Zenica sveta

35 Kaemlin

Rand se okrenu i kleknu iza sedišta. Nasmeja se od olakšanja. „Uspeli smo, Mete! Rekao sam ti da ćemo...“

Reči su utihle same od sebe kada je pogledao Kaemlin. Posle Baerlona, a još više posle ruševina Sadar Logota, mislio je da zna kako veliki grad izgleda, ali ovo... ovo je bilo više no što je verovao da postoji.

Izvan velikog zida gurale su se zgrade, kao da je svaki gradić kroz koji su prošli bio tu premešten, jedan uz drugi, a onda svi zbijeni zajedno. Spratovi gostionica nadnosili su se nad krovovima kuća od crvenog crepa, a četvrtasta skladišta, široka i bez prozora, pokušavala su da potisnu sve ostalo. Crvena cigla, sivi kamen i zemljane kuće okrečene u belo, sve je bilo pomešano i isprepletano dokle je pogled dosezao. Baerlon bi ovde mogao da nestane, a da se i ne primeti. Beli Most bio bi progutan dvadeset puta, bez ijednog talasića.

A zidine! Pedeset stopa visoka litica od bledosivog kamena, prošarana srebrnim i belim, pružala se u velikom krugu, savijajući ka severu i jugu dok on nije počeo da se pita koliko daleko doseže. Čitavom dužinom bile su podignute kule, okrugle, visoko iznad samih zidina. Crveni i beli barjaci vijorili su se na vetru iznad svake od njih. Iz unutrašnjosti grada provirivale su druge kule. Bile su vitke i još više od onih na bedemima, a kupole su sijale belo i zlatno na suncu. Hiljadu priča slikalo je gradove u njegovim mislima, velike gradove kraljeva i kraljica, prestola, moći i legendi, a Kaemlin je ispunjavao te predstave duboko u umu kao voda u krčagu. Taljige su zaškripale niz širok put ka gradu, prema kapiji između dve kule. Kola trgovačkih karavana kotrljala su se izlazeći iz te kapije, ispod ogromnog kamenog luka koji bi mogao da propusti diva, ili deset divova rame uz rame. Pijace bez zidova pratile su put s obe strane, crepovi na kućama sijali su crveno i purpurno, a štale i obori popunjavali su prostor. Telad su zapevala, stoka mukala, guske šištale, pilići zvocali, koze meketale, ovce blejale, a ljudi su se cenkali glasno koliko su ih grla nosila. Utonuli su u zid buke dok su prilazili kapijama Kaemlina.

„Sta sam vam rekao?“ Bant je morao gotovo da viče da bi mogli da ga čuju. „Najlepši grad na svetu. Sagradili su ga Ogieri, znate. Unutrašnji grad, barem, i palatu. Toliko je star Kaemlin. Kaemlin, gde dobra kraljica Morgaza, Svetlost je osvetlila, donosi zakone i čuva mir Andora. Najlepši grad na zemlji.“

Rand je pomislio isto. Usta su mu bila otvorena, a želeo je da pokrije uši šakama da bi prigušio zvonjavu. Ljudi su se gurali na putu, kao što se narod u Emondovom Polju tiskao na Zelenilu za Bel Tin. Setio se kako je mislio da je Baerlon prepun sveta i gotovo se nasmeja. Pogleda Meta i isceri se. I on je držao šake preko ušiju, a ramena su mu bila pogrbljena, kao da je želeo i njima da zatvori uši.

„Kako ćemo ovde da se krijemo?”, upita glasno kada je video da ga Rand gleda. „Kako da znamo kome da verujemo, kada ih ima ovako mnogo? Tako prokleto mnogo. Svetlosti, buka!“

Rand pogleda Banta pre no što odgovori. Farmer je bio sav obuzet gledanjem grada; sa svom tom bukom, svejedno, možda ga ne bi ni čuo. Ali ipak, Rand primače usta Metovom uvu. „A kako će nas pronaći u takvoj gomili? Zar ne vidiš, praznoglavi idiote? Bezbedni smo, ako ikada naučiš da držiš jezik za zubima!” Zamahom ruke obuhvati sve — pijace, gradske bedeme ispred njih. „Pogledaj, Mete! Ovde je sve moguće. Sve! Možda čak i nađemo Moirainu kako nas čeka. I Egvenu, i sve ostale.“

„Ukoliko su živi. Ako mene pitaš, mrtvi su, kao i zabavljač.”

Osmeh nestade s Randovog lica. Okrenu se da gleda kapiju kojoj su se približavali. Sve je moguće u gradu poput Kaemlina. Bio je sasvim siguran u to.

Konj nije mogao da ide brže, ma koliko ga Bant terao dizginima. Što su bili bliži kapiji, gomila je bivala sve gušća. Ljudi su se gurali, rame uz rame, pribijeni uz taljige i kola koja su ulazila u grad. Randu je bilo drago kada vide da su većina njih bili prašnjavi mladići koji su putovali pešice, s malo stvari. Bez obzira na godine, mnogi u gomili koja se gurala ka kapiji izgledali su umorno od puta. Bilo je tu kola za seno i iscrpljenih konja, odeće izgužvane od mnogih noći provedenih u spavanju na zemlji, nogu koje su se vukle i umornih očiju. Ali umorne ili ne, te oči gledale su prema kapiji, kao da će prolazak kroz nju odagnati sav umor.

Šestorica Kraljičinih gardista stajali su kod kapije. Njihove čiste crveno-bele košulje i sjajni oklopni prsnici i verižnjače oštro su odudarali od većine ljudi koji su prolazili ispod kamenog luka. Pravih leđa i podignutih glava, odmeravali su pridošlice s prezrivom pozornošću. Bilo je očigledno da bi vrlo rado oterali većinu onih koji su ulazili. Ali, sem što su održavali prehodnost puta za one koji su odlazili iz grada i strogo upozoravali one koji su pokušavali da se pregrubo proguraju, nisu zaustavljali nikoga.

„Stanite u red. Ne gurajte se. Ne gurajte se, Svetlost vas oslepela! Ima mesta za sve, Svetlost nam pomogla. Stanite u red.“

Bantove taljige prošle su kroz kapiju sa sporom plimom gomile, i ušle u Kaemlin.

Grad je bio podignut na niskim brdima, poput stepenica koje se dižu ka središtu. Još jedan zid okruživao je to središte. Sijao je jasnom belinom i protezao se preko brda. Unutar njega bilo je čak i više kula i kupola — belih, zlatnih i purpurnih. Brda na kojima su bile sagrađene uznosila su ih, kao da gledaju s visine na ostatak Kaemlina. Rand pomisli da to mora da je taj Unutrašnji grad o kome je Bant pričao.

Kaemlinski put se promenio čim su ušli u široki gradski bulevar, podeljen prostranim trakama trave i drveća. Trava je bila smeđa, a grane ogoljene, ali ljudi su žurili unaokolo kao da se ništa neobično ne dešava. Smejali su se, pričali, raspravljali. Radili su sve ono što ljudi rade. Kao da nisu znali da proleće još nije stiglo ove godine, a možda i neće. Nisu videli, shvati Rand. Nisu mogli ili nisu hteli. Oči su im gledale kroz gole grane, a prolazili su pored uvele trave ne obraćajući pažnju na nju. Ono što ne vide, mogu da zanemare. Ono što ne vide, zapravo i ne postoji.

Blenući ka gradu i ljudima, Rand se iznenadi kada su taljige krenule niz jednu bočnu ulicu, užu od bulevara, ali opet dvostruko širu od bilo koje ulice u Emondovom Polju. Bant zauzda konja i okrenu se. Pogleda ih oklevajući. Saobraćaj nije bio tako gust na tom mestu; gomila je obilazila taljige ne zastajkujući.

„To što kriješ ispod svog ogrtača, da lije to stvarno ono što Holdvin reče?“

Rand je u tom trenutku zabacivao bisage preko ramena. Nije se ni trgnuo. „Na šta misliš?“, glas mu je bio miran. Stomak mu se grčio, ali glas mu je bio miran.

Met priguši zevanje rukom, ali drugu gumu pod kaput — Rand je znao da je zgrabio bodež iz Šadar Logota — a oči ispod šala kojim mu je bila povezana glava gledale su tvrdim pogledom progonjenog. Bant je izbegavao da pogleda Meta, kao da je znao za oružje u toj skrivenoj šaci.

„Ne mislim ništa, pretpostavljam. Vidite sad, ako ste čuli da idem u Kaemlin, bili ste tamo dovoljno dugo da čujete i ostalo. Da sam hteo nagradu, izmislio bih neki izgovor da uđem u Gusku i krunu i razgovaram s Holdvinom. Samo, ja ne volim mnogo Holdvina. A i onaj njegov prijatelj uopšte mi se nije svideo. Čini mi se da želi vas dvojicu mnogo više no... nešto drugo.“

„Ne znam šta želi“, reče Rand. „Nismo ga nikada videli.“ Možda je to bila čak i istina; nije mogao da razlikuje jednu Sen od druge.

„A-ha. Pa, kao što rekoh, ne znam ništa, a mislim da i ne želim da znam. Ima dovoljno nevolja za sve da bih ja tražio još.“

Met je sporo skupljao svoje stvari. Rand je već stajao na ulici pre no što je on počeo da silazi, i nestrpljivo gaje čekao. Met se ukočeno okrenu od taljiga, pritisnuvši luk, tobolac i savijeno ćebe uz grudi. Mrmljao je sebi u bradu. Teški podočnjaci pravili su senku ispod njegovih očiju.

Randu zakrča stomak, i on se namršti. Glad se udruživala s kiselinom koja mu se komešala u želucu, i on se uplašio da će povratiti. Met je sada gledao njega, u iščekivanju. Kuda sada? Šta sada?

Bant se nagnu i pokaza mu da se približi. Prišao je, nadajući se da će dobiti neki savet o Kaemlinu.

„Ja bih sakrio...“ Stari farmer zastade i oprezno se osvrnu. Ljudi su se gurali oko taljiga, ali sem nekoliko psovki u prolazu zato što su preprečili put, niko nije obraćao pažnju na njih. „Nemoj da ga nosiš“, reče. „Sakrij ga, prodaj ga. Pokloni ga nekome. To ti je moj savet. Takva stvar privlači pažnju, a meni se čini da vam tako nešto ne treba.“

Naglo se ispravi, coknu svom konju i potera mala kola polako niz zakrčenu ulicu. Nije rekao više ni reč niti se osvrnuo. Kola napunjena buradima jurila su prema njima. Rand skoči s puta, zatetura se, i kada je ponovo pogledao, Banta i njegovih taljiga nije bilo nigde na vidiku.

„Sta ćemo sada?“, oštro upita Met. Obliznu usne, gledajući razrogačenih očiju sve te ljude koji su se tiskali pored njih i zgrade koje su se nadnosile i po šest spratova nad ulicu. „Stigli smo u Kaemlin, ali šta sada?“ Sklonio je šake s ušiju, ali ruke su mu se trzale kao da su same želele da se vrate. Grad je brujao od niskog, jednoličnog mrmora stotina radnji, hiljada ljudi. Randu je izgledalo kao da je bio unutar divovske košnice koja stalno zuji. „Čak i ako su ovde, Rande, kako ćemo ih pronaći u svemu ovome?“

„Moiraina će pronaći nas“, lagano reče Rand. Veličina grada pritiskala ga je kao teg. Želeo je da pobegne, da se sakrije od svih tih ljudi i buke. Praznina mu je izmicala uprkos svom Tamovom učenju; njegov pogled uvlačio je grad u nju. Usredsredio se umesto toga na ono što gaje neposredno okruživalo, ne razmišljajući o onome što je dolazilo nakon toga. Ta ulica izgledala je skoro kao čitav Baerlon. Baerlon, poslednje mesto u kome su svi mislili da su bezbedni. Niko više nije bezbedan. Možda svi i jesu mrtvi. Šta ćeš onda?

„Oni su živi! Egvena je živa!“, usprotivi se Rand. Nekoliko prolaznika začuđeno ga odmeri.

„Možda“, odgovori Met. „Možda. Šta ako nas Moiraina ne pronađe? Šta ako nas ne pronađe niko sem... sem...“ Stresao se. Nije mogao to da izgovori.

„Mislićemo o tome kada se to desi“, čvrsto reče Rand. „Ako se desi.“ Najgore — to je značilo da će morati da potraži Elaidu, Aes Sedai u palati. Prvo će pokušati da nastavi za Tar Valon. Nije znao da li se Met seća šta im je Tom ispričao za Crveni Ađah — i Crni — ali on svakako jeste. Stomak mu se ponovo vezao u čvor. „Tom nam je rekao da pronađemo gostionicu koja se zove Kraljičin blagoslov. Idemo prvo tamo.“

„Kako? Nas dvojica ne možemo da platimo nijedan obrok.“

„Barem možemo da krenemo od tog mesta. Tom je mislio da će nam tamo pomoči.“

„Ne mogu... Rande, oni su svuda.“ Met spusti pogled i kao da se skupio, pokušavajući da pobegne od ljudi koji su bili svuda oko njega. „Gde god da odemo, oni su odmah iza nas ili nas čekaju. Biće i u Kraljičinom blagoslovu. Ne mogu... Ja... Ništa neće zaustaviti Sen.“

Rand zgrabi Meta za okovratnik. Svim silama se trudio da smiri drhtanje ruku. Met mu je bio potreban. Možda su ostali bili živi — Svetlosti, molim te! — ali tu i tada, bili su samo Met i on. Na pomisao da nastavi sam... Progunu jako, osetivši kiselinu.

Brzo se osvrnu oko sebe. Izgleda da niko nije čuo kada je Met spomenuo Sen. Ljudi su se gurali u gomili pored njih, obuzeti sopstvenim brigama. Približi lice Metu. „Stigli smo dovde, zar ne?“, upita ga promuklim šapatom. „Još uvek nas nisu uhvatili. Možemo da stignemo do kraja, samo ako ne odustanemo. Ja nemam namera da se jednostavno predam i da čekam na njih kao ovca na klanje. Neću! Dakle? Da li ćeš da stojiš tu dok ne umreš od gladi? Ili dok te ne nađu i strpaju u vreću?“

Pustio je Meta i okrenuo se. Nokti su mu se usekli u dlanove, ali šake su i dalje drhtale. Iznenada, Met je hodao pored njega, gledajući još uvek u kaldrmu. Rand dugo uzdahnu.

„Žao mi je, Rande“, promumla Met.

„Zaboravi“, reče Rand.

Met jedva podiže pogled dovoljno da ne udara u ljude, a reči su navirale iz njega beživotnim glasom. „Ne mogu da prestanem da mislim da neću više videti dom. Hoću da se vratim kući. Smej se ako hoćeš, nije me briga. Ne znam šta ne bih dao da čujem kako me majka zbog nečega grdi, baš sada. Kao da mi neki usijani tegovi pritiskaju glavu. Stranci su svuda, a ne znaš kome da veruješ, ako ikome možeš verovati. Svetlosti, Dve Reke su tako daleko — kao da su na drugoj strani sveta. Sami smo i nikada se nećemo vratiti kući. Umrećemo, Rande.“

„Nećemo još“, uzvrati Rand. „Svi umiru. Točak se okreće. Ali ja nemam namera da legnem i čekam da se to desi.“

„Zvučiš kao gazda Al’Ver“, progunđa Met, ali zvučao je malo obodren.

„Dobro“, reče Rand. „Dobro.“ Svetlosti, samo neka su ostali dobro. Molim te, ne dozvoli da budemo sami.

Počeo je da se raspituje za Kraljičin blagoslov. Odgovori su bili različiti: psovka za sve koji nisu ostali tamo odakle su ili sleganje ramenima, ili, najčešće, prazan pogled. Neki bi samo prošli i ne pogledavši ga.

Neki čovek širokog lica, koji je bio velik gotovo kao Perin, nakrivi glavu i reče: Kraljičin blagoslov, a? Vi, seljačići, vi ste kraljičini ljudi?“ Nosio je belu značku na šešira širokog oboda i beli povez na rukavu dugog kaputa. „Pa, stigli ste prekasno.“

Otišao je urlajući od smeha i ostavio Randa i Meta da se gledaju zbunjeno. Rand sleže ramenima; bilo je dosta čudnog sveta u Kaemlinu, ljudi kakve nikada ranije nije video.

Neki od njih su se isticali u gužvi. Neki su imali suviše tamnu ili suviše svetlu kožu; bilo je neobičnih krojeva ili jarkih boja, šešira sa šiljatim vrhovima ili dugim perjem. Neke žene nosile su velove, neke su bile u glomaznim haljinama, širokim koliko su one bile visoke, neke su nosile toliko otvorene haljine, kakve nije video ni na jednoj služavki u krčmama kroz koje je prošao. Povremeno bi se kočija, sva u živim bojama i pozlati, progurala kroz zakrčene ulice iza četiri ili šest konja s perjanicama na oglavima. Nosiljke su bile svuda; nosači su ih gurali kroz gomilu, ne obraćajući pažnju na to koga gaze.

Rand je video kako je tako izbila i jedna tuča. Bučna gomila ljudi vitlala je pesnicama dok je neki bledi čovek u kaputu s crvenim prugama silazio iz spuštene nosiljke. Dva loše odevena čoveka, koji su delovali kao prolaznici, zaskočili su ga pre no što je uspeo da izađe. Gomila koja je stala da bi posmatrala počela je da divlja, mrmljajući i stežući pesnice. Rand povuče Meta za rukav i požuri dalje. Meta nije trebalo mnogo ubeđivati. Urlik male pobune pratio ih je niz ulicu.

Umesto da oni prilaze ljudima, nekoliko puta se desilo obrnuto. Prašnjava odeća govorila je da su tek stigli u grad i bila je izgleda kao magnet za neke osobe. Bili su to zagonetni ljudi koji su nudili Loganove relikvije na prodaju, sklanjajući pogled sve vreme, spremni da pobegnu. Rand pomisli kako mu je ponuđeno dovoljno plašta lažnog Zmaja i delova njegovog mača da se naprave dva mača i pola tuceta plaštova. Metovo lice ozarilo se zanimanjem, barem prvi put, ali Rand im je svima odgovorio kratkim: „Ne.“ Oni su to prihvatili uz klimanje glave i brzo: „Svetlost obasjala kraljicu, dobri gospodari“, i nestajali. Većina radnji prodavala je tanjire i šolje oslikane kitnjastim prizorima koji su prikazivali lažnog Zmaja u lancima pred kraljicom. A bilo je i Belih plaštova na ulicama. Pred svakim od njih otvarao se slobodan prostor i pomerao s njima, baš kao u Baerlonu.

Rand je mnogo razmišljao o tome kako da ostanu neprimećeni. Držao je ogrtač preko mača, ali to nije moglo još dugo biti od pomoći. Pre ili posle, neko će se zapitati šta to krije. On nije hteo — nije mogao — da prihvati Bantov savet i da ga ostavi. Nije mogao da prekine tu vezu s Tamom. Sa svojim ocem.

Mnogi u gomili nosili su mačeve, ali niko nije imao mač sa znakom čaplje koji je privlačio poglede. Svi stanovnici Kaemlina, kao i neki stranci, umotavali su kanije i balčak svojih mačeva u kaiševe tkanine. Bilo je to crveno platno povezano belom uzicom, ili belo povezano crvenom. Stotinu znakova čaplje moglo je da se krije ispod tih ovoja, a da niko ne vidi. Sem toga, ako prihvate lokalni običaj, manje će se izdvajati.

Ispred velikog broja radnji bile su tezge na kojima su se prodavale tkanine i uzice, i Rand je stao ispred jedne od njih. Crvena tkanina koštala je manje od bele, iako je jedina razlika bila u boji, tako da ju je kupio zajedno s belom uzicom, uprkos Metovim žalbama da im je preostalo malo novca. Trgovac tankih usana odmeri ih od glave do pete, nakrivivši usta dok je uzimao Randove bakrenjake. Opsovao ih je kada je Rand upitao da li može da umota svoj mač unutra.

„Nismo došli da vidimo Logana“, reče Rand strpljivo. „Tek smo stigli u Kaemlin.“ Seti se Banda i dodade: „Najlepši grad na svetu.“ Trgovac je još uvek imao grimasu. „Svetlost obasjala dobru kraljicu Morgazu“, reče Rand pun nade.

„Napravite li bilo kakvu nevolju“, reče čovek kiselo, „ima stotinu onih koji će me čuti i pobrinuti se za vas, čak i ako Garda neće.“ Zastao je i pljunuo pored Randove noge. „Gledajte svoja prljava posla.“

Rand klimnu kao da gaje čovek veselo pozdravili odvuče Meta. Met se stalno osvrtao prema radnji, gunđajući sebi u bradu, sve dok ga Rand nije uvukao u praznu uličicu. Okrenuli su se od ulice, tako da niko od prolaznika nije mogao da vidi šta rade. Rand otkopča opasač s mačem i poče da umotava kanije i balčak.

„Kladim se da ti je naplatio dvostruko više za tu prokletu tkaninu“, reče Met. „Trostruko.“

Nije bilo lako kao što je izgledalo, vezati kaiševe tkanine i uzicu, tako da sve ne spadne prvom zgodnom prilikom.

„Svi oni pokušavaju da nas prevare, Rande. Misle da smo došli da vidimo lažnog Zmaja, kao i svi ostali. Imaćemo sreće ako nas neko ne ubije na spavanju. Ne bi trebalo da budemo ovde. Ima previše ljudi. Hajdemo da krenemo odmah za Tar Valon. Ili na jug, u Ilijan. Ne bih imao ništa protiv da vidim okupljanje za Lov na Rog. Ako ne možemo kući, hajdemo jednostavno negde drugde.“

„Ja ostajem“, reče Rand. „Ako nisu već ovde, stići će pre ili posle, tražeći nas.“

Nije bio siguran da lije uvio mač kao svi ostali, ali čaplje na kaniji i balčaku bile su sakrivene i on pomisli da je mač bezbedan. Kada se vratio na ulicu, bio je siguran da sada ima jednu stvar manje o kojoj mora da brine. Met se nevoljno vukao pored njega, kao da je na povocu.

Malo-pomalo, Rand je saznao ono što je tražio. U početku usmeravanja su bila nejasna, kao „negde u onom pravcu“ i „tamo negde“. Ali, kako su se približavali, to su uputstva bivala sve jasnija. Naposletku su stajali pred širokom kamenom zgradom sa znakom iznad vrata koji je škripao na vetru. Na tabli je bio nacrtan čovek koji kleči pred ženom crvenozlatne kose i s krunom, a ruka joj počiva na njegovoj pognutoj glavi. Kraljičin blagoslov.

„Jesi li siguran za ovo?“, upita ga Met.

„Naravno“, reče Rand. Udahnu duboko i otvori vrata.

Trpezarija je bila velika i obložena tamnim drvetom. Prostoriju je zagrevala vatra iz dva kamina. Služavka je čistila pod, iako nije bio zaprljan, a druga je brisala svećnjake u uglu. Obe su se nasmešile pridošlicama pre no što su se vratile svom poslu.

Samo je nekoliko stolova bilo zauzeto, ali i desetak ljudi predstavljalo je gužvu tako rano. Iako se niko od njih nije baš obradovao što vidi njega i Meta, barem su bili čisti i trezni. Randu je pošla voda na usta od mirisa pečene govedine i vrućeg hleba, koji je dopirao iz kuhinje.

Bilo mu je drago kada vide da je gostioničar bio debeo čovek, ružičastog lica u uštirkanoj beloj kecelji. Njegova proseda kosa bila je začešljanja preko ćele, koju nije potpuno pokrivala. Oštro ih odmeri od glave do pete, uočivši prašnjavu odeću, zavežljaje i iznošene čizme. Ipak, smešio se uvežbanim, prijatnim osmehom. Zvao se Bazel Gil.

„Gazda Gile“, reče Rand, Jedan naš prijatelj rekao nam je da dođemo ovde. Tom Merilin. On...“ Gostioničarev osmeh nestade. Rand pogleda Meta, ali on je bio suviše obuzet mirisima iz kuhinje da bi primetio bilo šta drugo. „Da li nešto nije u redu? Znate ga?“

„Znam ga“, kratko reče Gil. Izgledalo je kao da ga u tom trenutku zanima kutija za flautu na Randovom boku više od bilo čega drugog. „Pođite sa mnom.“ Glavom pokaza prema zadnjem delu. Rand povuče Meta, a onda pođe za gostioničarem, pitajući se šta se dešava.

U kuhinji, gazda Gil zastade da popriča s kuvaricom, punačkom ženom s punđom, teškom skoro koliko i gostioničar. Mešala je po svojim kotlićima dok je gazda Gil pričao. Miris je bio tako dobar — dva dana gladi bili su odličan začin za bilo šta, ali ovo je mirisalo kao kuhinja gazdarice Al’Ver — da Randov stomak odmah zakrča. Met se naginjao prema kotlićima, isturivši nos. Rand ga munu u rebra; Met brzo obrisa bradu koju je obalavio.

A onda ih gostioničar povede prema zadnjim vratima. Kada su stigli u dvorište, osvrnu se kako bi se uverio da nikoga nema u blizini, a onda se okrenu prema njima. Prema Randu. „Šta je u kutiji, dečko?“

„Tomova flauta“, reče Rand polako. Otvorio je kutiju, kao da će pokazivanje zlatne i srebrne flaute pomoći nešto. Met krišom zavuče ruku pod kaput.

Gazda Gil netremice je gledao u Randa. „Da, prepoznajem je. Gledao sam ga kako svira na njoj dovoljno često, a ne verujem da postoje dve takve van kraljevskog dvora.“ Prijatan osmeh se izgubi, a pogled mu postade oštar kao nož. „Kako si došao do nje? Tom bi se pre rastao sa svojom rukom nego s tom flautom.“

„On mi ju je dao.“ Rand skinu zavežljaj od Tomovog plašta s leđa i spusti ga, odmotavši ga dovoljno da pokaže šarene zakrpe, kao i kraj kutije za harfu. „Tom je mrtav, gazda Gile. Ako je bio vaš prijatelj, žao mi je. Bio je i moj.“

„Mrtav, kažeš. Kako?“

„Neki... neki čovek pokušao je da nas ubije. Tom mi je gurnuo ovo u naručje i rekao da bežimo.“ Zakrpe su lepršale na vetru kao leptiri. Randu se steglo grlo i ponovo je pažljivo smotao plašt. „Bili bismo mrtvi da nije bilo njega. Zajedno smo krenuli u Kaemlin. Rekao nam je da dođemo ovamo, u vašu gostionicu.“

„Verovaću da je mrtav“, reče gostioničar polako, „kada budem video njegov leš.“ Gumu zavežljaj od plašta nogom i grubo pročisti grlo. „Ne, ne, verujem da ste videli to što ste rekli; samo sumnjam da je mrtav. Mnogo je teže ubiti starog Toma Merilina no što biste mogli da poverujete.“

Rand spusti ruku na Metovo rame. „U redu je, Mete. On je prijatelj.“

Gazda Gil pogleda ka Metu i uzdahnu. „Pretpostavljam da jesam.“

Met se lagano ispravi, prekrstivši ruke preko grudi. Ali još uvek je gledao gostioničara oprezno, a obraz mu je poigravao.

„Išli ste u Kaemlin, kažeš?“, odmahnu glavom gostioničar. „To je poslednje mesto na svetu na kome bih očekivao da vidim Toma, sem možda Tar Valona.“ Sačekao je da prođe konjušar koji je vodio konja. Ipak, šaputao je i nakon toga. „Imate nevolje s Aes Sedai, pretpostavljam.“

„Da“, progunđa Met u trenu kada je Rand rekao: „Zašto to mislite?“ Gazda Gil se suvo nasmeja. „Znam čoveka, eto šta. On bi upao u tu vrstu nevolje, pogotovu da pomogne dvojici momaka vaših godina...“ Odjednom nestade prisećanja u njegovom pogledu, i on se ispravi, gledajući ukočeno. „Dakle... Ah... Nije da optužujem bilo koga, pazite, ali... ah... Pretpostavljam da nijedan od vas dvojice ne može... ah... Hoću da kažem... ah... Kakve tačno probleme imate s Tar Valonom, ako ne zamerate na pitanju?“

Rand se naježi kada je shvatio na šta je gostioničar mislio. Jedna moć. „Ne, ne, ništa slično. Kunem se. Čak nam je i jedna Aes Sedai pomagala. Moiraina je...“ Ujede se za jezik, ali gostioničarev izraz lica nije se nimalo promenio.

„Drago mi je što to čujem. Nije da volim nešto preterano Aes Sedai, ali bolje one nego... ono drago.“ Polako odmahnu glavom. „Previše je takvih priča otkada su doveli Logana ovde. Nisam mislio da vređam, razumete, ali... Pa, morao sam da znam, zar ne?“

„Nismo uvređeni“, reče Rand. Metovo mrmljanje moglo je da znači bilo šta, ali gostioničar je to, izgleda, shvatio kao slaganje s Random.

„Vas dvojica izgledate kao ljudi koji mogu da budu Tomovi prijatelji, a verujem da ste mu to i bili. Ali vremena su teška. Pretpostavljam da ne možete da platite? Tako sam i mislio. Svega nedostaje, a ono čega ima skupo je kao vatra. Daću vam krevete — ne najbolje, ali tople i suve — i nešto zajelo. Ne mogu da obećam više, ma koliko bih želeo.“

„Hvala vam“, reče Rand pogledavši Meta upitno. „To je više od onoga što sam očekivao.“ Kakav je to pravi tip ljudi i zašto bi trebalo da obeća više?

„Pa, Tom je dobar prijatelj. Stari prijatelj. Usijana glava i ume da kaže sve najgore baš onome kome ne bi trebalo, ali, svejedno, dobar prijatelj. Ako se ne pojavi... Pa, smislićemo nešto. Najbolje je da ne pričate više kako vam Aes Sedai pomaže. Ja sam lojalan kraljici, ali u Kaemlinu ima previše onih koji bi to shvatili pogrešno, a pri tom ne mislim na Bele plaštove.“

Met frknu. „Što se mene tiče, gavranovi mogu da odnesu sve Aes Sedai pravo u Šajol Gul!“

„Pazi šta pričaš“, odseče gazda Gil. „Rekoh da ih ne volim, a ne da sam tolika budala da mislim kako one stoje iza svega stoje loše. Kraljica podržava Elaidu, a Garda sluša kraljicu. Svetlost poslala da ne krene po zlu pa da se to promeni. U svakom slučaju, u poslednje vreme neki Gardisti zaboravili su se toliko da su bili grublji sa svetom koji je govorio protiv Aes Sedai. Hvala Svetlosti, nisu bili na dužnosti, ali, svejedno, to se desilo. Nemam želju da mi Gardisti van dužnosti razbiju trpezariju kako bi vas naučili lekciji, niti mi je potrebno da Beli plastovi nateraju nekoga da mi naslika Zmajev očnjak na vratima. Zato, ako hoćete da vam pomažem, sve što mislite o Aes Sedai ostavite za sebe, bilo to dobro ili loše.“ Zastade zamišljeno, a onda dodade: „Možda bi bilo dobro da ne spominjete ni Toma ako neko može da vas čuje. Neki od Gardista imaju dobro pamćenje, kao i kraljica. Nema potrebe da se rizikuje.“

„Tom je upao u nevolje s kraljicom?“, reče Rand pun neverice, a gostioničar se nasmej a.

„Dakle, nije vam rekao sve. Ne znam ni zašto bi. Opet, ne vidim ni zašto ne biste znali. Nije to neka tajna. Mislite li da svaki zabavljač ceni sebe kao Tom? Pa, kad bolje razmislim o tome, verovatno i jeste tako, ali meni se uvek činilo da Tom drži veoma do sebe. On nije uvek bio zabavljač, znate, i lutao od sela do sela, spavajući najčešće pod živicama. Nekada je Tom Merilin bio dvorski bard, i to baš ovde, u Kaemlinu. Bio je poznat na svakom kraljevskom dvoru od Tira do Maradona.“

„Tom?“, upita Met.

Rand polako klimnu. Mogao je da zamisli Toma na kraljičinom dvoru, s njegovim dostojanstvenim stavom i svečanim pokretima.

„Jeste“, reče gazda Gil. „Nije prošlo dugo od smrti Daringaila Damodreda kada se... pojavila nevolja s njegovim nećakom. Pričalo se da je Tom bio, kako da kažem, mnogo bliži kraljici no što je to dolikovalo. Ali, Morgaza je bila mlada udovica, a Tom tada u naponu snage, a ja mislim da je kraljici sve dozvoljeno. Samo, naša dobra Morgaza bila je uvek preke naravi, a on je otišao bez reči kada je saznao u kakvoj se nevolji njegov nećak našao. Kraljici se to nije baš svidelo. A nije joj se svidelo ni što se petljao u posla Aes Sedai. Ne mogu da kažem da je bio u pravu, bez obzira na nećaka. U svakom slučaju, kada se vratio, rekao je neke stvari koje ne možeš da kažeš kraljici. U stvari, koje ne možeš da kažeš nijednoj ženi Morgazine naravi. Elaida se okrenula protiv njega zbog toga što je pokušao da se umeša u onu zbrku sa svojim nećakom. Pritisnut kraljičinom naravi i Elaidinim neprijateljstvom, Tom je napustio Kaemlin za dlaku pre no što je trebalo da završi u zatvoru, ako ne i pod dželatovom sekiram. Koliko ja znam, naredba je još uvek na snazi.“

, Ako je to bilo davno“, reče Rand, „možda se niko ne seća.“

Gazda Gil odmahnu glavom. „Garet Brin je zapovednik Kraljičine garde. On komanduje gardistima koje je Morgaza poslala da vrate Toma u lancima, a nekako sumnjam da će ikada zaboraviti kako se vratio praznih šaka, da bi otkrio da je Tom već bio u palati i otišao ponovo. A kraljica nikad ništa ne zaboravlja. Da li znate neku ženu koja nema dobro pamćenje? Kako je Morgaza bila besna... Kunem se da je čitav grad hodao na prstima i govorio tiho čitav mesec. A ima i dosta drugih gardista koji se toga sećaju. Ne, najbolje je da ne pominjete ni Toma ni tu vašu Aes Sedai. Hajde, naći ću vam nešto zajelo. Izgledate kao da će vam se trbusi prilepiti za kičmu.“