Zenica sveta

24 Beg niz Arinel

U daljini se čulo kapanje, koje je odjekivalo i odjekivalo je, gubeći se. Svuda su bili neograđeni kameni mostovi. Pružali su se sa širokih kamenih kula ravnih vrhova i bili su glatki i sjajni, prošarani crvenim i zlatnim. Nivo po nivo, lavirint se protezao u svim pravcima kroz tminu, bez vidljivog početka i kraja. Svaki most vodio je do kule, svaka kamena staza do druge kule, drugih mostova. Kuda god bi Rand pogledao, koliko je vid sezao u polumraku, sve je bilo isto. I gore i dole. Nije bilo dovoljno svetla da bi se videlo jasno i gotovo da mu je bilo drago zbog toga. Neke od tih kamenih staza vodile su do gornjih platformi. Nije mogao nijednoj da vidi podnožje. Nastavio je, u želji da se oslobodi, znajući da je to iluzija. Sve je bilo iluzija.

Poznavao je tu pričinu. Prolazio je kroz nju isuviše puta da je ne bi znao. Ma koliko daleko otišao, gore ili dole, nailazio je samo na sjajni kamen. I pored toga, memla duboke, tek iskopane zemlje i bolesna sladunjavost raspadanja prožimale su vazduh. Kao zaudaranje groba koji je otvoren pre vremena. Pokušao je da ne diše, ali taj smrad ispunjavao je njegove nozdrve. Zalepio se za njegovu kožu poput ulja.

Uhvatio je pokret krajičkom oka i ukopao se, upola klečeći pored sjajnog grudobrana na vrhu jedne od kula. Tu nije mogao da se sakrije. Bilo je hiljadu mesta s kojih je neko mogao da ga vidi. Vazduh je bio pun senki, ali ne dovoljno dubokih da se u njih sakrije. Nije bilo lampi, ili fenjera, ili baklji. Svetlost je jednostavno bila tu, nepromenjena, kao da je curila iz vazduha. Dovoljno da se vidi — dovoljno da se bude viđen. Ali stajanje je pružalo malo zaštite.

Video je pokret ponovo, ali ovoga puta jasno. Čovek je koračao po udaljenoj stazi, ne vodeći računa o nedostatku ograda, niti o mogućnosti pada u prazninu. Plašt mu je lelujao od njegove dostojanstvene žurbe, a glava mu se vrtela, tragajući, tragajući. Bio je isuviše daleko da bi Rand video više od siluete u (mini, ali nije ni morao biti bliže da bi znao da je plašt crven kao sveže prolivena krv, da oči koje tragaju za njim gore kao dve peći.

Pokušao je da pretraži lavirint pogledom, da vidi koliko je raskršća trebalo Ba’alzamonu da pređe pre no što stigne do njega, a onda je odustao od tog beskorisnog posla. Razdaljine su ovde bile varljive, bio je to još jedan nauk koji je savladao. Ono što se činilo daleko nalazilo se odmah iza ugla, ono što je izgledalo blizu moglo je biti potpuno van domašaja. Jedino što je mogao, još od početka, bilo je da se kreće. Da se kreće i da ne misli. Znao je da je opasno razmišljati.

Ali opet, dok se okretao od Ba’alzamonove udaljene figure, morao je da se zapita Šta je s Metom. Da li je i Met bio negde u ovom lavirintu? Ili postoje dva lavirinta, dva Ba ’alzamona? Njegov um ustuknuo je od toga; bilo je to isuviše užasno da bi se razmišljalo o tome. Da li je ovo kao u Baerlonu? Zašto onda ne može da me pronađe? To je bilo malo bolje. Mala uteha. Uteha? Krv i pepeo, gde je tu uteha?

Dva ili tri puta skoro da je bio uhvaćen, mada toga nije mogao jasno da se seti, ali dugo, dugo vremena (koliko dugo?) on je bežao dok ga je Ba’alzamon bezuspešno progonio. Da li je ovo bilo kao u Baerlonu, ili je to samo košmar, samo san kao što drugi ljudi sanjaju?

Za trenutak, onda — onoliko koliko je potrebno da se udahne — znao je zašto i o čemu je bilo opasno da se razmišlja. Kao i ranije, svaki put kada bi dozvolio sebi da misli o onome što ga je okruživalo kao o snu, vazduh bi zatreperio zamaglivši mu pogled. Pretvorio bi se u vodu, zadržavajući ga. Samo na trenutak.

Prljava vrelina bockala mu je kožu, a grlo mu se odavno osušilo dok je trčao kroz trnoviti lavirint. Koliko vremena je prošlo? Znoj bi mu ispario pre no što bi i mogao da se pretvori u kapljice, a oči su ga pekle. Iznad glave — i to ne mnogo — ključali su gnevni čelični oblaci prošarani crnilom, ali ni dašak vetra nije duvao u lavirintu. Za tren, pomisli da nije tako, ali ta misao isparila je na vrelini. Bio je ovde dugo. Bilo je opasno da razmišlja, znao je to.

Glatko kamenje, bledo i okruglo, tvorilo je boginjav pločnik, koji je bio ukopan u prašinu suvu kao kosti. Oblačići te prašine su se podizali i na najlakši korak. Golicala mu je nos, postojala je opasnost da počne da kija, a to bi ga odalo. Kada je pokušao da diše na usta, prašina ga je davila dok nije počeo da se guši.

Ovo je bilo opasno mesto, i to je znao. Ispred sebe je video tri otvora u visokom zidu trnja, a onda je staza izlazila iz njegovog vidokruga. Ba’alzamon je mogao da se u tom trenutku približava nekome od tih uglova. Već su se sreli dva ili tri puta, mada nije mogao da se seti ničega sem da se to desilo i da je pobegao... nekako. Opasno je razmišljati previše.

Dišući teško na vrelini, zastao je da osmotri zid lavirinta. Na njemu je bilo gusto isprepleteno trnovito žbunje, smeđe i naizgled mrtvo, s okrutnim crnim trnjem poput palca duge kuke. Previše visoko da bi se videlo preko njega, suviše gusto da bi se videlo kroz njega. Dodirnuo je oprezno zid i udahnuo iznenađeno. Uprkos njegovoj opreznosti, trn ga je ubo u prst. Gorelo je kao ubod usijane igle. Zateturao se natrag, saplićući se o kamenje. Tresao je šakom i prskao teške kapi krvi. Rana je počela da se smiruje, ali čitava šaka ga je bolela.

Odjednom, zaboravio je na bol. Nogom je zakačio jedan od glatkih kamenova, izbivši ga iz suvog tla. Zapiljio se u njega i prazna očna duplja uzvratila mu je pogled. Lobanja. Ljudska lobanja. Pogledao je duž staze glatke, blede kamenove, potpuno jednake. Brzo pomeri stopala, ali nije mogao da se ne kreće po njima, niti da stoji, a da ih ne gazi. Kroz glavu mu je nejasno prošlo da stvari možda nisu onakve kakvim se čine, ali zgazio ju je nemilosrdno. Razmišljanje je ovde bilo opasno.

Nekako se smirio. Nije smeo ni da miruje. To je bila jedna od stvari koje je znao nejasno, ali sa sigurnošću. Potok krvi iz njegovog prsta presušio je u sporo kapkanje, a bolje skoro nestao. Šišajući jagodicu prsta, pošao je niz stazu u pravcu u kome je slučajno bio okrenut. Svaki smer je bio dovoljno dobar.

Sada se setio da je čuo negde da je moguće izaći iz lavirinta ako se skreće na istu stranu. Kod prvog otvora u trnovitom zidu krenuo je nadesno, a onda ponovo kod sledećeg. I našao se licem u lice sa Ba’alzamonom.

Iznenađenje je preletelo preko Ba’alzamonovog lica. Ukopao se, a njegov krvavocrveni plašt se smirio. Plamenovi su zaigrali u njegovim očima, ali u vrelini lavirinta Rand jedva da je i osećao njihovu toplinu.

„Koliko dugo misliš da možeš da bežiš od mene, momče? Koliko dugo misliš da možeš da bežiš od svoje sudbine? Ti si moj!“ Teturajući se unazad, Rand se zapitao zašto petlja oko svog pojasa, kao da nosi mač. „Svetlost mi pomogla“, promrmljao je. „Svetlost mi pomogla.“ Nije mogao da se seti Šta to znači.

„Svetlost ti neće pomoći, dečko, a Zenica sveta neće ti služiti. Ti si moje pseto i ako nećeš da se pokoravaš mojim zapovestima, zadaviću te lešinom Velike zmije!“

Ba’alzamon je ispružio ruku i Rand je iznenada znao kako da pobegne. Maglovito, nejasno sećanje koje je vrištalo o opasnosti, koja ipak nije mogla da se uporedi s dodirom Mračnoga.

„San!“, povika Rand. „Ovo je san!“

Ba’alzamonove oči postajale su sve šire, iznenađene ili gnevne, ili pak oboje. A onda je vazduh zatreperio i njegovo lice počelo je da se gubi i nestaje.

Rand se okretao oko sebe u mestu, piljeći u svoj odraz umnožen hiljadu, deset hiljada put. I iznad i ispod njega bilo je crnilo, ali okruživala su ga ogledala, postavljena u svim mogućim uglovima. Ona su bila jedino što je video. U svima je bio njegov odraz kako kleči i okreće se, zureći raširenih očiju, prestravljen.

Crvena mrlja počela je da plovi preko ogledala. Okrenuo se pokušavajući da je uhvati, ali u svakom ogledalu plutala je iza njega i nestajala. A onda se vratila, ali ne kao mrlja. Ba’alzamon je koračao u ogledalima, deset hiljada Ba’alzamona koji su tragali i prelazili iznova preko srebrnih ogledala.

Shvatio je da pilji u sopstveni odraz, bled i drhtav u hladnoći koja je rezala kao nož. Ba’alzamonov lik je rastao iza njegovog, gledajući pravo u njega. Nije ga video, ali ga je svejedno gledao. U svakom ogledalu plamenovi Ba’alzamonovog lica izbijali su besno, gutajući, proždirući, stapajući se. Požele da vrisne, ali grlo mu je bilo zaleđeno. Samo jedno lice se videlo u tim beskrajnim ogledalima. Njegovo lice. Ba’alzamonovo lice. Jedno lice.

Rand se trgnu i otvori oči. Dočekala ga je tama, koju je umanjivala samo blago nejasna svetlost. Jedva dišući, pomerao je samo oči. Grubo vuneno ćebe pokrivalo ga je sve do ramena, a ruke je stavio pod glavu. Mogao je da oseti glatke drvene daske pod prstima. Paluba. Jedra su škriputala u noći. Odahnu dugo. Bio je na Talasu. Bilo je gotovo... bar za večeras.

Nesvesno, stavi prst u usta. Dah mu zastade kada je okusio krv. Približi je polako licu, tako da je mogao da vidi pri mutnoj mesečini i ugleda kap krvi na jagodici prsta. Krv od uboda trna.

Talas je plovio lagano niz Arinel. Vetar je duvao jako, ali u smeru u kome nije mogao da pokrene jedra. Mileli su uprkos svim zahtevima kapetana Domona da idu brže. Noću su ljudi na krmi bacali olovni plovak uz svetlost fenjera, dovikujući krmanošu koja je dubina, dok je struja nosila brod spuštenih jedara niz reku, suprotno od vetra. U Arinelu nije bilo stena kojih bi se trebalo bojati, ali plićaka i sprudova bilo je dosta. Brod je mogao da se prilično nasuče, s krmom u blatu, sve dok pomoć ne bi došla. Ako bi ona došla prva. Po danu veslači su veslali od svitanja do sumraka, ali vetar se borio protiv njih kao da želi da gurne brod natrag uz reku.

Nisu pristajali uz obalu — ni danju, ni noću. Bejl Domon je gonio i brod i posadu da rade naporno i da se bore protiv vetra, proklinjući sporu plovidbu. Vikao je na posadu da su sporaći za veslima i ribao ih za svaku grešku. Njegov dubok grubi glas opisivao je Troloke visoke deset stopa na palubi kako im čupaju grkljane. Tokom dva dana to je bilo dovoljno da natera svakog čoveka da poskoči. A onda je uznemirenost od troločkog napada polako izbledela: ljudi su počeli da gunđaju o opasnostima noćne plovidbe niz reku i tražili su sat odmora da protegnu noge na obali.

Posada je tiho gunđala, gledajući da kapetan Domon ne bude dovoljno blizu da bi čuo. Ipak, izgledalo je kao da je on čuo sve što bi se reklo na njegovom brodu. Svaki put kada bi negodovanja počela, tiho bi izneo dugi srpoliki mač i okrutnu kukastu sekiru, koji su ostali na palubi posle napada. Okačio bi ih na jarbol, oko sat, i oni koji su bili ranjeni počeli bi da opipavaju svoje zavoje, a gunđanje bi se stišalo... To bi trajalo barem dan ili dva, dok neko od posade ne bi počeo ponovo da govori da su Troloci ostali daleko i sve se vrtelo ukrug.

Rand je primetio da se Tom Merilin sklanjao od posade kada bi počeli da šapuću i da se mršte, iako se obično družio s njima i tapšao ih po leđima, pričao šale i nadvikivao se tako da bi se osmeh pojavio na licu čak i onih koji su bili u najvećem poslu. Tom je ono tajno došaptavanje posmatrao zabrinuto, praveći se da je potpuno obuzet svojom dugovratom lulom, ili štimovanjem harfe, ili bilo čim drugim sem gledanja posade. Rand nije razumeo razlog. Izgleda da posada nije bila protiv trojice koji su se ukrcali bežeći od Troloka, već protiv Florana Gelba.

Prvih dan ili dva Gelbova žilava figura mogla se gotovo stalno videti kako se obraća nekome od posade koga je mogao da satera u ćošak, opisujući kako se on seća noći kada su se Rand i ostali ukrcali. Njegov govor išao je od hvalospeva sebi do kukanja i ponovnih hvalospeva, a uvek bi se iskezio kada bi pokazao ka Tomu ili Metu, a pogotovu Randu, pokušavajući da okrivi njih.

„Oni su stranci“, moljakao je Gelb tiho, i pazeći na kapetana. „Šta mi znamo o njima? Troloci su sa njima došli, eto Šta znamo. Oni su saveznici.“

„Sreće ti, Gelbe, zaveži“, zaškrguta čovek s pletenicom i malom plavom zvezdom istetoviranom na obrazu. Nije gledao Gelba dok je namotavao vrengiju na palubi, radeći bos, kao i svi mornari, uprkos hladnoći, jer su mu čizme klizale na vlažnoj palubi. „Nazvao bi sopstvenu majku Prijateljem Mraka ako bi ti pomoglo. Dalje od mene!“ Pljunuo je na Gelbovo stopalo i vratio se vrengiji.

Niko od posade nije mogao da zaboravi da je Gelb spavao na straži. Čovek s pletenicom bio je još najprijatniji. Ostali nisu želeli ni da rade s njim. Gelbu su bili određeni poslovi koje je mogao da obavlja sam, a svi su bili prljavi: ribanje masnih kuhinjskih lonaca, ili puzanje na trbuhu među rebrima broda da bi pronašao gde brod propušta vodu, u mulju koji se taložio godinama. Ubrzo je prestao da priča sa svima. Pogrbio je ramena, kao da se brani, a uvređeno ćutanje postalo je način ponašanja — što je više ljudi gledalo, činio se uvređeniji, mada mu je to donelo samo gunđanje. Ali, kada bi pogledao u Randa, Meta ili loma, preko njegovog nosatog lica sevnuo bi ubilački izraz.

Kada je Rand spomenuo Metu da će im Gelb kad-tad doneti nevolje, Met se osvrnu po brodu i reče: „Da li možemo da verujemo bilo kome od njih? Ikome?“ A onda je otišao da pronađe mesto gde bi mogao da bude sam, onoliko koliko je to bilo moguće na brodu koji je bio dugačak manje od trideset koraka. Rand pomisli kako se Met isuviše osamio od one noći u Šadar Logotu.

Tom reče: „Neće nam Gelb doneti nevolje, dečko, ako ih bude uopšte bilo. Bar ne još. Posada ga neće podržati, a on nema smelosti da pokuša bilo Šta sam. Ali ostali, pa... Domon gotovo da misli kako Troloci jure njega lično, ali ostali pomišljaju da je opasnost prošla. Možda odluče jednostavno da im je dosta. Kako stvari stoje, već su na ivici.“ Podigao je svoj plašt prekriven zakrpama i Rand pomisli da proverava svoje skrivene noževe — svoj drugi najbolji komplet. „Ako se pobune, dečko, neće ostaviti za sobom putnike da pričaju. Kraljičin zakon možda se ne primenjuje ovako daleko od Kaemlina, ali čak i seoski načelnik bi uradio nešto oko toga.“ Od tog trenutka i Rand je počeo da krišom posmatra posadu.

Tom je imao svoj udeo u odvlačenju od pobunjeničkih misli u posadi. Pričao je priče, u punom sjaju, svakog jutra i svake noći, a u međuvremenu, svirao bi svaku pesmu koju su tražili. Da bi podržao priču kako Rand i Met žele da budu zabavljačevi šegrti, svakoga dana bi ih podučavao neko vreme, a i to je bila zabava za posadu. Naravno da nije hteo da dozvoli i jednom i drugom ni da dodirnu njegovu harfu, ali njihovo vežbanje na flauti, bar u početku, izazivalo je Tomovo bolno štrecanje i smeh posade, čak i dok su pokrivali uši.

Naučio ih je nekim lakšim pričama, pokazivao im malo jednostavnije premete i, naravno, žongliranje. Met se požali da zahteva previše od njih, ali Tom je dunuo odsečno kroz brkove i prostrelio ga pogledom.

„Ne znam kako da se pretvaram da podučavam nekoga, momče. Ili podučavam ili ne. Hajde sad! Čak i seljak kao ti može da uradi jednostavan stoj na rukama. Hajdemo.“

Besposleni članovi posade uvek bi se okupili, sedeći oko njih. Neki su čak i pokušavali da ponove ono što je Tom pokazivao, smejući se sopstvenoj smotanosti. Gelb je stajao po strani i posmatrao sve to mračno, pun mržnje.

Veći deo dana Rand je provodio naslonjen na ogradu i zagledan u obalu. Nije zapravo očekivao da će videti Egvenu ili nekoga drugog da se iznenada pojavi, ali brod je plovio tako sporo da bi se nekad i ponadao. Mogli bi da ga stignu i bez napornog jahanja. Ako su pobegli. Ako su još živi.

Na reci nije bilo nikakvog znaka života, niti je bilo nekog drugog broda osim Talasa. Ali to nije značilo da nije bilo ničeg da se vidi i da mu se čudi. Sredinom prvog dana, Arinel je tekla između visokih litica koje su se pružale po pola milje sa obe strane. Čitavom dužinom tog kanjona kamenje bio izrezbaren u statue, ljude i žene stotinu stopa visoke, sa krunama koje su govorile da su to kraljevi i kraljice. Nijedna statua u toj kraljevskoj procesiji nije ličila na drugu, a duge godine odvajale su prvu i poslednju. Vetar i kiša isprali su one na Severnom kraju i načinile ih glatkim i skoro bezličnim. Lica i detalji bivali su jasniji kako su išli prema jugu. Reka se talasala oko stopala tih statua, koja su bila isprana do glatkih patrljaka, ili nestala potpuno. Koliko li dugo što je tu, čudio se Rand. Koliko dugo kada je reka mogla da pojede toliki kamen? Niko od posade nije ni podigao pogled sa svog posla — videli su drevne kipove mnogo puta ranije.

Sledeći put, kada je istočna obala ponovo postala ravna livada, samo povremeno obrasla gustišem, zraci sunca odbijali su se od nečega u daljini. „Šta to može biti?“, čudio se Rand glasno. „Izgleda kao metal.“

Kapetan Domon je zastao dok je prolazio pored njega, gledajući prema odblesku. „Jeste metal“, reče. Njegove reči još uvek su se stapale jedna sa drugom, ali Rand je počeo da ih razume. „Metalna kula. Videja sam je izbliza i znam. Rečni trgovci koriste je kao oznaku. Trebaće nam još deset dana da stignemo do Beloga Mosta sas ovaku brzinu.“

„Metalna kula?“, reče Rand, a Met, koji je sedeo prekrštenih nogu naslonjen na bure, prenu se iz razmišljanja i poče da sluša.

Kapetan je klimnuo glavom. „Jesje. Sjajni čelik, na izgled i na dodir, ali bez trunčice rđe. Dve stotine stopa visoka je, jesje, i široka kano kuća, bez ikakve oznake na sebi i nijednog otvora.“

„Kladim se da ima blaga unutra“, reče Met. Ustao je i zagledao se prema dalekoj kuli dok je reka nosila Talas sve dalje. „Tako nešto mora da je napravljeno da bi čuvalo nešto vredno.“

„Mož’ da bidne, momak“, progimđa kapetan. „Ima i čudnija stvari na ovem svetu od te, doduše. Na Tremalkingu, jednom od ostrva Morskog naroda, ima kamena šaka pedeset stopa visoka koja viri iz brda i drži kristalnu kuglu veliku kano ovaj brod. Ako igde ima blago, ima ispod tog brda. Ali ostrvljani ne žele da kopaju tu, a Morski narod ne zanima ništa sem plovidbe na njihovim brodovima i traganja za Koramurom, njihovim Izabranim.“

„Ja bih kopao“, reče Met. „Koliko je daleko taj... Tremalking?“ Šumarak je zaklonio sjajnu kulu, ali on je gledao kao da još uvek može da je vidi.

Kapetan Domon odmahnu glavom. „Ne, dečko, neje blago to koje te tera da vidiš svet. Ako pronađeš šaku punu zlata, ili dragulja nekog mrtvog kralja -dobro. Ali čudesa su ta koja te vuku do sledećeg obzorja. U Tančiku — to jesje luka na Aritskom okeanu — deo Panarhove palate bio je sagrađen u Dobu legendi, tako se priča. Tamonaka ima zid sa frizom koji pokazuje životinje kakve nijedan živi čovek nije video.“

„Svako dete može da nacrta životinje koje niko nije video“, reče Rand, a kapetan se nasmeja.

„Jesje, dečko, jesje da mogu. Ali, da li dete može da napravi kosti tih životinja? U Tančiku ih imaju, sve povezane zajedno kao kod prave životinje. što je u delu Panarhove palate gde svako može da uđe i da ih vidi. Slamanje je ostavilo hiljadu čuda za sobom, a bilo je pet ili šest imperija, ili možda i više, od tada. Neke su bile velike koliko i kraljevstvo Artura Hokvinga. Iza svake je ostalo nešto što treba pronaći i videti: svetleći štapići, brijač-čipka i srcokamen. Kristalna rešetka koja pokriva čitavo ostrvo i bruji na mesečini. Planina izdubljena kao činija, a u sredini, srebrni šiljak stotinu hvata visok, a svako ko se približi na milju od njega umire. Zarđale ruševine i slomljeni delići, stvari sa dna mora, o kojima ni najstarije knjige ne znaju ništa. Lično sam sakupio nekoliko. Stvari o kojima niste ni sanjali, sa više mesta no što ćete videti za deset života. To su vi čudesa koja će vas terati dalje.“

„Nekada smo kopali kosti u Peščanim brdima“, reče Rand polako. „Neobične kosti. Naišli smo jednom da deo ribe — mislim da je bila riba — veliki kao ovaj brod. Neki su pričali da to kopanje u brdima donosi lošu sreću.“

Kapetan ga odmeri pogledom. „Tek si pošao u svet, a već razmišljaš o kući, momče? Svet će biti udica za tvoja usta. Samo čekaj, počećeš da se trkaš sa zalaskom sunca... i ako se ikada vratiš, tvoje selo neće da bidne dovoljno veliko da te drži.“

„Ne!“ Trgao se. Koliko vremena je prošlo otkad nije pomislio na kuću, na Emondovo Polje? A šta je sa Tamom? Mora da su prošli dani. Izgledalo je poput meseci. „Vratiću se kući jednog dana, kada budem mogao. Gajiću ovce, kao... kao moj otac i neću zažaliti ako ne odem iz njega više nikada. Zar nije tako, Mete? Vratićemo se kući što pre i zaboraviti da sve ovo i postoji.“

Uz vidljiv trud Met je prestao da gleda uz reku prema nestaloj kuli. „Šta? Oh. Da, naravno. Vratićemo se kući. Naravno.“ Dok se okretao, Rand je čuo kako mrmlja u bradu: „Kladim se da jednostavno ne želi da neko drugi traži blago.“ Izgleda da nije shvatao da je progovorio naglas.

Četvrtog dana njihovog puta nizvodno Rand je sedeo na vrhu jarbola nogu obmotanih oko konopaca. Talas se ljuljao lagano na reci, ali pedeset stopa iznad vode činilo se kao da vrh jarbola poigrava napred-nazad u širokim krugovima. Zabacio je glavu i nasmejao se vetru koji mu je duvao u lice. Vesla su bila izbačena. Brod je odatle izgledao kao neki pauk s dvanaest nogu koji mili niz Arinel. Peo se i ranije tako visoko, na drveću u Dve Reke, ali sada prvi put nije bilo grana da mu zaklanjaju pogled. Sve na palubi: mornari za veslima, oni ljudi koji su na kolenima glačali palubu, ljudi koji su radili stvari sa vrengijama i kapcima, izgledali su tako neobično s visine, kao da su bili sabijeni i skraćeni, da im se čitav sat samo smejao, gledajući ih.

Još uvek bi se nasmejao kad god bi pogledao dole ka njima, ali sada je piljio u obale koje su promicale pored njega. Izgledalo je kao da je on bio potpuno miran — naravno, izuzev ljuljanja napred-nazad — a da su obale klizile lagano pored njega, a drveće i brda koračali zajedno s obe strane. Stajao je mimo, a čitav svet je jurio pored njega.

Iznenada je oslobodio noge od konopaca koji su držali jarbol i raširio ruke i noge s obe strane, održavajući ravnotežu uprkos ljuljanju. Uspeo je da stoji tako tri potpuna kruga, a potom je izgubio ravnotežu. Mašući rukama i nogama, preturio se napred i zgrabio jarbolsku prečku. Raskoračio je s obe strane jarbola i držao se samo rukama na prečki. Smejao se. Gutajući svež hladan vetar, smejao se od ushićenja.

„Dečko“, čuo se Tomov promukli glas. „Dečko, ako pokušavaš da slomiš svoj glupi vrat, pazi da ne padneš na mene.“

Rand je pogledao nadole. Tom je stajao na lestvicama od konopca odmah ispod njega, gledajući natmureno poslednjih nekoliko stopa. I zabavljač je, kao i Rand, ostavio svoj plašt dole. „Tome“, reče oduševljeno. „Tome, kada si se ti popeo ovamo?“

„Kada ti nisi hteo da obratiš pažnju na ljude koji su ti vikali. Svetlost me spalila, dečko, svi su pomislili da si poludeo.“

Pogledao je dole i iznenadio se kada je video da svi zure u njega. Samo ga Met nije gledao i sedeo je prekrštenih nogu na pramcu, leđima okrenut jarbolu. Čak su i ljudi za veslima podigli poglede, dopustivši da njihovi zamasi budu neravnomerni. A niko ih nije ni grdio zbog toga. Rand je izvio glavu da bi pogledao ispod svoje ruke ka krmi. Kapetan Domon je stajao pored kormila i streljao ga pogledom, podbočivši se svojim ogromnim pesnicama. Osmehnuo se Tomu. „Dakle, želiš da siđem?“

Tom je žustro zaklimao glavom. „Cenio bih to veoma.“

„U redu.“ Premestivši hvat na prečagi, skočio je sa vrha jarbola. Čuo je kako je Tom prosuo kletvu kroz zube kada je zaustavio pad i počeo da visi sa prečage na rukama. Zabavljač se namršti na njega. Jedna ruka bila mu je upola ispružena da ga uhvati. Ponovo se iskezio Tomu. „Sada silazim.“

Zabacivši noge nagore, prebacio je jedno koleno preko debele vrengije koja je išla od jarbola do pramca, a onda se zakačio laktom i pustio ruke. Polako, a onda sve brže, kliznuo je nadole. Trenutak pre no što je stigao do pramca, dočekao se na noge na palubi tačno ispred Meta, napravio jedan korak ustranu da povrati ravnotežu i okrenuo se prema brodu sa rukama raširenim široko, onako kako je Tom radio posle trika s prevrtanjem.

Raštrkano tapšanje čulo se od posade, ali on je iznenađeno gledao Meta. Gledao je ono što je Met zaklanjao od ostalih svojim telom. Držao je povijeni bodež u zlatnoj kaniji koja je bila ukrašena neobičnim simbolima. Tanka zlatna žica bila je obmotana oko balčaka, i završavala se rubinom velikim poput nokta na Randovom palcu, a graničnici su bile zmije zlatnih krljušti iskeženih očnjaka.

Met je nastavio da izvlači i uvlači bodež iz kanije neko vreme. Podigao je glavu lagano još uvek se igrajući bodežom; njegove oči bile su staklaste. Iznenada, primeti Randa i trže se. Gumu bodež pod kaput.

Rand je čučnuo, prebacivši ruke preko kolena. „Odakle ti to?“ Met ništa nije rekao. Samo se osvrnuo da vidi da li je još neko u blizini. Začudo, bili su sami. „Nisi ga uzeo iz Šadar Logota, zar ne?“

Met se zagleda u njega. „Ti si kriv. Ti i Perin. Vas dvojica ste me odvukli od blaga, a imao sam ga u rukama. Mordet mi ga nije dao. Uzeo sam ga, tako da se Moirainina upozorenja o njegovim poklonima ne računaju. Nemoj nikome da kažeš, Rande. Mogu pokušati da ga ukradu.“

„Neću nikome reći“, reče Rand. „Mislim da je kapetan Domon pošten, ali ne bi me začudilo ako bi ostali pokušali. Pogotovu Gelb.“

„Nikome“, bio je uporan Met. „Ni Domonu, ni Tomu. Nikome. Samo smo nas dvojica ostali iz Emondovog Polja, Rande. Ne možemo priuštiti sebi da verujemo bilo kome.“

„Živi su, Mete. Egvena i Perin. Znam da su živi.“ Met je izgledao posramljeno. „Ali, čuvaću tvoju tajnu. Samo nas dvojica. Barem sada ne moramo da se brinemo zbog novca. Možemo da ga prodamo za toliko para da do Tar Valona putujemo kao kraljevi.“

„Naravno“, reče Met posle nekog vremena. „Ako budemo morali. Samo nemoj nikome da pričaš dok ti ja ne kažem.“

„Rekao sam da neću. Slušaj, da li si još onako sanjao otkad smo se ukrcali? Kao u Baerlonu? Prvi put mogu da te pitam, a da šestorica ljudi ne sluša.“ Met je okrenuo glavu i pogledao ga. „Možda.“

„Kako to misliš, možda? Ili jesi, ili nisi.“

„Dobro, dobro, jesam. Ne želim da pričam o tome. Ne želim ni da mislim o tome. Ne vredi.“

Pre no što je bilo ko od njih stigao da kaže još nešto, Tom im se približio idući krupnim koracima preko palube. Plašt mu je bio prebačen preko ruke. Vetar je nosio njegovu belu kosu, a dugi brkovi kao da su mu bili nakostrešeni. „Uspeo sam da ubedim kapetana da nisi lud“, izjavio je, „daje to bio deo tvoje obuke.“ Uhvatio je vrengiju i zatresao je. „Pomogla je ona tvoja glupa egzibicija kada si se spustio niz konopac. Imao si sreće što nisi slomio svoj glupi vrat.“

Rand pogleda ka vrengiji i odmeri je sve do vrha jarbola. Usta su mu se otvorila sama od sebe. On se spustio niz to. I sedeo je na vrhu...

Odjednom, mogao je da zamisli sebe tamo, sa raširenim rukama i nogama. Sede naglo i jedva se zaustavi da ne završi na leđima. Tom ga je gledao zamišljeno.

„Nisam znao da tako dobro podnosiš visine, momče. Mogli bi da nastupamo u Ilijanu, ili Ebou Daru, ili čak Tiru. Ljudi u velikim južnim gradovima vole šetače po žici i umetnike na trapezu.“

„Mi idemo...“ U poslednjem trenutku Rand se setio da pogleda da li je neko dovoljno blizu da ga čuje. Nekoliko članova posade gledalo ih je, a i Gelb ih je posmatrao namršten kao i obično, ali niko nije mogao da čuje Šta pričaju. „U Tar Valon“, završi. Met je slegnuo ramenima kao da mu je bilo svejedno kuda idu.

„To je sada, dečko“, reče Tom sedajući pored njih, „ali sutra... Ko zna? Takav ti je život zabavljača.“ Izvadio je šaku obojenih loptica iz jednog od svojih širokih rukava. „Budući da sam te spustio na zemlju, vežbaćemo onaj trostruki krug.“

Rand ponovo pogleda ka vrhu jarbola, i strese se. Šta mi se to dešava? Svetlosti, Šta? Morao je da sazna. Morao je da stigne u Tar Valon pre no što zaista poludi.