Zenica sveta

40 Mreža se steže

Randu je izgledalo da sedi za stolom s Loganom i Moirainom. Aes Sedai i lažni Zmaj posmatrali su ga ćutke, kao da nisu znali za prisustvo onog drugog. Iznenada primeti da zidovi sobe blede i nestaju u sivilu. Osećaj hitnje je narastao. Sve se gubilo, nestajalo. Kada je ponovo pogledao prema stolu, Moiraina i Logan su nestali, a Ba’alzamon je sedeo umesto njih. Čitavo Randovo telo drhtalo je od užurbanosti. Brujalo mu je u glavi, sve glasnije i glasnije, da bi potom sve preraslo u grmljavinu krvi u ušima.

Trgnu se i pridiže. Istog trena zaječa i uhvati se za glavu, ljuljajući se. Čitava glava gaje bolela. Levom šakom napipa lepljivu vlagu u kosi. Sedeo je na zemlji, na travi koja je bila zelena. Nešto u tome nije mu bilo jasno, ali imao je žestoku vrtoglavicu i sve stoje pogledao bilo je nakrivljeno. Mogao je da razmišlja samo o tome kako mora da prilegne dok sve to ne prestane.

Zid! Glas one devojke!

Rand se primiri tako što spusti ruku na travu i lagano se osvrnu oko sebe. Morao je to da učini polako: kada je pokušao brzo da okrene glavu, sve je ponovo zaigralo. Bio je u nekom vrtu ili parku; staza pokrivena kamenim pločama krivudala je kroz procvetalo žbunje na samo šest stopa od njega, s belom kamenom klupom i olistalim drvetom koje je pravilo hlad. On jeste upao s druge strane zida. A devojka?

Pronađe drvo, odmah iza leđa, i tog časa ugleda i nju. Silazila je sa stabla. Spustila se na zemlju i okrenula se da ga pogleda, a on ponovo trepnu i zaječa. Tamnoplavi somotski plašt opervažen bledim krznom pokrivao joj je ramena. Kapuljača plašta visila je sve do struka sa grozdom srebrnih zvončića na vrhu. Zvonili su svaki put kada bi se pomerila. Srebrna filigranska dijadema držala je duge crvenozlatne kovrdže, a nežni srebrni krugovi visili su joj s ušiju. Nosila je ogrlicu od teških srebrnih alki i tamnozelenih kamenova. On pomisli da su to možda smaragdi. Bledoplava haljina bila je umazana korom drveta na koje se pentrala, ali ipak je bila od svile, izvezena izuzetno složenim šarama, dok je suknja bila prošarana umecima boje gustog krema. Na struku joj je bio široki pojas od pletenog srebra, a somotske papučice virile su ispod ruba haljine.

Video je samo dve žene koje su se oblačile nalik njoj: Moirainu i Prijateljicu Mraka koja je pokušala da ubije Meta i njega. Nije mogao ni da pretpostavi da bi se neko peo po drveću u takvoj odeći, ali bio je siguran da je ona neko značajan. Taj utisak mu se udvostruči kada je primetio kako ga posmatra. Nije izgledala ni najmanje uznemireno što je neki stranac upao u njen vrt. Posedovala je samouverenost koja gaje podsetila na Ninaevu ili Moirainu.

Duboko zamišljen, brinuo se razmišljajući o tome u kakvoj je sada nevolji i da li devojka može ili hoće da pozove Kraljičinu gardu, čak i danas, kada ima toliko prečih poslova. Zamajan mislima, trebalo mu je nekoliko trenutaka da zaista vidi devojku, a ne otmenu odeću i nadmoćan stav. Bila je možda dve ili tri godine mlađa od njega, visoka i prelepa. Lice joj je bilo savršeno ovalno i uokvireno gomilom kovrdža boje sunčevih zraka. Imala je pune i crvene usne, a oči mnogo plavlje no stoje verovao da je to moguće. Potpuno se razlikovala od Egvene po visini, licu i obliku tela, ali bila je podjednako lepa. Oseti ujed krivice, ali ubeđivao se da poricanje činjenice ne bi učinilo da Egvena brže stigne bezbedno u Kaemlin.

Sa drveta se začu nekakvo grebanje i na zemlju padoše komadići kore, a za njima i mladić koji lako doskoči iza devojke. Bio je za glavu viši od nje i malo stariji, ali lice i kosa jasno su ukazivali da su blizak rod. Njegov kaput i plašt bili su od izvezenog crvenog, belog i zlatnog brokata; za muškarca, odeća mu je bila raskošnija od njene. To još više uznemiri Randa. Običan muškarac bi se samo za praznik obukao u nešto slično, pa čak ni tada to ne bi bilo tako veličanstveno. Ipak ovo nije bio gradski park. Možda će Garda biti suviše zauzeta da bi trošila svoje vreme na prestupnika.

Mladić je posmatrao Randa preko devojčinog ramena, igrajući se bodežom za pasom. Delovalo je da to više čini po navici nego što je nameravao da ga upotrebi. Doduše, ne potpuno. Mladić je delovao samouvereno kao i devojka, a oboje su ga posmatrali kao zagonetku koju treba rešiti. Imao je čudan osećaj da devojka primećuje sve na njemu: od stanja njegovih čizama do izgleda ogrtača.

„Ovo će nam izaći na nos, Elejna, ako majka sazna“, reče mladić iznenada. „Rekla nam je da ostanemo u svojim odajama, ali ti si baš morala da vidiš Logana, zar ne? Gledaj sada dokle nas je to dovelo.“

„Ćuti, Gavine.“ Ona je očigledno bila mlađa, ali govorila je kao da se podrazumeva da će biti kako ona kaže. Delovalo je da se mladić jedva suzdržava da ne primeti još nešto, ali, na Randovo iznenađenje, zaćuta. „Da li si dobro?“, iznenada mu se devojka obrati.

Randu je trebalo neko vreme da shvati da se ona obraća njemu. Kada je to uvideo, pokuša da ustane. „Dobro sam. Samo...“ Zatetura se i noge ga izdadoše. Zanemoćao, ponovo je seo. Vrtelo mu se u glavi. „Samo treba da se vratim preko zida“, promrmlja. Pokuša da ponovo ustane, ali ona mu stavi ruku na rame i gurnu ga da opet sedne. Osećao je takvu vrtoglavicu da je blag pritisak bio dovoljan da ga zadrži.

„Ti jesi povređen.“ Graciozno je klekla kraj njega i nežno mu sklonila kosu ulepljenu krvlju na levoj strani glave. „Mora da si udario o neku granu dok si padao. Biće dobro ako se ispostavi da nema preloma. Nikada nisam videla nekog tako veštog u penjanju, ali nisi tako dobar u padanju.“

„Umazaćeš ruke krvlju“, izusti on ustuknuvši.

Devojka gaje odlučno primorala da vrati glavu tako da može ponovo da je obuhvati. „Smiri se.“ Nije govorila oštro, ali u njenom glasu ponovo se čuo taj prizvuk, kao da očekuje da je poslušaju. „Nije baš tako loše, hvala Svetlosti.“ Počela je da vadi sićušne bočice i majušne papirne zavežljaje iz džepova s unutrašnje strane plašta. Na kraju je izvukla i smotuljak zavoja.

Zaprepašćeno je zurio u tu zbirku. Ne bi se iznenadio da to nosi Mudrost, a ne neko obučen kao ona. Primeti da je umazala prste krvlju, ali to je izgleda nije brinulo.

„Daj mi svoju bocu s vodom, Gavine“, reče ona. „Moram da operem ovo.“

Mladić koga je nazvala Gavin odveza kožnu bocu na pojasu i dodade joj je, a onda lako čučnu pored Randovih nogu, držeći roke na kolenima. Elejna nastavi veoma stručno svoj posao. Nije se trgao kada gaje presekla hladnoća vode dok mu je ispirala posekotinu na glavi, ali ona gaje držala rukom za teme, kao da je očekivala da će pokušati da se otrgne, a nije imala namera da mu to dopusti. Iz jedne od bočica sipala je melem i njime premazala posekotinu. Bol uminu kao da je to neka od Ninaevinih lekarija.

Gavin mu se osmehnu dok je ona radila. Taj osmeh je trebalo da ga umiri, kao da je i on očekivao da će se Rand oteti, a možda čak i pokušati da pobegne. „Ona uvek nalazi zalutale mačke i ptice sa slomljenim krilima. Ti si prvi čovek koga leči.“ Oklevao je, a onda dodade: „Nemoj da se uvrediš. Ne mislim da si ti lutalica.“ To nije bilo izvinjenje, već samo opaska.

„Nisam uvređen“, ukočeno progovori Rand. Ali ponašali su se kao da je bio usplahireni konj.

„Ona zaista zna šta radi“, reče Gavin. „Učila je od najboljih. Stoga, ne boj se — u dobrim si rakama.“

Elejna postavi zavoj na njegovu slepoočnicu i izvuče svileni šal iz svog pojasa — plav, kremast i zlatan. Za svaku devojku u Emondovom Polju taj šal bi bio odeća za praznike koja se pažljivo čuva. Elejna poče spretno da mu uvija glavu kako bi učvrstila smotuljak zavoja.

„Ne možeš to da upotrebiš“, pobuni se Rand.

Nastavila je sa zavijanjem. „Rekla sam ti da budeš miran“, reče ona staloženo.

Rand pogleda Gavina. „Da li ona uvek očekuje da svi rade kako im naredi?“

Mladićevo lice blesnu iznenađenjem, a usne mu se nazvukoše u smešak. „Uglavnom. A uglavnom je i poslušaju.“

„Drži ovo“, reče Elejna. „Stavi ruku ovde dok ja zavežem..Uzviknu kada ugleda Randove šake. „To sigurno nije od pada. Pre će biti da si to zaradio dok si se peo tamo gde nije trebalo.“ Hitro zaveza čvor i okrenu mu dlanove, mrmljajući u bradu o tome kako je ostalo malo vode. Dok ih je ispirala, ogrebotine su ga pekle, ali dodir joj je bio iznenađujuće nežan. „E pa, sada budi miran.“

Bočica sa melemom ponovo se pojavi. Elejna premaza lek u tankom sloju preko ogrebotina, i sva se usresredila da mu utrlja melem u ranu, a da ga ne povredi. Hladnoća se širila kroz njegove šake, kao da su ogrebotine nestajale pod njenim dodirom.

„Uglavnom rade tačno onako kako im ona kaže“, nastavi Gavin stojeći iznad nje, s privrženim osmehom na licu. „Uglavnom. Ali, naravno, majka ne. Niti Elaida. A ni Lini. Linije bila njena dadilja. Ne možeš da naređuješ nekome ko te je mlatio zbog krađe smokava kada si bio mali. I to ne baš tako mali.“ Elejna podiže glavu i pripreti mu pogledom. On pročisti grlo i brižljivo promeni izraz na licu pre no što žurno nastavi: „ Naravno, i Garet. Njemu niko ne naređuje.“

„Čak ni majka“, reče Elejna, nagnuta nad Randovim šakama. „Ona predlaže, a on uvek postupi po tom predlogu, ali nikada nisam čula da mu je nešto naredila.“ Ona zavrte glavom.

„Ne znam zašto te to iznenađuje“, odgovori joj Gavin. „Čak i ti ne pokušavaš da govoriš Garetu šta da radi. On je služio tri kraljice i dvema bio kapetan--general i Prvi princ regent. Usudio bih se da kažem da ima onih koji misle da je više on simbol prestola Andora od same kraljice.“

„Majka bi trebalo da se uda za njega“, odsutno reče Egvena. Bila je potpuno usredsređena na Randove šake. „Ona to priželjkuje; ne može da sakrije od mene. A to bi toliko toga rešilo.“

Gavin odmahnu glavom. „Neko od njih dvoje morao bi da popusti prvi. Majka ne može, a Garet neće.“

„Ako bi mu zapovedila...“

„On bi poslušao. Mislim. Ali ona neće. Znaš da neće.“

Naglo su se okrenuli i pogledali Randa. Činilo mu se da su zaboravili da je on prisutan. „Ko...“ Morao je da zastane kako bi ovlažio usne. „Koje vaša majka?“

Elejna iznenađeno raširi oči, ali Gavin jednostavno izgovori, ostavljajući time još jači utisak: „Morgaza, milošću Svetlosti kraljica Andora, zaštitnik kraljevstva, branilac naroda, Visoko sedište Kuće Trakand.“

„Kraljica“, promrmlja Rand, i oseti kako se zaprepašćenje širi s talasima obamrlosti. Za trenutak pomisli da će mu se opet zavrteti u glavi. Nemoj da te primete. Prosto upadni u kraljičin vrt i pusti kćer naslednicu da ti leči posekotine kao neki nadrilekar. Požele da se nasmeje. Znao je da je to početak panike.

Udahnuvši duboko, hitro ustade. Odlučno je savladavao želju da pobegne, ali osećao je potrebu da ode pre no što još neko otkrije da je tu.

Elejna i Gavin su ga mimo posmatrali. Kada je skočio, i oni graciozno ustadoše, bez i najmanje žurbe. Podiže ruku da smakne zavoj sa glave, a Elejna ga uhvati za lakat. „Dosta toga. Počećeš ponovo da krvariš.” I dalje je zvučala smireno, uverena da će on postupiti kako mu se kaže.

„Moram da idem“, reče Rand. „Samo ću se vratiti preko zida i...“

„Pa ti stvarno nisi znao.“ Prvi put je izgledala iznenađeno koliko i on. „Hoćeš da kažeš da si se popeo na taj zid da vidiš Logana, a da nisi ni znao gde si? Bolje bi video da si bio na ulicama.“

„Ja... Ja ne volim gužvu“, promumla. Nespretno im se nakloni. „Ako biste me izvinili, ah... moja gospo.“ U pričama, kraljevski dvorovi bili su uvek puni ljudi koji su se oslovljavali sa lord i gospa, Kraljevsko visočanstvo i Veličanstvo, ali ako je ikada i čuo kako bi se trebalo obratiti kćeri naslednici, suviše mu se mutilo u glavi da bi se toga setio. Nije mogao jasno da razmišlja o bilo čemu sem o želji da nestane. „Oprostite mi, ja sada moram da odem. Ah... Hvala vam za...“ Dodirnu šal na glavi. „Hvala vam.“

„Odlaziš, a da nam nisi rekao ni kako se zoveš?“, primeti Gavin. „To je bedna plata za Elejninu brigu. Baš si me zainteresovao. Izgleda da si podanik Andora, iako baš ne izgledaš kao da si iz Kaemlina, ali si više nalik na... Pa, mi smo rekli svoja imena. Pristojnost bi nalagala da se i ti predstaviš.“

Čežnjivo pogledavši zid, Rand izgovori svoje pravo ime pre no što je stigao da razmisli o tome šta radi, i čak dodade: „Iz Emondovog Polja u Dve Reke.“

„Na zapadu“, promrmlja Gavin. „Veoma daleko na zapadu.“

Rand se okrenu i prodorno ga pogleda. Mladić je zvučao iznenađeno i Rand primeti nešto od toga na njegovom licu kada se okrenu. Ali Gavin je tako brzo izraz iznenađenja zamenio prijatnim osmehom da se Rand zapitao da li je išta i video.

„Duvan i vuna“, reče Gavin. „Moram da znam glavne proizvode svakog dela kraljevstva. Zapravo, bilo koje zemlje. To je deo moje pripreme. Moram da znam glavne proizvode i zanate i kakvi su ljudi koji tamo žive. Njihove običaje, njihovu snagu i slabosti. Priča se da je narod iz Dve Reke tvrdoglav. Može se njima vladati ako misle da si dostojan toga, ali što ih jače pritiskaš, sve više se utvrđuju. Elejna bi trebalo da se uda za nekoga iz tog kraja. Biće potreban čovek kamene volje da se izbori s njom.“

I Rand i Elejna su ga zapanjeno gledali. Gavin je izgledao pribrano, ali i dalje je brbljao. Zašto?

„Sta se ovde dešava?“

Sve troje poskočiše na iznenadni glas i hitro se okrenuše da vide koje pridošlica.

Tamo je stajao mladić — možda najzgodniji čovek koga je Rand ikada video. Bio je skoro previše zgodan za muškarca, visok i vitak, ali pokreti su svedočili o žilavoj snazi i samopouzdanju. Tamne kose i očiju, bio je obučen tek nešto manje svečano od Gavina, u crveno i belo, ali kao da to nije bilo ni najmanje važno. Ruka mu je počivala na balčaku mača, a posmatrao je Randa.

„Dalje od njega, Elejna“, reče mladić. „I ti, Gavine.“

Elejna stade ispred Randa, tačno između njega i pridošlice. Stajala je visoko uzdignute glave, puna samopouzdanja, kao i do tada. „On je odani podanik naše majke i dobar kraljičin čovek. I ja ga štitim, Galade.“

Rand pokuša da se priseti svega što je čuo od gazda Kinča i od gazda Gila. Galadedrid Damodred bio je Elejnin polubrat, Elejnin i Gavinov, i, ako se sećao dobro, njih troje imali su istog oca. Gazda Kinč možda nije previše voleo Taringaila Damodreda — kao i ostali, koliko je Rand čuo — ali, sudeći po pričama u gradu, o njegovom sinu mislili su dobro i oni koji su nosili crveno i oni koji su nosili belo.

„Znam da voliš lutalice, Elejna“, strpljivo izgovori vitki mladić, „a ovaj teško da izgleda pristojno. Kakvo je vreme danas, opreza nikad dovoljno. Ako je on odani kraljičin čovek, šta traži ovde gde mu nije mesto? Lako je promeniti platno u koje je mač umotan, Elejna.“

„On je ovde kao moj gost, Galade, i ja jemčim za njega. Ili si ti postao moja dadilja, pa odlučuješ s kim mogu da pričam i kada?“

Zvučala je prekorno, ali Galada to kao da nije ni dotaklo. „Znaš da nikada nisam rekao da imam prava da nadgledam šta radiš, Elejna, ali ovaj... tvoj gost nije dostojan ovog mesta, i ti to znaš podjednako dobro koliko i ja. Gavine, pomozi mi da je ubedim. Naša majka će...“

„Dosta!“, prekide ga Elejna. „U pravu si kada kažeš da se ne pitaš o onome što ja radim, niti imaš ikakvog prava da sudiš o tome. Možeš da se udaljiš. Smesta!“

Galad žalosno pogleda Gavina; u tom pogledu bilo je poziva u pomoć, a u isti mah je govorio da je Elejna suviše tvrdoglava da bi joj se pomoglo. Ona se smrkla, ali baš kada je ponovo zaustila, on se nakloni, sasvim svečano, ali gipko poput mačke, potom se povuče korak unazad, a onda se okrenu i krenu niz popločanu stazu. Duge noge su ga žurno nosile daleko od drveta i van njihovog vidokruga.

„Mrzim ga“, prodahta Elejna. „On je zloban i pun zavisti.“

„Preteruješ, Elejna“, reče Gavin. „Galad ne zna šta to znači. Dvaput mi je spasao život, a niko nije znao ni da me je uhvatio za ruku. Da nije, on bi sada bio tvoj Prvi princ mača umesto mene.“

„Nikada, Gavine. Pre bih izabrala bilo koga drugog nego Galada. Bilo koga. Taman bio i konjušar.“ Iznenada se osmehnu i pogleda brata s lažnim prekorom. „Kažeš da volim da naređujem. Pa, zapovedam ti da ne dozvoliš da ti se išta dogodi. Zapovedam ti da budeš moj Prvi princ mača kada sednem na presto, Svetlost poslala da taj dan bude daleko, i da vodiš vojske Andora s takvom slavom o kakvoj Galad ne može ni da sanja.“

„Na zapovest, moja gospo.“ Gavin se nasmeja. Njegov naklon bio je parodija na Galadov.

Elejna namršteno pogleda u Randa i zamišljeno reče: „A sada moramo da te brzo izvedemo odavde.“

„Galad uvek postupa po pravilima“, objasni Gavin, „čak i kada to ne bi trebalo. U ovom slučaju, kada pronađeš Stranca u vrtovima, treba obavestiti Dvorsku gardu, što je on, verujem, odmah krenuo da uradi.“

„Onda je vreme da se vratim preko zida“, reče Rand. Kakav dan za skrivanje! Mogao bih da stavim i znak! Okrenu se ka zidu, ali Elejna ga uhvati za ruku.

„Nećeš tuda nakon što sam se toliko namučila oko tvojih šaka. Samo ćeš se ponovo izgrebati, a onda ćeš pustiti neku uličnu babuskeru da stavi Svetlost zna šta na rane. Postoji mala kapija na drugoj strani vrta. Zarasla je i niko sem mene se ne seća da je tamo.“

Rand iznenada začu tutnjavu čizama koja im se približavala preko kamenih ploča.

„Prekasno“, promrmlja Gavin. „Mora da je potrčao čim nas više nije video.“

Elejna proreža psovku, i Rand zapanjeno podiže obrve. Čuo ju je od konjušara u Kraljičinom blagoslovu, a i tada se zaprepastio. Sledećeg trenutka bila je ponovo hladna i samouverena.

Gavin i Elejna izgleda nisu nameravali da se pomeraju, ali on nije mogao s takvom ravnodušnošću da čeka Kraljičinu gardu. Ponovo je krenuo ka zidu, znajući da neće moći da pređe ni pola puta dok stražari ne pristignu, ali nije mogao da jednostavno stoji.

Pre no što je tri puta koraknuo, pojavili su se ljudi u crvenim uniformama. Oklopni prsnici sijali su im na suncu dok su jurili stazom. Pristigli su i ostali, nalik talasu grimiza i sjajnog čelika. Delovalo je kao da pristižu sa svih strana. Neki su držali isukane mačeve, drugi su se zaustavili pre no što su podigli lukove i zapeli strele. Iza svakog štitnika šlema oči su ga posmatrale strogo, a svaka bojna strela nepogrešivo je ciljala u njega. Elejna i Gavin skočiše kao jedno i stadoše između njega i uperenih strela. Zaklonili su ga šireći ruke. Rand se nije pomicao, držeći ruke tako da mogu da se jasno vide, što dalje od mača.

Dok su još odzvanjali topot čizama i škripa tetiva na lukovima, jedan od vojnika sa zlatnim oficirskim znakom na ramenu povika: „Moja gospo, moj gospodaru, sklonite se, brzo!“

I pored raširenih ruku, Elejna se graciozno ispravi. „Usuđuješ se da isučeš čelik u mom prisustvu, Talanvore? Ako budeš imao sreće, zbog ovoga će te Garet Brin poslati da s najlošijim vojnicima čistiš štale!“

Vojnici se zbunjeno pogledaše, a neki od strelaca s nelagodom spustiše svoje lukove. Tek tada Elejna spusti ruke, kao da ih je podigla samo zato stoje ona tako htela. Gavin je oklevao, a onda učini kao i ona. Rand vide koliko lukova nije bilo spušteno. Mišići na stomaku su mu se tako zgrčili da je pomislio kako bi mogli da zaustave bojnu strelu izbačenu s dvadeset koraka.

Čovek s oficirskim epoletama bio je najviše zbunjen. „Moja gospo, oprostite mi, ali lord Galadedrid je prijavio da neki prljavi seljak vreba u vrtovima, naoružan, i ugrožava moju gospu Elejnu i mog lorda Gavina.“ Pogleda Randa, i zazvuča odlučnije. „Molim da se moja gospa i moj gospodar odmaknu, hteo bih da privedem ovog zlikovca. Ovih dana je suviše probisveta u gradu.“

„Zaista sumnjam da je Galad nešto slično prijavio“, reče Elejna. „Galad ne laže.“

„Ponekad poželim da je tako“, prošaputa Gavin tako da je samo Rand mogao da ga čuje, „Barem jednom. Bilo bi nam lakše da živimo s njim.“

„Ovaj čovek je moj gost“, nastavi Elejna, „i ovde je pod mojom zaštitom. Možeš da se povučeš, Talanvore.“

„Žalim, ali to nije moguće, moja gospo. Kao što moja gospa zna, kraljica, vaša gospođa majka, naredila je da se prijave svi koji su u palati bez odobrenja Njenog veličanstva. Obavestili smo Njeno veličanstvo o ovom uljezu.“ U Talanvorovom glasu čulo se nešto više od pukog prizvuka zadovoljstva. Rand pomisli da je oficir verovatno ranije morao da prihvati i druga Elejnina naređenja, s kojima se nije slagao. Odbio je poslušnost ovog puta — imao je savršen izgovor.

Elejna se zagleda u Talanvora; prvi put je delovalo kao da je nemoćna.

Rand upitno pogleda Gavina, a Gavin je razumeo pitanje. „Zatvor“, promrmlja. Rand poblede, ali mladić brzo dodade: „Samo nekoliko dana i neće ti biti ništa. Ispitivače te Garet Brin, kapetan-general lično, ali oslobodiće te čim im bude postalo jasno da nisi smerao ništa loše.“ Zastao je, i u njegovim očima se nije videlo šta je pomislio. „Nadam se da si govorio istinu, Rande al’Tor iz Dve Reke.“

„Otpratićeš nas sve troje do majke“, odjednom izgovori Elejna. Gavinovim licem se raširi osmeh.

Iza čeličnih prečki koje su mu skrivale lice, Talanvor je izgledao iznenađeno. „Moja gospo, ja...“

„Ili ćeš nas sprovesti sve troje u ćeliju“, reče Elejna. „Ostaćemo zajedno. Ili ćeš možda narediti da me neko dodirne?“ Pobednički se osmehivala, a Talanvor je gledao uokolo kao da očekuje pomoć od drveća, i bilo je jasno da i on misli da je pobedila.

Pobedila u čemu? Kako?

„Majka je s Loganom“, prošaputa Gavin, kao da je mogao da čita Randove misli, „a čak i da nije zauzeta, Talanvor se ne bi usudio da upadne kod nje vodeći mene i Elejnu kao da smo mi pod stražom. Majka ponekad ume da bude prgava.“

Rand se seti onoga što mu je gazda Gil ispričao o kraljici Morgazi. Prgava?

Još jedan vojnik u crvenoj uniformi dotrča stazom i zaustavi se da salutira postavivši ruku preko grudi. Šaputao je nešto Talanvoru, a njegove reči vratiše zadovoljstvo na čovekovo lice.

„Kraljica, vaša gospođa majka“, izjavi Talanvor, „zapoveda mi da smesta dovedem uljeza kod nje. Kraljica takođe zapoveda da je moja gospa Elejna i moj lord Gavin posete. I oni, smesta.“

Gavin se trgnu, a Elejna proguta knedlu. Iako je delovala staloženo, ipak je počela marljivo da skida mrlje s haljine. Izuzev nekoliko parčića kore koje je uspela da ukloni, njeni napori bili su uzaludni.

„Hoće li moja gospa?“, samouvereno reče Talanvor. „Moj gospodaru?“

Vojnici su ih okružili i pošli su popločanom stazom, s Talanvorom na čelu. Rand je išao između Gavina i Elejne. Izgledalo je kao da su oboje bili zadubljeni u neprijatne misli. Vojnici su vratili mačeve u kanije i strele u tobolce, ali i dalje su bili oprezni kao kada su imali oružje u rukama. Posmatrali su Randa i izgledalo je očekuju da će on svakog trenutka zgrabiti mač i pokušati da se oslobodi.

Da pokušam nešto? Neću ništa da pokušavam. Neprimećen! Ha!

Gledajući kako ga straža posmatra, Rand iznenada primeti vrt. Sve se tako brzo odvijalo, svaki novi potres došao bi pre no što bi se onaj pre njega smirio, tako da je od svega primećivao jedino zid u njegovoj predanoj želji da ga preskoči. Sada je video zelenu travu koju je ranije nesvestno primetio. Zeleno! Stotinu nijansi zelenog: drveće i žbunje, zeleno i nabujalo, gusto prekriveno lišćem, prepuno voća. Bujne puzavice pokrivale su drveće pored puta. Cveće je bilo posvuda. Toliko cveća bojom je prskalo vrt. Neke vrste je prepoznao — jarkozlatni sunčanik i sićušne ružičaste svečice, grimizne zvezdane i purpurnu emondovu slavu, ruže u svim bojama, od najčistije bele do tamno, tamnocrvene — ali ostalo je bilo čudno, tako neobičnih oblika i boja da se pitao da li zaista postoje.

„Zeleno je“, prošaputa. „Zeleno.“ Vojnici počeše da mrmljaju nešto u bradu; Talanvor se osvrnu i strogo ih pogleda, a oni ućutaše.

„Elaidin rad“, zamišljeno odvrati Gavin.

„To nije pošteno“, reče Elejna. „Pitala me je da li želim da izaberem neku farmu za koju može to isto da učini, dok svuda oko nje usevi i dalje ne niču, ali ipak nije u redu da nama cveta cveće dok ima ljudi koji gladuju.“ Uzdahnu i ponovo je bila samouverena. „Pazi se“, žurno došapnu Randu. „Govori jasno kada ti se neko obrati, a u suprotnom ćuti. Radi kako ti ja kažem. Sve će biti u redu.“

Rand požele da može da bude siguran kao i ona. Lakše bi mu bilo kada bi i Gavin tako delovao. Dok ih je Talanvor vodio u palatu, osvrnu se ka vrtu, prema svem tom zelenilu prošaranom cvetovima. Te boje je stvorila ruka Aes Sedai za kraljicu. Bio je u nevolji do guše, a spasa nije bilo niotkuda.

Hodnici palate bili su prepuni dvorskih slugu u crvenim livrejama i belim okovratnicima i manšetama, s belim lavom na levoj strani njihovih tunika. Jurcali su naokolo obavljajući nekakve nevidljive poslove. Kada su vojnici prošli pored njih vodeći Elejnu, Gavina i Randa, ukopaše se i zinuše, zgranuti.

U toj opštoj zbunjenosti jedan mačor sivih šara mimo je lutao hodnikom, krivudajući pored zapanjenih slugu. Rand iznenada pomisli kako je nešto neobično u vezi s tim mačorom. Bio je u Kaemlinu dovoljno dugo da bi video kako i u najgoroj radnji mačke vrebaju u svakom uglu. Otkako je ušao u palatu, ovo je bila prva mačka koju je video.

„Nemate pacove?“, reče on, ispunjen nevericom. Na svakom mestu bilo je pacova. „Elaida ne voli pacove“, nerazgovetno promrmlja Gavin. Namršteno i zabrinuto je išao hodnikom, očigledno već zamišljajući susret s kraljicom. „Nikada nemamo pacove.“

„Čutite obojica.“ Elejna je to rekla strogo, ali odsutno kao i njen brat. „Pokušavam da nešto smislim.“

Rand se osvrtao za mačorom sve dok ga stražari nisu poveli iza ugla, kada više nije mogao da ga vidi. Više bi mu se svidelo da je video gomilu mačaka; bilo bi lepo da postoji makar nešto uobičajeno u palati, pa makar to bili i pacovi.

Put kojim ih je Talanvor vodio bio je toliko krivudav da Rand izgubi osećaj za orijentaciju. Mladi oficir stao je konačno ispred visokih dvokrilnih vrata od tamnog drveta koja su sijala punim sjajem. Nisu bila toliko veličanstvena kao neka pored kojih su prošli, ali ipak je na njima bila precizno urađena rezbarija s redovima lavova. Sa obe strane vrata stajao je livrejisani sluga.

„Barem nije Svečana dvorana“, reče Gavin, smejući se neuverljivo. „Nikada nisam čuo da je majka ovde naredila da se nekome odseče glava.“ Izgledalo je da je mislio da će možda izneveriti običaj.

Talanvor posegnu za Randovim mačem, ali Elejna mu prepreči put. „On je moj gost, i po običaju i zakonu, gosti kraljevske porodice mogu da uđu naoružani čak i kod majke. Ili odbijaš da prihvatiš moju reč da je on moj gost?“

Talanvor je oklevao, gledajući je pravo u oči, a onda klimnu glavom. „Vrlo dobro, moja gospo.“ Elejna se osmehnu Randu kada se Talanvor povuče za korak, ali to je bilo samo na trenutak. „Prvi red, za mnom“, naredi Talanvor. „Najavite posetu gospe Elejne i lorda Gavina Njenom veličanstvu“, reče vratarima. „Najavite takođe gardistu-poručnika Talanvora, po naređenju Njenog veličanstva, s uljezom koji je pod stražom.“

Elejna namršteno pogleda Talanvora, ali vrata su se već otvarala. Neko glasno najavi one koji su ulazili.

Elejna svečano prođe kroz vrata, pokvarivši samo malo svoj kraljevski ulazak pokazujući Randu da bude odmah iza nje. Gavin se ispravi i uđe, samo na korak iza nje. Rand ju je pratio, stojeći pored Gavina, iza Elejne. Talanvor je bio nedaleko od Randa, a deset vojnika ušlo je s njim. Vrata se tiho zatvoriše za njima.

Elejna se iznenada duboko nakloni, savijajući se u struku. Neko vreme je tako stajala, držeći suknje široko raširene. Rand se iznenađeno trgnu, a onda je sledio primer Gavina i ostalih muškaraca, nespretno se krećući dok se nije pravilno naklonio. Istupi desnom nogom i kleknu, pognute glave, nagnuvši se napred da se desnom rukom osloni na mermerne ploče, dok mu je leva šaka počivala na kraju balčaka mača. Gavin, koji nije imao mač, spusti šaku na bodež.

Rand pomisli kako može da čestita sebi, jer je uspeo da sve izvede kako treba. Tek tada primeti Talanvora koji gaje strogo gledao ispod štitnika za lice, stojeći sa strane pognute glave. Da li je trebalo da uradim nešto drugo? Iznenada se razbesne što je Talanvor očekivao da on zna šta treba da radi, a niko ga nije uputio. Ljutilo gaje i to što se bojao stražara. Nije uradio ništa zbog čega bi trebalo da se boji. Znao je da Talanvor nije kriv za njegov strah, ali bio je besan na njega bez obzira na to.

Svi su ostali u tom položaju, zaleđeni kao da čekaju na prolećno sunce da ih otopi. Nije znao šta čekaju, ali iskoristi priliku da malo bolje osmotri to mesto na koje su ga doveli. Glava mu je bila pognuta, a pomerao ju je taman toliko da može nešto da vidi. Talanvor se namršti, ali Rand se nije obazirao na njega.

Četvrtasta odaja bila je velika kao trpezarija u Kraljičinom blagoslovu. Zidove su prekrivale scene iz lova, isklesane u reljefu na snežnobelom kamenu. Tapiserije između reljefa bile su otmene slike jarkog cveća i ptica pevačica perja duginih boja. Samo dve su se izdvajale i stajale su jedna naspram druge. Na njima je beli lav Andora, viši od prosečnog čoveka, stajao na skerletnom polju. Između te dve tapiserije nalazilo se stepenište, a na stepeništu izrezbareni i pozlaćeni presto na kome je sedela kraljica.

Grub stamen gologlav čovek stajao je sa kraljičine desne strane, obučen u crvenu uniformu Kraljičine garde. Imao je četiri zlatne oznake na ramenu plašta i široke zlatne trake koje su remetile belinu manšeta. Slepoočnice su mu bile prosede, ali izgledao je snažno i nedodirljivo poput stene. To mora da je bio kapetan-general, Garet Brin. Iza prestola, sa suprotne strane, na niskoj stoličici sedela je žena u tamnozelenoj svili i plela nešto od tamne, gotovo crne vune. Zavaran time što plete, Rand isprva pomisli da je stara, ali kada je malo bolje osmotri, nije mogao da joj proceni godine. Nije znao da lije mlada ili stara. Izgledalo je da primećuje samo svoje igle i pletivo, kao da nadomak nje ne sedi kraljica. Bila je to zgodna žena, naizgled smirena, ali bilo je nečeg strahotnog u njenoj usredsređenosti. U sobi se ništa nije čulo sem kuckanja igala.

Pokušao je da ih sve pažljivo pogleda, ali neprestano je zurio u ženu sa sjajnim vencem na čelu od prefinjeno iskovanih ruža, Ružinu krunu Andora. Duga crvena ešarpa, s lavom od Andora koji je stupao čitavom njenom dužinom, bila je prebačena preko svilene haljine sa crvenim i belim naborima, a kada je levom rukom dotakla ruku kapetana-generala, zasjao je prsten u obliku Velike zmije koja grize sopstveni rep. Ali nije veličanstvena odeća, nakit, čak ni kruna, prikovala Randov pogled: razlog je bila žena koja je nosila sve to.

Morgaza je bila lepa poput svoje kćeri, samo odrasla i zrela. Njeno lice i telo, pojava, punili su sobu svetlošću koja je zasenjivala ženu i muškarca pored nje. Da je bila udovica u Emondovom Polju, ispred njene kuće bili bi redovi prosaca, pa makar bila i najgora kuvarica i najaljkavija domaćica u Dve Reke. Video je kako ga posmatra i pognu glavu, uplašen da bi mogla da mu pročita misli. Svetlosti, misliš o kraljici kao da je obična seljanka! Budalo!

„Možete da ustanete“, reče Morgaza. Govorila je melodično i toplo, a u tonu je bilo Elejnine sigurnosti da će biti poslušana stotinu puta.

Rand ustade s ostalima.

„Majko...“, poče Elejna, ali Morgaza je preseče.

„Izgleda da si se penjala po drveću, kćeri.“ Elejna je skinula s haljine parče kore koji nije primetila, i, otkrivši da nema gde da ga stavi, stiskala gaje u šaci. „Štaviše“, smireno nastavi Morgaza, „izgleda da si uprkos mojim zapovestima koje su to zabranjivale, uspela da vidiš ovog Logana. Gavine, očekivala sam da ćeš bar ti biti razumniji. Moraš naučiti ne samo da se pokoravaš svojoj sestri, već i da u isti mah budeš njena protivteža koja će je sprečavati da ne napravi katastrofu.“ Kraljica je pogledala stamenog čoveka kraj sebe, a onda okrete glavu. Brin je stajao nepomično kao da to nije primetio, ali Rand pomisli da te oči vide sve. „I to je, Gavine, dužnost Prvog princa, isto koliko i vodstvo nad vojskama Andora. Možda, ako tvoje obučavanje bude prošireno, nećeš imati toliko vremena da te tvoja sestra vodi u nevolju. Zamoliću kapetana-generala da se postara da ti ne ponestane zadataka koje možeš da obavljaš na tvom putovanju na sever.“

Gavin se promeškolji kao da će da se pobuni, a onda se samo nakloni umesto toga. „Na zapovest, majko.“

Elejna napravi grimasu. „Majko, Gavin ne može da me čuva od nevolja ako nije sa mnom. Samo je zbog toga napustio svoje odaje. Majko, svakako ne može biti ništa loše u tome što smo gledali Logana. Skoro svi u gradu više su mu se približili od nas.“

„Svi građani nisu kći naslednica.“ Kraljica je govorila strogo. „Videla sam tog Logana izbliza, i on je opasan, dete. U kavezu, s Aes Sedai koje ga neprekidno čuvaju, i dalje je opasan kao vuk. Želela bih da nikada nije doveden ni blizu Kaemlina.“

„Postaraće se za njega u Tar Valonu.“ Žena na stoličici pomno je gledala u pletivo dok je govorila. „Važno je da su ljudi videli kako je Svetlost ponovo pobedila Tamu. I da su videli da si ti deo te pobede, Morgaza.“

Kraljica odmahnu rukom. „I dalje bih više volela da se nije ni približio Kaemlinu. Elejna, znam šta misliš.“

„Majko“, pobuni se Elejna„ ja zaista želim da te poslušam. Zaista želim.“

„Želiš?“, upita Morgaza glumeći iznenađenje, a onda se nasmeja. „Da, ti zaista pokušavaš da budeš poslušna kći. Ali opet, ispituješ stalno koliko daleko možeš da odeš. Pa, i ja sam to činila svojoj majci. Ta hrabrost pomoći će ti kada budeš sedela na prestolu, ali za sada, ti nisi kraljica, dete. Prekršila si moju zapovest i uspela si da vidiš Logana. Zadovolji se time. Na putovanju na sever neće ti biti dozvoljeno da mu priđeš ni na stotinu koraka. Ni ti ni Gavin. Da ne znam koliko će teška biti tvoja obuka u Tar Valonu, poslala bih Lini da se postara da budeš poslušna. Barem ona može da te natera da radiš ono što se mora.“

Elejna nadureno pognu glavu.

Žena iza prestola bila je izgleda zauzeta brojanjem svojih petlji. „Nakon sedam dana“, iznenada progovori, „želećeš da se vratiš kući svojoj majci. Posle mesec dana želećeš da pobegneš s Putujućim narodom. Ali moje sestre držaće te podalje od nevernika. To nije za tebe, ne još.“ Naglo se okrenula na stoličici da pažljivije pogleda Elejnu. „Ti imaš moći da budeš najveća kraljica koju je Andor ili bilo koja zemlja videla za hiljadu godina. Za to te mi pripremamo, ako imaš snage.“

Rand se zagleda u nju. Ona mora da je bila Elaida, Aes Sedai. Bilo mu je odjednom drago što joj se nije obratio za pomoć, bez obzira koji je Ađah bila. Strogost je prosto zračila iz nje, mnogo više nego kod Moiraine. Moiraina mu je ponekad delovala kao čelik prekriven somotom; s Elaidom somot je bio samo pričina.

„Dosta, Elaida“, reče Morgaza namrštivši se. „Čula je više no dovoljno. Točak tka kako Točak želi.“ Zaćuta na trenutak, posmatrajući kćer. „A sada, trebalo bi nešto da pitamo i ovog mladića“, pokaza ka Randu, netremice gledajući u Elejnu, „i kako i zašto je došao ovde, i zašto si se pozvala kod brata na pravo gostoprimstva za njega?“

„Mogu li da govorim, majko?“ Kada je Morgaza klimnula glavom u znak odobrenja, Elejna je jednostavno ispričala šta se dogodilo, od trenutka kada je primetila Randa kako se penje uz padinu ka zidu. Rand je očekivao da će na kraju reći da on nije ništa loše uradio, ali umesto toga, Elejna je izgovorila: „Majko, često mi govoriš da moram da upoznam naš narod, od plemića do podanika, ali ukoliko nekoga od njih sretnem, prati me tuce poslušnika. Zar je to način da saznam o njima bilo šta stvarno i istinito? U razgovoru s ovim mladićem već sam saznala više o narodu Dve Reke, o tome kakvi su to ljudi, no što bih ikada mogla iz knjiga. Nešto znači to što je doputovao sa takve udaljenosti i prihvatio crveno, kada toliko mnogo pridošlica nosi belo zato što su ih uplašili. Majko, molim te da ne budeš gruba prema svom vernom podaniku i nekome ko me je toliko naučio o ljudima kojima vladaš.“

„Verni podanik iz Dve Reke“, uzdahnu Morgaza. „Dete moje, trebalo bi pažljivije da čitaš te knjige. Više od šest generacija u Dve Reke nije ni videlo poreznika, a Kraljičinu gardu sedam. Usuđujem se da kažem da se retko kada i sete da su deo kraljevstva.“ Rand nelagodno slegnu ramenima, setivši se kako se iznenadio kada je čuo da su Dve Reke deo kraljevstva Andor. Kraljica to primeti i osmehnu se sa žaljenjem svojoj kćeri. „Vidiš, dete?“

Tek tada Rand primeti da je Elaida spustila pletivo i da ga posmatra. Ustala je i sišla lagano niz stepenice, a onda stade ispred njega. „Iz Dve Reke?“, reče. Podiže ruku ka njegovoj glavi; Rand ustuknu od njenog dodira, a ona spusti ruku. „S tim plamenom u kosi i sivim očima? Narod Dve Reke je tamne kose i očiju i retko kada su tako visoki.“ Ruka sevnu i ona zagrnu rukav njegovog kaputa, otkrivši svetliju kožu tamo gde sunčevi zraci nisu često dopirali. „I retko kada imaju takvu kožu.“

Suzdržavao se da ne stisne pesnice. „Roden sam u Emondovom Polju“, stegnuto reče. „Moja majka bila je strankinja; imam oči na nju. Moj otac je Tam al’Tor, čobanin i farmer, kao što sam i ja.“

Elaida polako klimnu, posmatrajući ga netremice. Gledao je i on nju, sa smirenošću koja je sakrivala mučninu u stomaku. Video je kada je primetila staloženost njegovog pogleda. Gledajući ga još uvek u oči, polako je podigla ruku ka njemu. Čvrsto je odlučio da se ovog puta ne trgne.

Ona dotače njegov mač, a ne njega. Sklopila je šaku oko balčaka gotovo kod samog vrha. Stegnu je prstima, a oči joj se iznenađeno raširiše. „Čobanin iz Dve Reke“, prošaputa, ali tako da je svi čuju, „s mačem koji nosi znak čaplje.“

Tih nekoliko poslednjih reči odjeknu u odaji kao da je najavila Mračnoga. Koža i metal zaškripale iza Randa, a čizme su zatutnjale po mermemim pločama. Video je krajičkom oka kako su Talanvor i još jedan od gardista ustuknuli sa šakama na mačevima kako bi imali više prostora, spremni da isuču mačeve, a sudeći po njihovim licima, i da poginu. U dva duga koraka Garet Brin našao se ispred stepeništa, između Randa i kraljice. Čak i Gavin stade ispred Elejne, zabrinut, sa šakom na bodežu. Elejna gaje gledala kao da ga vidi prvi put. Morgazin izraz lica nije se promenio, ali šakama je stezala pozlaćene rukohvate prestola.

Samo je Elaida bila mirnija čak i od kraljice. Aes Sedai nije davala ni znaka da je primetila išta neobično. Ona skloni šaku s mača, a vojnici postadoše još napetiji.

„On je svakako“, smireno reče Morgaza, „suviše mlad da zasluži sečivo sa čapljom. Nije stariji od Gavina.“

„Njegovo je“, reče Garet Brin.

Kraljica ga iznenađeno pogleda. „Kako je to moguće?“

„Ne znam, Morgaza“, lagano izgovori Brin. „On jeste suviše mlad, ali mač mu ipak pripada, kao i on njemu. Pogledaj mu oči. Pogledaj kako stoji, kako se mač i on dopunjavaju. On jeste suviše mlad, ali mačje njegov.“

Kada kapetan-general ućuta, Elaida reče: „Odakle ti ovaj mač, Rande al’Tor iz Dve Reke?“ Izgovorila je to kao da podjednako sumnja i u njegovo ime koliko i u poreklo.

„Dobio sam ga od oca“, reče Rand. „Bio je njegov. Mislio je da će mi mač biti potreban u svetu.“

„I još jedan čobanin iz Dve Reke s mačem koji nosi znak čaplje.“ Rand oseti kako mu se suše usta od Elaidinog osmeha. „Kada si stigao u Kaemlin?“

Dozlogrdilo mu je da govori istinu toj ženi. Plašila gaje koliko i bilo koji Prijatelj Mraka koga je sreo. Došlo je vreme da ponovo počne da se krije. „Danas“, odgovori. „Jutros.“

„Baš na vreme“, promrmlja. „Gde si odseo? Nemoj mi reći da još nisi negde našao sobu. Jesi pomalo odrpan, ali imao si prilike da se osvežiš. Gde?“

„Kruna i lav.“ Setio se da je prošao pored gostionice Kruna i lav dok su tražili Kraljičin blagoslov. Bila je u suprotnom delu Novog grada, sasvim udaljena od gostionice gazda Gila. „Tamo su mi dali krevet. U potkrovlju.“ Predosećao je da je znala da on laže, ali ona samo klimnu.

„Koliko je verovatno da se ovo desi?“, upita ona. „Danas je nevernik doveden u Kaemlin. Za dva dana povešće ga na sever u Tar Valon, a s njim ide i kći naslednica na svoju obuku. I baš na ovom raskršću pojavljuje se mladić u dvorskim vrtovima, koji tvrdi da je verni podanik iz Dve Reke...“

„Ja jesam iz Dve Reke.“ Svi su ga gledali, ali izgledalo je kao da ga ne vide. Svi sem Talanvora i stražara; njihove oči nisu ni treptale.

„... s pričom koja je trebalo da prevari Elejnu i mačem koji nosi znak čaplje. Ne nosi povez ili značku koje bi govorile o njegovoj odanosti, već tkaninu koja brižljivo krije čaplju od radoznalih pogleda. Koliko je verovatno da se takvo nešto desi, Morgaza?“

Kraljica pokaza kapetanu-generalu da se pomeri u stranu, a kada je on to učinio, zabrinuto pogleda Randa. Ali obratila se Elaidi: „Šta hoćeš da kažeš da je on? Prijatelj Mraka? Neko od Loganovih sledbenika?“

„Mračni se pokreće u Šajol Gulu“, odgovori Aes Sedai. „Senka leži preko Šare, a budućnost stoji na ivici noža. Ovaj ovde je opasan.“

Elejna se iznenada pokrenu, bacivši se na kolena pred prestolom. „Majko, nemoj da ga povrediš, preklinjem te. Otišao bi smesta da gaja nisam sprečila. Želeo je da ode. Ja sam ga naterala da ostane. Ne mogu da verujem da je on Prijatelj Mraka.“

Morgaza pokaza kćeri rukom da se smiri, ali i dalje je gledala Randa. „Da li je ovo Proricanje, Elaida? Da li čitaš Šaru? Kažeš da ti dolazi kada najmanje očekuješ i da iznenada odlazi kao što je i došlo. Da lije ovo Proricanje, Elaida? Zapovedam ti da jasno kažeš istinu, bez tvojih uobičajenih tajnovitih zagonetki, tako da niko ne može da kaže da li si rekla da ili ne. Govori. Šta vidiš?“

„Ovo ja Proričem“, odgovori Elaida, „ i kunem se pod Svetlošću da ne vidim jasnije. Od ovog dana Andor ide ka bolu i podelama. Senka će tek potamneti do potpune tmine i ne mogu da vidim da li će se posle toga Svetlost vratiti. Gde je svet proplakao jednu suzu, proplakaće hiljade. Ovo ja Proričem.“

Tišina je prekrila sobu, prekinuta samo Morgazinim uzdahom, koji kao da je bio njen poslednji.

Elaida je i dalje gledala Randa pravo u oči. Ponovo progovori, jedva mičući usnama, tako tiho da jedva da je mogao da je čuje, iako mu je bila nadohvat ruke. „Ja sada i ovo Proričem. Bol i podele dolaze čitavom svetu, a ovaj čovek stoji u srcu svega toga. Pokoravam se kraljici“, prošaputa, „i govorim jasno.“

Rand se osećao kao da su mu noge pustile korenje u mermerni pod. Hladnoća i ukočenost kamena zapuzale su mu uz udove i poslale drhtaj niz kičmu. Niko drugi nije mogao da čuje to što je rekla. Ali ona gaje i dalje gledala, a on je sve čuo.

„Ja sam čobanin“, obrati se svima u sobi. „Iz Dve Reke. Čobanin.“

„Točak tka kako Točak želi“, glasno izgovori Elaida, a on nije mogao da odredi da lije čuo porugu u njenom glasu.

„Lorde Garete“, reče Morgaza, „potreban mi je savet mog kapetana-generala.“

Snažni čovek odmahnu glavom. „Elaida Sedai kaže da je momak opasan, moja kraljice, i da može da nam kaže više, ja bih rekao da pozovete dželata. Ali, ona kaže samo ono što i mi možemo da vidimo. Nema farmera na selu koji neće reći da će biti još gore, i to bez Proricanja. Što se mene tiče, ja verujem da je momak ovde pukom slučajnošću, iako je to nezgodno po njega. Da bismo bili sigurni, moja kraljice, kažem da ga bacimo u neku ćeliju dok gospa Elejna i lord Gavin ne budu bili već dobrano na putu, a onda da ga pustimo. Sem ako, Aes Sedai, vi nemate da Proreknete još nešto u vezi s njim?“

„Rekla sam sve što sam pročitala u Šari, kapetane-generale“, odvrati Elaida. Podsmešljivo se osmehnu Randu, smeškom koji joj jedva povi usne, rugajući se njegovoj nemoći da kaže kako ona nije rekla istinu. „Nekoliko nedelja u zatvoru neće mu naškoditi, a može mi pružiti mogućnost da saznam nešto više.“ Žudnja koja joj je ispunila pogled produbila je hladnoću koju je osećao. „Možda će doći još neko Proricanje.“

Nekoliko trenutak Morgaza se premišljala, podlaktivši se rukom koja je počivala na njenom prestolu. Rand se meškoljio dok gaje namršteno gledala, ali Elaidine oči su ga na mestu sledile. Naposletku, kraljica je progovorila.

„Sumnja guši Kaemlin, a možda i čitav Andor. Strah i crna sumnja. Žene proglašavaju svoje susetke za Prijatelje Mraka. Ljudi žvrljaju Zmajeve očnjake na vratima onih koje poznaju godinama. Neću da se to i meni desi.“

„Morgaza...“, poče Elaida, ali kraljica je prekinu.

„Neću da se to i meni desi. Kada sam sela na presto, zaklela sam se da ću suditi po pravdi i velikima i malima, i držaču se svoje zakletve čak i ako sam ja poslednja u Andoru koja se seća šta je pravda. Rande al’Tor, da li se kuneš pod Svetlošću da ti je tvoj otac, čobanin iz Dve Reke, dao taj mač s oznakom čaplje?“

Rand pokuša da dovoljno ovlaži usta kako bi mogao da priča. „Kunem se.“ U trenu se seti kome se obraća i užurbano dodade: „Moja kraljice.“ Lord Garet izvi svoju gustu obrvu, ali Morgazi izgleda to nije zasmetalo.

„I popeo si se na zid vrta samo da bi video lažnog Zmaja?“

„Da, moja kraljice.“

„Da li misliš nešto loše prestolu Andora, mojoj kćeri ili sinu?“ Zvučala je tako da je bilo jasno da bi zbog tog poslednjeg visio na još kraćem konopcu no zbog prethodnog.

„Nikome ne mislim ništa loše, moja kraljice. Ponajmanje vama i vašima.“

„Ako je tako, daću ti pravdu, Rande al’Tor“, progovori kraljica. „Najpre, mogu bolje da procenim od Elaide i Gareta zato što sam u mladosti čula govor iz Dve Reke. Ne izgledaš kao neko iz tog kraja, ali koliko se sećam, govoriš kao da si odatle. Drago, niko s kosom i očima poput tvojih ne bi tvrdio da je čobanin iz Dve Reke sem ako to nije istina. A to što si dobio sečivo sa znakom čaplje od oca suviše je nevero vatno da bi bilo laž. I treće, glas koji mi šapuće da je najbolja laž često ona koja je suviše neverovatna da bi se mislilo da je laž... taj glas nije dokaz. Držaču se zakona koje sam donela. Dajem ti tvoju slobodu, Rande al’Tor, ali predlažem ti da nadalje paziš kuda upadaš. Ako te ponovo pronađu na tlu palate, nećeš proći tako lako.“

„Hvala vam, moja kraljice“, promuklo izgovori Rand. Činilo mu se da oseća Elaidino nezadovoljstvo poput vreline koja gaje palila po licu.

„Talanvore“, reče Morgaza, „otprati ovog... otprati gosta moje kćeri iz palate uz sve ljubaznosti. Idite i vi ostali. Ne, Elaida, ti ostani. A i vi, molim vas, lorde Garete. Moram da odlučim šta da preduzmem u vezi s ovim Belim plaštovima u gradu.“

Talanvor i stražari vratili su nevoljno mačeve u kanije, svakog trenutka spremni da ih ponovo isuču. Ali Randu je ipak bilo drago kada su ga vojnici ponovo okružili i kada je pošao za Talanvorom. Elaida je letimično slušala kraljicu; mogao je na svojim leđima da oseti kako ga gleda. Šta bi se desilo da Morgaza nije zadržala Aes Sedai? Rand to pomisli i požele da vojnici brže idu.

Na njegovo iznenađenje, Elejna i Gavin su izmenili nekoliko reči ispred vrata, a onda su mu se pridružili. I Talanvor je bio iznenađen. Mladi oficir pogleda u njih, pa u vrata koja su se sada zatvarala.

„Moja majka“, reče Elejna, „naredila je da on bude ispraćen iz palate, Talanvore. Uz sve ljubaznosti. Šta čekaš?“

Talanvor namršteno pogleda ka vratima iza kojih je kraljica razgovarala sa svojim savetnicima. „Ništa, moja gospo“, reče kiselo i bespotrebno naredi pratnji da krene.

Rand nije primećivao čudesa palate kraj kojih je prolazio. Bio je potpuno zbunjen. Nepovezane misli kovitlale su se suviše brzo da bi ih razaznao. Ne izgledaš tako. Ovaj čovek stoji u srcu svega toga.

Pratnja stade. Rand trepnu i iznenadi se kada otkri da se nalazi u velikom dvorištu ispred palate, pored visokih pozlaćenih kapija koje su se presijavale na suncu. Te kapije sigurno neće biti otvorene zbog jednog čoveka, svakako ne zbog prestupnika, čak i ako se kći naslednica pozvala na pravo gostoprimstva. Talanvor bez reči skloni zasun sa vratašca koja su bila postavljena na jednoj od kapija.

„Običaj je“, reče Elejna, „da se gost isprati sve do kapija, ali da se ne gleda dok odlazi. Treba pamtiti zadovoljstvo njegove posete, a ne tugu rastanka.“

„Hvala vam, moja gospo“, reče Rand. Dodirnu šal koji mu je bio povezan oko glave. „Za sve. Običaj je u Dve Reke da gost donese mali poklon. Bojim se da nemam ništa. Iako sam“, dodade suvo, „očigledno uspeo da vas naučim nečemu o narodu iz Dve Reke.“

„Da sam rekla majci da mislim da si zgodan, svakako bi te strpala u ćeliju.“ Elejna mu se blistavo osmehnu. „Ostaj mi dobro, Rande al’Tor.“

Otvorenih ustaje posmatrao kako odlazi, mlađa slika Morgazine lepote i veličanstva.

„Ne pokušavaj da je nadgovoriš“, nasmeja se Gavin. „Svaki put će te pobediti.“

Rand zamišljeno klimnu. Zgodan? Svetlosti, kći naslednica prestola Andora! Malo se razmrda kako bi razbistrio glavu.

Izgledalo je kao da Gavin nešto čeka. Rand ga na trenutak pogleda.

„Moj lorde, kada sam vam rekao da sam iz Dve Reke, bili ste iznenađeni. Kao i svi ostali, vaša majka, lord Garet, Elaida Sedai“, oseti kako se ježi po leđima, „niko od njih...“ Nije mogao da kaže do kraja sve što je hteo; nije bio siguran ni zašto je počeo priča. Ja sam sin Tama al’Tora, čak i ako nisam rođen u Dve Reke.

Gavin klimnu glavom, kao da je to očekivao. I dalje je oklevao. Rand zausti da povuče neizgovoreno pitanje kada Gavin reče: „Obmotaj šoufu oko glave, Rande, i bićeš slika i prilika Aijela. Čudno, s obzirom da majka izgleda misli da barem zvučiš kao da si iz Dve Reke. Voleo bih da smo mogli da se bolje upoznamo, Rande al’Tor. Ostaj mi zbogom.“

Aijel.

Rand je stajao posmatrajući kako Gavin odlazi, sve dok ga Talanvorovo nestrpljivo nakašljavanje nije podsetilo gde se nalazi. Zatim se malo pognu i prođe kroz vratanca, jedva uspevši da izađe pre no što ih je Talanvor zalupio za njim. Zasun na unutrašnjoj strani vrata glasno udari kada se vratio na mesto.

Ovalni trg ispred palate bio je sada prazan. Svi vojnici su otišli, gomila, zvuci trube i bubnjeva nestali su u tišini. Ostali su samo razbacani otpaci koje je vetar raznosio pločnikom i nekolicina onih koji su hitali zbog svojih poslova, sada kada je uzbuđenje prošlo. Nije mogao da vidi da li su nosili crveno ili belo.

Aijel.

Iznenađeno shvati da stoji tačno ispred kapija palate, tamo gde je Elaida s lakoćom mogla da ga pronađe kada bude završila razgovor s kraljicom. Uviviši se bolje u ogrtač, pretrča trg i ulice Unutrašnjeg grada. Često se osvrtao da proveri da li ga neko prati, ali zbog velikih krivina nije mogao mnogo da vidi. Ali suviše dobro se sećao Elaidinih očiju. Jurio je koliko su ga noge nosile dok nije stigao do kapija Novog grada.