Zenica sveta

50 Susreti kod Zenice

Vodeći riđana za sobom, Rand pođe za Zelenim čovekom. I ostali iz Emondovog Polja krenuše za njima. S vi su blenuli kao da nisu znali da li da gledaju u Zelenog čoveka ili u šumu. Naravno, Zeleni čovek je bio legenda. Bajke o njemu i o Drvetu života pričale su se pred svakim kaminom u Dve Reke, i to ne samo deci. Ali posle Pustoši, i drveće i cveće bilo je pravo čudo, čak i da ostatak sveta i dalje nije bio okovan zimom.

Perin se držao začelja. Kada se Rand osvrnu, primeti da krupni mladič kovrdžave kose izgleda kao da ne želi da čuje šta Zeleni čovek priča. To je mogao da razume. Dete Zmaja. Pažljivo je posmatrao kako Zeleni čovek ide ispred njih sa Moirainom i Lanom. Bio je okružen oblakom žutih i crvenih leptirova. Šta je hteo da kaže? Ne. Ne želim da znam.

I pored toga, osećao je da brže korača j da su mu noge laganije. I dalje mu je bilo nelagodno, mučnina u stomaku nije prestajala, ali strah ga je toliko obuzeo da ga gotovo nije ni primećivao. Više nije moglo ni da se očekuje zbog Pustoši koja je bila udaljena na samo pola milje, čak i da je Moiraina bila u pravu da Pustoš ne može tu da uđe. Nestalo je hiljade usijanih trnaca koji su mu probadali kosti; čim je stupio na tlo Zelenog čoveka, znao je to. On ih je ugasio, pomisli, Zeleni čovek i ovo mesto.

I Egvena i Ninaeva su osećale taj spokoj lepote i smirenost. Rand je to jasno video. Vedro su se osmehivale, doticale cveće prstima i zaustavljale se da ga pomirišu, duboko udišući.

Kada Zeleni čovek to primeti, reče: „Cveće služi tome da bude ukras biljkama ili ljudima, svejedno je. Njima ne smeta, sve dok ih previše ne uzberete.“ Brao je po jedan cvet s ove ili one biljke, ali nikada više od dva. Uskoro su Ninaeva i Egvena nosile cvetne venčiće u kosi, ispletene od ružičaste divlje ruže, žutih zvončića i bele jutarnje zvezde. Ninaevina pletenica koja joj je dosezala do struka izgledala je kao ružičasta i bela bašta. Čak je i Moiraina dobila beli venac od jutarnjih zvezda, koji je bio ispleten tako vesto da je izgledalo kao da cveće i dalje raste.

Rand nije bio siguran da li je ono zaista prestalo da buja. Zeleni čovek starao se o svom šumskom vrtu u hodu. Tiho je razgovarao s Moirainom, brinući se o svemu, a i ne razmišljajući o tome. Lešnik-oči primetile su iskrivljenu granu na jednoj divljoj ruži. Rasla je nezgodno ukrivljena pod granom jabukovog drveta, prekrivenom cvetovima. Zeleni čovek zastade, i dalje pričajući, i pređe rukom preko mesta gde se stabljika ukrivila. Rand nije bio siguran da li su ga oči varale, ili se trnje zaista sklanjalo sa puta kako ne bi ubolo te zelene prste. Kada ogromna prilika Zelenog čoveka produži, grana je nastavila da uspravno raste, šireći crvene latice među belim jabukovim cvetovima. Zeleni čovek se sagnuo da ogromnom šakom uzme sićušno seme koje je ležalo na šljunku. Kada se ispravio, mali izdanak korenjem se probio preko stene do plodnog tla.

„Sve mora da raste tamo gde mu je mesto, prema Šari“, objasni osvrnuvši se, kao da se izvinjava, „i da se suoči s obrtima Točka, ali Tvorac se neće naljutiti ako neznatno pomognem.“

Rand povede Crvenog oko izdanka, pazeći da ga riđanova kopita ne zgaze. Ne bi voleo da uništi nešto što je Zeleni čovek stvorio, samo da bi napravio jedan korak manje. Egvena mu se nasmeši jednim od svojih tajnovitih osmeha, i dotače ga po ruci. Bila je tako lepa, puštene kose pune cveća, i on joj se osmehnu, a ona pocrvene i spusti glavu. Štitiću te, pomisli Rand. Šta god da se desi, pobrinuću se da budeš bezbedna, kunem se.

Zeleni čovek ih povede u središte prolećne šume, do nadsvođenog otvora u brdu. Bio je to jednostavni kameni luk, visok i beo, a na sredini lučnog dela stajao je krug podeljen krivudavom linijom. Jedna polovina bila je hrapava, a druga glatka — drevni simbol Aes Sedai. Sam ulaz bio je u senci.

Za trenutak, svi su jednostavno gledali i ćutali. A onda Moiraina skinu venac sa kose i pažljivo ga okači o granu maline koja je rasla pored kamenog luka. Izgledalo je da je taj njen pokret svima povratio moć govora.

„Da li je unutra?“, upita Ninaeva. „Ono zbog čega smo došli?“

„Zaista bih voleo da vidim Drvo života“, prozbori Met, netremice gledajući u podeljeni krug iznad njih. „Možemo toliko da sačekamo, zar ne?“

Zeleni čovek čudno pogleda Randa, a onda odmahnu glavom. „Avendesora nije ovde. Nisam se odmarao ispod njenih grubih grana već dve hiljade godina.“

„Nismo došli ovamo zbog Drveta života“, odlučno reče Moiraina. Ona pokaza ka luku. „Došli smo zbog onoga što je tamo, unutra.“

„Neću ući sa vama“, kaza Zeleni čovek. Leptirovi oko njega se uskomešaše, kao da su delili sa njim istu uznemirenost. „Postavljen sam da to čuvam pre mnogo, mnogo godina, ali nije mi prijatno kada se suviše približim. Osećam kako se raščinjavam; moj kraj na neki način ima veze s tim. Pamtim kako je napravljena, bar nešto od toga. Nešto.“ Lešnik-oči su zurile, izgubljene u sećanju. Prevlačio je rukom preko ožiljaka. „Bilo je to u prvim danima Slamanja sveta, kada je radost zbog pobede nad Mračnim postala gorka nakon saznanja da sve ipak može biti uništeno pod težinom Senke. Ovo je načinilo stotinu njih, ljudi i žene zajedno. Najveća dela Aes Sedai uvek su tako nastajala, spajanjem saidina i saidara — tako je stvoren i Istinski izvor. Žrtvovali su se, svi, kako bi ga očistili, dok se svuda oko njih svet raspadao. Znajući da će umreti, naložili su mi da je čuvam za nevolju koja će doći. Nisam za to bio stvoren, ali sve se raspadalo, a oni su bili sami i ja sam bio sve što su imali. Nisu me zato stvorili, ali održao sam reč.“ Pogleda ka Moiraini i klimnu glavom za sebe. „Održao sam reč, dok to nije zatrebalo. I sada se završava.“

„Bolje si održao reč nego neki od nas koji smo ti to naložili“, reče Aes Sedai. „Možda se neće završiti tako loše koliko se plašiš.“

Lisnata glava s ožiljkom lagano se zanjiha. „Umem da prepoznam kraj kada on dođe, Aes Sedai. Pronaći ću neko drugo mesto gde će nešto moći da raste.“ Smeđe oči tužno su gledale po zelenoj šumi. „Drugo mesto, možda. Ponovo ćemo se videti kada izađete, ako bude bilo vremena.“ Rekavši to, udalji se okružen leptirima, i stopi se sa šumom bolje no što je Lanov plašt to ikada mogao.

„Šta je hteo da kaže?“, Met je zahtevao odgovor. „Kako to misli, ako bude bilo vremena?“

„Hajde“, reče Moiraina i prođe kroz luk. Lan je bio tik uz nju.

Kada je krenuo za njima, Rand nije bio siguran šta očekuje. Prođoše ga srsi po rukama i vratu. Ipak, bio je to samo hodnik. Iznad njihovih glava bio je polukružni svod, poput luka kroz koji su prošli, a on se oslanjao na izglačane zidove prolaza. Hodnik je imao blagi nagib. Bilo je dovoljno mesta za Loijala, pa i više od toga; bilo bi dovoljno mesta čak i za Zelenog čoveka. Pod je bio gladak, naoko klizav poput nauljene ploče, ali ipak je pružao siguran oslonac. Bezbrojne tačkice su svetlucale u beskonačnom spektru na glatkim belim zidovima. Svetlele su slabom, nežnom svetlošću, čak i nakon što suncem osvetljeni ulaz nestade za krivinom iza njih. Rand je bio siguran da to svetlo nije prirodno, ali nešto mu je govorilo da je prijateljsko. A zašto te onda prolaze žmarci? Sve niže su se spuštali.

„Tamo“, napokon reče Moiraina, pokazujući rukom. „Ispred nas.“

Hodnik se proširio u ogroman nadsvođeni prostor. Gruba neobrađena stena tavanice bila je prošarana grudvama sjajnog kristala. Ispod nje se nalazio bazen koji je zauzimao dno čitave odaje. Bio je ostavljen prostor samo za stazu široku možda pet koraka koja je išla oko bazena. Bazen je imao ovalan oblik oka, sa niskim, ravnim obodom od kristala koji su sijali prigušenije, ali ipak jasnije no oni na plafonu. Njegova površina bila je glatka poput stakla i jasna poput Vinske vode. Rand je imao osećaj da bi bio u stanju da gleda u to zauvek, ali nije mogao da sagleda dno.

„Zenica sveta“, Moiraina tiho progovori pored njega.

Zadivljeno se osvrćući, primeti da su duge godine od nastanka — tri hiljade godina otkako niko nije dolazio — učinile svoje. Nisu svi kristali u kupoli sijali istom jačinom. Neki su bili svetliji, neki slabiji; neki su treperili, a neki su bili samo obične grudve koje su se presijavale pod svetlošću ostalih. Da su svi sijali, kupola bi svetlela kao da je podne, ali sada je bila obasjana svetlošću kasnog popodneva. Staza je bila prekrivena prašinom i komadićima kamena, pa čak i kristala. Dugo se čekalo, a Točak se okretao i mleo.

„Ali šta je to?“, s nelagodom upita Met. „To uopšte ne liči na vodu.“ Šutnu u bazen komad tamnog kamena veličine pesnice. „To...“

Kamen pogodi staklastu površinu i potonu u tečnost. Samo je kliznuo, a površina vode se nije ni zatalasala. Dok je tonuo, kamen poče da otiče, postajući sve veći i redi: najpre se pojavi mrlja veličine glave, koja se Randu učinila gotovo providnom, a onda nejasna fleka. U prečniku je bila kao čitava njegova ruka, a onda nestade. On se već toliko naježio da je pomislio da će mu se koža izobličiti.

„Šta je to?“, upita Rand. Zaprepastilo ga je koliko mu je glas hrapav i promukao.

„Može se nazvati bićem saidina.“ Reči Aes Sedai odjekivale su pod kupolom. „To je sama srž muške polovine Istinskog izvora, čista Moć koju su muškarci koristili pre Vremena ludila. Ovde leži moć da se zatvore pečati na zatvoru Mračnoga, ili da se potpuno razore.“

„Svetlost nas obasjala i zaštitila“, prošaputa Ninaeva. Egvena je zgrabi, kao da je želela da se sakrije iza Mudrosti. Čak se i Lan promeškolji, iako mu se po očima videlo da mu to nije nepoznato.

Kamen udari Randa u rame i on shvati da se pribio uz zid, želeći da se što više udalji od Zenice sveta. Da je mogao, prošao bi kroz zid. I Met se prosto prilepio uz kamen. Perin je gledao bazen sa upola izvučenom sekirom. Njegove žute oči su razgnevljeno sijale.

„Uvek sam se pitao“, reče Loijal, snebivajući se. „Kada sam čitao o njoj, uvek sam se pitao šta je to. Zašto? Zašto su to uradili? I kako?“

„To niko živi ne zna.“ Moiraina nije više gledala bazen. Posmatrala je Randa i njegova dva prijatelja. Gledala ih je i odmeravala. „Niti kako, niti zašto, sem da će biti potrebna jednog dana, i da će ta nevolja biti najveća i najočajnija s kojom se svet do tog trenutka suočio. Možda će biti i veća od onih koje će kasnije doći.

Mnogi su u Tar Valonu pokušali da pronađu način da iskoriste ovu Moć, ali nju nijedna žena ne može da dodirne. Ona je za njih nedodirljiva, kao i mesec za mačku. Samo čovek može da je usmeri, ali poslednji muški Aes Sedai mrtav je već skoro tri hiljade godina. Ali, opet, potreba koju su videli bila je očajnička. Radili su kroz izopačenost koju je Mračni napravio na saidinu da mi je načinili, i to čistu, znajući da će ih to sve ubiti. I muškarce Aes Sedai i žene. Zeleni čovek govorio je istinu. Najveća čudesa Doba legendi upravo tako su nastala, spajanjem saidina i saidara. Sve žene u Tar Valonu, sve Aes Sedai u svim gradovima i na svim dvorovima, i one u zemljama preko Pustare, i one koje su možda još žive s one strane Aritskog okeana — sve zajedno ne bi mogle da napune jednu kašiku Moći bez muškaraca da im pomognu.“

Randa je peklo grlo kao da je vrištao. „Zbog čega si nas dovela ovamo?“

„Zato što ste ta’vereni.“ Lice Aes Sedai bilo je potpuno bezizražajno. Oči su joj sijale i činilo se da ga privlače. „Zbog toga što će Mračni svoju moć usmeriti da ovde udari, i zbog toga što se s tim moramo suočiti i zaustaviti je, ili će Senka pokriti svet. To je najveća nevolja do sada. Hajdemo da izađemo napolje, na sunčevu svetlost dok još ima vremena.“ Ne čekajući da vidi da li će je pratiti, ponovo je krenula niz hodnik s Lanom. On je možda za mrvu brže koračao nego inače. Egvena i Ninaeva požurile su za njom.

Rand je išao pribijajući se uza zid. Nije mogao da se natera da se približi bazenu za makar jedan korak, i u hodniku su se zbili on, Met i Perin. Rand je hteo da potrči, ali sprečavalo ga je to što bi morao da pregazi Egvenu i Ninaevu, Moirainu i Lana. Neprestano se tresao, čak i kada su ponovo izašli napolje.

„Ne sviđa mi se ovo, Moiraina“, reče Ninaeva ljutito kada ih je sunce opet obasjalo. „Verujem da je opasnost velika koliko kažeš, inače ne bih bila ovde, ali ovo je...“

„Konačno sam te našao.“

Rand se trže kao da mu se omča stegla oko vrata. Reči, glas... Na trenutak pomisli da je to Ba’alzamon. Ali dvojica ljudi koji su se pojavili iz šume, s navučenim kapuljačama, nisu nosili plaštove boje osušene krvi. Jedan plašt bio je tamnosiv, a drugi skoro isto toliko tamnozelen. Na čistom vazduhu su delovali kao da su prašnjavi. Bili su to ljudi, ne Seni; njihovi plaštovi lepršali su na povetarcu.

„Ko ste vi?“ Lan je bio oprezan, a šaka mu je počivala na balčaku mača. „Kako ste došli ovamo? Ako tražite Zelenog čoveka...“

„On nas je doveo.“ Šaka koja je pokazivala ka Metu bila je tako stara i uvela da je jedva moglo da se kaže da je ljudska. Nokti na njoj su otpali, a zglobovi su bili nalik na čvorove na vrengiji. Met ustuknu za korak, razrogačivši oči. „Stara stvar, stari prijatelj, stari neprijatelj. Ali nije on taj koga tražimo“, završi čovek u zelenom plaštu. Drugi je samo stajao kao da nikada neće progovoriti.

Moiraina se potpuno ispravi. Nije dosezala ni do ramena bilo kog od prisutnih muškaraca, ali iznenada je izgledala visoko poput brda. Glas joj je odzvanjao kao zvono i odlučno je pitao: „Ko ste vi?“

Šake smakoše kapuljače i Rand izbeči oči. Stari čovek bio je stariji od starosti; u poređenju s njim Cen Bjui izgledao je kao dete koje je pucalo od zdravlja. Koža na licu ličila je na ispucali pergament, zategnut preko lobanje. Na izranavljenoj glavi paperjasti pramenovi tanke kose čudno su iznikli. Uši su mu bile osušene poput nekih drevnih komada kože, a oči upale. Gledale su kao s krajeva nekih tunela. Ali onaj drugi izgledao je još gore. Pripijena maska od crne kože potpuno mu je pokrivala glavu i lice, ali njen prednji deo bio je izrađen u obliku savršenog lica. To lice mladića smejalo se pomamno, bezumno, zauvek zamrznuto. Šta to on krije, ako je ovaj drugi spreman da pokaže ono što pokazuje? A onda mu se čak i misao zaledila, pretvorila u prašinu i bila oduvana.

„Ja sam Aginor“, reče starac. „A on je Baltamel. On više ne govori. Točak samelje izvanredno fino tokom tri hiljade godina zatočeništva.“ Njegove upale oči kliznuše ka luku; Baltamel se nagnu napred, a oči ispod maske su posmatrale ulaz od belog kamena, kao da je želeo da poleti pravo unutra. „Tako dugo odvojeni“, tiho reče Aginor. „Tako dugo.“

„Svetlost zaštitila...“, zausti Loijal. Glas mu se tresao. Naglo ućuta kada ga Aginor pogleda.

„Izgubljeni su“, promuklo reče Met, „vezani u Šajol Gulu...“

„Bili vezani.“ Aginor se nasmeši; požuteli zubi izgledali su kao ralje. „Neki od nas više nisu. Pečati slabe, Aes Sedai. Kao i Išamael, i mi ponovo hodamo svetom. A uskoro će doći i ostali. Suviše sam se približio ovom svetu tokom mog zatočeništva, ja i Baltamel. Malo je nedostajalo da nas Točak samelje, ali uskoro će Veliki gospodar Mraka biti oslobođen i daće nam novo telo, a svet će ponovo biti naš. Ovoga puta nećete imati Lijusa Terina Rodoubicu. Nećete imati Gospodara jutra da vas spase. Sada znamo koga tražimo, i vi ostali nam niste potrebni.“

Lanov mač toliko brzo izlete iz kanija da Rand to nije ni video. Ali Zaštitnik zastade. On hitro pogleda ka Moiraini i Ninaevi. Obe su bile prilično udaljene jedna od druge; ako bi stao između Izgubljenih ijedne od njih, to bi ga odmaklo od one druge. Na trenje oklevao, ali kada je Zaštitnik krenuo, Aginor podiže ruku. Bio je to pokret pun prezira: odmahnu čvornovatim prstima kao da tera muvu. Zaštitnik odlete kroz vazduh, kao da ga je udarila ogromna pesnica. Lan udari u kameni luk uz tup tresak. Visio je tu samo na trenutak, pre no što se sruči na zemlju kao mlitava gomila. Mač mu pade nedaleko od ispružene ruke.

„NE!“, zavrišta Ninaeva.

„Miruj!“, zapovedi Moiraina, ali pre no što je bilo ko drugi stigao da se pokrene, Mudrost izvadi nož iz pojasa i pojuri prema Izgubljenom, podižući svoje malo sečivo.

„Svetlost te oslepela“, povika, zamahnuvši ka Aginorovim grudima.

Drugi Izgubljeni pokrenuo se kao poskok. Još dok je spuštala ruku da zada udarac, Baltamelova šaka optočena u kožu polete ka Ninaevinoj bradi. Prsti utonuše u obraz, a palac se zakopa u suprotni. Toliko ju je stiskao da se krv povlačila sa tih mesta, a bledo tkivo se boralo. Ninaeva poče da se trese celim telom, kao da ju je ošinuo bič. Dok ju je Baltamel podizao, neupotrebljeni nož joj ispade iz mlitavih prstiju. Prineo ju je do svog lica u kožnoj maski, i zagledao joj se u lice koje se neprekidno treslo. Stopala su joj visila nad tlom za čitavu stopu; cveće je padalo iz njene kose.

„Gotovo da sam zaboravio na zadovoljstva tela.“ Aginor pređe jezikom preko osušenih usana. Zvučalo je kao da kamen prelazi preko grube kože. „Ali Baltamel pamti mnogo toga.“ Maska kao da se još užasnije nasmeja, a jecaj koji je Ninaeva ispustila opeče Randove uši. Bio je to očaj iščupan iz njenog srca.

Egvena krenu, i Rand shvati da ide da pomogne Ninaevi. „Egvena, ne!“, povika, ali ona se nije zaustavila. Rand je posegao za mačem kada je čuo Ninaevin jecaj, ali ostavio ga je i bacio se na Egvenu. Grunuo je u nju pre no stoje stigla da načini tri koraka, i oboje padoše na zemlju. Egvena je pala pod njegovim naletom. Bila je zaprepašćena i istog trena je počela da se bori kako bi se oslobodila.

Shvatio je da su se i drugi pokrenuli. Perin zavitla sekirom, a oči su mu sijale zlatno i borbeno. „Mudrosti!“, zaurla Met s bodežom iz Šadar Logota u raci.

„Ne!“, povika Rand. „Ne možete da se borite s Izgubljenima!“ Ali oni su protrčali pored njega kao da ga nisu ni čuli. Gledali su Ninaevu i dvojicu Izgubljenih.

Aginor ih pogleda, kao da se uopšte nije zabrinuo... i nasmeši se.

Rand oseti kako se vazduh pokrenu iznad njega, kao od pucnja divovskog biča. Met i Perin nisu prešli ni pola puta do Izgubljenih, kada se ukopaše kao da su udarili u zid, odbiše se od njega i padoše na zemlju.

„Dobro“, reče Aginor. „To je dobar položaj. Ako budete naučili da se unizite kako dolikuje dok nam se budete klanjali, možda ču vas i ostaviti u životu.“

Rand žurno ustade. Možda nije bio u stanju da se bori s Izgubljenima — nijedan običan čovek to nije mogao — ali nikada im neće dozvoliti da pomisle da puzi pred njima. Pokuša da pomogne Egveni da ustane, ali ona mu odgurnu ruke i ustade sama, besno otresajući haljinu. Met i Perin tvrdoglavo su ustali bez pomoći i stali, teturajući se.

„Naučićete“, reče Aginor, „ako hoćete da živite. Sada kada sam pronašao ono što sam tražio“, hitro pogleda u prolaz u kamenu, „imaću vremena da vas podučim.“

„Nećeš moći!“ Zeleni čovek izlete iz šume. Glas mu je bio nalik na grom koji udara drevni hrast. „Vama ovde nije mesto.“

Aginor ga udostoji samo kratkim prezrivim pogledom. „Gubi se! Tvoje vreme je prošlo, a sav tvoj rod, izuzev tebe, odavno je prašina. Živi ono života što ti je ostalo i budi zadovoljan što nisi dostojan da te primetimo.“

„Ovo mesto pripada meni“, reče Zeleni čovek, „i ovde nećete povrediti nijedno živo biće.“

Baltamel odbaci Ninaevu u stranu kao krpu. I tako je i pala, poput zgužvane tkanine, raširenih očiju, mlitava kao da su joj se istopile sve kosti u telu. Baltamel podiže šaku u kožnoj rukavici i Zeleni čovek urliknu kada mu se dim izvi sa puzavica na telu. Vetar u drveću ječao je od njegovog bola.

Aginor se ponovo okrenu ka Randu i ostalima, kao da je sa Zelenim čovekom bilo završeno. Ipak, on zakorači prema Izgubljenom i ogromne lisnate ruke obmotaše se oko Baltamela, podižući ga visoko. Potom ga je snažno stisnuo uz sebe, pribijajući ga na debele puzavice svojih grudi. Maska od crne kože smejala se naspram lešnik-očiju, tamnih od gneva. Baltamelove ruke izmigoljiše se poput zmija i šake u rukavicama zgrabiše Zelenog čoveka za glavu, kao da hoće da je otkinu. Tamo gde bi se te ruke spuštale, zaigrali bi plamenovi. Loza se sušila na telu Zelenog čoveka, a lišće je opadalo. Gusti tamni dim izvijao se kroz puzavice na njemu, a on kriknu. Bio je to jedan dug vapaj, kao da je samo biće Zelenog čoveka nestajalo sa dimom. Iznenada, Baltamel se trgnu dok ga je ogromno stvorenje stezalo u zagrljaju. Izgubljeni je pokušavao da ga odgurne, umesto da ga zgrabi. Šaka u rukavici zamahnu... i sićušna puzavica se probi kroz crnu kožu. Gljive, nalik onima na drveću u senovitim predelima šume, potpuno prekriše njegovu ruku. Pojavljivale su se same od sebe, a potom bi nabubrile i pokrile čitavu ruku, sada već sasvim izrasle. Baltamel se otimao, a busenovi ljutića probijali su mu ljušturu. Lišajevi mu se ukopaše u lice i načiniše sićušne procepe na njemu, a koprive iznikoše iz očnih šupljina na maski. Mrtvačke pečurke su mu razdirale usta.

Zeleni čovek baci Izgubljenog na zemlju. Baltamel se izvijao i trzao dok je po njemu bubrilo i nicalo sve što je raslo na mračnim mestima. Rastinje memljivih mesta, sa sporama, kidalo je tkaninu, kožu i meso, cepajući sve u dronjave komade — da li je uopšte i bilo meso to što se videlo u trenu zelenog besa? Naposletku, ostala je samo gomila prekrivena gljivama, ista kao i one u senovitim dubinama zelene šume, podjednako nepomična.

Ječeći, nalik na granu koja se lomi pod prevelikom težinom, Zeleni čovek pade na zemlju. Čitava polovina glave bila mu je samo crni gar. S njega su se i dalje izvijali pramenovi dima, nalik sivim puzavicama. S ruku mu je opadalo spaljeno lišće kada je bolno raširio nagorelu šaku kako bi nežno prekrio jedan žir.

Zemlja je zatutnjala kad je mladica hrasta nikla između njegovih prstiju. Glava Zelenog čoveka klonu, ali stabljika se pojavila na sunčevoj svetlosti, ne prestajući da raste. Korenje se raširilo i razdebljalo, zarilo pod zemlju i ponovo izdiglo na površinu. Bivalo je sve deblje što je dublje prodiralo u tlo. Deblo se širilo i sve više uspinjalo; kora je postajala siva, ispucala, i drevna. Teške grane su se širile, debele poput ruke, a zatim poput čoveka. Izdizale su se da pomiluju nebo, pokrivene gustim lišćem i mnoštvom žirova. Ogromna mreža korenova se širila, prevrćući zemlju poput plugova. Sada već ogromno stablo se zatreslo, postajući još šire, veliko kao kuća. A onda se smirilo. Na mestu gde je ležao Zeleni čovek iznikao je hrast koji je izgledao kao da je pet vekova star, označavajući grobnicu Legende. Ninaeva je ležala na čvornovatim korenovima koji su izrasli oko nje kako bi načinili ležaj na kome je mogla da se odmara. Vetar uzdahnu kroz hrastove grane; činilo se da je to bilo promrmljano zbogom.

Čak je i Aginor izgledao zapanjeno. A onda podiže glavu dok su mu oči nalik na pećine gorele mržnjom. „Dosta! Vreme je da se ovo završi!“

„Da, Izgubljeni“, reče Moiraina. Glas joj je bio hladan poput zimskog leda. „Vreme je!“

Aes Sedai podiže ruku i tlo se uruši pod Aginorovim nogama. Iz ponora je zaurlao plamen, još više razjaren vetrom koji je zavijao iz svih pravaca i uvlačio vrtlog lišća u vatru, vrelu žuto-crvenu magmu. U sredini svega toga stajao je Aginor. Ničega nije bilo ispod njegovih nogu. U početku, Izgubljeni je izgledao iznenađeno, ali onda se nasmeši i zakorači, sporo, kao da je vatra pokušavala da ga prikuje za to mesto. Ipak, on je načinio jedan korak, potom još jedan.

„Bežite!“, zapovedi Moiraina. Lice joj je bilo bledo od napora. „Bežite svi!“ Aginor je koračao po vazduhu, izlazeći iz plamenova.

Rand je znao da se ostali kreću: krajičkom oka video je Meta i Perina kako jure. Loijalove duge noge nosile su ga ka drveću. Ipak, jedino što je zaista video bila je Egvena. Ukočeno je stajala, bleda i sklopljenih očiju. Shvatio je da ne stoji zato što se uplašila. Pokušavala je da upravi Moć na Izgubljenog, mada je njena kontrola Moći bila jadna i još nesavladana.

Rand je grubo dograbi za ruku i okrete je prema sebi, terajući je da ga pogleda. „Beži!“, povika na nju. Otvorila je oči i ljutito ga pogledala. U tom pogledu bilo je gneva što se umešao, mržnje prema Aginoru, i straha od Izgubljenog. „Beži“, reče Rand, gurnuvši je prema drveću dovoljno snažno da je natera da krene. „Beži!“ Kada je konačno jednom potrčala, više se nije zaustavljala.

Ali Aginor okrete svoje osušeno lice prema Randu i Egveni koja je trčala iza njega. Izgubljeni krenu kroz plamenove kao da ga se ni najmanje ne tiče ono što Aes Sedai radi. Išao je prema Egveni.

„Ne nju!“, povika Rand. „Svetlost te spalila, ne nju!“ Zgrabio je kamen i hitnuo ga na njega, nameravajući da privuče Aginorovu pažnju. Kamen nije prešao ni pola puta do Aginorovog lica kada se rasu u šaku prašine.

Rand je oklevao samo na trenutak, koliko mu je bilo potrebno da se osvrne i vidi da je Egvena sakrivena među drvećem. Aginora je i dalje okruživala vatra. Vatra mu je već zahvatila delove plašta, ali on je mirno koračao. Lagano je izlazio iz ognja, kao da mu je na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Rand se okrenu i potrča. Čuo je iza sebe Moirainin vrisak.