Zenica sveta

2 Stranci

Dok su Rand i Met unosili prvu burad kroz trpezariju, gazda al’Ver već je punio nekoliko krčaga svojim najboljim tamnim pivom koje je sam pravio, iz jednog od buradi poredanih uza zid. Žuti gostionički mačor Češko ležao je na njemu zatvorenih očiju, repa obmotanog oko nogu. Tam je stajao ispred velikog kamina od rečne stene i punio dugu lulu duvanom iz uglačane posude koju je gostioničar uvek držao na okviru kamina. Ognjište se protezalo duž polovine četvrtaste sobe u visini ramena. Pucketavi plamen rasterivao je spoljnju hladnoću.

U to doba dana pre proslave, u kome je bilo puno posla, Rand je očekivao da će u trpezariji biti samo Bran, njegov otac i mačka, ali su još četiri člana Seoskog saveta, uključujući i Cena, sedeli ispred vatre u stolicama s visokim naslonom i držali krčage dok se plavosivi dim iz lula kovitlao iznad njihovih glava. Prvi put nijedna od tabli za kamenove nije bila raširena i sve Branove knjige besposleno su stajale na polici naspram kamina. Ljudi nisu čak ni pričali. Ćutke su gledali u svoje pivo ili nestrpljivo kuckali vratovima svojih lula o zube, dok su čekali Tama i Brana da im se pridruže.

Zabrinutost nije bila ništa novo u Seoskom savetu ovih dana. U Emondovom Polju svakako ne, a verovatno ni u Stražarskom Brdu ili Devonovom Jahanju. Čak ni u Tarenskoj Skeli. Mada, ko zna da li je narod iz Tarenske Skele zaista mislio o bilo čemu?

Samo su dvojica ispred ognjišta, Haral Luhan, kovač, i Džon Ten, mlinar, udostojili pogleda mladiće koji su ulazili. Gazda Luhan, doduše, osmotrio ih je podrobnije. Kovačeve ruke bile su debele koliko i noge većine ljudi, prepletene čvrstim mišićima. Još je nosio svoju kožnu kecelju, kao da je požurio na sastanak pravo iz kovačnice. Namršteno je posmatrao obojicu. A onda se namerno ispravi u svojoj stolici i ponovo se posveti previše revnosnom nabijanju lule svojim debelim palcem.

Rand je radoznalo usporio, a onda jedva progutao jauk kada ga je Met šutnuo u članak. Njegov prijatelj je značajno pokazao glavom prema hodniku iza trpezarije i produžio bez čekanja. Pomalo šepajući, Rand ga je pratio nešto sporije.

„Zašto to?“, upita ga čim se našao u hodniku koji je vodio ka kuhinji. „Skoro si mi slomio...“

„U pitanju je matori Luhan“, rekao je Met izvirujući preko Randovog ramena prema trpezariji. „Mislim da sumnja da sam ja...“ Naglo je prekinuo kada je gazdarica al’Ver izjurila iz kuhinje, praćena mirisom sveže ispečenog hleba koji je pred njom lebdeo u vazduhu.

Na poslužavniku u njenim rukama bile su hrskave vekne, po kojima je bila čuvena širom Emondovog Polja, i tanjiri s kiselim krastavcima i sirom. Hrana je naglo podsetila Randa da je pojeo samo okrajak hleba pre no što je napustio farmu tog jutra. Stomak mu je neprilično zakrčao.

Gazdarica al’Ver, vitka žena s debelom pletenicom koja je počinjala da sedi prebačenom preko jednog ramena, uputila im je majčinski osmeh. „Ima još ovoga u kuhinji, ako ste vas dvojica gladni, a nikad nisam čula za dva momka vaših godina koji to nisu. Ili bilo kojih drugih godina, kad smo već kod toga. Peći ću medenjake ovoga jutra, ako vam se to više sviđa.“

Ona je bila jedna od retkih udatih žena u okolini koja nikada nije pokušavala da izigrava provodadžiku za Tama. Njeno materinstvo prema Randu ispoljavalo se u vidu toplih osmeha i zalogaja na brzinu kad god bi prošao pored gostionice, ali toliko je činila i za svakog drugog momčića u okolini. Ako bi ga ponekad i pogledala kao da želi da učini nešto više, ipak nije išla dalje od pogleda, na čemu joj je Rand bio duboko zahvalan.

Ne čekajući odgovor, ušla je u trpezariju. Odmah se čuo zvuk pomeranja stolica dok su ljudi ustajali, kao i pohvale zbog mirisa hleba. Ona je, sasvim moguće, bila najbolja kuvarica u Emondovom Polju, i nije bilo čoveka miljama unaokolo koji ne bi željno iskoristio priliku da sedne za njen sto.

„Medenjaci“, reče Met mljackajući.

„Posle“, odlučno reče Rand, „ili nikada nećemo završiti.“

Lampa je visila iznad podrumskih stepenica, odmah pored kuhinjskih vrata, a druga je stvarala oblak svetlosti u sobi s kamenim zidovima, ispod gostionice, i u potpunosti razgonila tamu, sem u najudaljenijim uglovima. Drvene police duž zidova i preko poda držale su burad s rakijom i jabukovim vinom i veće bačve piva i vina, neke sa slavinama. Na većini vinskih bačvi kredom je bilo napisano koje godine su kupljene, koji ih je torbar doneo i u kom gradu je vino bilo napravljeno. Ali sve pivo i rakiju napravili su farmeri iz Dve Reke, ili sam Bran. Torbari, pa čak i trgovci, ponekad bi donosili piće sa strane, ali ono nikad nije valjalo, a bilo je preskupo. Sem toga, niko ga ne bi probao dvaput.

„Dakle“, upita Rand, dok su nameštali burad na postolja, „šta si to uradio, pa moraš da izbegavaš gazda Luhana?“

Met je slegnuo ramenima. „Ništa, stvarno. Rekao sam Adanu al’Kaaru i nekima od njegovih balavih prijatelja, Evinu Fingaru i Dagu Koplinu, da su neki farmeri videli pse-duhove kako bljuju vatru i jure kroz šumu. Progutali su priču kao krem kolače.“

„I gazda Luhan je zbog toga ljut na tebe?“, upita Rand sumnjičavo.

„Ne baš.“ Met zastade, a onda zatrese glavom. „Vidiš, posuo sam dva njegova psa brašnom, tako da su bili potpuno beli. A onda sam ih pustio u blizini Dagove kuće. Kako sam mogao da znam da će otrčati pravo kući? Stvamo nisam bio kriv. Da gazdarica Luhan nije ostavila otvorena vrata, psi ne bi mogli da uđu. Uopšte nisam nameravao da joj brašno bude svuda po kući.“ Kratko se nasmejao. „Čujem da je metlom izbacila i matorog Luhana i pse.“

Rand se trgnu i nasmeja istovremeno. „Da sam na tvom mestu, više bih se brinuo oko Alsbet Luhan, nego oko kovača. Jaka je gotovo kao on, a njena narav je mnogo gora. Doduše, nema veze. Ako brzo hodaš, možda te neće primetiti.“ Izraz na Metovom licu jasno je govorio kako nije mislio da je Rand duhovit.

Dok su prolazili kroz trpezariju, nije bilo potrebe da Met žuri. Stolice šestorice ljudi bile su raspoređene u uskom krugu oko kamina. Okrenut leđima vatri, Tam je tiho pričao, a ostali su se naginjali prema njemu da čuju, tako koncentrisani na ono što priča, da verovatno ne bi primetili ni da je stado ovaca prošlo kroz trpezariju. Rand je hteo da se približi kako bi čuo o čemu pričaju, ali Met ga je cimnuo za rukav i pogledao molećivo. Uzdahnuvši, Rand je krenuo za njim prema kolima.

Vraćajući se kroz hodnik, pronašli su na vrhu stepenica poslužavnik i vruće medenjake, koji su punili hodnik slatkim mirisom. Bila su tu i dva krčaga, kao i bokal koji se pušio, pun jabukovog vina. Uprkos tome što je rekao da treba da sačekaju, Rand shvati da je poslednje dve deonice između kola i podruma prešao pokušavajući da žonglira buretom i vrelim medenjakom.

Postavljajući poslednje bure na postolje, obrisa mrvice s brade dok je Met odlagao svoj teret, a onda reče: „A sada, što se tiče zab...“

Čuo se klepet stopala niz stepenice, i Evin Fingar skoro upade u podrum u žurbi. Njegovo bucmasto lice sijalo je željom da saopšti svoju vest. „Stranci su u selu.“ Uhvatio je vazduh i pogledao suvo u Meta. „Nisam video nikakve pseće duhove, ali sam čuo da je neko posuo brašnom pse gazde Luhana. Čujem da gazdarica Luhan otprilike i zna koga da juri.“

Razlika u godinama između Randa i Meta sjedne, i Evina, koji je imao samo četrnaest, s druge strane, obično je bila više no dovoljan razlog da ne obraćaju pažnju na ono što je pričao. Ovoga puta iznenađeno su se zgledali, a onda obojica počeše da pričaju uglas.

„U selu?“, upita Rand. „Ne u šumi?“

Odmah nakon njega, Met je dodao: „Da li mu je plašt bio cm? Jesi li mogao da mu vidiš lice?“

Evin je nesigurno pogledao prvo jednog pa drugog, a onda brzo progovori kada je Met preteći zakoračio. „Naravno da sam mogao da mu vidim lice. A plašt mu je bio zelen. Ili, možda, siv. Menja se. Izgleda kao da se utapa u sve ispred čega stoji. Nekada ga ne primetiš čak ni kada gledaš pravo u njega, barem ukoliko se ne pomakne. A njen je bio plav, poput neba, i deset puta svečaniji od bilo kog svečarskog odela koje sam ikada video. I deset puta je lepša od svih žena. Ona je plemenita gospa, kao u pričama. Mora biti.“

„Ona?“, upita Rand. „0 kome ti pričaš?“ Zagledao se u Meta, koji je stavio obe ruke na teme i zažmurio.

„O njima sam hteo da ti pričam“, promrmlja Met, „pre no što smo počeli da pričamo o...“ Naglo je prekinuo i otvorio oči kako bi pogledao oštro u Evina. „Sinoć su stigli“, nastavio je Met trenutak kasnije, „i iznajmili sobe ovde, u gostionici. Video sam kako su dojahali. Njihove konje, Rande. Nikada nisam video tako visoke i tako doterane konje. Deluju kao da mogu da jure do beskonačnosti. Mislim da on radi za nju.“

„U službi je“, upade Evin. „To u pričama zovu biti u službi.“

Met je nastavio kao da Evin nije ni progovorio. „U svakom slučaju, on odluke prepušta njoj, radi šta ona kaže. Samo, ne deluje kao plaćenik. Vojnik, možda. Nosi mač kao da je deo njega, kao ruka ili noga. U poređenju s njim, trgovački stražari izgledaju kao seoske džukele. A ona, Rande. Nikada nisam mogao ni da zamislim nekoga poput nje. Kao da je izašla iz priča. Ona je kao... kao...“, zastade i kiselo pogleda u Evina, „... kao plemenita gospa“, završio je uz uzdah.

„Ali, ko su oni?“, upita Rand. Sem trgovaca koji su dolazili jednom godišnje da kupe duvan i vunu, i torbara, stranci nikada nisu dolazili u Dve Reke, ili gotovo nikada. Možda u Tarensku Skelu, ali nikada nisu ovako daleko otišli na jug. Većina trgovaca i torbara dolazila je već godinama, i oni nisu bili stvarno nepoznati. Bili su samo stranci. Prošlo je dobrih pet godina otkako se zaista nepoznat čovek pojavio u Emondovom Polju, a i on je pokušavao da se sakrije od nekih neprilika u Baerlonu, koje niko u selu nije shvatao. Nije ostao dugo. „Šta hoće?“

„Šta hoće?!“, uzviknu Met. „Baš me briga šta hoće. Stranci, Rande. I to stranci o kakvima nikada nisi ni sanjao. Razmisli malo o tome!“

Rand otvori usta, a onda ih zatvori bez reči. Zbog crnog jahača bio je nervozan poput mačka u štenari. Delovalo je samo kao neverovatna slučajnost: tri stranca u selu istovremeno. Tri, ukoliko plašt tog čoveka, onaj što menja boje, nikada nije promenio boju u crnu.

„Ona se zove Moiraina“, rekao je Evin u tišini koja je na trenutak nastala. „Čuo sam ga kako joj se obraća. Zvao ju je Moiraina. Gospa Moiraina. On se zove Lan. Ona se možda ne sviđa Mudrosti, ali meni se dopada.“

„Zašto misliš da je Ninaeva ne voli?“, upita Rand.

„Jutros je pitala Mudrost za pravac“, rekao je Evin, „i nazvala je dete.“ I Rand i Met tiho zviznuše kroz zube, a Evin umalo nije pregrizao jezik, žureći da objasni. „Gospa Moiraina nije znala da je Ninaeva Mudrost. Izvinila se odmah nakon što je saznala. Jeste. I pitala je nešto u vezi s biljem, i u vezi s tim koje ko u Emondovom Polju, uljudno kao bilo koja žena u selu — a možda i uljudnije od nekih. Stalno postavlja neka pitanja, koliko ljudi imaju godina, i koliko dugo su tu gde žive, i... Ma, ne znam šta sve ne. Ninaeva joj je odgovarala kao da je zagrizla zelenu tmjinu. A onda, dok je gospa Moiraina odlazila, Ninaeva je gledala za njom kao... kao... Pa, nije bilo prijateljski, samo da vam kažem.“

„I to je sve?“, upita Rand. „Znaš kakva je njena narav. Kada ju je Cen Bjui prošle godine nazvao detetom, mlatnula ga je po glavi onim svojim štapom, a on je u Seoskom savetu. I, sem toga, dovoljno je star da joj bude deda. Pobesni ni zbog čega, ali smiri se dok trepneš.“

„Predugo, što se mene tiče“, promrmljao je Evin.

„Baš me briga koga Ninaeva mlati“, nasmeja se Met likujući, „sve dok ne mlati mene. Ovo će biti najbolji Bel Tin do sada. Zabavljač, gospa — kome treba išta više? Kome treba vatromet?“

„Zabavljač?“, upita Evin oštro dižući glas.

„Hajdemo, Rande“, nastavio je Met, ne obraćajući pažnju na mlađeg dečaka. „Završili smo ovde. Moraš da vidiš tog čoveka.“

Potrčao je uz stepenice dok je Evin žurio za njim. „Je li stvarno zabavljač tu. Mete? Nije isto kao pseći duhovi, zar ne? Ili žabe?“

Rand se zadržao tek toliko da ugasi svetiljku, a onda požuri za njima.

U trpezariji. Rovan Hum i Samel Kravi pridružili su se ostalima ispred vatre, tako da je ceo Seoski savet bio na okupu. Bran al’Ver je govorio. Njegov obično jak glas bio je tako tih da je izgledalo kao da se mrmorenje kotrlja preko stolica koje su bile primaknute jedna drugoj. Gradonačelnik je naglašavao svoje reči udarajući debelim kažiprstom u dlan druge šake i upirući pogled u svakog ponaosob. Svi su klimali glavom, slažući se s onim što je pričao, mada Cen nevoljnije od ostalih.

Način na koji su se ljudi skupili govorio je jasnije od naslikanog znaka. O čemu god da su pričali, bilo je to samo za Seoski savet, barem za sada. Ne bi im se svidelo to što Rand pokušava da prisluškuje. Nevoljno se udaljio. Bio je tu i zabavljač. I ti stranci.

Napolju, Bele i kola više nije bilo. Odveo ih je Hju ili Tad, konjušari koji su radili u gostionici. Met i Evin su bili nekoliko koraka dalje od prednjih vrata gostionice, streljajući jedan drugog pogledima, dok su njihovi ogrtači leteli na vetru.

„Poslednji put ti kažem“, zarežao je Met, „ne pokušavam da te prevarim. Zabavljač jeste tu. Beži sada. Rande, hoćeš li reći ovom praznoglavcu da govorim istinu, kako bi me ostavio na miru?“

Potežući svoj ogrtač, Rand je zakoračio da podrži Meta, ali reči su nestale kada su mu se naježile dlačice na vratu. Neko ga je ponovo posmatrao. To nije bilo ni blizu osećaj koji je imao kada ga je gledao jahač s kapuljačom, ali nije bilo ni prijatno, pogotovo ne tako brzo nakon susreta s njim.

Brz pogled po Zelenilu nije mu otkrio ništa novo: deca su se igrala, ljudi se pripremali za proslavu i niko drugi nije na njih obraćao više od površne pažnje. Prolećni stub je sada stajao sam, u iščekivanju. Gužva i dečiji povici ispunjavali su bočne ulice. Sve je bilo onako kako bi i trebalo da bude. Sem što ga je neko posmatrao.

A onda, nešto ga je navelo da se okrene i podigne pogled. Na ivici krova gostionice stajao je veliki gavran koji se pomalo ljuljao zbog jakog vetra koji je duvao s planina. Nakrivio je glavu, a jedno staklasto crno oko bilo je usmereno... na njega, pomisli. Progutao je knedlu, a onda iznenada gnev zaplamte u njemu, oštar i vreo.

„Prljavi lešinar“, promrmljao je.

„Dosta mi je toga da me neko gleda“, zaškrguta Met i Rand shvati da je njegov prijatelj pored njega i da je i on gledao gavrana mršteći se.

Pogledaše se, a onda su njihove šake, kao jedna, pošle ka kamenju.

Dva kamena poleteše pravo ka meti... i gavran zakorači u stranu; kamenje je prozviždalo tamo gde je stajao. Ptica mahnu krilima i ponovo nakrivi glavu, gledajući ih mrtvim crnim okom, bez straha, kao da se ništa nije dogodilo.

Rand je zapanjeno buljio u pticu. „Da li si ikada video da gavran uradi tako nešto?“, tiho upita.

Met zatrese glavom ne skrećući pogled s gavrana. „Nikada. A ni bilo koju dragu pticu, kad smo već kod toga.“

„Zlobna ptičurina“, čuo se ženski glas iza njih, melodičan uprkos noti prezira. „U najboljem slučaju, nije joj verovati.“

Uz oštar krik, gavran se baci u vazduh tako snažno da su dva crna pera zalepršala s ivice krova.

Iznenađeni, Rand i Met se okretoše da bi pratili brz let ptice, preko Zelenila i prema Maglenim planinama pokrivenim oblacima, visoko iza Zapadne šume, sve dok se nije smanjila i pretvorila u tačku na zapadu, a potom nestala s vidika.

Rand pogleda ženu koja je progovorila. I ona je posmatrala gavranov let, ali sada se okrenula i njene oči sretoše njegove. Mogao je samo da zapanjeno gleda u nju. Ovo mora da je bila gospa Moiraina, i bila je sve što su Met i Evin rekli, sve — i još više.

Kada je čuo da je nazvala Ninaevu detetom, pomislio je da je stara, ali nije bila. Barem on nije mogao da joj odredi godine. Isprva pomisli da je mlada poput Ninaeve, ali što ju je duže gledao, uviđao je da je ipak bila starija. Bilo je zrelosti u njenim velikim tamnim očima, nagoveštaj znanja koje niko ne bi mogao da stekne mlad. Za trenutak je pomislio da su te oči bile duboka jezera spremna da ga progutaju. Bilo je jasno zašto su je Met i Evin nazvali gospom iz bajke. Držala se tako skladno i dostojanstveno, da se on osećao neugodno i smotano. Jedva da je dosezala do njegovih grudi, ali držala se tako da je izgledalo kako je njena visina prirodna, a on se osećao neprimereno visoko.

Sve u svemu, nije video nikog sličnog njoj. Široka kapuljača njenog plašta uokvirivala je njeno lice i tamnu kosu koja je padala u mekim kovrdžama. Nikada nije video odraslu ženu s puštenom kosom; svaka devojka u Dve Reke željno je iščekivala da Ženski krug njenog sela kaže da je dovoljno stara da nosi pletenicu. Njena odeća bila je podjednako neobična. Plašt joj je bio od nebeskoplavog somota, izvezen gustim srebrnim vezom, lišćem, lozom i cvećem svuda duž rubova. Njena haljina, tamnija od plašta i ispresecana poljima krem boje, blago je sijala dok se kretala. Ogrlica od teških zlatnih karika visila joj je oko vrata, dok je još jedan zlatni lanac, tanak i vezan u njenoj kosi, držao mali svetlucavi plavi kamen po sredini njenog čela. Širok pojas od pletenog zlata bio joj je obavijen oko struka, a na dragom prstu njene leve rake bio je zlatan prsten u obliku zmije koja grize svoj rep. On svakako nije video takav prsten, mada je prepoznao Veliku zmiju, još stariji simbol večnosti od Točka vremena.

Svečanija od bilo koje svečane odeće, rekao je Evin, i bio je u pravu. Niko se nikada nije oblačio tako u Dve Reke. Nikada.

„Dobro jutro, gazdarice... Ah... gospo Moiraina“, rekao je Rand, dok mu je lice crvenelo, a jezik se zaplitao.

„Dobro jutro, gospo Moiraina“, reče Met za njim, nešto sigurnije, ali ne mnogo.

Ona se nasmeši i Rand shvati da se pita da li ima nečega što bi mogao da učini za nju, nečega što bi mu pružilo izgovor da ostane blizu nje. Znao je da se ona smeši svima njima, ali činilo mu se da je njen osmeh namenjen samo njemu. Zaista je izgledalo kao da se zabavljačeva priča obistinjuje. Met se budalasto kezio.

„Znate kako se zovem“, rekla je oduševljeno. Kao da njeno prisustvo, ma koliko bilo kratko, neće biti glavna tema po selu narednih godinu dana! „Ali morate me zvati Moiraina, ne gospa. A kako se vi zovete?“

Evin je skočio ispred pre no što su ostali mogli da progovore. „Zovem se Evin Fingar, moja gospo. Ja sam im rekao kako se zovete; tako su znali. Čuo sam kako vas Lan zove, ali nisam prisluškivao. Niko poput vas nije nikada došao u Emondovo Polje. I zabavljač je u selu za Bel Tin. A večeras je Zimska noć. Hoćete li doći kod mene? Moja majka pravi kolače od jabuka.“

„Moraću da vidim“, odgovorila je, stavivši raku na Evinovo rame. U očima joj se videlo da se zabavlja, mada to nije ničim pokazivala. „Ne znam koliko dobro mogu da se nadmećem sa zabavljačem, Evine. Ali svi me morate zvati Moiraina.“ Pogledala je Randa i Meta iščekujući.

„Ja sam Matrim Kauton, go... Ah... Moiraina“, rekao je Met. Napravi ukočen, trzav naklon, a onda pocrvene u licu dok se ispravljao.

Rand se pitao da li bi trebalo da uradi nešto slično, poput ljudi u pričama, ali videvši Metov primer, samo je rekao svoje ime. Barem se ovog puta nije sapleo o sopstveni jezik.

Moiraina je prešla pogledom od njega ka Metu i natrag. Rand je pomislio da je njen osmeh, blago povijanje uglova usana, sada ličio na Egvenin kada je krila neku tajnu. „Možda će mi, s vremena na vreme, zatrebati pomoć za neke posliće dok sam u Emondovom Polju“, rekla je. „Možda biste bili voljni da mi pomognete?“ Nasmejala se dok su se njihovi pristanci spoticali jedan preko drugog. „Evo“, rekla je, i Rand se iznenadi kada mu je pritisla novčić na dlan i obema rukama mu čvrsto sklopila šaku oko njega.

„Nema potrebe“, poče, ali je ona odbacila njegov protest odmahnuvši rukom dok je davala novčić Evinu, a onda sklopi Metovu šaku oko još jednog, isto onako kao i Randovu malopre.

„Naravno da ima“, rekla je. „Ne može se očekivati od vas da radite besplatno. Smatrajte ovo zalogom i nosite ih sa sobom, da biste upamtili da ste se složili da dođete k meni kada vas budem pozvala. Sada smo povezani.“

„Nikada neću zaboraviti“, pisnu Evin.

„Pričaćemo kasnije“, rekla je. „I morate mi ispričati sve o sebi.“

„Gospo... Mislim, Moiraina?“ Rand joj se oklevajući obratio dok se ona okretala da ode. Stala je i osvrnula se, a on je morao da proguta knedlu pre no što je nastavio. „Zašto ste došli u Emondovo Polje?“ Izraz njenog lica nije se promenio, ali iznenada Rand je poželeo da nije postavio to pitanje, mada nije mogao da kaže zašto. U svakom slučaju, požurio je da objasni: „Nisam mislio da budem nepristojan. Žao mi je. Samo, niko ne dolazi u Dve Reke sem trgovaca i torbara kada sneg nije isuviše veliki da se dođe iz Baerlona. Skoro niko. Svakako niko kao vi. Trgovački stražari ponekad kažu da je ovo mesto Tvorcu iza nogu, i pretpostavljam da mora tako da izgleda bilo kome ko nije odavde. Eto, ja to samo onako, uzgred.“

Njen osmeh tada je izbledeo, lagano, kao da se nečega ponovo setila. Za trenutak ga je samo gledala. „Bavim se istorijom“, rekla je naposletku. „Sakupljam stare priče. Ovo mesto koje vi zovete Dve Reke oduvek me je zanimalo. Ponekad izučavam priče o onome što se davno odigralo ovde. Ovde i na drugim mestima.“

„Priče?“, upita Rand. „Šta se to ikada desilo u Dve Reke da bi zanimalo nekoga poput... Mislim, šta se ovde moglo desiti?“

„I kako bi ga drugačije zvali, nego Dve Reke?“, dodade Met. „Tako se oduvek zvalo.“

„Kako se Točak vremena okreće“, rekla je gotovo za sebe, zamišljenog pogleda, „mesta menjaju svoja imena. Ljudi menjaju i imena i lica. Različita lica, ali uvek isti čovek. A opet, niko ne zna Veliku šaru koju Točak tka, ili čak Šaru jednog Doba. Možemo samo da posmatramo i učimo, i da se nadamo.“ Rand ju je gledao, nemoćan da kaže bilo šta, čak ni da je pita šta je time mislila. Nije bio siguran da je uopšte htela da je oni čuju. I druga dvojica su takođe ostala bez reči, primetio je. Evin je samo zevao u nju.

Moiraina je ponovo obratila pažnju na njih, i sva trojica su se malo stresla, kao da se bude. „Pričaćemo kasnije“, rekla je. Niko od njih nije rekao ni reč. „Kasnije.“ Krenula je prema Kolskom mostu, izgledajući kao da lebdi preko tla umesto da hoda. Njen plašt se širio iza nje poput krila.

Dok je odlazila, visoki čovek koga Rand ranije nije primetio udaljio se od gostionice i pošao za njom, s rukom na dugom balčaku. Njegova odeća bila je tamne, sivkastozelene boje koja se utapala u lišće ili senku. Njegov plašt se kovitlao kroz nijanse sivog, zelenog i smeđeg, kako ga je vetar nosio. Skoro da se činilo da taj plašt ponekad nestaje, stapajući se sa svakom pozadinom. Kosa mu je bila duga i proseda kod slepoočnica, sklonjena uskom kožnom trakom s lica koje kao da je bilo od okamenjenih ravni i uglova, opaljeno suncem i vetrom, ali bez bora, uprkos sedim vlasima. Rand ga je gledao kako se kreće, i nije mogao a da ne pomisli na vuka.

Pogledao ih je dok je prolazio kraj njih. Oči su mu bile hladne i plave kao zimska zora. Činilo se kao da ih premerava u svom umu, a na njegovom licu nije bilo ni traga onoga što terazije kažu. Ubrzao je dok nije sustigao Moirainu, a onda uspori kako bi hodao kraj njenog ramena, nagnuvši se da bi razgovarao s njom. Rand je ispustio dah za koji nije ni znao da ga je zadržavao.

„To je bio Lan“, hrapavo reče Evin, kao da je i on zadržao dah. Tako je izgledao. „Kladim se da je on Zaštitnik.“

„Ne budi glup.“ Met se nasmeja, ali bio je to drhtav smeh. „Zaštitnici postoje samo u pričama. A, u svakom slučaju. Zaštitnici imaju mačeve i oklope prekrivene zlatom i draguljima, i sve vreme su gore, na severu, u Velikoj pustoši, i bore se protiv zla i Troloka i slično.“

„Mogao bi biti Zaštitnik“, Evin je bio uporan.

„Da li si video zlato ili dragulje na njemu?“, naruga se Met. „Da li ima Troloka u Dve Reke? Ima ovaca. Pitam se šta je ikada moglo da se desi ovde da bi zanimalo nekoga poput nje.“

„Nešto se moglo desiti“, lagano odgovori Rand. „Kažu da je gostionica na istom mestu već hiljadu godina, možda i više.“

„Hiljadu godina ovaca“, reče Met.

„Srebrni peni!“, uzviknu Evin. „Dala mi je čitav srebrni peni! Pomislite šta bih mogao da kupim kada torbar dođe.“

Rand otvori šaku da bi pogledao novčić koji je dobio i skoro ga ispusti od iznenađenja. Težak srebrni novac s likom žene koja na dlanu drži usamljeni plamen nije mu bio poznat, ali je posmatrao dok je Bran al’Ver merio novčiće koje su trgovci donosili iz raznih zemalja, pa je imao predstavu o njegovoj vrednosti. Toliko srebra moglo je da kupi dobrog konja bilo gde u Dve Reke, i da još malo pretekne.

Pogledao je Meta i video isti zaprepašćeni izraz kakav je, bio je siguran, morao biti i na njegovom licu. Iskrenuvši šaku tako da je Met mogao da vidi novac, ali ne i Evin, upitno je podigao obrvu. Met je klimnuo, i za trenutak su se zgledali, zbunjeni i začuđeni.

„Kojim li je poslom došla?“, konačno upita Rand.

„Ne znam“, čvrsto reče Met, „i nije me briga. A neću ni da ga potrošim. Čak ni kada torbar dođe.“ Rekavši to, ubacio je svoj srebrnjak u džep kaputa.

Klimajući glavom, Rand lagano isto uradi sa svojim. Nije bio siguran zašto, ali nekako je delovalo ispravno ono što je Met uradio. Novčić ne bi trebalo da bude potrošen. Svakako ne kada je došao od nje. Nije mogao da se seti bilo čega drugog čemu bi srebrnjak mogao da služi, ali...

„Mislite li da bih i ja trebalo da sačuvam svoj?“ Bolna neodlučnost oslikavala se na Evinovom licu.

„Ne ukoliko ne želiš“, reče Met.

„Mislim da ga je tebi dala da bi ga potrošio“, uzvrati Rand.

Evin pogleda svoj novčić, a onda zatrese glavom i strpa srebrni peni u džep. „Sačuvaću ga“, tužno reče.

„Zabavljač je ipak tu“, reče Rand i dečak se razvedri.

„Ako se ikada probudi“, dodao je Met.

„Rande“, upita Evin, „da li je zabavljač tu?“

„Videćeš“, odgovori Rand nasmešivši se. Bilo je jasno da Evin neće poverovati dok ne bude video zabavljača sopstvenim očima. „Pre ili kasnije, moraće da siđe.“

S druge strane Kolskog mosta začu se neka vika i Rand pogleda da vidi šta ju je izazvalo, pa poče da se smeje od sveg srca. Spora gomila seljana, od sedokosih starina do mališana koji su jedva mogli da hodaju, pratila je visoka kola prema mostu. Ogromna kola vuklo je osam konja. Sa spoljašnje strane okrugle pokrivke od platna visili su zavežljaji poput grozdova. Torbar je konačno stigao. Stranci i zabavljač, vatromet i torbar. Biće to najbolji Bel Tin do sada.