Zenica sveta

25 Putujući narod

Bela je hodala ravnodušno pod slabini suncem kao da su tri vuka koja su trčala nedaleko od nje bili samo seoski psi, ali način na koji bi ih pogledala s vremena na vreme, pokazujući beonjače, pokazivao je da se nije zaista tako osećala. Egveni, koju je jahala, bilo je isto. Posmatrala je vukove stalno krajičkom oka, a ponekad bi se okretala u sedlu da pogleda okolo. Perin je bio siguran da traži ostatak čopora, iako je besno poricala kada je to rekao. Nije htela da prizna da se plašila vukova koji su ih pratili, niti da se brine o ostatku čopora ili njihovim namerama. Poricala je, ali nastavljala je da gleda, skupljenih očiju i nelagodno kvaseći usne.

Ostatak čopora bio je vrlo daleko; mogao je to da joj kaže. Čemu, čak i ako bi mi poverovala? Pogotovu ako bi mi poverovala. Nije mu padalo na pamet da to načinje sve dok ne bude morao. Nije želeo da misli o tome na koji način je znao. Čovek u krznu trčao je ispred njih. Ponekad je i sam gotovo ličio na vuka. Nikada se nije osvrtao kada bi se Šarena, Skakač i Vetar pojavili, ali je uvek znao.

Egvena i Perin su se probudili u zoru tog prvog dana i videli da Elijas peče još zečeva i posmatra ih bezizražajno preko svoje guste brade. Sem Šarene, Skakača i Vetra Vukova nije bilo nigde na vidiku. Pri bledoj ranoj svetlosti dana ^veliki hrast je bacao duboku senku, a golo drveće iza njega podsećalo je na koščate prste.

„Tu su negde, okolo“, odgovori Elijas kada je Egvena upitala gde je ostatak čopora nestao. „Dovoljno blizu da pomognu, ako zatreba. Dovoljno daleko da izbegnu bilo kakve ljudske nevolje u koje upadnemo. Pre ili kasnije, uvek nastanu nevolje kada je makar i dvoje ljudi zajedno. Ako nam budu bili potrebni, biće tamo.“

Negde na ivici Perinove svesti nešto ga je zagolicalo dok je kidao zalogaj pečenog zeca. Nejasno je osećao u kom pravcu. Naravno! Tamo su... Vrelo meso u njegovim ustima izgubilo je naglo sav ukus. Uzeo je nešto korenja koje je Elijas ispekao na žaru — imali su ukus sličan krompirima — ali njegov apetit je nestao.

Kada su krenuli, Egvena je uporno tražila da se svi smenjuju pri jahanju. Perin se nije ni potrudio da se raspravlja.

„Prvo ti“, rekao joj je.

Klimnula je glavom. „A onda ti, Elijase.“

„Moje noge dovoljno su dobre da me nose“, reče Elijas. Pogledao je Belu, a kobila je zakolutala očima kao da je on bio jedan od vukova. „Sem toga, mislim da ona ne želi da je jašem.“

„To su gluposti“, odgovorila je Egvena čvrsto. „Nema svrhe da budeš tvrdoglav. Razumno je da svako jaše pomalo. Ti si rekao da je pred nama dugačak put.“

„Rekao sam ne, devojko.“

Uhvatila je vazduh i Perin se zapitao da li će uspeti da nabedi Elijasa onako kao što je radila s njim, a onda je shvatio da ona stoji tu širom otvorenih usta. Nije rekla ni reč. Elijas ju je samo gledao, onim žutim vučjim očima. Egvena ustuknu od koščatog čoveka, obliznu usne, a onda ustuknu ponovo. Pre no što se Elijas okrenuo, vratila se sve do Bele i nekako uzjahala. Dok se čovek okretao da ih povede na jug, Perin je pomislio kako njegov osmeh mnogo podseća na vučji.

Tako su putovali tri dana, hodajući i jašući prema jugoistoku čitavog dana. Stajali su samo kada bi pala noć. Elijas je izgleda prezirao žurbu gradskih ljudi, ali nije voleo da gubi vreme kada je trebalo da se ide nekuda.

Retko su viđali tri vuka. Svake noći bi došli do vatre na neko vreme, a ponekad bi se kratko pojavili i danju. Pojavljivali su se kada su bili najmanje očekivani i tako i odlazili. Perin je, doduše, znao da su tamo negde. I gde. Znao je kada su izviđali ispred njih i kada su pazili na njihov trag. Znao je kada su napustili uobičajeno lovište čopora, a Šarena je poslala ostatak čopora nazad da je čeka. Ponekad bi zaboravio na tri vuka koji su ostali, ali dugo pre no što bi bili dovoljno blizu da bi mogao da ih vidi, osetio bi njihov povratak. Čak i kada se šuma proredila u široko razbacane lugove koji su bili odvojeni velikim stogovima sena, bili su kao duhovi kada su želeli da budu neprimećeni. Ali on je mogao da upre prstom pravo prema njima u svakom trenutku. Nije znao kako. Pokušavao je da ubedi sebe da je to njegova mašta, ali nije vredelo. Kao i Elijas, i on je znao.

Pokušao je da ne razmišlja o vukovima. Ali, bez obzira na to, oni bi se ušunjali u njegove misli. Nije sanjao Ba’alzamona otkako je sreo Elijasa i vukove. Njegovi snovi, ono čega bi se sećao kada se probudi, bili su obični, baš kao što bi sanjao da je kod kuće... pre Baerlona... pre Zimske noći. Obični snovi — s jednim dodatkom. U svakom snu koga se sećao bio je trenutak kada bi se ispravio od nakovnja gazda Luhana da obriše znoj s lica, ili okrenuo od seoske devojke s kojom je plesao na Zelenilu, ili podigao glavu s knjige ispred kamina i, bez obzira da li je bio napolju ili pod krovom, uvek je vuk bio blizu. Vučja leđa stalno su mu bila okrenuta, ali on je uvek znao — u snovima to je delovalo uobičajeno — čak i za trpezarijskim stolom Alsbet Luhan — da žute vučje oči motre na ono što bi moglo da dođe i čuvaju od onog koji je mogao da dođe. Snovi su se činili čudnim samo kada bi se probudio.

Putovali su tri dana. Šarena, Skakač i Vetar donosili su im zečeve i veverice, a Elijas je pokazivao biljke koje su bile jestive. Perin je prepoznao malo njih. Jednom je zec iskočio skoro ispod Belinih kopita; pre no što je Perin stigao da stavi kamen u praćku, Elijas ga je proburazio svojim dugim nožem na dvadeset koraka. Drugi put, Elijas je oborio svojim lukom debelog fazana u letu. Jeli su daleko bolje no kada su bili sami, ali Perin bi se rado vratio na male zalihe ako bi to značilo drugo društvo. Nije bio siguran kako se Egvena osećala, ali on bi rado bio gladan ako bi to mogao da radi bez vukova. Tri dana puta, tog popodneva.

Šumarak je ležao pred njima, veći od mnogih koje su videli, gotovo četiri milje širok. Sunce na zapadu bilo je nisko. Dugačke senke bile su im s desne sirane, a vetar je postajao sve jači. Perin je osetio kada su vukovi prestali da idu za njima i krenuli napred, ali ne brzo. Nisu ni namirisali ni videli ništa opasno, ligvena je jahala Belu. Bilo je vreme da počnu da traže logor za tu noć, a veliki lug bi sasvim lepo mogao da posluži.

Kada su se približili drveću, tri mastifa iskočila su iz zaklona. Bili su to psi širokih vilica, visoki poput vukova, a čak i teži. Iskezili su zube. Čulo se duboko režanje. Ukopali su se odmah nakon izlaska iz zaklona, ali nisu bili udaljeni više od trideset stopa, a njihove tamne oči gorele su ubilačkim žarom.

Bela, već napeta zbog vukova, propela se i skoro zbacila Egvenu, ali Perin je u trenu zavitlao praćkom iznad glave. Nije bilo potrebe da koristi sekiru na psima; kamen u rebra oteraće i najgoreg psa.

Elijas mahnu rukom prema njemu, ne skidajući pogled sa ukočenih pasa. „Pssst! Nema potrebe za tim!“

Perin ga je pogledao zbunjeno, ali pustio je da se praćka polako smiri i spustio je sa strane. Egvena je uspela da smiri Belu; i ona i kobila posmatrale su pse oprezno.

Mastifi su bili nakostrešeni, sa položenim ušima, a režanje im je bilo kao zemljotres. Odjednom, Elijas je podigao prst u visini ramena i zazviždao. Bio je to dug oštar zvižduk koji je bivao sve jači i jači i nije se završavao. Režanje je postepeno prestalo. Psi su ustuknuli, cvileći i okrećući glave kao da žele da odu, ali ih je nešto zadržavalo. Njihovi pogledi bili su prikovani za Elijasov prst.

Elijas je spuštao ruku polako, a ton njegovog zvižduka spuštao se s njom. Psi su je sledili, sve dok nisu ležali na zemlji isplaženih jezika. Tri repa su mahala.

„Vidiš“, reče Elijas idući prema psima. „Nema potrebe za oružjem.“ Mastifi su počeli da mu ližu šake, a on je češkao njihove široke glave i mazio im uši. „Izgledaju opasnije no što jesu. Hteli su da nas preplaše. Ne bi nas napali sem ako ne bismo pokušali da zađemo u lug. U svakom slučaju, sada ne treba da se brinemo. Možemo da stignemo do sledećeg šumarka pre no što potpuno padne mrak.“

Kada je Perin pogledao Egvenu, video je da je širom otvorila usta. On zatvori svoja tako brzo da se čuo zveket zuba.

Elijas je posmatrao lug, tapšući još uvek pse. „Tuata’ani će biti tamo. Putujući narod.“ Kada su ga pogledali bledo, dodao je: „Krpari.“

„Krpari?“, uzviknu Perin. „Uvek sam želeo da vidim Krpare. Logoruju ponekad preko puta Tarenske Skele, s druge strane reke. Ali, koliko znam, ne dolaze nikada u Dve Reke. Ne znam zašto.“

Egvena reče odsečno: „Verovatno zato što su ljudi iz Tarenske Skele podjednako veliki lopovi kao i Krpari. Bez sumnje bi opljačkali jedni druge. Gazda Elijase, ako stvarno ima Krpara u blizini, zar ne bi trebalo da krenemo dalje? Ne bi bilo dobro da nam ukradu Belu i... Pa, nemamo ništa drugo, ali svi znaju da će Krpari ukrasti do čega dođu.“

„Uključujući i novorođenčad?“, upita Elijas suvo. „Otimanje dece, i sve to?“, pljunu, a ona pocrvene. Te priče o deci bile su pričane ponekad, ali pričali su ih najčešće Cen Bjui ili neko od Koplina ili Kongara. Ostalo su znali. „Ponekad mi je muka od Krpara, ali oni ne kradu ništa više no drugi ljudi. Čak i mnogo manje od nekih koje ja znam.“

„Uskoro će mrak, Elijase“, reče Perin. „Moramo da se ulogorimo negde. Zašto ne s njima, ako bi hteli da nas prime?“ Gazdarica Luhan imala je lonac koji su Krpari zakrpili i govorila je da je bolji od novog. Gazda Luhan nije baš bio oduševljen što njegova žena hvali kiparski rad, ali Perin je želeo da vidi kako se to radi. Ali opet, postojao je neki otpor kod Elijasa koji nije mogao da razume. „Da li postoji neki razlog zbog koga ne bi trebalo?“

Elijas odmahnu glavom, ali otpor je još postojao. Videlo se po njegovim ukočenim ramenima i stisnutim usnama. „I mogli bi. Nemojte samo da obraćate pažnju na ono što pričaju. Gomila budalaština. Putujući narod radi uglavnom stvari kako stigne, ali ponekad veoma drže do obreda. Zato radite ono što i ja. I čuvajte svoje tajne. Nema potrebe da ispričate sve svima.“

Psi su trčali pored njih mašući repovima dok ih je Elijas vodio među drveće. Perin je osetio kako vukovi usporavaju i znao je da neće doći. Nisu se plašili pasa — prezirali su pse, koji su dali slobodu da bi spavali kraj vatre — ali ljude su izbegavali.

Elijas je hodao sigurno, kao da je znao put. Blizu središta šumarka pojavila su se kola Krpara, razbacana među hrastovima i jasenjem.

Kao i svi ostali u Emondovom Polju, Perin je čuo mnogo toga o Krparima, iako ih nikada nije video. Logor je bio baš onakav kakav je i očekivao da će biti. Njihova kola bila su male kuće na točkovima, visoke drvene kutije lakirane i ofarbane u jarke boje: crvene, plave, žute i zelene, i neke nijanse koje nisu imale ime. Putujući narod je obavljao poslove koji su bili razočaravajuće svakodnevni: kuvanje, šivenje, staranje o deci, popravljanje amova. Ali njihova odeća bila je šarolikija čak i od njihovih kola i naizgled izabrana nasumice; ponekad bi se kaput i pantalone, ili suknja i šal, slagali tako da je smetalo očima. Ličili su na leptire u polju šumskog cveća.

Četvorica ili petorica ljudi na različitim mestima po logoru svirali su violine i flaute, a nekoliko ih je igralo poput kolibrija u svim bojama duge. Deca i psi jurili su među vatrama. Psi su bili mastifi, poput onih koji su napali putnike, ali deca su ih vukla za uši i repove i pela im se na leđa, a ogromni psi sve su to prihvatali mirno. Tri psa sa Elijasom gledali su isplaženih jezika bradatog čoveka, kao da je bio njihov najbolji prijatelj. Perin je odmahnuo glavom. I dalje su bili dovoljno veliki da dosegnu čovečje grlo, a da pritom jedva moraju da odvoje prednje šape sa zemlje.

Muzika je prestala naglo i shvatio je da Krpari gledaju u njega i njegove saputnike. Čak su se i deca i psi smirili i posmatrali oprezno, kao da su spremni za beg. Za trenutak ništa se nije čulo, a onda je žilavi čovek, sedokos i nizak, iskoračio napred i naklonio se ozbiljno Elijasu. Nosio je crveni kaput sa visokom kragnom i vrećaste svetlozelene pantalone uvučene u čizme, koje su mu dosezale do kolena. „Vi ste dobrodošli kraj naših vatri. Znate li Pesmu?“ Elijas se naklonio na isti način, s rukama na grudima. „Tvoja dobrodošlica greje moj duh, Mahdi, kao što tvoje vatre greju moje telo, ali ne znam Pesmu.“

„Onda ćemo i dalje tragati“, zapevao je sedokosi čovek. „Kako je bilo, tako će i biti, samo ako pamtimo, tragamo i nađemo.“ Mahnuo je rukom prema vatrama uz osmeh i glas mu je poprimio veseo prizvuk. „Večera je skoro gotova. Pridružite nam se, molim vas.“

Kao da je to bilo neki znak, muzika je krenula ponovo, a deca su nastavila tla se smeju i jure sa psima. Svi u logoru nastavili su s onim što su radili, kao da su pridošlice bili stari prijatelji.

Ali sedokosi čovek je oklevao, a onda pogledao Elijasa. „Tvoji... drugi prijatelji? Stajaće sa strane? Strašno plaše jadne pse.“

„Stajaće sa strane, Raene.“ Bilo je trunčice prekora u Elijasovom odmahivanju glavom. „Trebalo bi da to znaš do sada.“

Sedokosi čovek raširio je ruke kao da hoće da kaže da se nikada ne zna. Dok se okretao da ih povede u logor, Egvena je sjahala i prišla Elijasu. „Vas dvojica ste prijatelji?“ Nasmešeni Krpar pojavio se da odvede Belu; Egvena je nerado predala uzde, posle Elijasovog suvog frktaja.

„Poznajemo se“, odgovorio je kratko čovek u krznu.

„Zove se Mahdi?“, reče Perin.

Elijas je prorežao nešto sebi u bradu. „Zove se Raen. Mahdi je njegova titula. Tragač. On je vođa ove družine. Možete da ga zovete Tragač, ako vam ovo drugo zvuči neobično. Neće mu smetati.“

„Šta je to s pesmom?“, upita Egvena.

„Zato putuju“, reče Elijas, „ili tako barem kažu. Tragaju za pesmom. To je ono šio Mahdi traži. Kažu da su je izgubili tokom Slamanja sveta. Ako je pronađu ponovo, vratiće se raj Doba legendi.“ Prešao je pogledom po logoru i rekao uz prezir. „Ne znaju čak ni kakva je ta pesma; tvrde da će znati kada je budu pronašli. Ne znaju ni kako će to stvoriti raj, ali traže je već skoro tri hiljade godina, još od Slamanja. Pretpostavljam da će tražiti sve dok Točak ne prestane da se okreće.“

Tada su stigli do Raenove vatre koja je bila u središtu logora. Tragačeva kola bila su žuta s crvenim rubom, a paoci visokih crveno obrubljenih točkova bili su naizmenično crveni i žuti. Punačka žena, sedokosa kao Raen, ali i dalje lepa, izašla je iz kola i zastala na stepeništu na njihovom zadnjem kraju, popravivši plavi šal na svojim ramenima. Njena bluza bila je žuta, a suknja crvena, jarke i jedna i druga. Ta kombinacija naterala je Perina da trepne, a Egvena je prigušeno uzdahnula.

Kada je videla da ljudi dolaze s Raenom, žena je sišla niz stepenice uz osmeh pun dobrodošlice. Ona je bila Ila, Raenova žena. Bila je za glavu viša od svog supruga i Perin je uskoro zaboravio boju njene odeće. Odisala je majčinstvom koje ga je podsećalo na gazdaricu al’Ver. Osetio je dobrodošlicu s njenim prvim osmehom.

Pozdravila je Elijasa kao starog poznanika, ali uzdržano, što kao da je nanosilo bol Raenu. Elijas joj se suvo osmehnuo i klimnuo glavom. Perin i Egvena su se predstavili i ona se prema njima ponašala sa mnogo više topline nego prema Elijasu. Egvenu je čak i zagrlila.

„Ma, ti si prelepa, dete“, rekla je, uhvativši Egvenu za bradu i smešeći se. „I, pretpostavljam, promrzla do kostiju. Sedi do vatre, Egvena. Sedite svi. Večera je gotova.“

Panjevi za sedenje bili su postavljeni oko vatre. Elijas je odbio čak i taj ustupak civilizaciji. Umesto toga, seo je na zemlju. Sa gvozdenog tronošca dva mala kotlića visila su iznad plamenova, a sač je počivao na ivici žara. Ila je vodila računa o njima.

Dok su Perin i ostali sedali, vitak mladić, u odeći sa zelenim prugama, prišao je vatri. Zagrlio je Raena, poljubio Ilu i hladno pogledao Elijasa i ljude iz Emondovog Polja. Bio je otprilike Perinovih godina i kretao se kao da će zaplesati.

„Pa, Arame“, nasmešila se Ila drago, „odlučio si da za promenu jedeš sa svojim starim dedom i babom, je li?“ Njen osmeh kliznu do Egvene dok se naginjala da promeša po kotliću koji je visio iznad vatre. „Pitam se zašto?“

Aram je čučnuo lako, prekrstivši ruke na kolenima, s druge strane vatre, nasuprot Egveni. „Ja sam Aram“, rekao joj je dubokim samopouzdanim glasom. Izgledalo je kao da više ne primećuje nikoga sem nje. „Čekao sam prvu ružu proleća, a sada sam je našao kraj dedine vatre.“

Perin je čekao da se Egvena nasmeje, a onda video da zuri u Arama. Pogledao je mladog Krpara ponovo. Morao je da prizna da je Aram bio prilično zgodan. Posle nekoliko trenutaka setio se na koga ga je podsećao: na Vila al’Sina, zbog koga su sve devojke blejale i šaputale iza njegovih leđa kad god bi došao iz Devonove Staze do Emondovog Polja. Vil se udvarao svakoj devojci u okolini, i ubedio bi uvek svaku od njih da je samo ljubazan prema ostalim devojkama.

„Ti vaši psi“, reče Perin glasno i Egvena se trgnula, „veliki su kao medvedi. Čudi me što dopuštate deci da se igraju s njima.“

Aramov osmeh nestade, ali kada je pogledao Perina, ponovo se pojavi, sigurniji no pre. „Neće te povrediti. Pretvaraju se da bi oterali opasnost i upozorili, ali dresirani su prema Putu lista.“

„Putu lista?“, reče Egvena. „Šta je to?“

Aram je pokazao ka drveću dok su se gledali. „List živi vreme koje mu je određeno i ne bori se protiv vetra koji ga odnosi. List ne čini zlo i na kraju pada da bi hranio novo lišće. Tako bi trebalo da je sa svim ljudima. I ženama.“ Egvena ga je pogledala i pocrvenela blago.

„Ali Šta to znači?“, reče Perin. Aram ga ljutito pogleda, ali Raen odgovori:

„Znači da nijedan čovek ne sme da povredi drugog iz bilo kog razloga.“ Tragačeve oči pogledale su nakratko u Elijasa. „Nema izgovora za nasilje. Nikakvog. Nikada.“

„A Šta ako vas neko napadne?“, bio je uporan Perin. „Šta ako te neko udari, ili pokuša da te opljačka, ili da te ubije?“

Raen je uzdahnuo strpljivo kao da Perin jednostavno nije video ono što je bilo jasno. „Ako bi me čovek udario, upitao bih ga zašto to čini. Ako bi i dalje želeo da me tuče, pobegao bih, a to bih učinio i ako bi želeo da me opljačka ili ubije. Mnogo je bolje da mu dozvolim da uzme Šta želi, pa čak i moj život, no da počinim nasilje. I nadao bih se da neće biti previše povređen.“

„Ali rekao si da ga nećeš povrediti“, reče Perin.

„Ja neću, ali nasilje povređuje silne koliko i žrtve.“ Perin je delovao sumnjičavo. „Mogao bi da posečeš drvo svojom sekirom“, reče Raen. „Sekira čini nasilje nad drvetom i ostaje neozleđena. Da li je tako? Drvo je meko u poređenju sa čelikom, ali oštar čelik se tupi dok seče i zarđaće od soka drveta. Moćna sekira nanosi nasilje bespomoćnom drvetu, i time je povređena. Tako je i sa ljudima, mada su to povrede duha.“

„Ali...“

„Dosta“, zareža Elijas prekinuvši Perina. „Raene, dovoljno je loše što pokušavaš da ubediš seosku omladinu u te gluposti. One te guraju u nevolje gotovo svuda kuda pođeš, zar ne? Ali nisam doveo ovo dvoje ovde da bi im ti propovedao. Ostavi ih na miru.“

„I da ih ostavi tebi?“, reče Ila dok je krunila suvo bilje između dlanova i puštala da pada u jedan od kotlića. Njen glas bio je miran, ali šake su gnevno mrvile bilje. „Hoćeš li ih naučiti svom načinu, da ubiju ili budu ubijeni? Da li ćeš ih povesti ka sudbini koja će i tebe zadesiti: da umreš sam samo s gavranovima i tvojim... tvojim prijateljima da se grabe nad tvojim telom?“

„Smiri se, Ila“, reče Raen nežno, kao da je čuo sve to i još više stotinu puta. „Upućena je dobrodošlica mojoj vatri, ženo moja.“

Ila se smirila, ali Perin je primetio da se nije izvinila. Umesto toga, pogledala je Elijasa i odmahnula glavom tužno, a onda otresla šake i počela da vadi kašike i glinene činije iz crvenog kovčega sa strane na kolima.

Raen se okrenu ka Elijasu. „Stari moj prijatelju, koliko puta moram da ti kažem da ne pokušavamo da preobratimo nikoga. Kada seljane interesuju naši običaji, mi odgovaramo na njihova pitanja. Najčešće nas mladi pitaju, istina, a ponekad neko od njih pođe s nama kada krenemo, ali uvek je to njihova slobodna volja.“

„Probaj da to kažeš nekoj domaćici čiji su sin ili ćerka upravo pobegli sa Krparima“, reče Elijas suvo. „Zato vam veći gradovi ni ne dozvoljavaju da se čak i ulogorite u blizini. Sela vas trpe zato što popravljate stvari, ali gradovima niste potrebni i ne žele da nagovarate njihovu omladinu da beži.“

„Ne znam Šta gradovi dozvoljavaju.“ Raenovo strpljenje kao da je bilo neiscrpno. Nije uopšte bio ljut. „Uvek ima nasilnih ljudi u gradovima, u svakom slučaju, ne mislim da bi Pesma mogla biti nađena u gradu.“

„Ne želim da te uvredim, Tragaču“, reče Perin lagano, „ ali... Pa, ja ne tražim nasilje. Godinama se nisam rvao, sem za praznična takmičenja. Ali, ako bi me neko udario, ja bih mu vratio. Ako ne bih, samo bih ga ohrabrio da misli kako može da me udara kad god to zaželi. Neki ljudi smatraju da mogu da iskorišćavaju druge. Ako im ne staviš do znanja da ne mogu, nastaviće samo da gaze sve koji su slabiji od njih.“

„Neki ljudi“, reče Aram s teškom tugom, „nikada neće moći da nadvladaju niske nagone.“ Rekao je pogledavši Perina s jasnom porukom da ne priča o siledžijama koje je Perin spomenuo.

„Kladim se da često moraš da bežiš“, rekao je Perin i na licu mladog Krpara pojavio se izraz suprotan učenju Puta lista.

„Mislim da je zanimljivo“, reče Egvena prostrelivši Perina pogledom, „upoznati nekoga ko ne misli da njegovi mišići mogu da reše sve.“

Aram se oraspoloži. Ustao je i pružio joj ruku s osmehom. „Hajde da ti pokažem naš logor. Igranka je počela.“

„Baš bih volela“, uzvratila mu je osmeh.

Ila se ispravi, izvadivši vekne hleba ispod malog gvozdenog sača., Ali, večera je gotova, Arame.“

„Ješću s majkom“, reče Aram preko ramena dok je odvlačio Egvenu dalje od kola. „Ješćemo oboje s majkom.“ Pogledao je Perina pobedonosno. Egvena se smejala dok su trčali.

Perin je krenuo da ustane, ali se zaustavio. Nije ništa loše moglo da joj se desi, ne u logoru koji sledi taj Put lista o kome je Raen pričao. Pogledavši Raena i Ilu, koji su gledali obeshrabreno za svojim unukom, reče: „Žao mi je. Ja sam vaš gost i nije trebalo...“

„Ne pričaj gluposti“, rekla je Ila smirujući ga. „Krivica je njegova, ne tvoja. Sedi i jedi.“

„Aram je mladić koji traži nevolje“, dodao je Raen tužno. „On je dobar dečko, ali mislim da je ponekad za njega Put lista težak. Tako je za neke, bojim se. Molim te. Moja vatra je tvoja. Molim te?“

Perin je polako ponovo seo, osećajući se još uvek nelagodno. „Šta se dešava s onima koji ne mogu da prate Put?“, upita. „Mislim, sa Krparom.“

Raen i Ila pogledaše se zabrinuto i Raen reče: „Ostave nas. Zalutali odlaze da žive u selima.“

Ila se zagledala put svog unuka. „Zalutali ne mogu biti srećni.“ Uzdahnula je, ali ponovo je delovala smireno kada je počela da deli činije i kašike.

Perin spusti pogled, poželevši da nije ni postavio pitanje. Nisu pričali dok je Ila punila njihove činije gustim paprikašem od povrća i delila debele kriške svog hrskavog hleba, niti dok su jeli. Paprikaš je bio izvrstan i Perin je pojeo pune tri činije pre no što je stao. Elijas, primetio je sa osmehom, ispraznio je četiri.

Posle jela, Raen je napunio lulu, a Elijas je izvadio svoju i uzeo iz Raenove vrećice. Kada je paljenje, nabijanje i ponovno paljenje bilo završeno, zavladala je tišina. Ila je izvadila pletivo. Sunce je bilo samo crveni požar iznad krošnji na zapadu. Logor se spremio za noć, ali gužva se nije smirivala, već se samo menjala. Svirače koji su svirali kada je Perin ušao u logor zamenili su drugi. Na svetlosti vatri igralo je još više ljudi no ranije. Njihove senke skakale su preko kola. Negde u logoru začuo se hor muških glasova. Perin se spustio ispred panja i ubrzo shvati da drema.

Posle nekog vremena Raen reče: „Elijase, da li si posetio neke od Tuata’ana otkako si bio kod nas prošlog proleća?“

Perinove oči otvorile su se lagano i zatvorile ponovo.

„Ne“, odgovorio je Elijas držeći lulu među zubima. „Ne volim kada ima previše ljudi oko mene.“

Raen se nasmejao. „A pogotovu ljudi koji žive tako različito od tebe, a? Ne, stari moj prijatelju, ne brini. Više se ne nadam da ćeš ti ikada prići Putu. Ali čuo sam jednu priču nakon našeg poslednjeg susreta, i ako je nisi još uvek čuo, možda te zainteresuje. Zanima mene, a ja sam je slušao iznova i iznova, svaki put kada bismo sreli druge od Naroda.“

„Slušaću.“

„Desilo se to pre dve godine u proleće, družini Naroda koja je prelazila Pustinju Severnom stazom.“

Perinove oči otvorile su se širom. „Pustaru? Aijelsku pustaru? Prelazili su preko Aijelske pustare?“

„Neki ljudi prolaze Pustinjom bez nevolja“, reče Elijas. „Zabavljači. Torbari, ako su pošteni. Tuata’an prelaze Pustinju stalno. Nekada su to činili i trgovci iz Kairhiena, pre Drveta, pre Aijelskog rata.“

„Aijeli nas izbegavaju“, reče Raen tužno, „iako su mnogi od nas pokušavali da razgovaraju s njima. Posmatraju nas izdaleka, ali ne približavaju nam se, niti dopuštaju nama da im se približimo. Zabrinut sam da oni možda znaju Pesmu, mada pretpostavljam da to nije verovatno. Među Aijelima muškarci ne pevaju, znaš. Zar to nije čudno? Od trenutka kada aijelski dečak postane muškarac, ne peva ništa sem ratnih pesama ili tužbalica. Slušao sam kako pevaju za svojim mrtvima, ili za onima koje su ubili. Od te pesme i kamenje plače.“ Ila koja je slušala klimnu glavom iznad pletiva potvrdno.

Perinu prolete nešto kroz glavu. Mislio je da su Krpari kukavice, zbog te priče o bežanju, ali niko ko se plaši ne bi ni pomišljao na prelazak Aijelske pustinje. Sudeći po onome što je čuo, niko pametan ne bi pokušao da pređe Pustinju.

„Ako je ovo neka priča o Pesmi...“ poče Elijas, ali Raen odmahnu glavom.

„Ne, stari moj prijatelju, ne o Pesmi. Nisam siguran da znam o čemu je.“ Obratio se Perinu. „Mladi Aijeli često putuju u Pustoš. Neki od mladića idu sami, misleći zbog nečega da su pozvani da ubiju Mračnoga. Većina ih ide u malim družinama da love Troloke.“ Raen je odmahnuo glavom tužno, a kada je nastavio glas mu je bio utučen. „Pre dve godine, družina Naroda koja je prelazila Pustinju stotinak milja južno od Pustoši naišla je na jednu od tih grupa.“

„Mlade žene“, dodala je Ila, tužna koliko i njen suprug. „Skoro devojčice.“

Perin uzviknu iznenađeno, a Elijas mu se suvo osmehnu.

„Aijelske devojčice ne moraju da čiste kuću i kuvaju ako ne žele, dečko. One koje umesto toga žele da postanu ratnici, pridružuju se jednom od ratničkih društava, Far Dareis Mai, Device koplja, i bore se rame uz rame s muškarcima.“

Perin odmahnu glavom. Elijas se nasmeja izrazu njegovog lica.

Raen je nastavio priču. Gađenje i zbunjenost mešali su se u njegovom glasu. „Sve mlade žene su ubijene, sem jedne, a i ona je umirala. Dopuzala je do kola. Bilo je jasno da je znala da su to bili Tuata’an. Prezirala ih je više od bola, ali htela je da pošalje poruku koja joj je bila tako važna, da je morala da je prenese nekome, čak i nama, pre no što umre. Muškarci su pošli da vide da li mogu da pomognu nekoj od ostalih — bio je tamo trag njene krvi koji su mogli da prate — ali sve su bile mrtve, kao i trostruko više Troloka.“

Elijas se ispravi, a lula mu je skoro ispala iz usta. „Stotinu milja unutar Pustinje? Nemoguće! Đevik K’Šar, tako Troloci zovu Pustinju. Zemlja za umiranje. Ne bi pošli stotinu milja u Pustinju pa taman da ih svi Mirdraali u Pustoši gone.“

„Znaš strašno mnogo o Trolocima, Elijase“, reče Perin.

„Nastavi s pričom“, rekao je Elijas Raenu mrzovoljno.

„Po trofejima koje su nosile, bilo je očigledno da su se vraćale iz Pustoši. Troloci su ih pratili, ali sudeći po tragovima, samo nekoliko ih se vratilo posle ubistva Aijela. A devojka nije htela nikome da dopusti da je dodirne, čak ni da joj izleči rane. Ali zgrabila je Tragača te družine za kaput i evo Šta je rekla, reč po reč: „Kidač lišća namerava da oslepi Zenicu sveta, Zalutali. Namerava da ubije Veliku zmiju. Upozori Narod, Zalutali. Slepnik dolazi. Kaži im da budu spremni za Onoga koji dolazi sa zorom. Kaži im...“ A onda je umrla. Kidač lišća i Slepnik“, dodao je Raen Perinu, „jesu aijelska imena za Mračnoga, ali ne razumem ništa od ostalog. A opet, to je bilo važno toliko da priđe onima koje je očigledno prezirala, da to prenese svojim poslednjim dahom. Ali kome? Mi smo Narod, ali ne verujem da je mislila na nas. Aijelima? Ne bi nam dozvolili ni ako bismo pokušali.“ Uzdahnuo je teško. „Nazvala je nas Zalutali. Nisam znao pre toga koliko nas se gade.“ Ila je ostavila svoje pletivo u krilu i dotakla ga nežno po glavi.

„Nešto što su saznali u Pustoši“, mrmljao je Elijas. „Ali ništa od toga nema smisla. Da ubije Veliku zmiju? Da ubije vreme samo? I da oslepi Zenicu svela? Isto kao da namerava da izgladni stenje. Možda je buncala, Raene. Bila je ranjena, umirala je. Možda nije više znala Šta je stvarno, a Šta ne. Možda nije čak ni znala ko su oni Tuata’an bili.“

„Znala je šta priča i kome priča. To joj je bilo važnije od samog života, a mi ne možemo da razumemo. Kada sam te video kako ulaziš u naš logor, pomislio sam da ćemo možda pronaći konačno odgovor, budući da si ti“ — Elijas brzo odmahnu rukom i Raen promeni ono što je hteo da kaže — „prijatelj i znaš mnogo neobičnih stvari.“

„Ne o ovome“, reče Elijas glasom koji je okončao razgovor. Tišinu oko vatre prekidala je samo muzika i smeh koji su se čuli iz drugih delova logora u noći.

Dok je ležao oslonjen na jedan od panjeva oko vatre, Perin je pokušavao da odgonetne poruku, ali to ni njemu nije imalo smisla ništa više no Raenu ili Elijasu. Zenica sveta. Javljalo se u njegovim snovima, više no jednom. Ali nije želeo da razmišlja o tim snovima. A onda, Elijas. To je bilo pitanje na koje bi voleo da dobije odgovor. Šta li je to Raen hteo da kaže za bradatog čoveka i zašto ga je Elijas prekinuo? Ni sa time nije imao sreće. Pokušao je da zamisli kako su aijelske devojke izgledale. Išle su u Pustoš, kuda su samo odlazili Zaštitnici, koliko je on znao, i borile se s Trolocima.

Čuo je kako Egvena dolazi, pevajući.

Ustavši, pošao je da se sretne s njom u svetlu vatre. Zaustavila se i pogledala ga nakrivivši glavu. Nije mogao da vidi izraz njenog lica u mraku.

„Dugo te nije bilo“, rekao je. „Da li si se dobro provela?“

„Jeli smo s njegovom majkom“, odgovorila je. „A onda smo igrali... i smejali se. Izgleda mi kao da je večnost prošla otkako sam igrala poslednji put.“

„Mene podseća na Vila al’Sina. Bila si uvek dovoljno pametna da ne dopustiš Vilu da te smota.“

„Aram je nežan dečko sa kojim je zabavno“, rekla je napregnuto. „Zasmejava me.“

Perin uzdahnu. „Žao mi je. Drago mi je što si se dobro provela.“

Zagrlila ga je iznenada i zaplakala. Pogladio ju je nespretno po kosi. Rand bi znao Šta da radi, pomislio je. Randu je bilo lako s devojkama. Ne kao njemu. On nikada nije znao ni Šta da radi, ni Šta da kaže. „Rekao sam da mi je žao, Egvena. Zaista mi je drago što si se dobro provela. Zaista.“

„Reci mi da su živi“, promumlala je u njegove grudi.

„Šta?

Odmakla se, držeći ga za ruke i pogledala u tami. „Rand i Met. Ostali. Reci mi da su živi.“

Udahnu duboko i osvrnu se oko sebe nesigurno. „Živi su“, reče naposletku.

„Dobro.“ Obrisala je brzo suze. „To sam želela da čujem. Laku noć, Perine. Lepo spavaj.“ Propevši se na prste, poljubila ga je ovlaš po obrazu i prošla pored njega pre no što je stigao bilo Šta da kaže.

Okrenuo se da je pogleda. Ila je ustala da je pozdravi i dve žene otišle su u kola, šapućući. Možda ih Rand razume, pomislio je, ali ja sigurno ne.

U dalekoj noći vukovi su pozdravili prvi tanki srp mladog meseca zavijanjem i on se stresao. Sutra će biti dovoljno vremena da brine ponovo o vukovima.

Nije bio u pravu. Čekali su da ga pozdrave u njegovim snovima.