Zenica sveta

9 Obrti točka

Randovo srce glasno je lupalo dok je trčao. Gledao je izgubljeno u ogoljena brda koja su ga okruživala. Ovo nije bilo mesto gde je proleće samo kasnilo — proleće ovde nikada nije stiglo niti će doći. Ništa nije raslo na hladnoj zemlji koja se mrvila pod njegovim čizmama, čak ni lišaj. Zateturao se pored stena, dvostruko viših od njega. Kamen je bio prekriven prašinom, kao da ga kap kiše nikada nije dotakla. Sunce je bilo natečena krvavocrvena lopta. Pržilo je više nego po najvrelijem letnjem danu i bilo toliko jarko da mu je peklo oči, ali oštro je odudaralo naspram olovnog neba, gde su se crni i srebrni oblaci komešali i ključali na obzorju. Uprkos kovitlanju oblaka, nije bilo ni povetarca, a i pored vreline sunca, vazduh je bio hladan kao usred zime.

Rand se osvrnu dok je trčao, ali nije mogao da vidi svoje progonitelje, već samo pusta brda i zubate crne planine. Iznad mnogih planinskih vrhova, visoke perjanice tamnog dima dizale su se da se pridruže oblacima koji su se kotrljali nad njima. Ako nije mogao da vidi svoje progonitelje, mogao je da ih čuje kako zavijaju iza njega. U urlikanju grlenih glasova prepoznavala se radost hajke, zadovoljstvo zbog krvi koja treba da padne. Troloci. Približavaju se, a njegova snaga bila je na izmaku.

U očajničkoj žurbi popeo se na vrh grebena oštrog kao nož, a onda ječeći pade na kolena. Ispred njega pružala se provalija. Hiljadu stopa visoka litica strmoglavila se u ogroman kanjon. Njegovo dno pokrivala je gusta magla. Njena gusta siva površina valjala se u sumornim talasima, udarala i lomila o liticu ispod njega, ali sporije no što se ijedan morski talas ikada kretao. Pojedini oblaci magle zasvetleli bi crveno na trenutak, kao da su se velike vatre rasplamsale iznenada ispod njih, a onda zgasle. U dubinama doline čula se tutnjava grmljavine, a munje su sevale kroz sivilo, ponekad sevajući i prema nebu.

Nije bila dolina ta koja je crpla njegovu snagu i punila ga beznadežnošću. Iz središta besnih para dizala se planina, viša od bilo kog vrha koji je video u Maglenim planinama, crna kao izgubljena nada. Turobna kamena kula, nož koji bode nebesa, bila je izvor njegove pustoši. Nikada je ranije nije video, ali bila mu je znana. Sećanje na nju bežalo je kao živa kada pokuša da ga dodirne, ali bilo je tu, znao je to.

Dodirivali su ga nevidljivi prsti. Cimali su ga za ruke i noge, pokušavajući da ga odvuku do planine. Njegovo telo se trzalo, spremno da posluša. Udovi mu se ukočiše tako da je mislio da može da ukopa prste u kamen. Sablasne strune uplele su se oko njegovog srca i vukle ga, zvale ga ka planini bodežu. Suze su tekle niz njegovo lice. Pao je na zemlju. Osetio je kako volja otiče iz njega kao voda iz probušenog vedra. Samo još malo i otići će tamo gde su ga zvali. Pokoriće se, uradiće kako mu je rečeno. Odjednom, osetio je još nešto: gnev. Guraju ga, vuku ga — pa nije on ovca da ga neko goni u tor. Bes se skupio u jedan tvrdi čvor i on se uhvati za njega kao za splav u poplavi.

Služi mi, prošapta u praznini njegovog uma glas koji mu je bio poznat. Ako bi ga slušao dovoljno pažljivo, bio je siguran da će ga prepoznati. Služi mi. Odmahnuo je glavom da pokuša da ga istera iz uma. Služi mi! Zatresao je pesnicom prema crnoj planini. „Svetlost te sagorela, Šai’tane!“

Odjednom, težak miris smrti osetio se oko njega. Silueta se nadvila nad njim, u plaštu boje usirene krvi, pojava s licem... Nije želeo da vidi to lice koje ga je gledalo. Nije želeo ni da misli o njemu. Čak i pomisao na njega bolela ga je i pretvarala njegov um u užareno ugljevlje. Ruka se pružila da ga dohvati. Bacio se unazad, ne mareći da li će pasti preko ivice. Morao je da pobegne što dalje. Pao je, mlatarajući rukama kroz vazduh. Želeo je da vrisne, ali nije mogao da dođe do daha za vrisak, nije mogao uopšte da uhvati nimalo vazduha.

Iznenada, nije više bio u pustoj zemlji. Nije više padao. Zimska smeđa trava polegla je pod njegovim čizmama; izgledala je poput cveća. Gotovo se nasmejao kada je video raštrkana ogoljena stabla drveća i žbunje po nežnoj ravnici koja ga je sada okruživala. U daljini videla se samo jedna planina, slomljenog i rascepljenog vrha, ali ona nije izazivala ni strah ni očajanje. Bila je to samo planina, mada je bilo neobično što je tu, budući da nijedan drugi planinski vrh nije bio na vidiku.

Široka reka tekla je niz obronke, a na ostrvu usred reke bio je grad iz priče, okružen visokim zidovima koji su sijali srebrnom belinom pod toplim suncem. Krenuo je prema tim zidovima, ispunjen olakšanjem i radošću zbog sigurnosti i spokoja za koje je znao da leže iza njih.

Kada se približio, video je visoke kule. Mnoge su bile spojene čudesnim prelazima koji su se pružali kroz vazduh. Visoki mostovi spajali su obale reke sa ostrvskim gradom. Čak i izdaleka mogao je da vidi ornamente u kamenu na tim lukovima, naizgled suviše nežnim da se odupru brzim vodama koje su jurile ispod njih. Iza tih mostova bila je sigurnost i utočište.

Iznenada, hladnoća je prostrujala kroz njega. Probio ga je ledeni znoj, a vazduh je postao smrdljiv i memljiv. Potrčao je, ne osvrćući se, što dalje od progonitelja čiji se ledeni prsti očešaše o njegova leđa i uhvatiše njegov ogrtač; bežao je od te pojave koja je proždirala svetio, s licem koje... Nije mogao da se seti ničega u vezi s licem, sem užasa. Nije želeo da ga se seća. Trčao je i tlo mu je odmicalo pod nogama, uzvišice i blage zaravni... Poželeo je da zavija kao pobesneli pas. Grad je bežao pred njim. Što je brže trčao, beli sjajni zidovi i utočište iza njih bivali su sve dalji i dalji. Postajali su sve manji, sve dok nije ostala samo bleda tačka na obzorju. Hladna šaka njegovog progonitelja zgrabila ga je za okovratnik. Znao je da će da poludi ako ga ti prsti dotaknu. Ili još gore. Nešto još gore. Tek što je to shvatio sa sigurnošću, sapleo se i pao...

„Neeeee!“, vrisnu.

... i zastenjao kada mu je udarac o kamenje pločnika isterao dah. Podigao se zbunjeno. Stajao je na prilazu jednom od čudesnih mostova koje je video preko reke. Nasmejani ljudi prolazili su pored njega u tako raznobojnoj odeći da ga je podsetilo na polje divljeg cveća. Neki od njih su mu se obratili, ali nije ih razumeo, mada su reči zvučale poznato. Ipak, lica su bila prijateljska, a ljudi su mu mahali da krene napred, preko čudesnog mosta, prema sjajnim zidovima i kulama iza njih, prema sigurnosti koja ga je tamo čekala.

Pridružio se gomili koja se kretala preko mosta i ulazila u grad, kroz ogromne kapije u visokom čistom zidu. Unutar zidova bila je zemlja čuda, u kojoj je najbednija građevina izgledala kao palata. Izgledalo je kao da je neko rekao graditeljima da uzmu kamen, ciglu i crep, i stvore lepotu koja će zaustaviti dah smrtnicima. Nije bilo zgrade i spomenika koji ga nisu naterali da bulji razrogačenim očima. Ulice su bile pune muzike, stotinama različitih pesama, ali sve su se stapale sa žamorom gomile i stvarale jedno veliko radosno saglasje. Mirisi slatkih parfema i oštrih začina, čudesne hrane i mirijade cvetova leteli su kroz vazduh, kao da su svi prijatni mirisi na svetu bili tu sakupljeni.

Ulica kojom je ušao u grad, široka i popločana glatkim sivim kamenom, pružala se pravo pred njim prema srcu grada. Na njenom kraju dizala se kula veća i viša od bilo koje druge u gradu, bela kao tek pali sneg. U toj kuli bila je sigurnost i znanje koje je tražio, ali, nikada nije ni sanjao da će videti takav grad. Sigurno neće ništa promeniti ako samo malo odloži odlazak u kulu. Krenuo je u jednu od užih bočnih ulica, gde su žongleri šetali između prodavača neobičnog voća.

Ispred njega, niz ulicu, videla se snežnobela kula, ona koju je već video. Samo još malo, pomisli, i zamače za drugi ugao — i na kraju te ulice bila je bela kula. Tvrdoglavo je zamakao za još jedan ugao, i još jedan... Svaki put bi video kulu od alabastera. Okrenuo se da pobegne od nje... i stao u mestu. Ispred njega bila je bela kula. Bojao se da se osvrne. Plašio se da će je videti iza sebe.

Lica oko njega još uvek su bila prijateljska, ali puna skrhane nade koju je on uništio. A opet, ljudi su mu pokazivali pokretima punim molbe da krene prema kuli. Oči su im sijale očajničkom željom, koju je samo on mogao da zadovolji; on je jedini mogao da ih spase.

Dobro, pomisli. Napokon, u kulu je i hteo da ode.

Čim je napravio prvi korak prema njoj, razočaranje je iščilelo iz ljudi oko njega, a osmesi su obasjali svako lice. Pošli su s njim, a deca su posipala njegov put laticama cveća. Osvrtao se zbunjeno, pitajući se kome je cveće bilo namenjeno, ali iza njega je bilo samo još nasmešenih ljudi koji su mu pokazivali napred. Mora da je za mene, pomisli, i zapita se zašto mu to odjednom uopšte nije bilo čudno. Ali čuđenje je trajalo samo trenutak, a onda je nestalo. Sve je bilo baš onako kao što bi i trebalo da bude.

Prvo je jedan čovek zapevao, pa drugi iz gomile, sve dok se svi glasovi nisu podigli u veličanstvenu himnu. Još uvek nije mogao da razume reči, ali tuce različitih isprepletenih saglasja pevalo je o radosti i spasu. Svirači su se ludirali kroz svetinu koja je bivala sve veća, dodajući flaute, harfe i bubnjeve različitih tonova himni, a sve pesme koje je čuo ranije stopile su se u jednu. Devojke su plesale oko njega, stavljajući mu vence mirisnih pupoljaka preko ramena i preplićući mu ih oko vrata. Smešile su mu se, a njihovo oduševljenje raslo je sa svakim korakom. Nije mogao a da im ne uzvrati osmeh. Stopala su ga svrbela od želje da se pridruži njihovom plesu. Tek što je pomislio na to — već je plesao. Uklopio se kao da je znao te korake od rođenja. Zabacio je glavu i nasmejao se. Noge su mu bile lakše nego dok je plesao sa... Nije mogao da se seti imena, ali nije ni izgledalo važno.

To je tvoja sudbina, prošapta glas u njegovoj glavi, a šapat je bio samo još jedan glas u pesmi.

Gomila je ispunila ogroman trg u srcu grada, noseći ga sa sobom kao što talas nosi grančicu. Prvi put je video da se bela kula diže iz ogromne palate od bledog mermera, pre izvajane no sagrađene, sa povijenim zidovima, velikim kupolama i vitkim kulama koje su se dizale ka nebu. Čitav taj prizor naterao ga je da uzdahne zadivljeno. Široke stepenice od blistavo čistog kamena vodile su s trga, i u podnožju tih stepenica ljudi su stali, ali njihova pesma postala je još jača. Zvonki glasovi kupali su njegova stopala. Tvoja sudbina, prošapta glas, sada uporan, žudan.

Više nije plesao, ali nije ni stao, već se popeo uz stepenice bez oklevanja. Ovde je pripadao.

Arabeske su pokrivale masivna vrata na vrhu stepeništa. Rezbarije su bile tako zamršene i nežne da nije mogao da zamisli sečivo koje ih je načinilo. Vrata su se širom otvorila i on je ušao. Zatvorila su se za njim uz tresak koji je odjeknuo kao grmljavina.

„Očekivali smo te“, prošišta Mirdraal.

Rand se uspravi, drhteći i pokušavajući da udahne. Tam je još uvek spavao na krevetu, a lagano disanje mu se usporilo. Napola sagoreli panjevi plamteli su u kaminu, prekriveni ugljem. Neko je dolazio da pogleda vatru dok je on spavao. Ćebe je palo kada se probudio i sada je ležalo kraj njegovih nogu. Sklepanih nosila nije bilo, a Tamov i njegov ogrtač visili su pored vrata.

Obrisao je hladan znoj s lica drhtavom rukom i zapitao se da li je imenovanje Mračnog u snu privlačilo njegovu pažnju isto kao i ako se to učini naglas.

Sumrak je zatamneo prozor. Mesec se digao, okrugao i pun, a večernje zvezde sijale su nad Maglenim planinama. Spavao je čitav dan. Protrljao je mesto koje ga je žuljalo na boku. Izgleda da je spavao s balčakom zabijenim u rebra. Ako se uzme u obzir to, prazan stomak i prethodna noć, nije bilo nikakvo čudo što je imao košmare.

Stomak mu je zakrčao, pa je ustade ukočeno i priđe stolu, gde je gazdarica al’Ver ostavila poslužavnik. Sklonio je belu maramicu. Uprkos vremenu koje je proveo spavajući, gusta juneća supa bila je vruća, kao i hrskavi hleb. Ruka gazdarice al’Ver jasno se prepoznavala u tome — poslužavnik je bio zamenjen. Kada ona jednom odluči da je nekome potreban vruć obrok, ne odustaje dok se to ne pojede.

Progutao je nešto supe i stavio malo mesa i sira između dva parčeta hleba pre no što ih je strpao u usta. Praveći krupne zalogaje, vratio se do kreveta.

Gazdarica al’Ver očigledno se pobrinula i za Tama. Svukla ga je, njegova odeća je bila čista i uredno složena na noćnom stočiću, a ćebe namaknuto do grla. Kada je Rand dodirnuo očevo čelo, Tam otvori oči.

„Tu si, momče. Marin je rekla da si ovde, ali nisam mogao čak ni da se pridignem da vidim. Rekla je da si suviše umoran da bi te probudila samo zbog toga. Kada ona nešto reši, čak ni Bran ne može da se bori s njom.“

Tamov glas bio je slab, ali njegov pogled bio je jasan i miran. Aes Sedai je bila u pravu, pomisli Rand. Uz malo odmora biće dobro kao nekad.

„Hoćeš li nešto da jedeš? Gazdarica al’Ver je ostavila poslužavnik“, reče Rand. „Već me je nahranila... ako može to tako da se nazove. Nije htela da mi da ništa sem te supe. Kako čovek da ne sanja loše samo sa supom u...“ Tam je nespretno izvukao ruku ispod pokrivača i dotakao mač koji je visio oko Randovog struka. „Znači, nije bio san. Kada mi je Marin rekla da sam bolestan, mislio sam da... Ali, ti si dobro. To je bitno. Šta je sa farmom?“

Rand duboko uzdahnu. „Troloci su poklali ovce. Mislim da je i krava gotova, a kući treba dobro čišćenje.“ Uspeo je da se osmehne slabašno. „Bili smo srećniji od nekih. Spalili su pola sela.“

Ispričao je Tamu sve što se dogodilo, ili bar veći deo. Tam je slušao pažljivo i postavljao promućurna pitanja, tako da je morao da ispriča kako se vratio kroz šumu do kuće, a to je dovelo i do priče o Troloku koga je ubio. Morao je da ispriča kako je Ninaeva rekla da Tam umire, da bi objasnio zašto ga je Aes Sedai lečila umesto Mudrosti. Tam je na to raširio oči — Aes Sedai u Emondovom Polju! Ali Rand nije smatrao da bi trebalo da prelazi preko svakog koraka putovanja od farme do sela, ili svojih strahova, ili Mirdraala na putu. Svakako ne preko svojih košmara dok je spavao kraj kreveta. A naročito nije video razlog da spomene Tamovo grozničavo buncanje. Ne još. Ali, Moiraininu priču nije mogao da izbegne.

„Zabavljač bi mogao da se ponosi takvom pričom“, promrmlja Tam kada je Rand završio. „Šta ćete vi, momci, Trolocima? Ili Mračnome, Svetlost neka nam je u pomoći?“

„Misliš da je lagala? Gazda al’Ver je rekao da je istina da su samo dve farme bile napadnute. I za kuću gazda Luhana i gazda Kautona.“

Za trenutak, Tam je ležao ćutke, pre no što je rekao: „Ispričaj mi sve što je rekla. Tačno njene reči, pazi. Baš onako kako ih je ona izgovorila.“

Rand se napregao. Koje ikada pamtio tačne reči koje je čuo? Grizao je usnu i češao se po glavi, ali malo-pomalo ispričao je sve, tačno onoliko koliko je mogao da se seti. „Ne mogu da se setim ničega više“, završio je. „Nisam siguran da nešto od toga nije rekla malo drugačije, ali u svakom slučaju, slično je.“

„Dovoljno je. Mora biti, zar ne? Vidiš, dečko, Aes Sedai su prevrtljive, ne lažu, ne direktno, ali istina koju ti Aes Sedai kaže nije uvek istina koju ti misliš da si čuo. Budi oprezan s njom.“

„Znam priče“, odgovorio je Rand, „nisam mali.“

„Nisi, nisi.“ Tam je duboko uzdahnuo, a onda slegao ramenima iznervirano. „Svejedno bi trebalo da pođem s tobom. Svet izvan Dve Reke uopšte nije ni nalik Emondovom Polju.“

Bila je to prilika da pita Tama o odlasku u taj svet i ostatku te priče, ali Rand je nije iskoristio. Umesto toga, samo je zinuo. „Tek tako? Mislio sam da ćeš pokušati da me odgovoriš od toga. Mislio sam da ćeš imati da mi kažeš stotinu razloga zbog kojih ne bi trebalo da idem.“ Shvatio je da se zaista nadao da će Tam imati stotinu razloga, i to dobrih.

„Možda ne stotinu“, reče Tam šmrkćući, „ali palo mi je na pamet nekoliko valjanih, samo što oni ne vrede mnogo. Ako te Troloci jure, bićeš sigurniji u Tar Valonu nego što bi ikada bio ovde. Samo zapamti, budi oprezan. Aes Sedai rade stvari iz sopstvenih razloga, a to nisu uvek razlozi koje ti misliš da znaš.“

„Zabavljač mi je rekao nešto slično“, reče Rand polako.

„Onda zna o čemu priča. Slušaj pažljivo, razmišljaj duboko i pazi Šta pričaš. To je dobar savet za bilo kakav posao van Dve Reke, ali pogotovo za Aes Sedai, a i za Zaštitnike. Kaži nešto Lanu i to je kao da si rekao Moiraini. Ako je on Zaštitnik, onda je sigurno povezan s njom kao sunce i jutro, i malo će tajni čuvati od nje, ako ih uopšte i bude čuvao.“

Rand je malo znao o odnosu između Aes Sedai i Zaštitnika, mada je ta veza imala veliku ulogu u svakoj priči o Zaštitnicima koju je ikada čuo. Bilo je to nešto o Moći, poklonu Zaštitnicima, ili možda neka vrsta razmene. Zaštitnici su u pričama imali svakakve koristi od toga. Rane su im se brže zaceljivale nego običnim ljudima i mogli su da izdrže duže bez hrane, vode ili sna. Mogli su, navodno, da osete Troloke ako su bili dovoljno blizu, kao i ostala stvorenja Mračnoga, što bi onda objasnilo kako su Lan i Moiraina mogli da upozore selo pre napada. Priče nisu govorile Šta su Aes Sedai dobijale time, ali on nije verovao da nisu dobijale ništa.

„Biću oprezan“, reče Rand. „Samo bih hteo da znam razlog. Naprosto nema smisla. Zašto ja? Zašto mi?“

„I ja bih želeo da znam, dečko. Krv i pepeo, želeo bih da znam.“ Tam je uzdahnuo duboko. „Pa, nema svrhe plakati nad prosutim mlekom. Koliko brzo moraš da odeš? Ja ću biti na nogama za dan ili dva, pa možemo da vidimo oko novog stada. Oren Dautri ima nešto dobrih grla s kojima bi se možda rastao, budući da nema ispaše. Džon Ten takođe.“

„Moiraina... Aes Sedai rekla je da moraš da ostaneš u krevetu. Pominjala je nedelje“ Tam zausti, ali Rand nastavi: „I razgovarala je s gazdaricom al’Ver.“

„Oh. Pa, možda mogu da nekako nagovorim Marin.“ Doduše, Tam nije zvučao kao da gaji puno nade u to. Oštro je pogledao Randa. „To što si izbegao da mi odgovoriš znači da moraš da kreneš uskoro. Sutra? Ili večeras?“

„Večeras“, rekao je Rand tiho, a Tam je tužno klimnuo glavom.

„Da. Pa, ako tako mora biti, najbolje je da se ne odlaže. Ali videćemo mi oko ti h nedelja.“ Povukao je ćebad više ljutito nego snažno. „Možda ću poći za nekoliko dana, u svakom slučaju. Stići ću te na putu. Videćemo da li Marin može da me zadrži u krevetu kada ja želim da ustanem.“

Začulo se kucanje na vratima i Lan je promolio glavu u sobu. „Oprosti se brzo, čobanine, i polazi. Možda će doći do nevolje.“

„Nevolje?“, upita Rand, ali Zaštitnik samo zaškrguta nestrpljivo prema njemu:

„Samo požuri!“

Rand je užurbano zgrabio svoj ogrtač. Počeo je da otkopčava kaiš s mačem, ali Tam reče:

„Zadrži ga, biće ti verovatno potrebniji no meni. Mada, ako Svetlost da, neće biti potreban nijednom ni drugom. Čuvaj se, momče. Čuješ li?“

Ne obraćajući pažnju na Lanovo gunđanje, Rand se sagnuo i čvrsto zagrlio Tama. „Vratiću se. Obećavam.“

„Naravno“, nasmeja se Tam. Uzvrati zagrljaj slabašno i potapša Randa po leđima. „Znam da hoćeš. A ja ću imati dvostruko više ovaca da ih čuvaš kada se budeš vratio. A sada požuri, pre no što se onaj ne uvredi.“

Rand je pokušao da ostane još malo i da nađe reči za pitanja koja nije hteo da postavi, ali Lan uđe u sobu, uhvati ga za ruku i izvuče u hodnik. Zaštitnik je obukao sivozelenu tuniku od metalnih krljušti koje su se preklapale. Njegov glas bio je ljutit.

„Moramo da požurimo. Zar ne razumeš Šta znači nevolja?“

Met je čekao ispred sobe, u kaputu i ogrtaču, s lukom u rukama. Tobolac mu je visio za pojasom. Ljuljao se nervozno i svakog trena gledao je prema stepeništu, kako se činilo, s nestrpljenjem i strahom podjednako. „Ovo nije baš kao u pričama, Rande, zar ne?“, istisnu promuklo.

„Kakva nevolja?“, upita Rand, ali Zaštitnik je, umesto da odgovori, potrčao ispred njega, preskačući dva stepenika odjednom. Met jurnu za njim, mahnuvši brzo Randu da ih sledi.

Nakon što se uvukao u svoj ogrtač, sustigao ih je dole. Samo se slabašno svetio videlo u trpezariji; pola sveća je izgorelo, a dobar deo ostalih su treperile. U njoj nije bilo nikoga izuzev njih trojice. Met je stao uz jedan od prednjih prozora, vireći kroz njega, kao da se trudio da ga niko ne primeti. Lan je odškrinuo vrata i zagledao se u dvorište gostionice.

Pitajući se Šta to gledaju, Rand im se pridruži. Zaštitnik mu promrmlja da pazi, ali ipak je odškrinuo vrata za dlaku više, kako bi i Rand mogao da vidi.

Isprva nije bio siguran Šta se dešava. Gomila seljana, tri tuceta ili tako nešto, okupila se oko spaljene olupine torbarevih kola. Noć je ustuknula pred bakljama koje su neki od njih nosili. Moiraina je bila nasuprot njih, leđima prema gostionici, oslanjajući sa naizgled opušteno o svoj štap. Hari Koplin je stajao ispred svetine s svojim bratom Darlom i Bilijem Kongarom. I Cen Bjui je bio tu i delovao je da mu je neprijatno. Rand je bio zapanjen kad vide da je Hari pripretio pesnicom Moiraini.

„Beži iz Emondovog Polja!“, povika farmer kiselog lica. Pridružilo mu se nekoliko glasova iz svetine, ali sa oklevanjem, i niko nije prošao napred. Možda su bili voljni da se suprotstave Aes Sedai u gomili, ali niko od njih nije želeo da se ističe. Ne ispred Aes Sedai, koja je imala jak razlog da se uvredi.

„Ti si dovela ova čudovišta!“, dreknu Darl. Mahnuo je bakljom iznad glave i začuli su se povici njegovog rođaka Bilija: „Ti si ih dovela! Ti si kriva!“

Hari je gurnuo laktom Cena Bjuija. Stari krovar stisnu usne i pogleda ga popreko. „Te stvari... Ti Troloci nisu se pojavili dok vi niste došli“, promrmlja Cen jedva čujno. Klatio je glavu s jedne strane na drugu, kao da je želeo da bude negde drugde, pa traži put do tog mesta. „Vi ste Aes Sedai. Ne trebate nam u Dve Reke. Aes Sedai donose nevolje sa sobom. Ako ostanete, samo će ih biti još više.“

Njegove reči nisu izazvale reakciju okupljenih seljana, a Hari se namrštio besno. Odjednom, zgrabio je Darlovu baklju i zatresao je u njenom pravcu. „Napolje!“, povika on. „Ili ćemo te spaliti!“

Zavladala je mrtva tišina, izuzev tapkanja nogu ljudi koji su se povlačili. Narod iz Dve Reke mogao je da se bori kada je bio napadnut, ali nasilje nije bilo uobičajeno, kao ni pretnje, osim ponekog mahanja pesnicom. Cen Bjui, Bili Kongar i Koplini bili su jedini koji su ostali ispred, a i Bili je izgledao kao da želi da se povuče.

Hari se trgao s nelagodom kada je primetio nedostatak podrške, ali brzo se pribrao: „Napolje!“, povika ponovo, a za njim Darl i, najslabije, Bili. Hari je prostrelio ostale pogledom. Većina u gomili nije smela da ga pogleda u oči.

Iznenada, Bran al’Ver i Haral Luhan pojavili su se iz senke i stali po strani od Aes Sedai i gomile. U jednoj ruci gradonačelnik je opušteno nosio veliki drveni malj koji je koristio za zabijanje slavina u bačve. „Da li je to neko predložio da spali moju gostionicu?“, upita tiho.

Dva Koplina su ustuknula, a Cen Bjui se udaljio od njih. Bili Kongar se izgubi u gužvi. „Ne to“, reče Darl brzo. „Nikada to nismo rekli, Brane... ah, gradonačelniče.“

Bran je klimnuo glavom. „Onda sam možda čuo da pretite gostima u mojoj gostionici?“

„Ona je Aes Sedai“, poče Hari besno, ali umuknuo je kada se Haral Luhan pokrenuo.

Kovač se jednostavno istegao, protežući mišićave ruke iznad glave i stežući ogromne pesnice dok zglobovi nisu počeli da mu pucketaju, ali Hari je gledao u snažnog čoveka kao da mu je jedna od tih pesnica bila pod nosom. Haral je skrstio ruke preko grudi. „Izvini, Hari. Nisam mislio da te prekinem. Počeo si da pričaš?“

Ali Hari, ramena skupljenih kao da pokušava da se sabije u sebe i nestane, izgleda nije imao ništa više da kaže.

„Ljudi, zaprepastili ste me“, progunđa Bran. „Paete al’Kaar, noga tvog dečka sinoć je bila slomljena, ali danas sam ga video kako hoda — zahvaljujući njoj. Evarde Kendvine, ti si ležao na trbuhu rasečenih leđa kao očišćena riba dok ona nije položila ruke na tebe. Sada izgleda kao da se to desilo pre mesec dana, a ako sam dobro shvatio, jedva da će se videti ožiljak. A ti, Cene...“ Krovar je počeo da se gubi u gomili, ali stao je zaustavljen Branovim pogledom. „Zaprepastio bih se da vidim bilo kog člana Seoskog saveta ovde, ali najviše tebe, Cene. Tvoja ruka bi još uvek visila beskorisno, gomila opekotina i modrica, da nije bilo nje. Ako nemaš zahvalnosti, zar nemaš ni stida?“

Cen je napola podigao svoju desnu ruku, a onda besno skrenu pogled. „Ne mogu da poreknem ono što je uradila“, promrmlja. Zaista je zvučao postiđeno. „Pomogla je meni i drugima“, nastavio je molećivo, „ali ona je Aes Sedai, Brane. Ako oni Troloci nisu došli zbog nje, zašto su uopšte došli? Ne želimo Aes Sedai u Dve Reke. Neka drže svoje nevolje dalje od nas.“

Nekoliko ljudi, bezbednih u gomili, tada povika: „Ne želimo njihove nevolje! Oteraj je! Neka ide! Zašto su došli, ako ne zbog nje?!“

Na Branovom licu spremala se bura, ali, pre no što je mogao da progovori, Moiraina je iznenada zavitlala svojim izrezbarenim štapom iznad glave, okrećući ga obema rukama. Randov uzdah spojio se sa uzdahom seljana, jer je šištavi beli plamen suknuo s oba kraja štapa, stojeći pravo kao vrhovi kopalja, uprkos okretanju. Čak su se i Bran i Haral udaljili od nje. Spustila je ruke ispred sebe, tako da je štap bio u ravni sa zemljom, ali bleda vatra je još uvek sijala, sjajnija od baklji. Ljudi su ustuknuli i podigli ruke da zaštite oči od bolnog sjaja.

„Da li je Aemonova krv na to spala?“ Glas Aes Sedai nije bio jak, ali nadvladao je svaki drugi zvuk. „Mali ljudi koji se grabe za pravo da se kriju poput zečeva? Zaboravili ste ko ste bili, zaboravili ste Šta ste bili, ali nadala sam se da je neki delić ostao, neko sećanje u krvi i kostima. Neki ostatak da vas očeliči za dugu noć koja dolazi.“

Niko nije progovorio. Dva Koplina izgledala su kao da ne žele ikada više da otvore usta.

Bran reče: „Zaboravili smo ko smo bili? Mi smo ono što smo bili oduvek. Pošteni farmeri, čobani i zanatlije, narod iz Dve Reke.“

„Južno odavde“, reče Moiraina, „protiče reka koju vi zovete Bela reka, ali daleko odavde na istok, ljudi je još uvek zovu njenim pravim imenom: Maneterendrel. Na Starom jeziku to znači Vode Planinskog doma — sjajne vode koje su nekada proticale kroz zemlju hrabrosti i lepote. Pre dve hiljade godina, Maneterendrel je tekla ispod zidova planinskog grada tako lepog, da su ogierski zidari dolazili da gledaju. Farme i sela pokrivale su ovaj predeo, i ono što vi danas nazivate Senovita šuma, i dalje. Ali svi ti ljudi zvali su se narod Planinskog doma, narod Maneterena.

Njihov kralj bio je Aemon al Kaar al Torin, Aemon sin Kaara sina Torinovog, a Eldrena aj Elan aj Karlan bila je njihova kraljica. Aemon beše čovek tako neustrašiv da je najveća pohvala za hrabrost koja se mogla dati, čak i među njegovim neprijateljima, bila da se kaže da neko ima Aemonovo srce, a Eldrena tako lepa da se priča kako je cveće cvetalo samo da bi je nasmešilo. Hrabrost i lepota, mudrost i ljubav, koje smrt nije mogla da porazi. Plačite, ako imate srca, zbog toga što su nestali, zbog gubitka čak i sećanja na njih. Plačite zbog gubitka njihove krvi.“

Zaćutala je tada, ali niko nije progovorio. Rand je, zajedno sa ostalima, bio opčinjen čarolijom koju je stvorila. Kada je ponovo progovorila, upijao je njene reči, kao i svi ostali.

„Skoro dva veka Troločki ratovi divljali su uzduž i popreko sveta, a gde god da su se bitke vodile, barjak s crvenim orlom Maneterena bio je na čelu. Ljudi Maneterena bili su trn u nozi Mračnoga i loza koja je sputavala njegovu ruku. Pevajte o Maneterenu, koji nikada nije poklekao pred Senkom. Pevajte o Maneterenu, maču koji nije mogao biti slomljen.

Ljudi Maneterena bili su daleko, na Bekarskom polju, nazvanom Polje krvi, kada su stigle vesti da troločka vojska kreće na njihov dom. Bili su predaleko da bi uradili išta drugo sem da čekaju glas o smrti njihove zemlje, jer snage Mračnoga želele su da ih unište, da ubiju moćni hrast tako što će mu odseći koren. Bili su predaleko da učine bilo Šta, sem da žale. Ali oni su bili ljudi Planinskog doma.

Bez oklevanja, bez pomisli na prostranstvo koje moraju da pređu, krenuli su s tog polja na kome su izvojevali pobedu, još uvek pokriveni prašinom, znojem i krvlju. Marširali su danju i noću, jer videli su užas koji je troločka vojska ostavljala za sobom i niko od njih nije mogao da spava dok je takva opasnost pretila Maneterenu. Išli su kao da im noge imaju krila, marširajući dalje i brže no što su se prijatelji nadali ili neprijatelji plašili da mogu. U bilo koje drugo vreme, samo taj marš bio bi dovoljan da se pesme pišu o njemu. Kada su se vojske Mračnog sručile na zemlje Maneterena, ljudi Planinskog doma stajali su pred njima, leđima okrenuti Tarendreli.“

Nekima od seljana ote se pobednički uzvik, ali Moiraina je nastavila kao da ih ne čuje. „Vojska s kojom su se ljudi Maneterena suočili bila je dovoljna da obeshrabri i najhrabrije srce. Nebo se zacrnelo od gavranova, a zemlja od Troloka i njihovih ljudskih saveznika — Troloci i Prijatelji Mraka u desetinama desetina hiljada, i sa Gospodarima straha da im zapovedaju. Noću, njihove vatre bile su brojnije od zvezda, a zora je otkrivala barjak Ba’alzamona na njihovom čelu, Srce Mraka — drevno ime za Oca laži. Mračni nije mogao biti oslobođen iz svog zatvora u Šajol Gulu, jer da jeste, ni sve snage čovečanstva zajedno ne bi mogle da mu se suprotstave, ali moć je bila tu: Gospodari straha i neko zlo koje je činilo da barjak koji je proždirao svetio stoji uspravno, slali su mraz u duše ljudi koji su se suočili s njime.

A opet, znali su Šta moraju učiniti. Njihova domovina ležala je preko reke. Morali su da drže tu vojsku i moć koja je išla s njom dalje od Planinskog doma. Aemon je poslao glasnike. Pomoć je bila obećana, ako budu mogli da izdrže samo tri dana kod Tarendrele — da izdrže tri dana protiv vojske koja je trebalo da ih pregazi već u prvom satu. A opet, nekako, kroz krvave napade i očajničku odbranu izdržali su taj sat, i drugi i treći. Tri dana borili su se, i mada je zemlja postala kasapnica, nijedan gaz preko Tarendrele nisu predali. Do treće noći nikakva pomoć nije došla i nisu stizali nikakvi glasnici, i nastavili su da se bore sami. Šest dana, devet. A desetog dana, Aemon je osetio gorak ukus izdaje. Pomoć neće doći, a oni više nisu mogli da drže gazove.“

„Šta su uradili?“, upita Hari. Baklje su treperile na hladnom noćnom vetru, ali niko se nije ni pomakao da namesti svoj ogrtač.

„Aemon je prešao Tarendrelu“, rekla im je Moiraina, „i uništio mostove za sobom. Poslao je glas po svojoj zemlji ljudima da beže, jer znao je da će sile s troločkom hordom pronaći način da pređu reku. Još dok je glas polazio, Troloci su počeli da prelaze reku, a vojnici Maneterena ponovo su krenuli u borbu, da svojim životima kupe što više sati svom narodu za beg. Eldrena je organizovala odlazak svog naroda iz grada Maneterena u najdublje šume i sigurnost planina.

Ali, neki nisu bežali. Prvo potočić ljudi, onda reka, i na kraju poplava — narod je polazio ne u sigurnost, već da se pridruži vojsci koja se borila za njihovu zemlju. Čobani sa lukovima, seljaci sa vilama i drvoseče sa sekirama. I žene su pošle, stavivši na rame šta su mogle da nađu od oružja, marširajući uz svoje muškarce. Nije bilo nikoga koje pošao na taj put, a da nije znao da se nikada neće vratiti. Ali bila je to njihova zemlja, zemlja njihovih otaca, i biće zemlja njihove dece. Pošli su da plate cenu za nju. Ni korak zemlje nije bio dat dok nije bio natopljen krvlju. Ali na kraju, vojska Maneterena povukla se dovde, do ovog mesta koje sada zovete Emondovo Polje. I ovde su ih okružile troločke horde.“

U njenom glasu mogle su se čuti hladne suze. „Mrtvi Troloci i leševi ljudskih odmetnika bili su nagomilani po brdima, ali stalno su navirali preko tih hrpa pokolja, u talasima smrti kojima nije bilo kraja. Moglo se završiti samo na jedan način: nijedan čovek niti žena koji su stajali ispod barjaka crvenog orla te zore nisu bili živi kada je noć pala. Mač koji nije mogao biti slomljen, bio je skrhan.

U Maglenim planinama, sama u praznom gradu Maneterenu, Eldrena je osetila kako Aemon umire, i njeno srce umrlo je s njim. A tamo gde je njeno srce nekada bilo, ostala je samo žeđ za osvetom njene ljubavi, njenog naroda i njene zemlje. Gonjena tugom, posegla je za Istinskim izvorom i zavitlala Jednu moć ka troločkoj vojsci. A tamo, Gospodari straha umirali su na mestu, bez obzira da li su bili na tajnim savetima ili vodili svoje vojnike. U jednom dahu, Gospodari straha i vojskovođe Mračnoga buknuli su u plamen. Vatra je progutala njihova tela, a strah je progutao njihovu vojsku koja je tek pobedila.

Bežali su tada kao zveri pred šumskim požarom, ne misleći ni o čemu drugom. Bežali su ka severu i jugu. Na hiljade se udavilo pokušavajući da pređu Tarendrelu bez pomoći Gospodara straha, a kod Maneterendrele srušili su mostove za sobom u strahu od onoga što ih je možda pratilo. Tamo gde su naišli na ljude, palili su i klali, ali potreba da beže potpuno ih je ispunila, sve dok, na kraju, nijedan više nije ostao u zemljama Maneterena. Bili su rasuti kao prašina pred vihorom. Konačna osveta došla je sporije, ali ipak je došla, kada su pali pred drugim narodima, drugim vojskama u drugim zemljama. Niko nije preživeo od ubica kod Aemonovog polja.

Ipak, cena je bila previsoka za Maneteren. Eldrena je uzela više Jedne moći no što bilo ko može sam da podnese. Dok su neprijateljske vojskovođe umirale, i ona je, a vatre koje su ih proždirale progutale su i prazni grad Maneteren, čak i kamenje od koga je bio načinjen, sve do žive stene planine ispod njega. Ali narod je bio spasen.

Ništa nije ostalo od njihovih farmi, od njihovih sela ili od njihovog velikog grada. Neki bi rekli da im ništa drugo nije ostalo sem da beže u druge zemlje, gde su mogli da počnu iz početka. Oni nisu tako pričali. Platili su takvu cenu u krvi i nadi za njihovu zemlju kakva nikada ranije nije bila plaćena i sada su bili vezani za to tlo sponama jačim od čelika. Drugi ratovi će prelaziti preko njih u godinama koje će doći, sve dok njihov deo sveta ne bude zaboravljen. Na kraju, zaboravili su ratove i ratovanje. Nikada više Maneteren se nije digao. Njegove visoke kule i fontane koje su žuborile postale su kao san koji je polako bledeo iz sećanja ljudi. Ali oni, njihova deca i deca njihove dece, čuvali su zemlju koja je bila njihova, dok su dugi vekovi ispirali razlog za to iz njihovog pamćenja. Držali su je sve do danas, do sada. Plačite za Maneterenom, za onim što je izgubljeno zauvek.“

Vatre na Moiraininom štapu su zgasle, i ona ga je spustila pored sebe kao da je bio težak stotinu funti. Jedan dugi trenutak čulo se samo ječanje vetra, a onda se Paet al’Kaar probio pored Koplina.

„Ne znam za tu tvoju priču“, reče farmer široke vilice. „Ja nisam trn u nozi Mračnog niti ću verovatno ikada biti. Ali moj Vil hoda zahvaljujući tebi, i zbog toga me je stid što sam ovde. Ne znam da li možeš da mi oprostiš, ali htela to ili ne, ja idem. A što se mene tiče, možeš da ostaneš u Emondovom Polju koliko god želiš.“

Uz kratko klimanje glavom, skoro naklon, progurao se kroz gomilu. Drugi su onda počeli da mrmljaju, nudeći posramljeno svoja izvinjenja, pre no što su se i oni izgubili, jedan po jedan. Koplini, ponovo namršteni i stisnutih usana, pogledali su ljude oko sebe i bez reči nestali u noć. Bili Kongar je iščezao još pre svojih prijatelja. Lan je povukao Randa i zatvorio vrata. „Hajdemo, dečko“, Zaštitnik je krenuo prema zadnjem kraju gostionice, „hajdete, obojica. Brzo!“

Rand je oklevao. On i Met su se pogledali upitno. Dok je Moiraina pričala svoju priču, ni duranski konji gazda al’Vera ne bi mogli da ga odvuku, ali nešto drugo mu je sada sputavalo noge. Ovo je bio pravi početak. Napuštanje gostionice i polazak u noć za Zaštitnikom... Stresao se i pokušao da bude malo odlučniji. Nije imao izbora sem da krene. Ali vratiće se u Emondovo Polje, ma koliko dugo ili daleko to putovanje bilo.

„Šta čekate?“, upita Lan s vrata trpezarije. Trgnuvši se, Met je požurio ka njemu.

Pokušavajući da ubedi sebe kako počinje velika avantura, Rand je pošao za njima kroz mračnu kuhinju u dvorište štale.