom i krvlju drugih. Posekotina na glavi prelazila je preko prazne leve očne duplje. Njegovo zdravo oko srelo je Perinove oči samo na trenutak. Beži, brate! Okrenuo se da skoči ponovo, da poleti poslednji put, kad ga koplje prikova za zemlju. Drugo koplje probolo ga je kroz rebra, zabivši se u zemlju pod njim. Dok se otimao, počeo je da grize koplja koja su ga zakovala za zemlju. Leteti.

Bol ispuni Perina i on urliknu. Bio je to urlik koji je pomalo podsećao na vučje zavijanje. Skočio je napred ne razmišljajući. Još uvek je urlao. Nije mislio ni na šta. Jahači su bili zbijeni suviše da bi mogli da upotrebe svoja koplja, a sekira je bila kao pero u njegovim rukama. Jedan ogroman vučiji zub od čelika. Nešto ga je udarilo u glavu, i dok je padao, nije znao ko je umro: Skakač, ili on.

„... leteti kao orlovi.“

Mrmljajući, Perin pogleda kroz maglu. Glava ga je bolela, a nije mogao da se seti zašto. Osvrnuo se, trepćući zbog svetla. Egvena je klečala i gledala ga dok je ležao. Bili su u četvrtastom šatoru, velikom kao osrednja soba na nekoj farmi, sa tkaninom umesto poda. Uljane lampe na visokim stalcima, po jedna u svakom uglu, bacale su jarku svetlost.

„Hvala Svetlosti, Perine“, prošapta. „Plašila sam se da su te ubili.“

Umesto odgovora, zagledao se u sedokosog čoveka koji je sedeo na jedinoj stolici u šatoru. Tamnooko prijateljsko lice ga je gledalo. Nije pristajalo belom i zlatnom kratkom kaputu koji je čovek nosio u sjajnom oklopu preko snežno-bele košulje. Bilo je to prijatno lice, iskreno i dostojanstveno. Nešto na njemu uklapalo se u skladnu jednostavnost nameštaja u šatoru. Sto i krevet na rasklapanje. Umivaonik s jednostavnim belim lavorom i bokalom. Jedan drveni kovčeg s izrezbarenim jednostavnim geometrijskim šarama. Drvo, tamo gde ga je bilo, bilo je izglačano do mekog sjaja, a metal se presijavao, ali ne suviše. Ništa nije bilo previše bleštavo. Sve u šatoru bilo je majstorski izrađeno, ali samo neko ko je gledao kako rade majstori — kao gazda Luhan, ili gazda Ajder, drvodelja — mogao je to da primeti.

Namrštivši se, čovek je preturao debelim prstom po dvema malim gomilama predmeta na stolu. Perin je prepoznao da je ono što je bilo u njegovim džepovima u jednoj od tih gomila, zajedno s nožem koji je nosio za pojasom. Srebrni novčić koji mu je dala Moiraina bio je na vrhu, i čovek se zamišljeno poigravao s njim. Napućivši usne, ostavio je gomile i podigao Perinovu sekiru sa stola, odmeravajući je. Ponovo se okrenuo ka Perinu i Egveni.

Perin pokuša da ustane. Oštar bol u rukama i nogama natera ga da padne. Shvatio je prvi put da su mu i ruke i noge bile vezane. Pogleda ka Egveni. Ona je žalosno slegnula ramenima i okrenula se tako da je mogao da joj vidi leda. Nekoliko kožnih konopaca bilo je obmotano oko njenih zglobova i članaka. Uzice su bile usečene u meso. Konopac je spajao veze na njenim zglobovima i člancima. Bio je dovoljno kratak da nije mogla da se ispravi više od čučnja, ako bi pokušala da ustane.

Perin je gledao zapanjeno. To što su bili vezani bilo je dovoljno zaprepašćujuće, ali na njima je bilo dovoljno konopaca da se vežu konji. Šta misle da smo mi?

Sedokosi čovek posmatrao ih je radoznalo i zamišljeno, nalik gazda Al’Veru kad razmišlja o nečemu. Držao je sekiru kao da je zaboravio na nju.

Zastor na vratima šatora pomerio se u stranu i ušao je visok čovek. Njegovo lice bilo je duguljasto i ispijeno, sa tako duboko usađenim očima da je izgledalo kao da gleda iz pećina. Nije bilo suvišnog mesa na njemu; sala nije bilo uopšte. Koža mu je pokrivala mišiće i kosti.

Perin je pogledao u noć i video logorske vatre i dva stražara s belim plaštovima na ulazu u šator. A onda se zastor vratio na mesto. Čim je pridošlica ušao u šator, ukopao se i ispravio kao gvozdeni štap, zagledavši se pravo ispred sebe u suprotni šatorski zid. Njegov oklop od verižnjače i čeličnih ploča sijao je poput srebra nasuprot snežnom plaštu i košulji.

„Moj gospodaru kapetane.“ Glas mu je bio čvrst poput njegovog stava i škripao je, ali bio je nekako ravan, bezizražajan.

Sedokosi čovek mahnu opušteno. „Voljno, dete Bajare. Saznao si koliko nas je koštao ovaj naš... susret?“

Visoki čovek raširi noge, ali Perin nije mogao da primeti da se išta drugo promenilo u njegovom stavu. „Devet ljudi je mrtvo, moj gospodaru kapetane, a dvadeset trojica povređeni, sedmorica ozbiljno. Doduše, svi mogu da jašu. Trideset konja moralo je da bude ubijeno. Tetive su im bile pokidane!“ Naglasio je to ravnodušnim glasom, kao da je ono što se desilo konjima bilo gore od povreda i smrti ljudi. „Većina od rezervnih konja su raštrkani. Možda pronađemo neke kada osvane, moj gospodaru kapetane, ali nakon što su ih vukovi razjurili, trebaće nam dani da ih sve sakupimo. Ljudi koji je trebalo da paze na njih određeni su za noćnu stražu sve dok ne stignemo do Kaemlina.“

„Nemamo dane, dete Bajare“, reče sedokosi čovek blago. „Polazimo u zoru. To ništa ne možeda promeni. Moramo biti u Kaemlinu na vreme, da?“

„Biće kao što zapovedaš, moj gospodaru kapetane.“

Sedokosi čovek pogleda ka Perinu i Egveni, a onda se okrete ponovo. „A .šta imamo od toga, sem ovo dvoje mladih?“

Bajar je udahnuo duboko i oklevao na trenutak. „Naredio sam da se vuk koji je bio s ovima odere, moj gospodaru kapetane. Koža bi trebalo da bude dobar tepih za šator mog gospodara kapetana.“

Skakač! I ne shvatajući šta radi, Perin zareža i poče da se otima. Konopci su se usekli u kožu — zglobovi su mu postali klizavi od krvi — ali nisu popustili.

Prvi put, Bajar je pogledao zatvorenike. Egvena mu je uzvratila pogled. Lice mu je bilo bezizražajno kao glas, ali okrutna svetlost gorela je u njegovim upalim očima, kao plamenovi u Ba’alzamonovim. Bajar ih je mrzeo kao da su mu bili dugogodišnji neprijatelji, a ne ljudi koje nikada nije video.

Perin ga pogleda prkosno. Usne mu se izviše u tanak osmeh kada je pomislio kako bi bilo da zarije zube u grlo tog čoveka.

Njegov osmeh nestade naglo, i Perin se stresao. Zube? Ja sam čovek, a ne vuk! Svetlosti, mora doći kraj svemu ovome! Ali još uvek je gledao Bajara pravo u oči — mržnja za mržnju.

„Nije mi stalo do tepiha od vučje kože, dete Bajare.“ Prekor u glasu gospodara kapetana bio je nežan, ali Bajarova leđa ispravila su se ponovo, a oči zagledale u šatorski zid.

„Izveštavao si o tome šta smo postigli ove noći, ne? Ako smo išta postigli.“

„Procenio bih da je čopor koji nas je napao brojao pedeset zveri ili više, moj gospodaru kapetane. Od toga smo pobili najmanje dvadeset, možda trideset. Nisam smatrao dovoljno vrednim da rizikujemo da izgubimo još konja kako bismo dovukli noćas sve lešine. Narediću ujutru da se sve sakupe i spale, ako se ne razvuku preko noći. Sem ovo dvoje, bilo je još najmanje desetak drugih ljudi. Verujem da smo ubili četvoricu ili petoricu, ali ne verujem da ćemo pronaći njihova tela, s obzirom da Prijatelji Mraka imaju običaj da odnose svoje mrtve ne bi li sakrili gubitke. Izgleda da je ovo bila osmišljena zaseda, ali to postavlja pitanje...“

Perinovo grlo se steglo dok je ispijeni čovek pričao. Elijas? Oprezno, nevoljno, potražio je Elijasa, vukove... i nije našao ništa. Kao da nikada nije ni bio u stanju da oseti vučiji um. Ili su mrtvi, ili su te napustili. Želeo je da se nasmeje, gorko. Dobio je konačno ono što je hteo, ali cena je bila visoka.

Sedokosi čovek se nasmeja u tom trenutku. Bio je to glasan, suvi smeh zbog koga su se Bajarovi obrazi zacrveneli. „Dakle, dete Bajare, tvoja procena je da smo bili napadnuti u planiranoj zasedi od preko pedeset vukova i više od tuceta Prijatelja Mraka? Da? Možda kada budeš video više bitaka...“

„Ali, moj gospodaru kapetane Bornhalde...“

„Rekao bih, šest ili osam vukova, dete Bajare, a od ljudi verovatno samo ovo dvoje. Tvoja je vera istinska, ali nemaš iskustva s borbama van gradova. Drugačije je donositi Svetlost kada su ulice i kuće veoma daleko. U napadima noću deluje da su vukovi brojniji no što jesu — i ljudi, takođe. Šest ili osam najviše, mislim.“ Bajarovo crvenilo lagano se produbilo. „Pretpostavljam takođe da su bili ovde iz istog razloga kao i mi: ovde je jedina voda koja se može lako naći na barem dan puta u bilo kom pravcu. Mnogo jednostavnije objašnjenje od uhoda i izdajica među Decom, a najjednostavnije objašnjenje obično je najistinitije. Naučićeš, s iskustvom.“

Bajarovo lice pobledelo je kao smrt dok je dobronamerni čovek govorio; nasuprot tome, dve tačke na njegovim upalim obrazima prešle su iz crvenog u purpurno. Na trenutak preseče pogledom zatvorenike.

Mrzi nas sada i više, mislio je Perin, zato što smo čuli ovo. Ali zašto nas je mrzeo u početku?

„Šta misliš o ovome?“, reče gospodar kapetan podigavši Perinovu sekiru. Bajar pogleda upitno svog zapovednika i sačeka na odgovor, klimanje glavom, pre no što je napustio svoj ukočeni stav da uzme oružje. Podiže sekiru i zastenja iznenađeno, a onda je zavitla u uskom luku iznad glave, dodirujući skoro vrh šatora. Rukovao je njome s takvom sigurnošću, kao da je bio rođen sa sekirom u šakapa. Izraz divljenja protiv volje preleteo mu je preko lica, ali u trenutku kada je spustio sekiru, ponovo nije bilo nikakvog izraza.

„Izvanredno balansirano oružje, moj gospodaru kapetane. Napravljeno je da izgleda jednostavno, ali kod veoma dobrog oružara, možda čak i majstora.“ Njegov pogled ka zatvorenicima goreo je mračno. „Ovo nije oružje seljaka, moj gospodaru kapetane. Niti farmera.“

„Ne.“ Sedokosi čovek okrenu se prema Perinu i Egveni s umornim, pomalo prekornim osmehom, kao dobri deda koji zna da su mu unuci napravili neki nestašluk. „Ja sam Geofram Bornhald“, reče im. „Ti si Perin, koliko sam shvatio. Ali ti, mlada ženo, kako se ti zoveš?“

Perin ga prostreli pogledom, ali Egvena odmahnu glavom. „Ne budi smešan. Perine. Ja sam Egvena.“

„Samo Perin i samo Egvena“, promrmlja Bornhald. „Ali, pretpostavljam, ako ste zaista Prijatelji Mraka, želeli biste da sakrijete ko ste.“

Perin kleknu; nije mogao da ustane više zbog svojih veza. „Mi nismo Prijatelji Mraka“, pobuni se gnevno.

Nije do kraja ni izgovorio pre no što je Bajar stigao do njega. Čovek se kretao poput zmije. Video je držalje sopstvene sekire kako juri prema njemu i pokušao je da se sagne, ali debela drška dokačila ga je iznad uva. Samo ga je to što se sklonio od udarca spasio da mu ne razbije glavu. Ali, čak i tako, zaigrali su mu svetlaci ispred očiju. Dah ga napusti kada je udario o zemlju. Glava mu je zvonila, a krv išla niz obraz.

„Nemate pravo“, poče Egvena i zavrišta kada je držalje sekire pojurilo ka njoj. Bacila se u stranu i sekira je proletela kroz vazduh, dok se ona preturala po tkanini koja je pokrivala zemlju.

„Pričaćete pristojno“, reče Bajar, „kada se obraćate Posvećenom Svetlu, ili nećete imati jezik.“ Najgore od svega bilo je to što je njegov glas još uvek bio ravnodušan. Čupanje njihovih jezika ne bi mu pružilo ni zadovoljstvo, ni žaljenje; on bi to jednostavno uradio.

„Polako, dete Bajare.“ Bornhald ponovo pogleda zarobljenike. „Pretpostavljam da ne znate mnogo o Posvećenima, ili o gospodarima kapetanima Dece Svetla, zar ne? Ne, nisam ni mislio. Pa, zbog deteta Bajara, barem, ako ni zbog čeg drugog, pokušajte da se ne raspravljate i da ne vičete, da? Želim samo da vi hodate u Svetlosti, a ako dopustite da gnev ovlada vama, to neće nikome pomoći.“ Perin pogleda čoveka s upalim licem koji je stajao iznad njih. Zbog deteta Bajara? Primetio je da gospodar kapetan nije rekao Bajaru da ih ostavi na miru. Bajar ga pogleda i nasmeši se; osmeh dotače samo njegove usne, ali koža lica zategla se još više, i podsećao je na lobanju. Perin se stresao.

„Čuo sam za tu stvar, da ljudi jure s vukovima“, reče Bornhald zamišljeno, mada nisam to ranije video. Ljudi navodno pričaju s vukovima i ostalim stvorenjima Mračnoga. Prljava posla. Sve me to plaši da se Poslednja bitka zaista približava.“

„Vukovi nisu...“ Perin ućuta kada je Bajar podigao nogu. Udahnuvši duboku, nastavio je blaže. Bajar spusti nogu s razočaranim izrazom lica. „Vukovi nisu stvorenja Mračnoga. Mrze ga. Barem mrze Troloke i Seni.“ Iznenadio se kada je video da je čovek s upalim licem klimnuo glavom za sebe.

Bornhald podiže obrvu. „Ko vam je to rekao?“

„Zaštitnik“, reče Egvena. Skupila se, sklanjajući se od Bajarovog usijanog pogleda. „Rekao je da vukovi mrze Troloke, a Troloci se plaše vukova.“ Perinu je bilo drago što nije spomenula Elijasa.

„Zaštitnik“, uzdahnu sedokosi čovek. „Stvorenje veštica iz Tar Valona. Šta bi vam drugo rekao, kada je i on sam Prijatelj Mraka i sluga Prijatelja Mraka? Ne znate li da Troloci imaju vučje gubice i zube, i vučje krzno?“

Perin trepnu, pokušavajući da razbistri glavu. Osećao se kao da mu je mozak uvek bio gradva bola, ali nešto tu nije bilo u redu. Nije mogao da razbistri misli dovoljno da bi to odgonetnuo.

„Ne svi“, promrmlja Egvena. Perin pogleda Bajara zabrinuto, ali ispijeni čovek samo ju je posmatrao. „Neki od njih imaju rogove, kao ovnovi ili jarčeve ili kljunove kao orlovi, ili... ili... svakakve stvari.“

Bornhald odmahnu glavom tužno. „Pružam vam priliku, a vi se ukopavate sve više, svakom novom rečju.“ Podiže prst. „Trčite s vukovima, stvorenjima Mračnoga.“ Dragi prst. „Priznajete da poznajete Zaštitnika, još jedno stvorenje Mračnoga. Sumnjam da bi vam ispričao to što jeste samo u prolazu.“ Treba prst. „Ti, dečko, nosiš srebrnjak iz Tar Valona u džepu. Većina ljudi van Tar Valona otarasi se tog novca što pre može. Sem ako ne služe veštice iz tog grada.“ Četvrti. „Nosiš ratničko oružje, a oblačiš se kao seljačić. Kriješ se, znači.“ Podiže i palac. „Znaš Troloke i Mirdraale. Ovoliko daleko prema jugu, samo nekoliko učenjaka i oni koji su putovali po Krajinama veruju da oni postoje i van priča. Možda ste bili u Krajinama? Ako je tako, recite mi gde? Ja sam putovao dosta po Krajinama; poznajem ih dobro. Ne? Ah, pa, onda.“ Pogledao je svoju raširenu šaku, a onda tresnu o sto. Izraz na dedinom licu govorio je da su unuci napravili neki veoma ozbiljan nestašluk. „Zašto mi ne ispričate istinu kako je došlo do toga da trčite u noći s vukovima?“

Egvena je zaustila, ali Perin ugleda njen tvrdoglavi izraz i znao je odmah da će da ispriča jednu od priča koje su razradili. To neće biti dobro. Ne sada, ne ovde. Glava ga je bolela do ludila, i želeo je da ima vremena da razmisli o tome, ali vremena nije bilo. Ko zna kuda je ovaj Bornhald putovao, koje su mu zemlje i gradovi bili poznati? Ako bi ih uhvatio u laži, ne bi imali prilike da se vrate na ono što se zaista desilo. Bornhald bi već bio ubeđen da su zaista Prijatelji Mraka.

„Mi smo iz Dve Reke“, reče on brzo.

Egvena ga pogleda zapanjeno pre no što je shvatila, ali on nastavi s istinom — ili nekom njenom varijantom. Njih dvoje napustili su Dve Reke da vide Kaemlin. Na putu ka Kaemlinu čuli su za ruševine velikog grada, ali kada su pronašli Šadar Logot, Troloci su bili tamo. Nekako su uspeli da pobegnu preko reke Arinel, ali potom su se izgubili. Onda su pronašli čoveka koji se ponudio da im bude vodič do Kaemlina. Rekao je da ih se ne tiče njegovo ime, a nije baš ni delovao prijateljski, ali bio im je potreban vodič. Prvi put su videli vukove kada su se Deca Svetla pojavila. Sve što su pokušavali da urade bilo je da se sakriju da ih ne bi pojeli vukovi, ili pobili ljudi na konjima.

„... Da smo znali da ste Deca Svetla“, završi Perin, „obratili bismo se vama za pomoć.“

Bajar frknu nepoverljivo. Perina nije preterano zanimalo šta on misli; ako je gospodar kapetan bio ubeđen, Bajar im nije mogao ništa. Bilo je očigledno da bi Bajar prestao da diše ako bi mu Bornhald tako rekao.

„Tu nema nikakvog Zaštitnika“, reče sedokosi čovek posle nekog vremena.

Perina je izneverila mašta; znao je da je trebalo da polako razmisli o tome. Ali Egvena uskoči: „Sreli smo ga u Baerlonu. Grad je bio prepun ljudi koji su sišli iz rudnika posle zime. Bili smo za istim stolom u gostionici. Pričali smo s njim samo tokom obroka.“

Perin udahnu ponovo. Hvala ti, Egvena.

„Vrati im njihove stvari, dete Bajare. Ne oružje, naravno.“ Kada ga je Bajar pogledao iznenađeno, Bornhald dodade: „Ili si i ti jedan od onih koji su počeli da pljačkaju neprosvetljene, dete Bajare? Loša su to posla, da? Niko ne može biti lopov i hodati u Svetlu.“ Bajar kao da se borio s nevericom kada je to čuo.

„Onda nas puštate na slobodu?“ Egvena je zvučala iznenađeno. Perin podiže glavu da pogleda gospodara kapetana.

„Naravno da ne, dete“, reče Bornhald tužno. „Možda govorite istinu da ste iz Dve Reke, budući da znate to o Baerlonu i rudnicima. Ali Šadar Logot... to je ime za koje vrlo, vrlo malo njih zna. A većina su Prijatelji Mraka. Svako ko zna to ime, zna da ne treba da ide tamo. Predlažem vam da smislite bolju priču na putu za Amador. Imaćete vremena, budući da moramo da zastanemo u Kaemlinu. Ako može, istinu, dete. Sloboda je u istini i Svetlosti.“

Bajar je zaboravio svoje poštovanje prema sedokosom čoveku. Okrenuo se od zatvorenika, i zvučao je besno. „Ne možeš! Nije dozvoljeno!“ Bornhald podiže obrvu upitno i Bajar se zaustavi, progutavši pljuvačku. „Oprosti mi, moj gospodaru kapetane. Zaboravio sam se, i molim ponizno oproštaj i prihvatam pokoru. Ali, kao što je moj gospodar kapetan istakao, moramo da stignemo u Kaemlin na vreme, a s obzirom da su svi naši rezervni konji nestali, biće nam teško čak i bez zatvorenika koje moramo da vučemo s nama.“

,.A šta predlažeš?“, upita Bornhald smireno.

„Kazna za Prijatelje Mraka je smrt.“ Glas bez osećanja učinio je tu izjavu još strašnijom. Kao da je govorio o tome kako bi trebalo zgaziti bubu. „Nema primirja sa Senkom. Nema milosti za Prijatelje Mraka.“

„Revnost treba pozdraviti, dete Bajare, ali, kao što moram često da govorim svom sinu Dainu, preterana revnost može biti velika greška. Seti se da Zakoni kažu takođe: „Nijedan čovek nije izgubljen toliko da ne može biti priveden Svetlu.“ Ovo dvoje još su mladi. Ne mogu biti duboko u Senci. Još uvek mogu luli privedeni Svetlosti samo ako dopuste da Senka bude dignuta s njihovih očiju Moramo da im pružimo priliku.“

Na trenutak Perin skoro da je bio privržen prijatnom čoveku koji je stajao između njih i Bajara. A onda se Bornhald osmehnu Egveni.

„Ako odbiješ da priđeš Svedu dok ne stignemo do Amadora, biću primoran da te predam Ispitivačima, a Bajarova revnost naspram njihove jeste kao sveća naspram sunca.“ Sedokosi čovek zvučao je poput nekog ko žali zbog onoga što mora da uradi, ali samo čini ono što mu je dužnost, kako on misli da treba. „Pokaj se, odbaci Mračnoga, priđi Svetlu, priznaj grehe i ispričaj šta znaš o toj pogani s vukovima i bićeš pošteđena toga. Bićeš slobodna, u Svetlosti.“ Tada pogleda Perina i uzdahnu tužno. Perinova kičma pretvorila se u led. „Ali ti, tamo Perine iz Dve Reke. Ti si ubio dvojicu Dece.“ Dodirnu sekira koju je Bajar i dalje držao. „Tebe, bojim se, čekaju vešala u Amadoru.“